И као културна мисао, и као државотворство, и као народни завет - србијанство је крв српског народног устројства, србијанство је извор и утока целокупне воље нације српске.

У целој прошлости српској, србијанство је било најздравија основа моралног, друштвеног, просветног и општег уређења српског. И не само то: србијанство, вечни пламен српски, грејало је груди свију Срба увек једном ватром — без обзира на завичаје или покрајинска имена такозваних југо-Словена(1) — србијанство је потстрекавало све Србе на најљуцкије самопрегоре, на највећа човечанска дела, на надљуцка јунаштва, на највитешкије подвиге. И кадгод је поклекло србијанство као политичка мисао и културни смисао, поклекао је и цео народ српски.

У таквој једној згоди, туђинско „југословенство и живом србијанству је и ископало гроб. Међутим, без србијанства се никада није могло, без србијанства се ни данас не може!

Почетком деветнаестог века, опште српско србијанство створило је језгро нове српске државе, Карађорђеву и Милошеву Србију, једно од великих чуда прошлог века. И кроз све доцније време, србијанство је било и остало жариште српског самоуверења и творачког родољуба, јер:

Сербски је Народ и за виша опредељен дела, Нит' шта себи за големо, нит' за мучно держи...

написао је у свом великом спеву, „Сербијанци", Симеон Милутиновић-Сарајлија, још 1826 године. Па и многим народима, а поготово назови-народима, ван наших јучерашњих и данашњих граница, србијанство је несебично давало моћи и помоћи, будило их из мртвила, дозивало ка свести, побуђивало на уједињења и ослобођења, као и на стварања независних држава и својских култура — на целом Балкану и далеко у Средњој Европи.

Дакле, духовни домет србијанства одувек је био већи од домета српске политичке моћи. Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота. Јер, не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: ecclesia militans, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем - а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба(2) или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму" у свету.

Узмимо, например, велико благо српског песничког генија, па васпитну школу српског поро- дичног уређења, па старе српске задруге — то су јединствени староставни примери својствене друштвене заједнице, као и заједничке свести о пре- кој потреби међусрпског реда и узајамности, о потреби заједничке производње, о корисности најприродније размене и поделе земаљских добара, А све је то исконски српско, за чим толико теже тек данашњи људи, пошто су беспомоћно лутали кроз историју провлачећи се стрампутицама а не идући правим и својим путем. Дакле, кад ми изговарамо и пишемо реч: српски, за нас је то појам оног вечитог љуцког чији смо носиоци још увек ми ретки Срби — Срби као намушкији потомци „најстаријег од свих народа", и „највећег народа на свету", по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима — то је оно велико и човечанско које прижељкује тек поратна, западна и источна Европа.

Од памтивека, све што је било велико и човечанско, било је и српско - у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско - а кришом и љубоморно изучавано је од многих књижевних, научних и политичких људи у свету. Међутим, ти исти људи и њихови „велики народи, презирали су нас као тобожње дивљаке, вређали нас као варваре — а ми и јесмо варвари! — варварин је слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови. Потсмевали су нам се, а истовремено су уносно, и под своје, продавали плодове ума и дела српског, као и крв бесмртних јунака и предака српских. У новије доба, новцем и штампом, у старије: инквизицијама западног, тојест католичког хришћанства. Мучким подвалама и међународним политичким уговорима некажњено је поробљаван народ српски. Сваковрсним оруђима европске цивилизације, цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства. И да не бесмо, збиља, бар приближно оно и онакви каквим су нас стари и туђи записи приказивали, зар би нам, после свега, још игде и трага било? Али, и ми еами, ми смо и сувише ревносни у уништавању самих себе. Та, ми сами смо брисали трагове ,о праисториском пореклу Срба (3), о памтивечном постојању имена српског, о бесмртности старе, нове и будуће Србије —само да би се свидели коме бедном брату или небрату, само да би се што мајмунекије претставили „пред Европоми, авај! Зато Србије и нема више. А нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради.

Да, презиру нас гори од нас, а ови еу многобројни. Па и мрзе нас сви они који се боје слободног замаха духовног и уједињеног ербијанства, као и љуцке надмоћи госпоственог српског народа. Али то неби било тако тужно, а још мање је необично. Има нешто што је жалосније од тога: европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историског као и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима, и још више зато што се поје водом туђих каљуга, па макар им и најчистија српска вода испред куће текла. Међутим, узмимо само задругарски облик србијанства, otiaj старији од цар-Душанове Византије, зар је он могао да остане непознат србождеру Карлу Марксу, а устројство српског совјета Вождовог, зар је могао умаћи пажњи србољупца Лењина?.,.

Услед трајности противсрпских струјања у свету, а нарочито под западним небом српским, и револуције српског народа су трајне. Са јачањем западног хришћанства у Риму, као такмаца ономе у Цариграду — чији носиоци у Европи, углавном, беше такозвана германска племена, а међу њима најборбенији Франци — револуција великог српског народа таласала се некада језиво између Рајне и Карпата, између Балтичког (Валтичког, Венетичког) Мора(4) и Солуна. Дакле, Европа је стара постојбина српска — али не и једина, ни најстарија! — постојбина такозваних „белих" (светлопутих) европских Срба са риђом косом, чији живот и обичаје описује Тацит под именом Германа, за разлику од „црвених" (тамнопутих) азијских Срба са русом косом (Сармата) који су били преплавили Европу, било притиснути Атилиним Хунима, било и као његови савезници: Хуно-Сабери, односно Сакалиби у списима арапских писацу. Они, око 300 године, заједно нападају на западно и источно римско царство, а то је било отприлике у оно време када се присетише неки балкански људи да би требало почети са писањем Библије.

Срби, према томе, нису дошли „иза Карпата", нити су долазили као просјаци на Балкан — најмање у VI веку! — а понајмање по одобрењу или позиву цара Иралија. Ту бајку, као и све остале, измислили су за Константина Порфирогенита три века доцније од умишљених догађаја они који су хтели да напакосте величини српског народа. Њу нарочито усвајају југо-„историчари" и сви они који су од српског теста свој хлеб месили, као и они чија је цела прошлост и такозвана историја само у бајкама о Кати и Матит о Чеху и Леху, о Tуту и Бути.

Као што рекосмо, таласао се народ српски као љуцко море, својим месом хранио је гладне народе, а мишицом и духом својим, увек је бранио невољне. На истоку звали су га и Дачани, отуда ваљда и Високи Дечани. Надевали су Србима имена како је коме требало. Звали су их Антима, а по тим Србима се вероватно прозвала и — Византија — јер — вас — вес — значи насеље, као што и Singidunum — Sirbidunum значи: Српски Брег. Анти, то су били они Срби који су граничарили у источним областима римскога царства. Видели смо да Плиније помиње Вале, па то су Трибали-Тривали, тојест Теро-Вали: копнени Срби, за разлику од приморских Срба — Илира: Сирбилири: Серб-ин-лири — тојест Срби на бразди, односно обали морској, при мору — дакле: Приморци. Таласао се народ српски, и увек се борио... Бранио је своју веру-обичаје, своју народност-језик, своју очевину државу, осипао се и побеђивао, а због слабости или издаје многих „брацких" делова и огранака нардних, бивао је и побеђиван. Ех, ти побеђени и савладани, одрођени и покорени делови народа српског, добили су име — Cловени: Sclavus, Sclavi, Esclaves, Esclavones, Schiavone, Slave... (5)

И велика епска „Песма о Ролану", (једна врст француског Краљевића Марка), у којој се величају подвизи француског Немање: Шарлмања, Carolus Magnus, тојест Карла Великог, изречно помиње Србе, чак и у Шпанији. То долази отуда што је један део покорених Срба био и његов савезник: Esclavons — а највећи део српског народа био је, и остао, главни непријатељ и противник Шарлмањов, не издавши своју веру. Из овог произлази да је у крвавом сукобу Срба и Франака зачета Европа, да су од давнина европска поља натопљена српском крвљу, да су европски темељи озидани безбројним српским костима а са поменутим двобојем почео је и европски средњи век. То велико историско збивање почело је још у време ,,доброг краља Дагобера", како то једна песма вели, почетком VII века, а падало је преко леђа чувеног Сама или Свевлада, када је, према речима једног заборављеног српског историчара „шовена" и „српског франковца", разуме се! - постојало „највеће јединство српско, каквога нигде пре и после не познаје наша повесница".(6) Затим, два века доцније, вихор западног хришћанског насиља захватио је био и мушку главу Љутовита (918), званог посавског, који у борби са дивљим Францима има већ против себе и свој род рођени, српске одметнике а франачке подложнике — Хрвате. Седиште ових српских горутана које су Авари сатерали у заветрину, било је и остало у бившој римској Либурнији(7), а то je данашње као и свакдашње хрвацко приморје. Доиста, српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода ни порода није имао од порода хрвацкога. Измешани с Аварима, благословљени тада руком самозваног западног црквеног поглавара, Хрвати су као чувари туђих градова и интереса остали тамо све до „преврата“ 1102 године, када су се „нагодили" са Мађарима-Међарима — да престане и оно мало католичко-франачке историје заведене у црквеним књигама латинским под именом хрвацким.(8) И много доцније, увек срећни и спокојни у туђинском културном и политичком загрљају, они су то изразили и у својој народној песми овако:

Ел' е кеме лепше нег' је нам,

Саме нек' је сечке кебилам ...

Али српска историска збивања нико није могао да заустави, па ни браћа рођена, а камоли одрођена. Много доцније, например, Немањино државотворство и православље, па Душаново васељенско царство, па витешки пораз на Косову — који није само дело турског оружја него и недело старог и окорелог католичког непријатеља — па нови васкрс Србије, па највећа победа српског народа у свецком рату... та светла победа која је на мачу донела осветничко ослобођење готово свим балканским Србима, као и онима у Средњој Европи што на стоју штету заборавише славом овенчано старо српско име своје - све је то многострук израз једне једине али богате и непресушне садржине. И знајте, где год је пуна и недељива власт имена српског, ту је човечанска правда и љуцка слобода, ту је и независна држава слободних људи у слободном друштву. Укратко, где је Србин ту је и слобода. Зато, ни велика српска револуција из 1804, из које је никао један велики црвени божур, тојест језгро нове слободне српске државе, није била значајна само за Балкан: српска револуција имала је и свој европски значај. Али то признање вештачки је ускраћено и насилно јој одузето, као што је угушен и звук свецке славе њезине. Зашто је то урађено, и ко је то урадио, то нам је тек данас јасно и разумљиво. Исти витезови, исти непријатељи! Велика дела малих народа изазивају завист малих али и трајну мржњу великих народа. А српска револуција није била ни тренутна буна, ни пролазни излев огорчења. Није била ни планули гнев роба на свог властелина због неког женског питања9), као што је то био случај са буном подалписких католичких кметова у Аустрији — тих бедних и, међу првима, однарођених огранака српског народа у крањско-гервацком загорју. Таквих буна, уосталом, бивало је безброј у феудалном свету. Јер, буна и револуција, то су две ствари. Јаз је међу њима велик и дубок. Али исто тако су и две ствари: стварна историја једног народа, и — рецимо — метафизичка историја једног назови-народа. Буна је често само псовка или само непромишљен испад, док је револуција увек промишљено дело, успело или неуспело.

Најзад, ни поменута, а штампарским мастилом много надувана буна, ни она се није збила без духовне ватре србијанства, без учешћа прастарих (православних) Срба, тојест Срба коленовића, иако Срби у Аустрији и Угарској беше увек народ а никада племе или властелински кметови, односно бесправни људи и безимен народ — што се, углавном, увек обележавало именом хрвацким. Но, ми не рекосмо све: стварни вођ такозване хорвацке буне био је Србин Илија Гргурић, звани Пребјег, тојест Ускок, кога, као ни остале Србе, било у поменутој или доцније Раковичкој Буни, р готово никад нико не помиње. (Уосталом, ова последња искључиво је српска, а издао ју је један туђинац, такозвани Хрват!). Па ипак много казује, и речита је чињеница, да су Илија Гргурић и Михајло Гучетић били одведени пред царски суд у Беч, где им и главе одрубише, а не у малу славонско-католичку бискупију Загреб (10) као несрећног Крањца (Горутана — Горватина — Хорвата Матију Губеца), где је онако западњачки и европски, још 1573 године, на Марковом Тргу, искусио све католичке благодети тек јуче измишљене „хиљадугодишње културе".

Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинсикм и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918 до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит.

Без србијанства се никад није могло, без србијанства се ни данас не може!

Србијанство је у прошлости давало невиђеног полета српском препороду, као и свеопштој народној обнови. Србијанство је уливало најбујнијег замаха народном песничком генију, србијанство је хранило велику творачку моћ српског језика који је имао и ту злу коб да дуго живи међу нама, а и ван нас, под именом: „словинског", „илирског", „нашког", „народног", „босанског", „морлачког", „хрвацког", „југословенског", „муслиманског", „буњевачког", „македонског", „земаљског", „српскохрвацког", па чак и — „државног" језика. Голема ли чуда!... А још веће је чудо што наша данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику — језику српском — свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили „државници" да је српски језик један од најснажнијих темеља државе и народа, и да му као највећој и најтрајнијој творевини српској, у целој државној области, као и ван ње, припада име српско и никакво друго.(11)

Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства — а она је најпре била књижевно и пе сничко дело па тек онда је постало и правно-политичко — заборавља се да она никада неби била у толикој мери туђинско тркалиште ни међународно ловиште када би носила само своје право национално име, када би се знало само за једно једино писмо српско — за једно једино име целокупности српске. Стално се обилази суштина и искривљује историска истина, да је наша туђим именом названа држава, дело српског народа од Охрида до Триглава и оних америчких Срба преко океана, да она постоји само вољом народа српског, а у првом реду и њега ради. Исто тако, и са задњом намером, заборавља се да тај српски народ није под сунцем искључиво и само због државе, односно њезине врховне управе, него да је и његова држава бар у исто толикој мери и због њега на земљи, у свету, на Балкану. Најзад, управљачи и сви службеници државни, сувише често заборављају да је наша држава стечевина витешког, мученичког и мудрог делања краљ-Петрове и Пашићеве велике предратне Србије. Заборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државоправних заврзлама, да је она најмање дело метафизичких маштања, штампарског мастила или небрацких „нагодаба". Ниједна српска држава није била дело мржње, па ни ова данашња то не треба да буде. Све су државе српске крваво дело велике љубави њезиним малих и великих синова, дело велике жртве. И данашња држава наша плод је вековних приношења жртве и љубави. Коначно, она је дело ослободилачких ратова независне краљевине Србије, а њен дух као предводник свесрпског ослобођења и уједињења, као вечна ватра, није се гасио од Црног Ђорђа до Седога Петра. Држава је наша и дело безимених тамница и безбројних бегунаца, она је такође и самопрегорна творевина свих српских мученика, таоца и велеиздајника, из свих крајева покојне Аустро-Угарске.

Где је живео језик српски, живело је и србијанство. Живело је у мислима и делима највећих српских умова, живело је у песми и плачу српских цркава и свештеника, српских пастира и четника, живело је у делима Доситеја Обрадовића и Вука Карацића, Павла Соларића и Герасима Зелића, Светозара Марковића и Стојана Новаковлћа, Илије Гарашанина и Николе Пашића, Светозара Милетића и Јаше Томића, Јована Цвијића и Јована Скерлића... изражено је у гусларској песми Филипа Вишњића све оно што није смео слободно да мисли Рођо Бошковић у језуицком оделу, живело je србијанство у песништву свих старих Дубровчана, нарочито Гундулића, затим Његоша и, Јакшића, Радичевића и Мажуранића-Симића, Качић- Миошића и Прерадовића, Симе Милутиновића и Змај-Јове Јовановића, Рељковића12) и Николе Томашевића-Томазеа, Лазе Костића и Ивана Цанкара, Алексе Шантића и Ива Војновића... сви су се они напајали србијанством, а поред њих и безброј других, од давнина до данашњих дана, од Саве Немањића до Љубомира Мицића. Једни из велике љубави према србијанству као истини, правди и лепоти, други са задњим намерама — да опљачкају српско културно благо, да поробе српско историско богацство, како би имали из чега да „сочине" пред незналицама и „пред Европом" неку бедну националну кућицу од карата, тојест умишљену и штампаним словима остварену „индивидуалност". (13)

Једни и данас носе србијанство дубоко у срцу, и још дубље: у слободним мислима својим! Безбројни му сишу сокове и потсецају корење само зато да задовоље ружне потребе своје прљаве себичности, односно богоданог сиромаштва. А многобројна небраћа, у вековној служби туђинства које издашно храни њихову болест величине, о борише се на србијанство као стрвинари, неби ли остварили крволочне прохтеве своје ниске, простачке и неотмене природе. Једни се греју на сунцу србијанства да ојачају исконске снаге своје, други опет пљују на њега из пакости зато што је србијанство недостижно за њих, из освете што им ни богови склони нису били када су, „во времја оно“, по земљи ходили и делили људима дарове ума и слободе, разума и величине.

И шта да се ту уради? Ми ћемо у опсегу петнајст посланица, неувијено, а можда и убедљиво, одговорити и на ово питање. Али одмах хоћемо да нагласимо како ни бог не даје умних дарова свакоме, а камоли да плаћа сваке суботе. Чини нам се да богови даривају само оне људе и народе за које унапред знају да ће и делима својим увеличати славу њихову, а не продавати отаџбину и крв браће своје, или бацати се блатом на њих. Богови су најмање склони онима што се блатом мржње хране... онима који, чим зину, клеветају или увредама обасипају своје добротворе и заштитнике... онима што псовком, увредом и издајом награђују своје родоначелнике зато што су их из мртвих у живот повратили. Да, не мрзе они никога толико, колико оне који су их од ватиканских робова и бечких посилника учинили слободним људима — истина, сувише брзо и лакомислено, без строгог испита, без оправдане казне, без претходног српског васпитања — оне што су их неприродно изравнали у свим правима са собом, тојест са Србима, чак их повластили на штету српских права: културних и политичких, моралних и националних.

Доиста, тешко је живети са мрзиоцима, па ипак, мора се, и треба! — та и они су синови велике српске породице и земље — благо мајци Србији:— и они су Срби који себе називају Хрватима односно Словенцима. Тако бар кажу туђе књиге староставне14). Међутим, иако се после рата једном бесомучном пропагандом, па и силом наметало име хрвацко свуда где има католика, то не значи да се је и број Хрвата стварно увећао. Не помажу ту ни аустриске бубе, ни шумадиске губе, ни католичке трубе. Од лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ. Јер, поред панонског типа, српски динарски тип, Несумњиво је огледало једног расног и једнородног народа; у (целој земљи. Исто тако водулски или водени; тип хрвацки, који такорећи једва и постоји, па и он је огледало нечега: једне тужне и осушене гране српскога народа. То је случај и са одрођеним типом бургенландских Хрвата; или како их Немци у преводу зову: Wasser Kroboten. Јер, какве везе, например, може да има отмени, високи, витешки, класични тип српски, обучен у плаву чоју која се зове раша по српској земљи Рашкој, онај српскц тип из Конавља, Боке Которске, Херцеговине, Далмације, Црне Горе, Баније и Лике... сa оним затуцаним, мрачним и подмуклим гипом зделастог малог ра- ста из горутанско-хорвацког загорја — у ма- ђарским шарама и чизмама?,!

Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум" траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму" траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено. У болесној машти својој, створили су ти патолошки мађионичари од српске магле кинески зид, па јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе, па наричу као жене нарицаљке што и цело чове- чанство — сем удружене опозиције! — што неће да их помаже, што неће да се диви њиховој глупавој комедији па ни по јада, када би још хрвацки политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрчанство — сем удружене опозиције! — што неће да их помаже, што неће да се диви њиховој глупавој комедији Па ни пб јада, када би још хрвацки политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, када би „открили" свету да је земља— округла... човек би се благонаклоно осмехнуо тој великој и „новој" мудрости. Али, пошто они, тобоже, у име старих али изумрлих водених и шумских Хрвата, као слепо оруђе мрачних и туђинских установа, доказују чак да ни сунце није сунце него трула јабука, ми смо забринути за њихово умно здравље, а још више за српску народну будућност и државну безбедност. Ми престајемо да се чудимо и забављамо, ми у последњем часу саопштавамо нашу спознају свима Србима-Србијанцима: није ово више ни заблуда ни дечја болест, а није сасвим ни средњевековни верски занос и мрак — пред нама је најтежи случај политичког лудила двадесетог века: хрвацко питање!

Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању". А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном ненријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!15)

Дајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли- и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној и српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави — свесрпско србијанство. Најзад, признајте и сами: после најкрвавије победе у свецкој историји, доста смо се борили и за неузвраћену „брацку" љубав, а још више за туђу лудост и туђинску корист — о горка судбино српска! — обоје нам донеше као награду најцрње понижење и унутрашње ропство: културно и политичко, духовно и морално. А ми ретки Срби што смо одавно у мрак прогнани, ми смо били гурнути у провалију само зато да не бранимо српску истину, да не ширимо светлост и дух српски... ми окорели Срби што никада не издасмо имена српског, ми све можемо трпети сем големе неправде и издаје, сем наметнутог ропства и мрака народу српском — па било све то чак и последица нечије превелике љубави за недостојног, по имену брата, по делу небрата, али одувек горег од сваког туђина!

Кукају ли, кукају, они што траже „рацком питању" лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом... они што га путем тројства Видовданског Устава уведоше у пунолетан живот унутрашње и спољашње политике — тада још велике српске краљевине. И цео свет се пита: има ли му лека. Траже му лека „практичнии политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека. Сасвим природно: запаљење слепог црева не лечи се аспиринима! Међутим, има му лека, има! Једини лек му је србијанство свију разједињених Срба од Охрида до Триглава...

србијанство као свесрпски народни полет и покрет,

србијанство као жива сила опште народне и државне обнове,

србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине,

србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред,

србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја,

србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности,

србијанство као неумољив бранилац међуљуцке правде и српске државне мисли, једине у једној земљи,

србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења, пошто ниједна здрава краљевина (монархија) не може да буде федеративна држава,

србијанство као свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилац ове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство,

србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа,

србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере, или као разводник свих туђинских цркава од државе,

србијанство као носилац опште народне воље, као бранилац свих сталежа, свих друштвених слојева, свих грађанских али нерушилачких слобода,

србијанство као једини пуноважни спољашњи чинилац и унутрашњи делотворац, као неумољиви господар свеукупне државне управе, од- носно чувар њене савршене исправности и чистоте,

србијанство као штит против свачијег спољашњег притиска, као убојито копље против сваког унутрашњег и покрајинског надметања са Србијом, србијанством или Србима уопште,

србијанство као непробојни оклоп од челика против сваковрсног насртања, под именом равноправности, на српску државну творевину, на њезине творце или претставнике, против вештачког стварања нових народности, против беспримерног лудовања Србомрзилаца,

србијанство као народна жижа и државотворна матица свих балканских и свих средњоевропских Срба, такозваних Словена,

србијанство као једини и најмоћнији чувар јединствености српског многоименог народа и његове савремене државне творевине, која је, од победе до данас, на мртвом колосеку само зато што није на српском колосеку,

србијанство као извор и утока законодавне и увек одговорне управне власти,

србијанство као врховни закон земаљски! Без србијанства се никада није могло, без србијанства сe ни данас не може! У то име, и во имја зенитизма: Сви Су Срби Србијанци!

Дубровник, 1936 године.

_____________

1Та несрећна кованица не одговара чак ни духу српског језика. То име кao политички појам, а још горе и кao народносни, дали су нам Немци својом географском поделом „Словена", поткрај XVIII-oг векa. Данашње име наше земље дослован је превод са немачког: Sidslawien. Оно се y српском језипрви пут појавило тек oкo 1839 године.

2 „Ширењем римског господства на сјеверу и истоку, добиваху Римљани по нешто точније виести о Венедих или Србих." — Рачки.

3 А Cimmerio accolunt Maeоtici, Vali, Serbi. Дакле, на Криму, што значи на обалама Црног односно Aзoвcкoг Мора, станују Срби — забележио je Плиније Старији у време римског цара Абвуста.

4 Sinus Venedicus, бележи Тацит, што значи: Српски Залив. Али Тацит помиње и Сармате.  A обичио се, тобоже, незна кo су били Сармати. Међутим Сарматија није ништа друго него Сарб-матија, земља-мајка Срба, отаџбина Срба, Србија. Реч мат још и данас у једној pycкoj песми значи: отаџбина. А оно што je Тацит назвао именом Германија и забележио у свом делу De Moribus Germanorum многобројна племена, зачудо да ниједно не носи поменуто име. Зато ми изгледа да је Тацитов запис исто тaкo погрешан кao и француско етимолошко тумачење, према коме би име Немац значило ратник. Много је вероватниje да је Тацит записао: Germanorum уместо: Serbmanorum. Дакле, Сербанија а не Германија, тојест западна (европска) Сарматија, за разлику од источне (азијске) Сарматије. Уосталом: Serb-man значи: српски човек, Срби људи, српски народ док би Гер-ман могло да значи шумски (горски) чoвeк, односно Шумадинац.

5 „О народним именима Словен, Хрбат, Лех, Чех, Пољак и Рус — историски споменици до VI вeкa — ћуте", каже Шафарик. А Луј Леже каже за француске речи: esclave и esclavage, да потичу тек из средњег вeкa, и да нас потсећају на време када cy „Немци" покоравали „Словене". Уосталом, име Cлoвeн кao и реч словенски, издашно cy употребљавали али баш западни писци, а нарочито је путовало и ширило се путем католичке цркве и пропаганде — како би се затрло прастаро име cpпcкo.

6 Најзад, 630 године, и на западу се почело исправно бележити име cpпскo. Опет према Леже-у, такозбана Фредегapoвa Хроника бележи: Dervanus dux et gente Surbiorum. Забележено је, такође, да су Срби 782 провалили y Тирингију, а 806, Моасакова Хроника помиње кao великог противника Шарлмањовог (Карла Великог), силног cpпcкoг кpaљa Милидуха: rех Superbus qui regnabat in Siurbius.

7 „Хрвати у Либурнији то су Србљи." — Шафарик.

8 Први пут у историји, туђом руком и y црквном запису, забележено је хрвацко име тек 852: Dux Croatorum.

9 Злогласни граф Тахи, који је седео недалеко од бискупског Загреба у cвом утврђеном граду — а који је опет много пре био у власти „Црне Краљице", црне зато jep је била Српкиња: Катарина Бранковић — био је пpaвa напаст за caв женски свет који је жибео у границама његобе обесне власти и моћи.

10  Основана 1094 г. — „седиште покатоличеног српства", kaкo рече један руски путописац. Уосталом, није без разлога што Мађари кажу: Захраб-Заграб а Италијани: Загабрија. То долази од Сахараб-Сараб-Сакалиб, кaкo су некада писали и изговарали име Срба. Дакле, Загреб и по свом имену означава град Срба, српски град, тојест град који носи име својих оснивача — Срба.

11 „У српском језику — народу — постоји земља кoja се зове Хрвати", каже Далимилова Хроника из XIII вeкa. А додамо ли овоме још и oвo: „Горани или Хрвати кaкo се у оно доба y Славјана сви горани звали“ (Bjeкocлaв Клајић) — биће нам јасно да „Црвена Хрвацка" не значи ништа друго него: Румена или Црвена Гора — данашња Црна Гора. Звали су је црвеном дoк је била осунчаном шумом обрасла, а назвaнa је црном кад је оголела и постала голи камен и крш.

12 „Ој Славонче, ти се љуто вараш — Који год ми тако одговараш; — Ваши стари јесу књигу знали — Српски штили и српски писали".

13 „Хрвацка књижевност је брло сиромашна. У XVI веку она се састојала од неколико молитвеника, одломака Библије и од превода мађарског песника Зрињија, који је био и бан Хрвацке. И пошто је oкo 1830 извршено cpпcкo-xpвaцкo јединство, од тог доба не постоји више никаква хрвацка књижевност". — Nouveau Larousse, Paris, 1900.

14 Zerviani quod tantum est regnum ut ех eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant". — Срби — Србијанци су тако велико царство, да од њих воде cвoje порекло, кaкo тврде, сви словенски народи... каже један немачки запис из IX вeкa.

15 „Реч хрват значи брђанин или горанин т.ј. планинац, yетнографији означава cpпcкo племе" — каже Шафарик. Међутим, Качић-Миошић (Старац Милобан, зачудо што није; рецимо, Старац Милован) држи да се Хрвати зову по имену једног свог жупана чије је име било Рват. Ово је мање вероватно, пошто се веће љуцке заједнице ретко зову именом свога старешине, народи никада, а нарочито oвaкo силан и ненадмашан народ" коме нема paвнa под сунцем, кao што је хрвацки-рвацки-рацки, дакле, y cвaкoм случају српски. Шафарик јe најближе истини, јер хрват је исто што и корошец: хоруат-горуат, горутан-корутан, коротан-корошка. У прилог овоме иде и oвo: y Далматинској Загори Срби кажу Крвати-Крвати, што уосталом са Карпатима нема никаква везе, јep име Карпати долази од народног имена Карпа (Carpi), а то се тачно подудара cа именом Сарпа, Сарба, Срба, који cy y давнини живели на обали Касписког (Карписког) и Црног Мора.