Старац Пајсије прича да до окупације Грчке, у Другом светском рату, људи често нису постили. Без обзира на јасно јеванђељско сведочанство Бога о посту. Притом, Господ од нас не захтева да се одрекнемо од мрсне хране све време, већ је одредио да не једемо одређене производе у одређене дане. Ми се, свеједно, противимо: „Па шта има везе шта пише у Јеванђељу? Јешћемо шта хоћемо.“

– Када смо имали све нисмо постили, – говори старац. – Али чим је почела окупација били смо принуђени да постимо. Хтели не хтели. Било је људи – присећа се старац Пајсије – који су јели смеће, а не посну храну. Својим очима сам видео људе како копају по ђубрету не би ли нашли остатке било какве хране. Док нам је Бог давао све, презирали смо подвиг, међутим, наступило је време када смо морали да постанемо аскете, упркос нашим жељама. Тада смо разумели да нисмо никакви богови и да не можемо да радимо шта год нам се прохте. Ми нисмо тако важни и свемогући. И смирили смо се са тиме.

Ето, лежиш у болници где је храна обично безукусна и пресна. И ти све то једеш и не буниш се. Дају ти избор из пар јела и ти то прихваташ. Али чим Црква жели да ти се обрати, ти истог трена то одбацујеш. А Црква није пуки стицај околности, она је Христос и њене заповести доносе велико благо и корист човеку.

Када је старац Пајсије био мали, устајао је ноћу, читао Псалтир и молио се. Једном приликом су му браћа, чак наредила да се врати на спавање. Причам вам ово да бисте схватили каквим путем иду свеци. Јер до нас дође глас о неком високо духовном човелу и ми помислимо: „Ох, како је то високо!“ – и изгледа нам као да је њему било лако да достигне тај ниво. Али да би достигао те висине, светац је страдао, подвизавао се, трпео муке ради Бога. Он се жртвовао и примио благодат Светог Духа у своје срце.

Али није довољно само сакупити те дарове, треба их још и задржати. Ако Бог пружа Свој дар некоме, то значи да је он достојан и да га задржи.

Када је старац Пајсије био дечак и слушао речи Јеванђеља, никада у тим тренуцима није седео. Говорио је себи: „Како могу да слушам Христа, а да седим?“ Ко му је рекао да се тако понаша? Ко га је просветио да слуша реч Божију стојећи и повремено клечећи?

Па чак га је и његова мајка упитала: „А зашто ти устајеш када читаш Јеванђеље?“ А он јој је одговарао, да не види добро и да мора да буде ближе петролејки док чита. Он је изрекао малу неистину да би могао да настави свој труд.

Нама је све тешко, а он није осећао умор. Ми бисмо се обрадовали, ако би нам допустили да слушамо Јеванђеље лежећи.

Једном је старцу пришао младић да му нешто каже, а старац је видео да је старији човек, излазећи из храма, заборавио кишобран. Он је рекао младићу да потрчи и однесе кишобран деди. А овај му је одговорио: „Оче, па зар се он сам неће вратити по кишобран?“

Било му је тешко да некоме однесе кишобран! Он није хтео да се макне с места. Нешто се догодило са нашим измученим душама...

У Кападокији, завичају старца Пајсија, било је много строгих подвижника и они су брижљиво чували традиције Цркве. Мајка је Пајсију, док је био сасвим мали, спремала јела без уља, а он ју је питао где све то кува:

– Па ти си јуче у том лонцу кувала на уљу!

– Да, али сам га опрала.

– Не, ако је јело из тог лонца, нећу то да једем и ништа ми неће бити.

Док слушаш моју причу, вероватно мислиш: „То су крајности!“ Да, само што је он након тога чинио и „крајња“ чуда. И када је старцу Пајсију долазио болесник од кога су лекари већ дигли руке, он се молио са свом својом „крајношћу“ и дешавало се чудо. Или, на пример, дође му нека жена, која не може да има деце и тај „фанатични екстремиста“, кога ти окривљујеш да не зна меру, моли се за њу и жена зачне!

Он очигледно није био обичан човек. Помоли се и жена роди дете! Или исцели болесног од неизлечиве бољке. Све му је то дао Господ. Он слуша молитве слугу Својих, као што је слушао пророка Илију и Мојсија. Он слуша молитве светаца, а да би чуо твоје вапаје, мораш Му показати да се заиста молиш. Да би Господ чуо твоју молитву мораш се потрудити. Он види како ти опуштено лежиш на троседу и каже:

– Чекам да устанеш са тог троседа! И када будеш озбиљно приступио томе што желиш и Ја ћу те озбиљно погледати, јер не желим никакав површни одноос. Ја се према теби односим са озбиљношћу и желим да учиним чудо у твом животу. А ти говориш: „И ја то хоћу!“ – , само притом настављаш да лежиш. Не верујем да ти заиста било шта желиш, јер да је то случај, не би лежао на дивану.

Када желиш, на пример, да купиш кола, спреман си да пређеш седам мора и седам гора, само да би нашао она која ти се највише свиђају. Тражиш одговарајући модел на интеренту сатима, посећујеш сајмове. Колико времена трошиш само да би нашао аутомобил, који ти одговара?

Тојест ради аутомобила се активираш и упрегнеш све своје снаге, а зарад своје душе не можеш то да учиниш? Да би се десило то чудо које очекујеш? Ти желиш да се оно једноставно деси, а да ти ни прстом не макнеш? Или мислиш да си урадио све убацивши 20 динара у кутију, поред иконе у цркви? Не, мораш се потрудити из све душе, мораш начинити духовни, унутрашњи напор. Мораш разнети камен, који притиска твоју душу и наћи у себи снаге за духовни раст. Управо тако и делује аскеза, она скида камен са твоје душе, да би ту могао да се усели Бог.

Говоре да је старац Пајсије током целих ноћи стајао и молио се, чак и док је био дете и да је наставио то да чини и на Синају, и на Светој Гори и у Коници, свуда. А шта је он то радио, па му се није спавало? Управо супротно од онога што ја чиним да се ослободим умора. Тада загревам воду, додајем со из Мртвог мора и држим ноге у лавору око пола сата. А старац Пајсије је наливао ледену воду, да се његове ноге не би опустиле и да не би заспао.

Он се сву ноћ, на ногама, молио Господу, Кога је волео изнад свега. Он се није бавио којекаквом јогом, није то радио како би другима поручио: „Погледајте ме, видите шта сам све постигао!“ – није се трудио због неке непојмљиве космичке силе. Он се трудио у име Оца и Сина и Светога Духа.

Ми се обраћамо Богу, Који има личност и име. Тог Бога је волео старац Пајсије. Пошто је он био истински повезан са Њим, Христос је испуњавао његов живот, Христос је у њему изменио све, а заузврат је Пајсије давао све од себе, он је жртвовао своју телесност у пламеној љубави према Богу. Напослетку када је узимао бројаницу, његове молитве су биле чудотворне. Када је он подизао руке ка небесима и говорио: „Господе пожури, помози овоме човеку“, – Бог га је слушао, јер је и старац слушао Бога. Он је на озбиљан начин схватао своју везу са Богом и Господ му је узвраћао даром чудотворства.

Када је старац Пајсије био у светогорском манастиру Есфигмен, спавао је само по пола сата и то на поду! Да ли се то, Боже мој, уопште и може назвати сном? Зашто на поду, када је мени доступан добар кревет и мека постеља? Но, старац је хтео да се успне на небо, а његов пут достизања Бога је почињао од пода. Коме је дато да разуме те тајне?

Не причам вам све ово, како бисте ви њега буквално опонашали, већ да би схватили какви су људи живели на овој земљи. У коликој мери су озбиљно схватали љубав према Господу. Христос им је дао толики подстицај да су они били спремни да изврше гигантске духовне напоре! Наш дух обузима радост, само док слушамо о њима. А они су уживали у свом духовном труду, као акробата који скаче у висине. И ти говориш себи: „Ах, како он то успева?“ – а њему тај напор причињава задовољство. Тако се свеци, кроз испосништво, приближавају Богу.

У другом периоду свог живота, старац Пајсије се пред Причешће подвизавао на следећи начин: 33 часа пред Свету Тајну, није ни јео ни пио. То ти је као када волиш и желиш да испуниш сваку њену жељу. Довољно је да она нешто зажели, а ти одмах скоком!

Седиш тако за трпезом и видиш како човек посматра парче пите, на пример, и на лицу му јасно пише да он жели то парче. Узмеш комад и даш му, а он ти захваљује и пита:

– А откуд ти знаш, да ја то хоћу?

И ти одговараш:

– Просто сам те посматрао.

Када волиш, проналазиш и измишљаш све могуће начине да би учинио нешто за онога кога волиш. Воли Христа и Он ће те просветлити...

Наравно, све то треба да радиш уз благослов духовника, у духу послушања Цркви. Духовник мора да зна шта ти радиш на духовном плану. Једном ми је неко рекао да спава на поду. Ја сам га упитао:

– А ко ти је рекао, да то радиш?

Таква дејства су израз наше себичности, радимо оно што нам се свиђа и шта нам се прохте. А исправан пут је само онај када наш свештеник зна шта ми предузимамо. Ја се такође подвижем и трудим се да учиним нешто за Бога, али само у духу покајања: „жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће понизити.“

Суштина жртве Богу није спавати на поду или држати ноге у леденој води, већ скрушено срце. Само што се срце не може само од себе скрушити, већ искључиво кроз таква дела. Зашто се библијски порезник био у прса? Када се стављамо у тешкоће, скрушавамо своје срце. Телесно утиче на духовно. Тело и душа су увек повезани. Наша борба је усмерена против страсти, а она се води кроз нашу телесност, кроз аскезу.

Упамтио сам једног дечака из другог разреда: дошао је на бденије и рекао ми да од петка није јео ни пио ништа, јер се с неким посвађао и нешто ружно урадио. Питао сам га да ли говори истину. Он је одговорио:

– Да! Јел могу да се причестим?

Рекао сам му:

– Наравно да можеш.

Он је то урадио јер је његова душа била одиста повезана са Богом, не само на речима, већ и на делима. Када волиш ти то и показујеш: „Господе шта ти могу дати осим своје воље? Све остало је – Твоје од Твојих Теби приносећи. Шта могу да Ти дам, а да није већ Твоје? Новац – он је Твој, цвеће – оно је Твоје. Све је Твоје, осим воље моје, која у потпуности припада мени и ја је Теби предајем! То је моје приношење и жртва Теби. Дајем Ти моју благодарност, жртвујем своје задовољство – ето шта ја Теби приносим.“

Бог Свети Дух и малишана и подвишника подстиче на исто – на жртву, пост и труд.

Када би се неко разболео или упао у велико искушење старац Пајсије три дана ништа не би јео, и све време би се молио! Ни мрвицу хлеба не би окусио. И није то радио да би други рекли: „Види ти њега!“, напротив, у његовој аскези је била скривена љубав, он је све то чинио за другог, који се мучио. Тада човек има право да каже Богу: „Господе, ја чиним то ради тога и тога, који је у муци, његово дете очекује операција.“

Да би неко достигао подвиг аскезе, он мора да буде чврст, смирен и човекољубив. Тада постајеш свим људима драг. Постајеш човек који је чврст у борби, јер мораш да извучеш све из себе, не можеш да будеш опуштен и распуштен. Али ту чврстину коју имаш за себе, не усмераваш на друге, већ њима показујеш само своју доброту, љубав, човекољубље и милост. Бог те благословљава и ти осећаш Христа у себи.

Када је старац Пајсије улазио у храм, није седао на црквену клупицу, већ је стајао, прав као свећа, као жртва Богу.

Шта год да радиш, мораш да се повежеш са Христом, то је питање љубави. Ако то схватиш, сам Господ ће ти показати како да изразиш своју љубав. То није неки кратак изазов као кад ронилац изрони из воде и каже: „Био сам на дну 4 минута и нисам дисао“. Наш подвиг није за хвалисање, већ за Христа. Он не служи томе да бисмо оборили рекорде, да бисмо најдуже задржали дах. Ми смо повезани са Личношћу.

Када твоје дете схвати зашто се ти подвизаваш, да је разлог томе тај што постоји Христос, Коме ти идеш у сусрет, тада ће твој подвиг за њега бити светионик. Зато је и старац био испуњен толиком љубављу да се он свуда истицао. Старац Тихон га је звао: „Мили Пајсије“, он је био мио, добар, осећало се да он зрачи благодаћу Светога Духа.

Уз помоћ аскезе ми се боримо да подчинимо своје „ја“ Богу, да скрушимо наш егоизам. Морамо да потиснемо своју себичност и страсти зарад нашег Господа. Тада ћемо и ми бити вољени, постаћемо као светитељи: људи су хтели само да их дотакну, загрле, да се изљубе са њима, да буду у њиховој близини и све то мимо воље самих светаца. Колико су они били строги према себи, толико су их људи волели и хтели да буду у њиховом друштву. То је велика тајна.

Морамо да преобразимо своју душу, да је начинимо добром и лепом, да у себи изградимо велелепни храм за Христа, да би Он обитавао у нама. И видећеш да ће из тебе потећи благоуханије, и сви око тебе ће говорити:

– Какав добар човек! Он има неку блажену привлачност.

Јер смо ми већ уложили одговарајући труд: пост, ћутање, молитву, трпљење, жртву, праштање. То су све добре одлике, плод борбе Господа ради.

Старац Јосиф Исихаста се молио по 8 сати свако вече, и старац Јефрем Катунакијски је такође непрестано узносио своје молитве, док га једанпут није заболело грло и крв му потекла у уста. Он је отишао старцу Јосифу, а тај му није рекао: „Чедо моје одмори се“, већ напротив:

– Пусти нека тече крв, само настави молитву.

Одбаци своје „ја“, не тетоши себе, јер ако га одбациш, нећеш га наћи на ђубришту, него у наручју Господа. Када одбацујеш свој его, Бог га узима и полаже у Своје срце, преображава га и освећује, чува га и воли, пружа му првобитну лепоту. Бог ће ти вратити лепоту, која се налазила у нама, пре него што смо изашли из раја.

И тако, подвизавајте се, јер пропадосмо! Хајде да се молимо Богу да нас Он пробуди, да нам пљусне воду у лице како бисмо били спремни на борбу за подвиг. Нека почнемо и видећемо чудеса. Нећеш то осетити, док год у руци будеш држао хамбургер, кока-колу или даљински управљач. То не бива.

На нама је избор. Свеци су изабрали Христа. Морамо да урадимо било шта, ма како мало се то нама чинило. Наравно, нисмо довољно јаки да целу ноћ простојимо без сна, јер нас следећег дана чека посао, ми живимо у другим околностима. Али без обзира на то, можемо бар нешто постићи. Бог ће примити и наш мали труд и оценити га како доликује.

Истину вам говорим, можете постати велики подвижници и мученици нашег доба – и ти, и ја, и сви ми заједно. Свима нам је доступан подвиг стрпљења, молитве и љубави.

С руског: Александар Ђокић

Извор: "Православие.ру"