Др Свенка Савић је положај професорице лингвистике на Филозофском факултету у Новом Саду употребила за ширење екстремног феминизма и лезбијства. У ту сврху је била и једна од оснивачица „Женских студија” у Новом Саду. Предавања у оквиру тог истраживачког подухвата почела су децембра 1995. као ванфакултетска настава. Данас су „Женске студије” – под називом „Родне студије” – део универзитетског образовања. Преко њих се универзитетска омладина ситематски индоктринише екстремним феминизмом и лезбијством.

Осим тога, др Свенка Савић је била стална сарадница „Феминистичких свезака” – часописа Аутономног женског центра, тог легла екстремних феминисткиња и лезбијки, који је познат по својим честим нападима на Српску православну цркву. Свенка Савић тим нападима даје свој значајан допринос.

Циљ милитантних феминисткиња и лезбијки окупљених око „Феминистичких свезака” јесте тај да се феминистичка и лезбијска идеологија усаде у све друштвене науке. У великој мери то им је и пошло за руком. Данас су мизандријским лезбијством и екстремним феминизмом надојени сви департмани за бихевиоралне науке (антропологија, етнологија, социологија, психологија итд.).

Циљ др Свенке Савић и њених феминистичких и лезбијских колегиница је да феминизам и лезбијство усаде у све бихевиоралне науке, па чак и у теологију. У ту сврху она је 1999. године приредила зборник радова „Феминистичка теологија”. Али тај зборник нема никакве везе са теологијом, него је заправо њено грубо подривање. Зборник поткопава не само теологију, него и науку. Пристрасан је и теолошки и научно.

Зборник „Феминистичка теологија” др Свенке Савић варира основну идеју световног феминизма о подређеном друштвеном положају жена. Тај зборник није ништа друго него у теолошко рухо огрнут световни радикални феминизам. Као златна нит у зборнику се провлачи захтев за повећање друштвене моћи жена у верским организацијама, а то је основни захтев управо секуларног феминизма. Зборник „Феминистичка теологија” није израз теолошке свести, него световне феминистичке свести.

У зборнику се појављују чланци многобројних жена из верских и ванверских кругова. Наравно, ниједан мушкарац није заступљен. То је зборник само жена, што је у складу са феминистичком и лезбијском агендом. У њему се појављују и два чланка др Свенке Савић. Први је невешт егзегетски покушај тумачења Светог Писма, а други импресионистичка цртица о посети једној протестантској сеоској цркви коју предводи жена-проповедница.

1. „Интерпретација библијског текста из перспективе феминистичке теологије: ’Дај ми пити!’ Разговор Исуса са женом из Самарије” Свенке Савић[1]

Др Свенка Савић се упустила у тумачење 4. поглавља Јеванђеља по Јовану у обимном чланку „Интерпретација библијског текста из перспективе феминистичке теологије: ’Дај ми пити!’ ” (стр. 62-82). Како већ у наслову стоји, перспектива није црквена него феминистичка.

Већ на почетку је истакла да је чланак написала у намери да раскринка „устаљено патријархално становиште о кривици жене”.[2] При томе је сметнула с ума да је „устаљено патријархално становиште о кривици жене” само израз устаљене, биологијом условљене, мушке бриге за сексуалну верност својих жена. Ниједан мушкарац не воли да буде „рогоња”. Стога је „патријархално становиште” нужна превентива да мушкарци не би отхрањивали децу која не носе њихове гене.

Желећи да сруши „устаљено патријархално становиште о кривици жене”, др Свенка Савић развија устаљена феминистичка становишта о вечитој незаслуженој жртвености жене. У том контексту, она анализира сусрет Исуса и жене Самарјанке на извору (в. Јеванђеље по Јовану 4,5-42). У њеној анализи се може уочити неколико егзегетских грешака.

Свенка Савић некритички износи мишљење Душана Глумца који каже да у Библија за мушкараца „који је у браку, а има другу жену нигде не пише да је прељубник”.[3] Међутим, у Библији се на много места говори о мушкарцу прељубнику, а његов се преступ по Мојсијевом законику кажњава са истом строгошћу као и женин (в. Трећа књига Мојсијева 20, 10; Пета књига Мојсијева 22, 22-26).

По Свенки Савић, жена Самарјанка није „агенс своје ситуације, него пацијенс”.[4] По њој, Самарјанка није ништа крива, она је само невина жртва мушке самовоље. Но, речи саме Самарјанке противрече тој идеји. Она је својим суграђанима саопштила да је срела чудног странца и додала: „Каза ми све што сам учинила” (Јеванђеље по Јовану 4,39). Рекла је: „све што сам учинила”, а не: „све што су ми учинили”. Она себе не доживљава као беспомоћног „пацијенса”, већ као „агенса” своје ситуације. Дакле, Свенка неоправдано амнестира Самарјанку сваке одговорности.

По Свенки Савић, оно што се догодило са том женом била је нека врста левирата. Она повлачи паралелу између ње и Тамаре која је „три пута предавана из једне руке у другу, а да је нико није питао!”[5] Догађај са којим Свенка Савић прави поређење записан је у Првој књизи Мојсијевој 38. поглављу и има управо супротно значење од онога које му она приписује. У племенским друштвима, постојао је обичајни закон левирата – закон да мушкарац мора да узме на издржавање жену свог преминулог брата. Закон левирата, касније кодификован од Мојсија (в. Пета књига Мојсијева 25,5), а споменут и у Новом завету (в. Јеванђеље по Матеју 22,24; Јеванђеље по Луци 20,28), није закон који дискриминише против жена, већ закон који дискриминише против мушкараца. Мушкарац је тај, а не жена, кога ту нико ништа не пита! То се види по томе што Бог тај закон наређује мушкарцу, а не жени (в. Пета књига Мојсијева 25,5-10). Да је закон био против мушкараца, а не жена види се и по томе што Тамара не изговара ниједну реч протеста када је требало да легне са Авнаном, братом свога умрлог мужа Ира. Управо супротно: Авнан „знајући да неће бити његов пород” (Прва књига Мојсијева 38, 9) чињаше coitus interruptus. (Авнан није чинио мастурбацију, а која је по овом погрешном тумачењу и названа онанија). Супротно од мишљења ауторке, њега, Авнана, а не Тамару, „нико није питао!” Тамара се осећала дискриминисаном, али управо из супротног разлога него што Свенка Савић сугерише. Она се осећала дискриминисаном зато што се Авнан није хтео придржавати левиратског закона! Она је постала огорчена када је увидела да закон левирата за њу не важи! Да би ту „дискриминацију” исправила она се служи једном подлом обманом. Претварајући се да је блудница, навела је свога двоструког свекра Јуду на сношај. Но, гле чуда! Уместо да Библија осуди Тамару за блудничко завођење, она је – и то на уста сáмога свекра – проглашава праведницом (Прва књига Мојсијева 38,26). Очигледно да феминистичка тумачења Старога завета имају мало везе са оним што нам он стварно поручује. Сугерисати да је левиратски закон дискриминаторан према женама значи у библијски текст уносити феминистичке, темпоцентричне предрасуде. За људе старозаветног доба сношај није значио исто што и за људе нашег доба. Ми данас сношај првенствено повезујемо са задовољством, али за људе старозаветног доба, сношај је првенствено подразумевао размножавање и обавезу издржавања породиље и потомака. Ир, Авнан и Јуда живели су четири хиљаде година пре него што су измишљена контрацептивна средства, па је за њих сношај више подразумевао бригу за рађање и отхрањивање потомака, а мање уживање у оргазмима. Левиратски закон није био средство мушких сексуалних привилегија, него средство опстанка друштва које се борило да опстане у суровим климатским условима. У том светлу, левират је био „дужност дјеверска” (Пета књига Мојсијева 25,5-9). Он није био средство легализовања мушких сексуалних фантазија, него средство за збрињавање жена.

Левират као део обичајног права старог Израиља је постојао као помоћ женама у условима недопуштености преноса имовине по женској линији. Немогућност да жена наследи имовину може се чинити неправдом, али то је тада имало смисла. Наиме, та забрана је омогућавала опстанак друштва. Наиме, in illo tempore залихе хране и воде су биле скромне и захтевале брижљиво чување и брањење од непријатеља који су вребали са свих страна. Када се једна друштвена заједница бори за голи опстанак природно је да одреди за власнике добара мушкарце као моћније чуваре стеченог. Јеврејска друштвена заједница је развила такво обичајно право и такав морални осећај (sensus moralis) који су јој омогућавали да преживи. Не разумети друштвено-историјске околности неког обичаја значи упасти у замку темпоцентризма.

Свенка Савић износи и теорију да је Самарјанка „могла бити одабрана више пута од неких мужева”.[6] По њеном тумачењу текста, она није била „агенс” онога што се збивало са њом. Уколико претпоставимо да је то тако било, то још увек не значи да је она ту била сексуално искориштена. Многоженство није друштвени систем који подразумева толико мушке сексуалне привилегије, колико мушке финансијске дужности. Цар Соломун је имао 700 жена и 300 хетера, иноча (в. Прва књига о царевима 11,3), али то не говори толико о његовим сексуалним способностима, колико о његовом богатству. У том контексту, Самарјанка није била напросто жртва, „пацијенс” тог система, већ заправо његов привилеговани корисник, „агенс”.

Прича о Самарјанки на Јаковљевом зденцу у католичким црквама чита се у време коризме, „када је реч о покори, греху и чекању”.[7] То је највише зато што текст садржи узвишене теолошке мисли. Оне би могле да се читају и у било које друго време црквене године. Дакле, читање овог текста у време коризме у католичким црквама није знак било какве малициозности нити мизогинје, него смислен и целисходан педагошко-морални план.

Кроз цео чланак Свенка Савић директно или индиректно протестује против устаљене идеје да је жена Самарјанка грешница. Она је заиста у праву. Исус Самарјанку нигде не осуђује. Ако у позадини тога догађаја стоји систем левирата и/или многоженства, онда ту није у питању њена лична грешност. Али, није исправна ни сугестија да је ту Самарјанка само невина жртва друштва. Систем многоженства доиста је био неправедан и дискриминаторан, али првенствено према сиромашним мушкарцима. Имућнији мушкарци могли су себи да приуште више жена, а они сиромашнији остајали су без иједне. Данас у Западном свету не функционише систем многоженства, али га остварујемо путем сукцесивне моногамије − раставе и склапања нових бракова. Данас модерне девојке, попут древне Тамаре лак прелазе од једног издржаватреља до другог, од једног спонзора до другог. Стога је прича о Самарјанки актуелна и данас, као што је то била и у Исусово доба.

Свенка Савић поистовећује Марију Магдалину са анонимном грешницом из Јеванђеља по Луци 7,36-50.[8] Али за то не постоји библијским доказа. У Библији нема назнака да је Лукина анонимна грешница Марија Магдалина.

Укупно узев, ауторка се латила посла да исправи погрешна тумачења једног библијског текста, али га је заправо протумачила нетачније нeго претходни коментатори. Напросто, „феминистичка телогија” није исправана ни са аспекта библистике ни историјске науке.

2. „Заједништво у Кисачу” Свенка Савић

Свенка Савић у цртици „Заједништво у Кисачу” (стр. 142-143) описује своје утиске са богослужења у Евангеличко-методистичкој цркви у Кисачу. Њега је предводила жена-проповедница Ана Палик-Кунчак.

3. Импутација мизогиније верским организацијама

Зборник „Феминистичка теологија” др Свенке Савић садржи парадокс. Док феминистичке теоретичарке изражавају незадовољство положајем жена у верским организацијама, саме жене које су у њима запослене не показују било какво незадовољство. Зборник „Феминистичка теологија” представља злонамеран и неуспешан покушај да се верске организације компромитују као мизогине.

4. Помањкање еклисиолошке свести

Импутација мизогиније верских организација није најгора ствар у зборнику. Најгоре је то што у њему не постоје никакве назнаке о поседовању еклисиолошке свести. Наиме, Црква је једна, а не расцепкана у безброј „деноминација”. Др Свенка Савић не поседује верничку, еклисиолошку свест, већ религијској проблематици приступа само са социјалног аспекта. Чак и са аспекта те приземне димензије она показује једностраност. Њој је стало само до жена, а не и до мушкараца. Стога је овај зборник прави пример не само секуларног, него и феминистичког секташког приступа. Он је инспирисан екстремним феминизмом, а не теологијом.

5. Критике

Опасност зборника „Феминистичке теологија” др Свенке Савић није довољно уочена у круговима СПЦ. Ипак, постоји једна значајна критика.

Филолошкиња Драгана Керкез је била једна од наших представника на Међународном омладинском конгресу „Православље, омладина и будућност Русије” одржаном 3-5. марта 2005. године у Санкт Петербургу. У свом реферату она се критички осврнула управо на овај зборник. Она је с правом истакла његов антихришћанску и антицрквену ноту. Осудила је ту „феминистичку теологију” као верница и жена.

Критику „феминистичке теологије” дао је и протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић (1937) у интервјуу датом Зорану Милошевићу, а објављеном у зборнику „Феминистичка теологија” (1999) под насловом „Феминистичка теологија – унакажена теологија” (стр. 65-85).

У њему он примећује: „Рационална и не баш здрава подлога феминистичке теологије манипулише библијским цитатима и другим подацима које употребљава као средство за излагање и поткрепљивање својих погледа – кратких, мутних, тенденциозних, а уопште није изведена из тих текстова и откривења као њихова залога.”[9] То је тачна оцена „феминистичке” интерпретације Библије и потпуно одговара интерпретацији Библије др Свенке Савић.

6. Закључак

Циљ зборника „Феминистичка тологија” др Свенке Савић је да се оцрни хришћанство и Црква. Он је у суштини антихришћански и антицрквени. Он не садржи било какву здраву теологију, него извитоперену и огреховљену.

Зборник „Феминистичка теологија” је у теолошку терминологију умотан световни, мизандријски феминизам. Његова покретачка снага је мизандријско лезбијство. Он не само да није православан, него је у својим средствима и интенцијама управо сушта супротност православљу. По својој методологији и циљевима, он је заправо бласфемија и јерес.

Библиографија

1.      Београдски женски лоби (Надежда Ћетковић, Јелка Кљајић Имшировић, Свенка Савић), „Шта је за Православну црку ’солидарност са женама’ ”, у: „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, Београд, бр. 9-10, 1997, стр. 45-46.

2.      Калезић, Димитрије, „Феминистичка теологија – унакажена теологија”, у: Зоран Милошевић (ур.), „Феминистичка теологија”, Ивис-публик, Београд, 1999, стр. 65-85.

3.      Савић, Свенка, „Заједништво у Кисачу”, у: Свенка Савић (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999, стр. 142-143.

4.      Савић, Свенка, „Женске студије у Војводини”, у: „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, Београд, бр. 9-10, 1997, стр. 41-44.

5.      Савић, Свенка, „Интерпретација библијског текста из перспективе феминистичке теологије: ’Дај ми пити!’ Разговор Исуса са женом из Самарије”, у: Свенка Савић (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999, стр. 62-82.

6.      Стојковски, Борис, „Православље и омладина: зборник са Међународног омладинског конгреса ’Православље, oмладинa и будућност Русије’ одржан у Санкт Петерсбургу [sic] 3-5 марта 2005. године”, приказ у: „Култура полиса: часопис за неговање демократске политичке културе”, година III, бр. 4/5 (2006), стр. 765-774.