(Из зборника „Србобран 1901-1914, Српско коло 1903-1914“, приређивач Чедомир Вишњић, издавачи „Службени гласник“ Београд и Српско културно друштво „Просвјета“ Загреб, Београд, 2013.)

„Братска“ обећања у 19. вијеку

 „Србобран – Гласило Српске самосталне странке у Троједници“… Загреб, 2. (15.) јануара 1901.

„Праштајући се са 19. вијеком, Срби се не могу жалити на „браћу“ Хрвате да бар у обећавању нијесу били издашни према њима.

Хрвати, заиста, нијесу били штедљиви у обећањима, која су чинили Србима, али увијек само онда, кад су у невољи својој требали српске помоћи. Кад им је пријетила опасност, кад је требало извојевати уставну слободу, уставна права и земљишну цјелокупност, када се је требало одупријети централистичким тежњама бечким и извојевати што повољнији државноправни одношај према Угарској или је ваљало срушити ненародну владавину, – у свакој такој прилици потекле су као мед са „братских“ усана слатке ријечи о „братској слози“ и „љубави“, и браћа нам обећаваху златна брда и долине…“ Потом на овој тези гради хисторију 1848. године, 1861. и 1865-67., у више наставака.

„Братска“ обећања у 19. вијеку  

„Србобран“… 10. (23.) јануара 1901.

Четврти наставак ове серије бави се углавном ером бана Ивана Мажуранића, за коју аутор каже да је „остала по Србе као најцрња успомена из 19. вијека“. При том се посебно осврће на школски закон и питање српске школске аутономије, а потом и на хајку која је услиједила након српско-турског рата 1876. године: „Три професора пакрачке српске препарандије (учитељске школе – нап. И. Б.) затворише на пуку денунцијацију да снују „велеиздајничку завјеру“; с њима позатвараше више угледних Срба пакрачкх. Иста је судбина постигла угледне Србе у Карловцу,, Осијеку, Беловару, Дарувару итд. Србе немилице сатираху, материјално упропашћиваху; против њих се отворила била нечувена хајка на свима линијама. Тако враћаху „браћа“ љубав Србима који јуначки истрајаше с њима у народној борби против Рајха!“

Коме боде очи српски језик?

„Србобран“… 10. (23.) марта 1901.

Биљешка посвећена одјелном предстојнику Армину Павићу. Подсјећају на његове изјаве, као нпр. да „краљ Милан лијепо говори хрватски“ , или на поздрав студентима: „Живио вас хрватски бог!“. Или на случај Маретић: „Кад је професор загребачког универзитета др. Т. Маретић написао: „Граматику хрватског или српског језика“ и поднио молбу да му се граматика прими као књига за средње школе, одговорио му је предстојник г. Павић, да ће му се књига само тако примити за средње школе, ако из наслова изостави оно „или српског“ језика. Др. Маретић умјесто да је као озбиљан научењак одбио неумјесни шовинистички захтјев, заплива и сам шовинистичком струјом и против свога научног увјерења издаде књигу као „Граматику хрватског језика“…“

Хрватска опозиција

„Србобран“… 21. марта (3. априла) 1901.

На вијест о могућој фузији правашких странака лист закључује: „Само је једно, што све те странке уједињава, и што их веже једном мишљу. То је борба против српског имена и племена, против српских праведних захтјева…“

Др. Ф. Ивековић и његова посла или како се српски језик претвара у хрватски?

„Србобран“… 28. априла (11. маја) 1901.

Још једном се враћају овом питању поводом изласка прве књиге Броз – Ивековићевог „Рјечника“: „Грађу за рјечник Броза и Ивековића дали су дакле: Вуков „Српски рјечник“, који му је темељ, а онда даље. Сва дјела Вукова и Даничићева, Академијски рјечник, који израђују Срби Даничић и Будмани, дјела М. Ђ. Милићевића, дјела П. Петровића Његоша, нештампана збирка ријечи од српскога свештеника Јоце Богдановића из Дивосела у Лици, а само ради параде спомиње Ивековић и „Хрватске народне пјесме“, које су пописане по пјевању и казивању Срба пјевача… У тој свеколикој работи дакле нема ни једног хрватског писца, с којим би се Ивековић могао послужити да попуни благо „хрватскога језика“…“

Пјесничка слобода

„Србобран“… 3. (16.) јула 1901.

„Позват дакле по г. Радуловићу одговарам му, као и свим пријатељима и непријатељима: од брзе Драве до сињега мора, од мутног Дунава до бистре Цетине, па од Дрине све до Соче један је само хрватски народ, а само једна и то хрватска отаџбина.“ Тако је одговорио хрватски пјесник др Аугуст Харамбашић, приликом прекјучерашњег откривања Лопашићева споменика у Карловцу, на здравицу управитеља српске препарандије г. Радуловића, који је као „Србин поздравио хрватску свечаност“… Не знамо, како је било на души г. управитељу српске препарандије, кад је овако лијепо угошћен по „неславјанском“ обичају, али паметан човјек када чита говор хрватског пјесника, смијеши се и каже: појетика лиценција… Додуше, за Харамбашића кажу и то, да је лош пјесник и плагијатор…“

Нема Срба!

„Србобран“… 19. јула (1. августа) 1901.

Опет писмо из Петриње, у којем се жале на начелника Гавриловића, који сједницу општинског заступства заказује на православног св. Илију, на српску нову годину држи недјељни вашар, на Богојављење сам начелник вози ђубре, јер он „за влашке светке ништа не даје“. Дописник на крају додаје и ово: „Споменућу вам још, да је дједа нашега начелника Гавриловића био још православни Србин, али – разумије се – мјешовити брак одроди синове, а унуци, ето, загрдише“.

На 24.260 православних Срба ниједног Србина чиновника

„Србобран“… 26. јула (8. августа) 1902.

Поводом објаве у службеном листу, од 23. јула, да је управитељ суда у Грачацу др Александар Ваић, премјештен у Глину, а у суду у Грачацу намјештен пристав Фрањо Стилиновић, лист констатује да је тиме из Грачаца отишао једини Србин чиновник, иако у котару живи 24.260 православних Срба и 5.228 римокатолика. „Сав српски православни народ котара грачачког неизмјерно жали на то, те је поднио своју молбу на бана, једну телеграфску, а другу писмено, са потписима од преко 400 православних Срба из све четири опћине котара грачачког.“

Демонстрација против Срба и „Србобрана“

„Србобран“… 19. августа (1. септембра) 1902.

… „Што се демонстрација тиче, оне су отпочеле јуче, у недјељу, на подне. Пред Српском Банком на Илици, скупила се гомила ђака и радника, око којих се брзо слегао читав свијет. Пошто су на Српској Банци полупани сви прозори – у чему им нико није сметао – кренула се гомила пред кућу предсједника Српске Банке и полупала му прозоре. Једна гомила демонстрирала је пред уредништвом нашим… Истог дана у недјељу послије подне око 4 сахата, зашла је једна група демонстраната, већином ђака и трговачких помоћника, праћени од гомиле радозналог свијета, од каване до каване – почевши од „Народне каване“ – и захтјевала је да јој се да „Србобран“. Кад га је добила спалила га је вичући: „Апцуг Срби! Апцуг Власи!“ Послије овога нагрнуше у Николићеву улицу, гдје је Српска штампарија и наше уредништво… Демонстрације, које трајаху непрекидно, наставише се увече у много већем размјеру и с много већом жестином… Као што се види, демонстрације су највише наперене против Српске Банке. Ова чињеница довољна је да протумачи значај демонстрација…“

Бојкот на све стране

„Нови Србобран“… 12. (25.) фебруара 1903.

Српско академско потпорно друштво је и даље покушавало организовати своју забаву, након што их је Глазбени завод одбио, па су капарисали дворану хрватског пјевачког друштва „Коло“. Међутим, сад су се и они предомислили и у допису одустали од свога закључка о изнајмљивању, а у „интересу свога друштва“, и вратили уплаћену капару. „Србобран“ горко закључује: „Генијални Максим Горки приказао је на диван начин у приповијести „Породица Орлов“, како је психолошки сасвим разумљиво, да се у скученом простору и загушљивој атмосфери развија само међусобна мржња, и породица која тако живи увијек се само свађа и туче. Такав је и данашњи Загреб!… Кад то знамо, онда нам је психолошки сасвим разумљиво што тај и такав Загреб највише мрзи Србе. Загреб је у политичком погледу маџаронски, у културном и језичном њемачки, а у трговачком и финансијском чивутски. Против све три те струје је немоћан, па за то не зна и не може ништа друго, него да искали свој патриотски гњев против Срба…“

И. Брезац, „Интермагазин“