КАКВЕ ДУХОВНИКЕ ТРЕБА ДА СЛУШАМО?

Један од главних трикова новотараца у  нас је да своје позиције, које су далеко од Светог Предања, представе као аутентичан предањски израз. Није њихова литургијска форма нова, него је древна, а служба коју су вековима служили православни је настала под утицајем „унијатског Кијева“. И треба се причешћивати што чешће, занемарујући уобичајену припрему, која се врши постом и молитвом, покајањем и исповешћу. Људи који не знају историју Цркве, нити су се бавили предањском прошлошћу правоверја, често наседну на такве приче, и почну да се понашају у складу с упорном новотарском пропагандом.   

Зато је веома важно да се суочимо са учењем опитних духовника који су целог живота себе давали посту и молитви, и да слушамо њихове поуке. Такви су били велики румунски старци 20. века, са којима је разговоре водио архимандрит Јоаникије (Балан). Они нису били обични чиновници у мантијама – то су људи који су своју веру плаћали дугогодишњим робијањем под комунистима, светим исповедништвом које сија у тами обезбожене епохе у којој смо живели и живимо.

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ СВЕДОЧИ

Ево, на пример, шта је славни отац Арсеније (Папачок) причао о свом робијању: “Најдуже сам био у Ајуду. Тамо је било и одељење, које су Мађари изградили, врло сурово, звано Зарка. Само у Зарки су ме држали годинама и годинама. Доводили су шпијуне међу нас, да би нам сазнали осећања; био је убилачки режим. Са суровошћу су настојавали да нас изнуре глађу. Када су отварали ћелију да те изведу, ниси знао хоћеш ли се још вратити. У случају обољења, изводили би те, да би ти применили још гори режим. Држали су те изолованог, да не би ступио ни с ким у везу, и умирао си./…/ Свакодневно сам понављао делове свете Литургије. Имао сам шољицу воде и 300 грама јечменога хлеба. Сматрао сам шољицу за путир и пролазио кроз све делове свете Литургије. Затим сам делио онај хлеб затвореницима и казивао им: „Не могу вам казати да је свето Причешће, јер мањка доста састојака, али да је више од нафоре могу вам казати”. Многи затвореници су захтевали да их исповедим, јер нису знали хоће ли живети до сутрадан. То су саопштавали Морзеовом азбуком, и одговарао сам им: „Сутра ујутру будите у ћелији на том и том месту и сетите се својих грехова”. И након што бих завршио такозвану литургију, давао сам свима раздрешење. Али под једним условом. Ако сретну ког свештеника, да се поново исповеде. Ако ли не, било је важеће раздрешење које сам им ја дао. /…/ Патњу није лако поднети, ако ниси у вези с Богом. Не бих могао рећи: „Дај ми, Господе, патњу”, али Му из свег срца благодарим што ми је помогао и држао ме трезвеног. Има ствари о којима се не може говорити – откривења и читав низ других које се јављају и о којима није допуштено да говориш.

Било је тренутака када си једва могао дисати, и били смо радознали како је кад излази душа из тела; толико је потиштеност била узела маха. Особито када би те уводили у собу са веома ниском температуром, где ти је срце застајало у месту.“

Такви су људи били они који су сведочили како се треба припремати за Свето Причешће и како треба побожно живети. То нису људи који сматрају да је Литургија, како рече један новотарац, „ла,ла,ла“и „њам, њам, њам“. Зато је циљ овог текста да се подсетимо шта су они говорили (цитати су узети из књиге „Срцем и сузама“).            

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ (ОЛАРУ)      

На питање како да се одговори на проповед појединаца да се треба што чешће причешћивати, старац Пајсије је рекао: “Не можемо одустати од светих канона и од хиљадугодишње праксе Цркве. Идимо путем наших Отаца и претходника, канонским путем светога Предања. Не води нас у савршенство често причешћивање, него покајање са сузама, честа исповест, напуштање грехова, молитва из срца. Ревност неких за честим причешћивањем знак је слабљења вере и знак гордости, а не знак духовног поспешења. Наше исправљање и напредовање на путу спасења отпочиње с честом исповешћу и наставља се постом и молитвом са сузама, напуштањем грехова, милостињом, помирењем са свима и смирењем. Само након што учинимо све то, можемо се чешће причешћивати, онако као што казују свети канони и Црквено предање. Иначе, како да примиш Господа небеса и земље у кућу, када твоја душа није чиста, није исповеђена, поробљена је страстима и, особито, испуњена гордошћу? Најпре су нам потребне сузе, молитва и честа исповест, затим нам се сви остали дарови придодају. Наши манастири су се увек држали средишњега царског пута… следимо њихову праксу и савет.

Други савет – за моје ученике који су духовници. Ја сам у свом свештеничком животу свезивао и раздрешавао, у име Христово, све који су долазили к мени ради исповести. Бог зна да ли сам чинио добро или зло. Али оне који не обећају да ће напустити грехе, немамо права да раздрешимо, док се из срца не покају за њих и не напусте их. Исто и са светим Причешћем: будимо веома обазриви коме га и како дајемо, јер велику одговорност имамо пред Богом. Ни сувише ретко, али ни сувише често. Узимајмо у обзир, колико је могуће, свете каноне и праксу данашњих искусних отаца. Вагајмо између строгости и опроштаја, између акривије и икономије, а где не знамо, или у тешким случајевима, питајмо искусне духовнике, и особито наше јерархе. Будимо веома пажљиви кога препоручујемо за рукополагање, јер нас чека строги суд. Јер неки су били рукоположени недостојно, против светих канона, и причињавали су тешкоће Цркви Христовој. Затим, да не заборавимо да су сви свештеници, јеромонаси и мирски, дужни да имају своје духовнике и да се редовно исповедају, а када су у питању тешки случајеви, да се исповедају само неком епископу. Свештеник не може да раздреши све грехе свештеникâ, чак ни мирјана, као што су случајеви бракова између рођака или развод. Онима који су помућени, посвађани с киме, обесхрабрени, сувише слаби, нападани телесним мислима, који су под судом или су проклети од свештеникâ и од својих родитеља, или верују у врачање, и особито који су учинили побачаје или избегавање зачећа, или су подстицали и друге на ове тешке смртне грехе, да не дамо одмах свето Причешће, јер ћемо бити сажежени и ми и они; него да их саветујемо да напусте грехе, да чувају дуго епитимију, да посте, да чине милостињу, да творе метаније и молитве по својој моћи, и само после одређеног времена, када Дух Свети буде поверио духовнику, овај нека им да Свете и спасоносне Тајне. Такође и сумњичавима, неодлучнима и кушанима душевним и телесним гресима, немојмо намах давати свето Причешће. У свим случајевима да се много молимо за оне који се нама исповедају и имају тешке случајеве, и Бог ће нам тајински поверити коју епитимију да им дамо и када да приступе Светињама.“

СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ (ПАПАЧОК)

Отац Јоаникије питао је великог старца Арсенија (Папачока) шта ће бити са свештеницима који превише снисходе верницима кад им дају причешће, и не мисле о потребним епитимијама: “У својој великој одговорности, када говориш од срца срцу, и разуме се од човека к човеку, тежићеш више да верујеш да ће те благи Бог пре упутити ка попустљивости. Нико, међутим, неће трпети раздрешење учињено насумце, без залагања духовнога сина да изађе из душевнога нереда, како би достигао самопознање. Тај поступак не назиђује духовнога сина, него, штавише, обмањује, и он остаје млак или окамењен за велике ствари. Говори се да јелен из два разлога не трчи добро: када је сувише гојазан или када је сувише мршав. То јест, многи подвиг би могао да га раслаби, а немарност би могла да га учини тромим. Узми у обзир да сваки човек има своју особеност и имаћеш у виду колико може да носи.

Али, било како било, вредна ствар коју треба узети у обзир јесте да срце скрушено и унижено Бог неће одбацити. То је велика полазна тачка, оче духовниче, и то је одговор на постављено питање. И не само да нећеш бити укорен од Цркве или од Бога, него ће ти се урачунати као велика мудрост, ако си успео да у својим синовима разбудиш хришћанску доброту.

Ништа не може бити лако, не буду ли са свима нама бескрајна доброта Божја и молитве Пресвете Богородице.

На колико времена одлучујете од светог Причешћа оне који врше побачај? А оне који творе блуд и прељубу? А оне који избегавају зачеће и неће да рађају децу?

У оквиру 4. канона светога Григорија Нисијског вели се: „Када један од тих буде познао своје грехе и буде се добровољно (од себе) исповедио, показујући покајање, нека му се човекољубно примени епитимија…”

Црквено правило оца Никодима Сакеларија вели: „За оне који су марљиви према покајању, и чији живот тежи ка бољем, у власти је онога који примењује канон да, на корист Цркве, скрати време послушања и да их раније обрати, и исто он може да их и причести. Јер као што је бисер забрањен свињама, исто је тако недолично лишити чеснога бисера човека очишћеног од греха кроз покајање”.

И пошто сам упитан како ја примењујем каноне, одговарам да му најпре стављам до знања. Показујем са Законоправилом у рукама да види и да зна колико је тежак његов грех. Показујући му то, охрабрујем га, и сматрам то првом благотворном стрелом у његовом срцу, и схватам да је, не познајући грех, учинио га с лакоћом, јер незнање је најважнији разлог који припрема пут стварном сагрешењу. Свети Агатон вели: „Корен свих зала јесте незнање”.

При епитимисању сам поступао са страхом, али сам узимао у обзир све пређеуказане савете за канонско олакшавање епитимије, и налагао сам за побачај три године. Ако су се бавили враџбинама, без олакшавајућих околности, налажем више од три године. Ако су намерно убили чедо након рођења, од седам година навише. Узима се у обзир и од када више нису то чинили.

За блуд, сем напаствовања и безизлазних околности… прописујем епитимију од једне до три године; као што је случај прељубе, било обоје супружника, било само једнога од њих. Који поткрадају брак и атентат на Божије планове, то јест оне што се пазе да не рађају децу, до годину дана.    

Одговорио сам више онако, ради оријентисања, али мноштво разноврсних падова мења чињеничне податке, и не можеш о сваком писати; али било како било, остајем веран оном што је написано код других ранијих питања: „Топло срце и лако срце”.        – Не дајем ни тешке епитимије, оче. Дајем епитимије да га држим присутним у истинском живљењу у Христу, ако је могуће свакодневно. Мили оче, канони су веома добре смернице за оријентисање. Јер ти користиш канон како желиш, пошто имају своју еластичност. Али да га занемариш, то није дозвољено.

Не причешћујем их ни ја ако су тешки случајеви. Ови побачаји нам задају веома много посла. Али ни у ком случају не дајем дуго година. Мало година налажем и ја. Неки имају глупо начело: да се причешћујеш како би надокнадио време док си био непричешћен. Да ли ту може бити речи о количини? Не. Реч је о квалитету!                          

На питање шта чинити с онима који на исповест долазе безбрижни и немарни, смејући се и шалећи, отац Арсеније рече:“Оци, ових има веома много. Али вам кажем: ми треба да будемо ти који ћемо да их примимо, и с радошћу да их усмеримо, ако су дошли. Ипак, он је дошао! Он је отворио врата! /…/

Он је пошао од куће с кајањем. Могло би се догодити да га једнога дана затекне кончина неприпремљеног. Боже, сачувај! Деде да се обезбедим! Ми да искористимо чињеницу што је дошао! Не треба га одагнати. А не раздрешујеш га олако за причешће; али да му не даш ни премного епитимије!/…/

Сад говоримо од случаја до случаја, јер није цели свет исти. Не кушам га више даље, да му покварим његов покрет ка исповести. Зато што није лако ни рећи неке ствари које су веома интимне. /…/Ове грехе, они, сироти, казују. Особито што сам срео жене са содомским гресима, које су учиниле с мушкарцима, и мушкарци, између себе, разуме се. Молим вас да ми верујете, можда ми је промакло – кажем да бих био исправан – али знам да сам свакога питао, и нису ми промакли, било жене, било мушкарци: да ли су учинили такве грехе.

Сада су у моди ови греси што вапију к небу. Не казује бадава свети апостол Павле: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници… неће наследити Царство Божије (1. Кор 6, 9–10). Ови греси убрзавају Последњи суд. Због тога не треба да буду охрабривани [него озбиљно испитани и свештенички опоменути, прим. прир.].

На питање да ли треба мењати каноне због раслабљености данашњих људи, отац Арсеније рече:  “Ми не треба да стварамо нове законе, због немара људи! Схваташ ли? Остају стара слова. Кажем вам, канони су веома еластични и можемо да црпемо поуку. Ево, видите ли код светога Василија Великог? Каже да „човек који се покаје брзо достигне љубав Божију!”

И казаћу вам још и један случај. Случај такав, као за Отачник: Неки духовник је дао извесном човеку, који је, сирома, изгледао скроз зао, малу епитимију. Дотични је рекао: „Мала је, оче! Јао, оче, ја сам грешан!” И духовник, када је видео да пролива сузе, смањио му је епитимију и од онога што му је наложио. Овај завапи још јаче! И смањио му је још једном, док није стигао до „Оче наш”. И дотични је, у свом горком кајању, умро [и као покајник отишао Господу, жалећи што му је епитимија мала, прим. прир.]!“

Старац Арсеније је рекао да је „врло велика грешка, у којој учествују и духовници, банализовање Свете Евхаристије кроз свакодневно причешћивање./…/Не одлучује време. Јер можеш да постиш целу недељу дана, или две, а зато, пун си злобе према једном и другом: судиш, оговараш – то те одлучује од причешћа. Ко је припремљен може да се причешћује веома често. Веома често, али да му се остави и извесно време за покајање или да му се остави извесно време за пост. Црква је установила постове, да бисмо се избавили овога душевног надимања, овога дебелог, испруженог и уздигнутог врата: гордости. Можете се причешћивати једном месечно, до 11–12 пута годишње. Али то разговарајте с духовником, пошто он познаје ваш живот и животне корене ваших дела.“

   Новотарцима је главни циљ да банализују причу о спасењу: све је лако – зинеш, причестиш се, и већ си спасен. Али, шта ћемо после смрти? Шта ћемо са митарствима? Прави духовници, попут старца Арсенија, знали су и знају да спасење није лако, без обзира на љубав Божју. И зато су своју паству поучавали: “Ваздушна митарства представљају последњу Божју проверу с човечијом душом. Чак је и свети Марко који је живео на Траческој планини у Етиопији, а празнује се петога дана месеца априла, био задржан на митарствима око сат времена. Зашто је држан на митарствима? Зато што се ту човек просејава, да ништа нечисто не уђе у Царство Небеско, пошто постоје и неки греси недостајања – неиспуњена добра дела, које, док смо у животу пренебрегавамо.

Чули сте шта се вели о светом Јовану Крститељу: Ниједан између рођених од жена није већи од њега, а најмањи у Царству небеском већи је од њега. Дакле, ти си, човече, живео у телу, и треба да се потпуно дезинфикујеш од свега што је земља учинила од тебе, душо.“

Драга браћо и сестре, држимо се онога што су нам пренели прави духовници, људи мудрости и опита. Све остало је ризично на путу спасења.