КАКО ЈЕ СРБСКА ПОСТАЛА МОГУЋА? / СЛИКЕ ИЗ КРВАВЕ И СЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ СРБА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

 УМЕСТО УВОДА           

КАКО СУ ТУРЦИ ОСВАЈАЛИ БОСНУ?   

Када је Турска кренула да осваја србске земље, султан Мехмед је пошао и на Босну, о којој Дурсун-бег бележи: „А Босна вилајет једна је пространа земља. Већина планина њених обрасла је шумом. Планине су јој високе. Градови су јој тврди и тешко се могу освојити. То је земља са сребрним и златним рудницима. Због красоте њених водâ и ваздуха, та је земља постала врело најдражесније људске врсте, тако да се управо она узимала за пример приликом сваког упоређивања кад је реч о лепоти. ’Као босански младић’ обично се каже. Њихови лепи младићи и девојке са својим високим стасом, дивном спољашњошћу, белим лицем и читавим низом допадљивих својстава на свету су тако познати као што је оно сунце светло!“            

Константин Михаиловић, заробљени Србин из Островице, био је међу освајачима Босне. Краљ Томаш покушао је да умоли султана за петнаест година примирја, и султанови људи то обећаше његовим преговарачима. Михаиловић је краљеве делегате упозорио да Турцима не верују, али није вредело – они су мислили да је примирје сигурно. Чим су изасланици Томашеви отишли, Турци крећу на Босну и освајају је, почев од града Бобовца. Краља Томаша, неспремног за бој, затичу у тврђави Кључ. Турци се лажно заклињу да му неће бити ништа ако се преда, али га одмах погубе. Ашик-паша Заде описује како се то збило: „Кад дође краљ, њега и она два кнежевска сина сместише у шатор капуџија. Сву тројицу султан изведе и показа их улеми и запита: ’Крв ових и њихово имање јесу ли прости или нису?’ У том ратном походу уз цара је био један свети човек и велики мудрац. Био је од лозе шеих Алије Ел Бестамије. Надимак је имао Мусан-ифек. Овај дакле учевњак одговори: ’Оваква неверника погубити, свети је рат за веру’. У том смислу је такву фетву и издао, и краља он својом сабљом удари. Краља ту убише. А оној другој двојици неверника у капуџиском одељењу конце смрсише и уредише како ваља. Ризнице свију ових неверника однесоше султану. И акинџије се беху врло богато наплатиле. У градовима тих земаља нађоше толико блага и богатства да се избројати није могло“.

И други су освајали Босну и Херцеговину на превару, а због  богатстава. Али, народ није заборављао чије је то, и борио се да своје врати себи.                     

ХЕРОЈСКИ ОТПОР БОСАНСКИХ СРБА             

Дурсун-бег описује да отпор турској окупацији међу Србима Босне није престајао, чак и кад су Турци званично остварили победу: „Други опет неверници, житељи пакла, уздајући се у своју снагу и чврстину својих места, продужише да се опиру и буне. Повукоше се у неприступачна места, у збегове /…/ Бунтовници поједних нахија беху се искупили на по једно од овако неприступачних места у горама. Па би као демони изабрали себи једног вођу. Одатле су се одупирали и у инату били упорни, решени да се боре са победносном војском“. Борбе су трајале дуго, али су Турци, у том тренутку светска сила, ипак освојили Босну.

Дурсун-бег описује последњи чин хришћанског достојанства: „Кад се борба завршавала исламском победом, пре но што би се отпочело робљење и пљачкање, многи су неверник и неверница, младић и девојка, и деца, из страха да их Турчин не би узео (силовао), испуштали душу скачући својевољно у провалију“.                     

Слобода јача од смрти!

ПУТОПИС БЕНЕДИКТА КУРИПЕШИЋА

   Бенедикт Курипешић, изасланик бечког цара Фердинанда Хабзбурга, ишао је  1530. године у дипломатску мисију султану Сулејману II у Цариград. После тога је објавио „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију“.            

Историчар Борис Радаковић пише:“Бенедикт је у наведеном посланству био тумач за латински језик. Међутим, он наводи да је са локалним становништвом говорио на словенском језику. Ако пажљиво ово растумачимо, нема сумње да је Бенедикт у Босни и Србији са домаћим становништвом причао на српском језику. Знамо да је у XVI и XVII вијеку српски језик био дипломатски језик европског дијела османске империје. Према томе, не треба да чуди Курипешићево познавање српског језика.       

Прва земља коју описује била је Босна. Он је, по узору на старе географе,  дијели на Доњу (од Уне до Сарајева) и Горњу (од Сарајева до Косовске Митровице). У Доњој Босни Курипешић спомиње три народа, старосједиоце Босанце римокатолике, Србе православце и Турке.

Овдје Курипешић мјеша вјеру и народ, па од три вјере прави три народа. За Србе каже да их Турци називају Власима, а они (Аустријанци) Ћићима, и да су дошли из Смедерева и грчког Београда. Видимо да је сеоба Срба са територије некадашње Деспотовине у то вријеме била масовна. Под грчким Београдом подразумјева се свакако данашњи Београд, а термин грчки односи се на православну вјеру која се називала и грчком.                                 

Курипешић је записао и вапаје хришћана у Босни, који су му се жалили на њихово тешко стање. Говорили су му: Ах, колико смо жељно очекивали да нас Христовом помоћи ослободите! Хтјели бисмо радо да се од овога тиранства преселимо у вашу земљу. Али смо сад изгубили наду, јер видимо да се и ви морате поклонити турском цару и да к њему идете сада да тражите мир.                                        

Курипешић у Доњој Босни спомиње два народа, Србе и Турке. Опет их разликује по вјери. Пажњу му је привукло велико мраморје (стећци), које је угледао ниже Рогатице. Ћирилична слова на њима, Курипешић назива „српским словима“, а за натписе на  мраморју каже да су на „српском језику“.  

Са мраморја је прочитао, да ту почивају Павловић од Радасела (босански војвода Радослав Павловић?) и његов вјерни слуга, витез о чијим јуначким дјелима „још много пјевају Бошњаци и Хрвати“. Занимљиво звучи овај податак, јер Курипешић у Босни спомиње српски језик и писмо под којим почивају босански великаши, а потом каже да о дјелима овог неименованог витеза пјевају Бошњаци и Хрвати.            

Знамо да је доста прије Курипешића, босански бан Стјепан II, у својој повељи Дубровнику 1333, навео да два примјерка повеље пише српским, а друга два латинским језиком. Такође, има још повеља у којима се спомињу Срби и српски језик у босанској средњовјековној држави, што говори о претежно српском етничком карактеру државе Котроманића.  

Курипешић у Горњој Босни спомиње и српске православне манастире и српске калуђере. Говорећи о тим манастирима, каже да их је основао грчки цар Стефан. Овдје је ријеч о српском цару Стефану Душану, који се проласио за цара Срба и Грка.

Курипешић пише да у Горњој Босни има још крајева, које Турци нису могли силом покорити, него су се они сами покорили а за узврат Турци их нису узнемиравали. По који старац прилазио би Бенедикту, и говорио би му о старој слави:Видите, таква су господа била у овој земљи за вријеме наших отаца.

Говорећи о Косовској бици, спомиње Милоша Кобилића (Обилић), који је био „врло чувен и славан витез“ и „о којем се и данас много пјева код Хрвата и по оним крајевима“. Ово упућује да су Срби селећи се пред Турцима са собом и у Хрватску понијели предање о Косовском боју и пјесме о својим народним јунацима.“                  

И тако је остало до данас. Срби из Босне и Херцеговине знају ко су, шта су, одакле су и куда иду.   

БОРБА ЗА СВОЈУ ВЕРУ  ПОД ФАНАРИОТИМА

Борба за очување себе и свога водила се и против оних који су имали исту веру, али су хтели да нам отму народно име и самоосећање – против грчких владика фанариота, који су, свесно или несвесно, били сарадници Турака у однарођивању Срба. Ево шта о њима каже Иво Андрић у својој докторској дисертацији о духовном животу у Босни и Херцеговини под окупацијом Турака: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епискоском достојанству једино извор прихода, они не само да нису ништа учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већу су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи са Турцима на штету хришћана. Од године 1766. до  1880, значи у столећу које је било толико богато новим идејама у културним подстицајима, они су су српско-православно свештенство држали у сталној беди и на ниском ступњу образовања/…/“  

Енглески путописац, сер Артур Еванс, који је посетио Босну и Херцеговину после чувеног устанка 1875, пише: “Претходник садашњег сарајевског митрополита, уз друге особине, био је обична пијаница. Он је живио у раскалашном луксузу и на његовом столу су звекетали тањири. И на самрти оставио је неисказано благо, нарочито у скупоценом крзну, разумије се, остриженом са потчињеног му стада. Његова лакомост била је толико велика да је чак и босанска раја ропскога духа била присиљена на отпор, и 1864. узбуђење је било тако опасно да је одржан састанак најугледнијих грађана у Сарајеву да би се пронашла средства за лијечење./…/Није, међутим, тајна да је један од главних узрока устанка у Херцеговини била тиранија туркофилског владике Прокопија. Кад је олуја избила, први покушај за помирење био је премјештај ове сабласне крвопије на неку богатију епископску столицу. /…/ Ове безбожне епископске улизице на стотину начина служе Турцима да прикрију стотине разних насиља“.

И издржало се. Срби су остали и православни хришћани и Срби.

БОРБА ПРОТИВ ВЛАДИКА У СЛУЖБИ БЕЧА

А онда су дошли аустроугарски окупатори. Миле Павловић Крпа, предратни писац и учитељ деце краља Александра Карађорђевића, у свом делу „Православље у Босни и Херцеговини за време окупације Аустро-Угарске“ истиче да је Беч успео да од Цариграда добије право на постављање православних владика у Босни, а затим, по Павловићу, „да би влада имала што јачи политички уплив, она је још 1884. године укинула владикарину, а епископе је везала за своју касу, те је, таквим начином, епископе направила сасвим зависне, што се одмах и видело, јер чим је који хтео бити самосталан, влада би му изнудила унапред спремљену оставку или би га најурила и поставила свог приврженика. Тиме је Православна црква још више уведена у сферу политичких интереса и рада Аустро – Угарске/…/ Власт има епископе у својим рукама, тј има „своје људе“ у епископима.А они принуђени силом околности постављају на протска места и боље парохије људе које влада влада препоручи, који ће, у свему, бити послушни, и без промишљања вршити наредбе власти. Тиме се народ поступно одбија од својих пастира/…/Тај процес влада је убрзала субвенцијама које доводе свештеника у непосредну зависност одф котарских предстојника. /…/ Честити свештеници устају против тога и протестују, јер им влада убија углед у народу. /…/ Те субвенције дају само оним паросима који служе влади а не олтару. Последице тога су врло осетне, јер неки свештеници, често и не увиђајући владине планове, падају у те Калајеве замке (Бенјамин Калај, бечки намесних у БиХ, нап. В. Д.) Дејство тих субвенција огледа се у одвајању народа од својих служитеља вере, у напуштању и непохађању цркава. То је дотле довело да је народ из Сарајева носио панаију на Илијаш, између Рељева и Високог, а прве недеље поста, њих 80 поруче зесебан воз те су тамо ишли на причест, „јер,веле, ту није субвенционаш, него народни свештеник“. Чак ни своје мртваце народ не опева у цркви. Један погреб у Мостару или Сарајеву леди мозак човеку у глави. Не може се исказати како је то тужна, претужна слика. Четворица носе покојника, а за њим маса народа, погружена. Све то ћути или плаче. Нити свештеника, нити певача. Када га спусте у раку, пратиоци отпевају „вјечнаја памјат“, и разиђу се. Важнији људи у народу забринуто питају: како да се помогне јер је ужасна провалија коју је влада створила између свештенства и народа“.          

И ово се издржало. И овде се победило.

СЛАВНИ НОВОМУЧЕНИЦИ СРБСКИ     

Републике Србске не би било без њених новомученика страдалих од усташке руке у Другом светском рату.

Крвави злочини усташа у Другом светском рату превазилазе све што ум људски може да смисли. Било их је много, премного, да би све било записано. До неба су се дизали крици невиних жртава, побијених само зато што су православне вере. Тихомир Бурзановић, у свом огледу о убијању Срба на дан крсне славе, вели:“Посебан облик геноцида над Србима у Другом свјетском рату, као и у овом, је убијање на крсну славу. У току Другог свјетског рата усташе и муслимани, као и Цигани организовано су вршили истребљење Срба у Херцеговини, Босни, Крајини, Лици, Кордуну, Банији. Међутим њима није било довољно физичка ликвидација, него је њихов злочин ишао до те прецизности да су бирали и вријеме када ће то учинити, а да Србину буде што теже. Срби једини на свијету славе крсну славу; она је за Србина православца највећи и најдражи празник поред Васкрса и Божића. Тог дана је газда-домаћин на ногама, јер позива свештеника и себи најдраже госте и пријатеље да са њима обиљежи велики празник, кроз који други познају и њега и његову породицу кроз вјекове, а он се кроз њега сјећа својих предака и свог поријекла.       

Почетак Другог свјетског рата у Херцеговини значи и почетак усташког геноцида у најсветијој српској земљи; каменој колијевци српства и православља: униште ли се ту Срби, неће их бити више нигдје./…/

Усташе крећу у своју злочиначку мисију по Херцеговини, али не зато, како рече велики Дучић "што су храбри, него зато што стида немају". Највећи покољи и злочини у Херцеговини почињени су у веома кратком року, од маја 1941. до јула 1942. године. У том периоду носиоци усташке власти и усташка крволочна руља натрпали су живим и убијеним Србима многа рјечна корита и вирове, многе логоре, као и безброј јама, пећина, рупа, прла и других стратишта.

Требиње и његова околина доживљава Голготу, већу од оне када су од стране Аустријанаца у самом граду 1914. године убијена 82 најугледнија Србина овог града. Усташе 1941. године најугледнијим Србима пуне јаме Придворицу, Ржањи До, Бивоље Брдо, Капавицу, а село Чаваш бива простор на коме је извршен апсолутни геноцид, убијено је 108 Срба, тачно онолико колико их је то село и имало. Затим усташе пуне Србима јаме у Видовом Пољу, Пјешивцу, Гавраници; Срби се звјерски убијају и бацају у јаму крај села Шурманци, звану Голубинка, дубокој преко 100 метара.

Усташе долазе на Илиндан 2. августа и блокирају село, кад се Срби спремају да прославе овај велики празник. У основној школи хапсе учитељицу, Српкињу Стану Арнаутовић, и њих 12 крволока, злочинаца, силују је пред 120 ученика. Затим су у школу довели најљепше дјевојке из села и све их силовали пред дјецом. Послије тога усташе одводе нејач, жене и старце над јаму, гдје наређују мајкама да своју дјецу побацају у њу. Усташки обруч је био сваког трена ужи, па су многи мученици скакали живи. Од обичног геноцида и злочина, овај се умногоме разликује, јер жртва доживљава посебна психичка стања, која дуго трају, а која претходе страшној смрти, на благи дан и у славу Светог Илије. Усташе – злочинци конвертити долазе на дан Светог Пророка Илије, када учитељица са ученицима пјева тропар светитељу у којем се каже "Данас се слави анђео у тијелу, основ пророка, други претеча доласка Христова, славни Илија, који је одозго послао Јелисеју благодат да гони болест и да чисти прокажене: зато он и онима који га поштују шаље у изобиљу исцјељења". Већина бива побацана и убијена, а и ако неко преживи, Светог Илије се сјећа по злочину над његовим најдражима. Усташе, посавјетовани фашистоидним католичким свештеницима то раде смишљено не убијајући само Србе као људе, него и као православце. У том тренутку убија се она духовна вертикала у једном народу, убија се вјера, као један од основних темеља једног народа.Усташко "етничко чишћење" села Стара Габела на самој граници према Далмацији извршено је у једном налету: о Видовдану, једном од највећих српских празника. Тог дана су убијена 148 Србина – мушкарца, тачно онолико колико их је и било у том селу прије покоља“.

 Али, ипак, један од најстрашнијих злочина био је онај учињен у селу Придворици у Херцеговини, о православном Божићу 1941 (7. јануара 1942, по грагоријанском календару).

Ранко Гојковић, угледни србски православни писац и честити Херцеговац, који је учествовао у вађењу светих моштију Новомученика Придворичких и у обнови тамошње цркве, записао је о томе, између осталог, следеће:“Ко је имао среће да као дете осети неописиву радост Рождества Христовог у неком српском селу, уз распиривање бадњака и дочекивање полазника са житом, устајање у зору и уношење бадњака, свечану Божићну молитву са спајањем више свећа у једну, радосну пуцњаву, први мрсни залогај цицваре из једне кашике после Божићног поста, мирбожење са најближима… тај до краја живота са радошћу, посебним трепетом срца и умиљењем, дочекује Рождество Спаситеља. И заиста, тада као никада, чиста дечија душа осети да се ту не ради о некаквом земаљском празнику, него да је то уистину празник Небески, када чистом дечијем срцу анђели јављају, да нам се роди Христос Спас./…/

Овај текст пишем и из побуда неизрециве захвалности према недавно усопшем оцу, благодарећи му што је нама, његовој деци, то највеће могуће богатство, веру Православну, оставио у аманет да чувамо и преносимо потомцима, као највеће могуће богатство у свету. Но, поред ових дивних успомена на дечији дочек Рождества Христовог, Божић је за мог покојног оца и нашу фамилију, означавао и болно сећање на нашу мученичку родбину, пострадалу од усташа на Божић 1942. године. /…/Тада је на зверски начин, од својих комшија, побијено преко 160 житеља села Придворица у Херцеговини, међу којима и 48 његових Гојковића. Читав свој живот, покојни отац није престајао да мисли на мученике Придворичке и захваљујући милости и Промисли Господњој, молитве су услишене и дочекао је дан, када су њихове мученичке кости пренешене у крипту обновљене цркве, у, данас пустом селу Придворица.“

Гојковић покушава да замисли како је то изгледало док су православни Срби у свом селу чекали Рождество Христово, а док су се биши Срби спремали да их побију:“И док првима радосно трепери срце због небеског празника Христовог Рождества и они призивају Мир Божији у својим Божићним честитањима, други их опкољавају, док им срце кипти мржњом према својој етничкој браћи, која нису издала веру предака. Прослава најрадоснијег хришћанског празника прекида се на најбруталнији могући начин, правим покољем, кога би се постиделе и дивље звери. Једина кривица тих људи за такву страшну смрт и мучење којем су били подргнути, била је та - што су православни Срби. Када смо 29.августа 2009. године, откопавали кости тих мученика, да би их пребацили у крипту обновљене цркве у Придворици, били смо сведоци страхоте тог догађаја. Видели смо мноштво поломљених лобања, ексере у дечијим лобањама, много поломљених костију, једном речју, слику најстравичнијег животињског иживљавања над мирним српским сељацима.

Летос сам у једној ТВ емисији учествовао са професором Србољубом Живановићем, нашим познатим антропологом, који је учествовао у откопавању стратишта у Јасеновцу. Он је на питање водитељке Наташе Јовановић, да ли постоји разлика између обичних људских костију и остатака хришћанских мученика, одговорио: “…Апсолутно постоји разлика, ја сам се у то више пута уверио. Мошти хришћанских мученика су жуте, као потамнело злато…”. Мени је тада изашла пред очи слика, када смо пре две године откопавали мошти хришћанских мученика у Придворици. Све кости у тој гробници, без изузетка, биле су златножуте. То нам даје велику утеху, Господ не заборавља своје мученике, поготово неће заборавити мученике који су пострадали на дан Његовог Рождества и ми поуздано знамо, да они који Христа ради и имена Његова ради изгубише живот - задобиће живот вечни.“

И на тим моштима почива Србска.                                  

ЖАРКО ВИДОВИЋ О ПРАВОСЛАВЉУ СРБА У БОСНИ

Велики србски Босанац, недавно упокојени др Жарко Видовић, о својим земљацима сведочи:“Босански Срби су граничари српског народа, они су били у директном контакту са Аустро-Угарском као крсташком државом и Хрватима којима су наменили да буду њихово оруђе. Међутим, централни део српског народа није никада доживео панонски и средњоевропски католицизам као крсташку империјалну силу, па је зато имао врло наивне погледе на римокатолике, док је тамо то било другачије. Ево примера из мог детињства. Када сам се родио владало је југословенство, али су били важећи аустро-угарски родни листови, које је издавала општина на латинском, а они су били без података о припадности нацији и вери. Како подаци нису били потпуни и није било података о крштењу тражили смо их од Цркве, па је тако поп Љубо Дучић, рођак Јована Дучића, рекао да се дан крштења сматра даном рођења. Ето, то је био наш први отпор југословенству схваћеном као прозелитизам, јер су наше комшије у име југословенства на сваки начин настојале да наметну католичанство као просвећеније од православља. Мој деда је био православни свештеник у Тешњу. Он није исповедао људе, него би стао испред олтара, изнео путир и питао: „Да ли сте се исповедили, али не мени него ономе коме сте згрешили? Има ли кога овде ко има некоме нешто да замери? Не опраштам ја грехе, него Бог“. /…/ После Литургије седело се у кући која је била одмах преко пута јер није било парохијског дома. Долазили су ту сељаци на коњима из места удаљених и петнаест километара, а моја баба, попадија, сваком од њих прала је ноге. Е, та попадија је мене васпитавала у детињству.“

Србско православље у Босни и Херцеговини, светло и чисто, јуначко и родољубиво, и данас је светлост наше духовне историје.       

Ако се све ово има у виду, јасно је како се родила и опстаје Република Србска: на вери у Христа и вечни живот, на чврстом стајању уз Бога и Србство. Нека тако остане заувек.       

Текст је објављен у новом броју часописа „Збиља“