др Миодраг М. Петровић,

научни саветник у пензији

11127 Београд,

Цара Јована Црног 12

Господин Ратко Дмитровић,

генерални директор

и главни уредник

Компаније „НОВОСТИ“ АД

11000 Београд.

Трг Николе Пашића 7

Поштовани  г. Дмитровићу,

У складу са „Законом о јавном информисању“, а у вези са објављеним у „Вечерњим новостима“ од 29. децембра 2016. године (стр. 11) текстом Бориса Субашића под насловом „Законоправило Светог Саве на поклон свету“, као „изузетан издавачки подухват Министарства правде Србије“ (овде:), молим да у целости објавите овај мој коментар.

Тај „изузетан издавачки подухват“ још нисам видео, изузев слике коју објављујете уз поменути Ваш текст на основу чега ћу, за сада, изнети свој суд.

Обавештавате јавност, између осталог, о томе да је „Министарство правде ово изузетно дело наше баштине превело на савремени српски и енглески језик а затим одштампало као књигу која ће се делити као репрезентативни државни поклон“ и коју ће „добити представници више од 60 земаља“; обавештавате о томе да је „носилац“ тог „издавачког подухвата министар Нела Кубуровић“; да је „помоћник министра Владимир Давидовић био задужен за избор и приређивање  правила одштампаних у књизи“.

Пошто из тог „изузетног издавачког подухвата“ цитирате само три, како наводите, „врло строге норме“, сврставајући их у некакве „антикорупцијске законе Немањића“ иако оне не припадају „законима Немањића“, нити законском делу Законоправила Светога Саве, него искључиво канонском његовом делу, и пошто апсолутно ништа из Грађанског закона у Законоправилу не наводите, Министарство правде Србије дугује домаћој и светској научној јавности одговоре на неколика важна питања, као на пример:

- Чији је превод Законоправила на савремени српски језик користило за тај свој „изузетни издавачки подухват“?

- Зашто је таквим приступом, тј. „избором и приређивањем правила“ умањило значај тог огромног црквенограђанског правног споменика, који је саставио Свети Сава, а самим тим и његов лик искривљено представило свету?

- Ко је са изворног текста превео (уколико је превео) на савремени српски језик још необјављени други део Законоправила Светога Саве, у којем је и опширна глава под насловом „Градски закон“? и др.

Министарство правде Србије због неупућености није у стању  да схвати колико таквим својим „издавачким подухватом“ наноси огромну штету науци и српском роду, игноришићу сва до сада објављена научна истраживања у вези са Законоправилом Светога Саве.

Због тога ћу, овом приликом, укратко подсетити Министарство правде Србије, али и читаву јавност, на чињенице – да се скоро пуних 200 година (од времена Јернеја Копитара и Вука Караџића) покреће питање значаја проучавања и издања Законоправила Светога Саве; да је САНУ 1951. године основала посебан одбор под називом „Одбор за критичко издање Светосавске Крмчије“, који је после пуних десет година рада одустао од даљег истраживања; да се академик Димитрије Богдановић, после 20 година проучавања, у писаној форми обавезао 1975. године да Историјском институту „преда рукопис Крмчије потпуно готов за штампу до краја 1978. године“, али од тога, на жалост, ништа није било; да је први превод првог дела Законоправила објавио Миодраг М. Петровић у књизи „Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, 1“, Жича 2004 (стр. IX – XXXIX + 1 – 782); да се на основу тог издања појавило 2005. године пиратско издање Историјског института, мањкаво и са много материјалних грешака те због тога за науку неупотребљиво, о чему је Милослав Рајковић, филолог и новинар, писао у листу  Политика од 5. јула 2006. године под насловом „Српству и науци на штету“; да је са исправног жичког издања из 2004. године, такође на пиратски начин, урађена фототипија од стране приватних лица у Земуну, због чега је интервенисала Републичка инспекција; да због таквих злоупотреба, на које подсећа и поменути „издавачки подухват“ Министарство правде Србије, урађени превод другог дела Законоправила Светога Саве засад остаје необјављен, а по обиму је већи од објављеног првог дела, као плод научног истраживања више од пола века; да је Миодраг М. Петровић, између осталог, објавио 1991. године фототипију Иловичког преписа Законоправила (књига тешка преко 6 кг), а у монографији „О Законоправилу или Номоканону Светога Саве“, Београд 1990, вратио у употребу прави назив - Законоправило уместо дотадашњег туђег и неприкладног назива Крмчија, непостојећег у време Светога Саве.

Морало је, дакле, Министарство правде Србије, као такво, озбиљније да се постави наспрам непроцењивог дела Светога Саве – Законоправила, које, између осталог, представљам као прву и највећу српску енциклопедију и својеврсну српску легитимацију, помоћу које је савршено обликована народносна свест Срба, чија је држава, благодарећи управо таквом законском споменику, цветала.

Да Вас подсетим, на крају, да су „Вечерње новости“ некада (видети нпр. интервју М. Рајковића са мном од 25. јануара 2015. године) имале објективнији и проверенији став према стварно до сада постигнутим научним сазнањима о Законоправилу Светога Сава.

У Београду, 30. децембра 2016.

др Миодраг. М. Петровић

научни саветник у пензији