header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О лажном једнинству /.../ - Жељко Которанин Штампај Е-пошта
четвртак, 07 август 2008
            Жељко Которанин

 

 О ЛАЖНОМ ЈЕДИНСТВУ СВЕШТЕНСТВА ЦРКВЕ ИСТОЧНЕ И ЗАПАДНЕ

У цркви већ дуго постоји пракса да се римокатолички свештеник приликом преобраћања у Православље, под условом да испуњава све опште и посебне услове за то, не рукополаже поново, него се исти сматра већ рукоположеним.

Ово канонисти правдају начелом, in jus divini, да се Тајна рукоположења не може поновити, под претњом свргнућа и епископа и рукоположеног. Такође, они наводе први канон Цариградског сабора из 879. год. по ком се источни и западни клирици међусобно признају.

Ваља знати да је наведени сабор био сабор помирења у расколу две помесне, Православне цркве. И из одлуке садржане у првом канону види се да је већ при самом расколу доведено у питање било јединство свештенства, (заправо благодатна, реална ваљаност Тајне рукоположења) две цркве. Помирење цркава претпоставља и васпостављање старог јединства међу свештенством. По речима Св. Кипријана Картагенског Црква је једна, јединствена и нераздељива, па је и свештенство једно, јединствено и, такодје, нераздељиво. Ове речи се наслањају на речи апостола Павла да смо многи једно Тело (Црква) зато што један хлеб једемо. Свештеник на својој хиротонији у олтару добија од Господа благодат да врши Свете тајне, дакле и евхаристију. А она је оно по чему смо једна Црква. Следствено томе, свака заједница верних, која приношењем и узношењем хлеба и вина, прима Дарове, освећивањем од Светог Духа, и причешћује се, јесте Црква и има благословено свештенство, над којим, заиста, нико не сме поново да врши рукоположење. Благодат дотичног свештенства се и огледа у реалности светих тајни-да ли је крштење, крштење или тек само мијење, итд.

    Овде говоримо о јединству Цркве, јединству свештенства и Светих Тајни. Узрок томе јединству јесте једна личност Господа Исуса Христа основатеља Цркве, свештенства и тајни. Тако је темељ јединства једна вера у Господа Исуса Христа, један дух који све надахњује и једнакост власти уз заједничку тежњу ка остварењу на значења Цркве. Једна вера је услов без ког се не може, баш као и јединство духа и једнакост власти. То није резултат људске, ускогруде воље, него воље Божје откривене у Светом Писму.

Од појаве лажног свештенства (отпађивања од Цркве) Црква се увек према њему односила у зависности од:

1. да ли је у питању јерес или раскол;

2. да ли је при јереси измена у темељним учењима или у споредним, обредним питањима;

3. да ли заједница из које свештенство потиче, исто сматра за посвећено од Светог Духа или не;

 4. постоји ли апостолско прејемство код првосвештеника дотичне заједнице.

У погледу западне цркве 879. године никакве јереси није било, већ је вера била једна. Одатле и одлука првог канона поменутог сабора извире. Јер је на темељу једне вере брзо никао раније поремећени један дух, те и једнакост власти- речју јединство Цркве. Исти канон канонисти и данас сматрају обавезним. Са црквеноправног као и са духовног аспекта такво гледиште је неодрживо.

Са црквеноправног аспекта гледано, мора се закључити да је предмет којим се 879. године Сабор бавио, данас битно промењен, тако да се његов први канон и не односи на оно што му данас по имену још једино одговара. Наиме, римокатоличко свештенство данас је различито од свештенства римске патријаршије 879. године. Оно је тада било у пуном догматском јединству са свештенством васељенске Цркве. Исповедало је Никео-цариградски символ вере. Насупрот овоме, данас више не постоји догматско јединство римокатоличког свештенства. Најпре се увукла јерес филиокве а после и др. Настало је ново јеванђеље, које апостоли не проповедаше.

Изникао је нови дух римокатолицизма, и претензије римскога папе на већу власт од осталих епископа. Не може се обавезност канона у погледу свештенства при догматком јединству протезати и на свештенство које исповеда друге догмате. Пре се може исти канон тумачити као доказ о супротном. Што важи и наређује се кад је постојало догматско јединство, не важи и забрањује се кад истога нема. Сам канон на то упућује. Он успоставља нарушено каноничко јединство свештенства тиме што наређује да се изречене пресуде римске цркве имају поштовати од стране цариградске цркве и обратно. Овим се констатује и штити јединство благодати свештенства две цркве (догматска и духовна истост) и уважава и штити судска власт архипастира две цркве (једнакост сваке власи у црквеним стварима). Јасно је само по себи да су се Свети Оци при овом одлучивању управо руководили истом вером свештенства. Где тога нема, може бити само супротна одлука. Први канон Цариградског сабора из 879. године нема обавезну снагу данас. Али он није мртав. Он показује пут ка помирењу. То је пут кроз Господа Исуса Христа. Пут од једне вере и једог духа да једнакости власти. Римокатолици би тај пут да заобиђу, да га замене путем екуменизма.

Све ово поткрепљује духовни аспект. Увођењем јереси филиокве римокатоличко свештенство је лишило Господа Светог Духа равночасности са Оцем и Сином. А без Светог Духа равночасног Оцу и Сину не може се ни једна тајна свршити, па ни тајна рукоположења.

И како сад можемо признавати свештенике без благодети Божје и исте постављати за пастире Божјем народу?

Снисхођење је добро за спасење душа. Али спасење душа треба чувати од неразумног снисхођења. Примајући јеретике као нама равне и сами постајемо јеретици.

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 11 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 50 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.