(Текст настао на основу Светосавске беседе одржане уочи Савиндана 2009, у селу Брадарцу код Пожаревца)

I

         Тиме је, заувек у нашој духовној историји, потврђе филокалијски завет православне духовности - да идеал подвижништва у Богочовеку није пука доброта, каткад својствена и непреображеном, грешном срцу, него блистава Лепота свецелосне преображености, која у себи обухвата и Доброту и Истину. Добро, Лепо, Истинито су Једно, и јављају нам се кроз Сина Божијег и Његове угоднике, међу којима је Свети Сава један од најостваренијих еванђељских људи; својим делом и животом он је постао златна двер ка Сунцу Правде и Небеском Јерусалиму, у коме то Сунце сија. Зато га славимо, умивајући очи његовом христоликом красотом, од које смо се отуђили својом греховном помраченошћу и ругобом обезбожености.

Уопште, Лепота је веома важна за православног хришћанина. Када је Свети кнез Владимир, још увек некрштен, послао своје људе да испитају монотеистичке религије, да би се определио куда ће његов народ кренути из паганизма, он је сачекао њихов повратак и извештаје са нестрпљењем искреног трагаоца за Истином. И Истина, Која је Христос, јавила му се у виду христолике Лепоте. Како сведочи Нестор Летописац, Владимирови изасланици који су били на служби у храму Свете Софије у Цариграду, рекли су свом владару да им је било толико лепо да нису знали јесу ли на небу или на земљи, и да та вера, обасјана вишњом красотом, мора бити права. Саслушавши их, кнез Владимир је бацио идоле у реку Дњепар и, скупа са својим народом, примио светлост Крштења. Лепота православног храма и Литургије привела је браћу Русе Христу, Прволепоти човека и света. Није онда чудно што је славни Достојевски говорио да ће Лепота спасити свет.

Једна од најузвишенијих пројава лепоте православне вере је, видесмо из примера изасланика Св. Владимира, лепота богослужења. По Светим Оцима, чије речи синтетизује Јован Кронштатски, Црква је „Небо на земљи”. А храм - то су зидови подигнути око Светог Причешћа, то јест око Свете Литургије. Ево речи оца Јована Кронштатског: „У цркви сам заиста као на земаљском небу... Осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право земаљско небо: ту си свестан и осећаш се као истински уд Тела Христовог и Његове Цркве, нарочито за време наднебеске Литургије и причешћа Св. Тајнама Тела и Крви Христове”.

Сам храм је икона: изграђен је на основи крста (символа Христове свепобедне жртве), а крунише га купола (символ Божје вечности). У тачки пресека крста у олтару је Свети Престо, на коме почива Христос Евхаристије. Зато је олтар икона Царства Небеског.

Храм је икона свега створеног: олтар - духовног света, наос – света чулног.

Храм је икона Христа Богочовека: олтар представља Његову Божанску, а наос људску природу.

Храм је икона човека: олтар означава његову душу, а наос тело.

Иконостас у храму - то је прозор у Царство Божје, који не скрива, него открива тајну олтара, тајну светаца, обожених хришћана сабраних око Христа, Цара и Бога.

Епископ и свештеник на Св. Литургији су иконе Христа.

Богослужбени предмети су иконе: звездица означава Витлејемску звезду, копље - оно копље којим је Христу прободено ребро, епископски двосвећњак -Христа као Бога и Човека, а тросвећњак - Свету Тројицу.

Богослужбене одежде су иконе: епитрахиљ означава благодат свештенства, епископски омофор јагње које је нашао Пастир Добри, то јест човечанство које Христос спасава; орар ђакона је анђеоско крило.

Верници су, на Литургији, иконе анђела - о томе пева Херувимска песма.

Речи богоугодника су иконе Речи Божје, Христа.

Богослужбено појање је икона анђелског појања, и његов циљ је, по Светом Теофану Затворнику, да у нама разгори „искру благодати”.

Кађење је икона молитве свих у храму, која се узноси Господу. По Светом Јовану Кронштатском, „кађењем икона и народа изражава се јединство небеске и земаљске Цркве и чињеница да им је глава једна”.

Светлост у храму (с прозора, од кандила и свећа) икона је Бога, који је, по Светом Григорију Богослову, „неприступна светлост”; „натприродна и надсуштаствена и разликује се од свега што постоји у свету” (Св. Григорије Палама).

Злато фресака и икона прасликује Царство Божје.

Свети Јован Кронштатски каже да кандила пред иконома означавају Господа Који је Светлост и Огањ, „за непокајане грешнике прождирући, а за праведнике прочишћавајући и животворан”; Мајку Божју као Мајку Светлости, која је и сама Светлост; да су свети кандила која горе вером и врлинама.

II

Све ово знао је наш, Богом обасјани, Свети Сава. И зато се трудио да србско богослужење уреди на најлепши и најбољи могући начин. Као што је Законоправило саставио користећи најбоље византијске предлошке, али узимајући оношто највише одговара Србима и њиховој правној свести, тако је, градећи хиландарско богослужбено правило, које је после пренео у Студеницу и Србију, имао пред собом грчки узор, али и светодуховску слободу да га употреби на корист свог народа.

Хиландар је био прво литургичко средиште Србства, као саставни део Свете Горе, која је коначно уобличила Свету Литургију Цркве од Истока (Свети Филотеј, патријарх цариградски, био је Светогорац, и његов Поредак служења - Диатаксис је углавном оно што данас имамо.) У Хиландару, Свети Сава је саставио типик своје Лавре, и том приликом се угледао на царски манастир Богородице Евергетиде, иако је у другим атонским обитељима важио типик Студитског манастира.

У оквиру рада на Хиландарском типику, Свети Сава је преводио не само богослужбене књиге са грчког на србскословенски, него је из Евергетидског синаксара превео и у богослужбене књиге унео подробна упутства о томе како се службе Божје врше. Како каже савремени истраживач, Миладин Митровић, „он није превео пуни текст Евергетидског типика, него само његов ктиторски део; синаксарска правила, која чине други део Типика, уписивао је напоредно у богослужбене књиге, распоређујући их у складу с празницима и споменима светих”.

Из Хиландара, Свети Сава је богослужење пренео у Србију. По речима његовог животописца, Доментијана, он је настојао да сваки образац Свете Горе пренесе у своје отачаство¹. Студенички типик је, суштински, копија Хиландарског типика; из Студенице се проширио по манастирима србским, а изманастира по храмовима и парохијама. Јер, монаштво је увек било извор богослужбеног Предања; као што каже Свети Јован Лествичник: „Бог је светлост ангелима, ангели су светлост монасима, а монаси су светлост онима који живе у свету.”

Богослужбено предање Хиландара чувало се у србским манастирима Светог Јована Богослова и Светих архангела Михаила и Гаврила у Палестини. Манастир Светог Јована Богослова, по благослову јерусалимског патријарха Анастасија, сазидао је Свети Сава, да би се у земаљској отаџбини Христовој подвизавали Савини земљаци.

III

У наше време често се говори о тзв „литургијском препороду”, који покушавају да заснују на „научним хоризонтима” истраживања литургичара - рационалиста.

Шта се може десити кад се литургијској реформи приступа непромишљено, показује нам судбина римокатолика. После II ватиканског концила (1962-1965.), они су ту реформу спровели: скратили мису на 30-так минута, укинули латински и увели народни богослужбени језик, свештеника окренули од литургијског истока лицемка евхаристијском сабрању, укинули постове (осим на Велики петак), раздвојили исповест од примања хостије (римокатоличког причешћа), неузимање хране пред примање хостије свели на пола сата или сат, препоручили верницима да се причешћују на свакој миси... Шта се десило? Десила се духовна катастрофа - широм данашње Европе, римокатолици продају храмове, јер у њих више нема ко да иде. Озбиљни литургичари, попут Клауса Гамбера, учитеља папе Бенедикта XVI, доказали су да је један од кључних разлога за неуспех реформе погрешно схватање ранохришћанских литургијских сабрања. Садашњи папа Бенедикт XVI је, својим актом „Summorum pontificum”, покушао да спасе што се спасти може - дозволио је ширу употребу нереформисане, тридентске латинске мисе и забранио разне врсте „литургијског” експериментисања. Међутим, процес је отишао предалеко, и питање је може ли се уопште зауставити.

Већ поменути Клаус Гамбер, у својој студији „Реформа римске мисе: проблеми и позадина” тврдио је да је Руска Православна Црква успела да опстане под комунизмом само зато што је одолела искушењу обновљенашког реформизма на почетку XX века. А какво је то искушење било? Чувени реформатор - епископ Антонин (Грановски) говорио је: „Ми служимо службу на руском језику уз отворени олтар. Унели смо измене у чинове Св. Тајни - крштења, венчања и исповести, променили смо начин причешћивања”. Обновљенски свештеник Веденски (самопроглашени „митрополит”) је узвикивао: „Ми смо за очишћење и упрошћавање богослужења и приближавања истог разумевању народа”.

Њима је Свети Тихон Исповедник одлучно поручио: „Божаствена красота нашег, по садржају истински поучног и благодатно делатног црквеног богослужења, које је стварано вековима апостолске верности, молитвеног пламсања, подвижничког труда и светоотачке мудрости, Црквом је запечаћена у чинопоследовањима, правилима и типицима, и мора бити сачувана у Светој Православној Руској Цркви неприкосновено, као њено најсветије и највеће наслеђе.”

У том смислу, и блаженопочивши патријарх Алексеј II је наставио стазом светотихоновског литургијског исповедништва. Обраћајући се московском свештенству, 24. XII 2007, он је рекао: „Никакве припреме литургијске реформе у Цркви неће и не може бити! Они који повремено изражавају своја приватна мишљења о томе да се богослужење мора превести на руски језик, о чему су својевремено говорили обновљенци, или захтевају да се скрати богослужење, заборављају да су Црква, њен типик и правила саздавани хиљадама година, и морају се свето чувати. Неће бити никакве ревизије текста Великог канона преподобног Андреја Критског. У тешка времена прогона и искушења наша Црква је опстала, чувајући непоколебиво своју традицију. Ту традицију морамо и ми свето чувати. Све вас позивам да чувате наше православне традиције и да се не смућујете приватним ставовима појединаца, који покушавају да нас врате у време обновљенства”.

С друге стране, митрополит Навпактоса и Светог Власија, Јеротеј (Влахос), у свом тексту „Богословље литургијске обнове” истиче каквих се начела морамо држати у овој, осетљивијој од других, области црквеног живота:

>> 1. Реформа спољашње Богослужбене праксе без унутрашње обнове Хришћана је јалова.

2. Повратак древним Богослужбеним праксама немогућ је без поимања разлога због којих су их Свети Оци изменили.

3. У покушајима повратка једноставности ранохришћанске лигургије, не сме се превиђати историјски развој и богатство Литургије.

4. Ма какве се измене Литургије буду проводиле, ако не будемо научили да се преображавамо духом Божанске Литургије, нећемо имати никакве духовне користи.

5. Повратак древним литургијским формама, без одговарајућег повратка пастирској пракси Светих Отаца није литургијска реформа већ напредујуће посветовњачење.

6.  Подвижнички живот је неопходни предуслов свакога учествовања у Божанској Литургији.

7. У Божанској Литургији се разбуктава жеђ за савршеним животом у Христу.

8. Измене Литургије не могу бити резултати закључака богословских симпосиона, већ плод делања Светих.

9. Литургијска обнова је смислена само онда када је надахнута исихастичким Предањем Цркве, и када долази од духовно обновљених људи.<<

Видело се да се Свети Сава Србски држао свих ових начела када је у Србској Цркви установљавао богослужбена правила:

1. Он је непрестано говорио о унутрашњем, духовном препороду своје пастве, учећи је, у Жичкој беседи о правој вери, да држи „веру чисту и молитву честу”, „пост и бдење, на земљи лежање”, „да би савршен био човек Божји”. А његов животописац, Теодосије, сведочи да се првом архиепископу србском желудац прилепио за кичму од поста.

2. Он се није враћао никаквој „ранохришћанској” пракси, него је преузео најбољи образац службе Божје од својих савременика.

3. Он није превиђао историјски развој литургијске праксе и красоте богослужења. Рецимо, у раној Цркви није било Проскомидије, али, у доба Савино, она је била јасно уобличена - и правило њеног вршења налази се у Номоканону.

4. Сав живот Саве као старешине Хиландара и Студенице био је прожет литургијским начелима БЛАГОДАРНОСТИ И СМИРЕЊА: Господње дарове од Господњих дарова он је, скупа са својим монасима, приносио Оцу Небеском, захваљујући Му за све и сва.

5. Руководећи се отачком пастирском праксом, Свети Сава није дозвољавао да се верује у спасоносност евхаристијског сабрања самог по себи. Без подвига, као увида у своју недостојност, нема Светог Причешћа на спасење.²

6. Подвижништво је било најдубља основа Савиног живота. А који је пут православног подвижништва?

У првој стотини својих „Глава о љубави”, Свети Максим Исповедник каже: „Љубав се рађа од бестрашћа, а бестрашће од наде на Бога, нада пак од трпљења и дуготрпељивости; ове пак од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.”

Дакле, љубав је КРУНА СВИХ ВРЛИНА, и позивати се на љубав пре подвига пуног зноја и суза покајања, бесмислено је,мада неки реформатори међу православнима као да сматрају да није битно ко како живи, богословствује и богослужи - само ако има љубави. Љубави нема без претходне вере и страха Божијег, који човека доводи до СВЕОБУХВАТНОГ уздржања. Уздржање води трпљењу и дуготрпљивости, а из њих се рађа нада на Бога. Тек из бестрашћа, које је плод наде, рађа се љубав. То је пут ка Трпези Господњој (свадбено рухо покајања и бола због беде своје и греха који нас разједа.)

Неки мисле да се љубав може свести на ТРПЕЗЕ ЉУБАВИ, на некакво хипи-братимљење уз православне верзије порука типа: „Give peace a chance!”.

На Литургији се, по некима, треба причестити јер је то „печат заједничарења”, и евхаристијско сабрање је САМО СЕБИ ДОВОЉНО.

Да се разумемо: потписник ових редова сматра да је за данашње раслабљене Србе, најбоље да се за Св. Причешће спремају као и до сада, постом, молитвом и исповешћу, онако како нас уче Свети Николај Жички и Свети Јустин Ћелијски. Али, то не значи да он осуђује другачије подвижничке праксе приступа Светом Причешћу. Јер, у Цркви постоје овакви и онакви људи, овакви и онакви духовни методи - ако су у Христу и Духу Светом, нико нема ни вољу ни намеру да их пориче.

Шта то значи?

У Отачнику постоји повест о двојици монаха, који, не могавши да се боре са блудном страшћу, оду из пустиње и сагреше са женама. Међутим, покају се и врате у пустињу, тражећи од отаца да им одреде епитимију. Старци су их закључали у келије на годину дана, и давали им подједнако хлеб и воду.

Када се навршио рок покајања, браћа изађоше из затворништва - један је био сасвим блед и тужан, а други весео и светла лица. Оци упиташе тужног монаха: „Каквим си се мислима бавио у келији?” Он рече: „Мислио сам о делу које учиних, и о мукама у које ћу отићи и од страха се прилепи кост моја уз месо моје” (Пс. 101, 6). А упиташе и другог - о чему је он размишљао у току епитимије. Он рече: „Благодарио сам Богу што ме отргао од нечистоте овога света и од муке блуда, и вратио ме овом анђеоском животу. Сећајући се Бога, радовао сам се”. Старци рекоше: „Покајање једнога и другога једнако је пред Богом”.

Да, то је истина. Један тужан у Богу, други радостан у Богу – обојица покајници, чије покајање Бог прима. Али, обојица су годину дана јели само хлеб и пили само воду. То јест, подвизавали су се, Христа ради.

Ево шта каже отац Никодим (Богосављевић) о савременој обнови чешћег причешћивања на Светој Гори ( „Светигора”, 188/2009):

>>Постоји уврежено мишљење да монаси, па и на Светој Гори, нису толико литургични, да употребим такав израз, да они више воле тиховање и да су више повучени, да више воле бављење умним делањем, такозвано бављење Исусовом молитвом, која се заснива на непрекидном изговарању, призивању Исусовог имена у краткој молитви која гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. Међутим, стварност у светогорским манастирима потпуно баца другачије светло, и управо се о Светој Гори може говорити као о месту где је дошло до сретног споја два наслеђа која, не да нису супростављена како многи погрешно мисле него заправо једно друго допуњује и једно друго условљава и једно без другог не може. Наиме, Исусова молитва је тај исихастичко-молитвено-лични подвиг сваког монаха понаособ и он се упражњава у оквиру његовог личног живота ван богослужења. Монах Исусову молитву и подвиг коленопреклоњења може упражњавати и у току боравка у својој келији и на разним послушањима и то је његов лични духовни живот, који зна он и Бог и познаје његов духовник који га у том делању руководи јер је тај пут јако опасан и без искусног старца који је већ прошао тим путем, тим путем је јако опасно ићи сам. Јер, на том путу чекају многе замке лукавога. Зна се, наиме, да они који су примили лаж за истину, таму за светлост, они су чак долазили и до стања поремећености ума и долазили у такозвано стање прелести или самообмане уз помоћ замки које је ђаво или демони поставили њему на том путу. Дакле, то делање умно, лично, духовно и унутрашње је припрема за саборно богослужење. У свим општежићима великим сви поред свог личног келијског правила, сви монаси се сабирају и учествују на саборним богослужењима која почињу у разна времена, у зависности од типика манастирских тако да почињу од полуноћнице. У неко доба ноћи чак се и помера по византијском мерењу времена, у зависности од изласка сунца. Рецимо, у манастиру Григоријат лети-зими, увек јутрење почиње у четири сата. Они су направили једно снисхођење у односу на старе монахе. Сваког дана се служи литургија. Чак у неким манастирима где има довољно свештенослужитеља служи се и неколико литургија. Поред главног, саборног храма служи се и у параклисима. Тако да се чак може говорити и о једном исихастичком и литургијском препороду, који су се сретно укрстили и спојили на Светој Гори. Наиме, познато је да је старац Јосиф исихаста Спилеот био најпознатији обновитељ умног делања; чак се говорило још за његовог живота да је он у прелести, сумњало се у његов подвиг, у суровост његовог подвига. Сматрали су да то није делање богоугодно. Међутим, стварност и време су показали да су управо преко његових духовних чада која су се разројила, постали игумани разних манастира и одњих су настале те велике обитељи. Из једне келије се умно делање раширило у општежитељне манастире. На другој страни, седамдесетих година је на Свету Гору дошло неколико братстава која су формирана ван Свете Горе, у Грчкој и због тадашње идиоритмије (начин живота када монаси имају само саборна богослужења, чак су и за своја послушања примали новце и од тог су се сами за себе старали, око хране и одеће), међутим, то се показало као лош пут за монаштво и неки манастири су дошли до ивице гашења. И управо су општежитељни манастири и братства која су поникла у унутрашњости Грчке пренесена, седамдесетих година, конкретно реч је о старцу Емилијану који је са својим братством са Метеора дошао у Симонопетру, затимо старцу Георгију Капсанису који је из околине Атине дошао у Григоријат, старцу Василију Гвандикакису који је дошао најприје у манастир Ставроникиту а потом прешао у манастир Ивирон, у исто то време наш митрополит је прешао у једну ставроникитску келију у Кареји. Додуше, он је остао годину дана на Светој Гори, али довољно да га можемо убројити у ове обновитеље тог литургијског и богословског живота на Светој Гори. Мени је један јеромонах Лука из Григоријатског манастира говорио да су се старци које су они затекли у манастиру причешћивали само суботом, нису хтели да се причешћују недељом зато што су јели мрсну храну суботом и нису хтели да се причешћују недељом. Међутим, с обзиром да су сви ови наведени игумани образовани, што богословски, што другим образовањима, они су отворили староставне књиге и нашли аутентично предање светогорско и наставили га. Увели су типик и начин причешћивања и учестало причешћивање и припрему за причешће на начин како се то радило у покрету кољивара крајем осамнестог, односно на почетку деветнестог века. И сви ови манастири које смо навели, њихови монаси се по четири пута недељно причешћују. Али, кажем, захваљујући том умном делању они се непрекидно припремају за свету Литургију и недељом. И када су панагири, односно велика бденија онда се они торжествено окупљају, иду на празнике једни другима у посету и предаје им се певница. И онда су та целоноћна светогорска бденија право торжество, где се ти људи, до малопре исихасти које не можете видети од њиховог рада на послушању или боравку у келији, саборно окупљају око певнице. За једном певницом буде и по десет монаха и кад почну да певају мислите да се небо спустило на земљу или да се земља вазнела на небо. Спој Литургије и исихазма на Светој Гори нам управо може послужити за неке наше проблеме које имамо у нашој Цркви, у нашем богослужбеном животу, како се треба вратити свим елементима православног предања, а не инсистирати на једном елементу. Тај усамљени елеменат неће донети резултате без помоћи овог другог. Само инсистирање на Светој литургији, на Светом причешћу, без молитвене припреме неће донети плодове благодатног живота какав доноси на Светој Гори.<<

Ако неко живи тако строго као Светогорци, и ако скоро свакодневно исповеда помисли, и ако дане проводи у уздржавању и молитви, ко ће му забранити да се, с благословом свог духовног оца, често причешћује? Али, уводити светогорску монашку праксу међу нас, посткомунистичке Србе, непокајане, некрштене, невенчане, неисповеђене - без икаквог расуђивања - зар је то добро? Ко може да прими, нека прими. Али, ко може да прими?

Сестринство манастира Липовац је, с благословом епископа нишког Иринеја, објавило брошуру „Сачувајмо Свето Предање”, у којој се, између осталог, каже и ово:

>>Заговара се, а у неким нашим епархијама, уназад неколико година, и спроводи пракса причешћивања на свакој Литургији, с изговоромо повратку древној црквеној пракси честог причешћивања. Међутим, да ли су се сви хришћани у првим вековима заиста причешћивали на свакој Литургији?

Блаженопочивши румунски подвижник, старац Клеопа, у књизи „Пут неба” (Образ Светачки, Београд, 2003. г.,стр. 313-345), говори да то није била општа пракса свих хришћана у првим вековима, него пракса појединих области Галије, Италије и Шпаније.

Између осталог старац Клеопа каже: „Св. Амвросије Медиолански, године 307., показује да се у његово време Света литургија служила сваког дана (90. Посланица), али нам исти он казује да су се у његово време хришћани причешћивали једва једанпут годишње”... А Божански отац Јован Златоуст казује да се у његово време у Цариграду Света литургија служила свакодневно, али су се како хришћани, тако и монаси, причешћивали Светим тајнама веома ретко, јер вели: „Многи се овим Тајнама причешћују једанпут годишње, а други двапут... а монаси из пустиње исто се једанпут годишње причешћују, а често и на две године” (Подела пшенице, стр. 53)... „Обичај свакодневног причешћивања не беше општи, није се никада упражњавао у (целој) Хришћанској Цркви, нити у сва времена, него је имао своје месне и индивидуалне праксе” (старац Клеопа, Исто, стр. 328).

У време Св. Василија Великог упражњавало се причешћивање на свакој литургији, али не свих, него ревносних и благочестивих хришћана. „Од најстаријих времена постојала је велика строгост, како се Св. Тајне не би давале недостојнима и неприпремљенима. Постоје сведочења о четири степена епитимије онима који су згрешили. То су била следећа четири степена : 1) плакање; 2) слушање 3) падање на колена; 4) пребивање с верницима, које се састојало у томе да је човек који је под епитимијом пребивао с верницима унутар цркве до свршетка богослужења, али се није удостојавао Светих Тајни, све док не би испунио наложену покајничку епитимију... Строгост светих канона није постављена да би кога задржала од причешћивања, него да не би приступио неко неприпремљен, и да бисмо доносили плодове покајања. Ономе ко твори дела достојна покајања духовник има право да скрати трајање покајања и да га приближи к Пречистим Тајнама. Нико нека не бира што је зло, то јест да сувише често приступа Светим Тајнама без побожности и припреме, или да се од лењости и безнађа сувише удаљи одњих, него нека се са смирењеми с разборитошћу држи средњег пута. И то зато што у сваком добром делу, веле Свети Оци, крајности припадају ђаволима, а средина је Христова, средина је царски пут којим су сви Светитељи путовали ка небу” (Старац Клеопа „Успон ка васкрсењу”,Образ Светачки, Бгд. 2006, стр. 252-253).

Они који заступају повратак древној црквеној пракси честог причешћивања углавном не разматрају разлоге због којих су Хришћани почели ретко да се причешћују, односно пренебрегавају подвижничку димензију причешћивања. Отуда се то све своди намеханичку акцију, управо због тога што се причешћивање Светим Даровима не збива без одређених предуслова. „Ако је цела ствар у што је могуће чешћем механичком понављању, зашто се онда не бисмо причешћивали, на пример, пре сваког узимања хране!?!... Међутим, треба допустити да се ради свог духовног напретка хришћанин уздржава од Светог Причешћа понекад и више од једног дана. Црква нас учи да овакво привремено уздржавање, када се оно не врши из лењости и томе слично, не само што не може да нам нашкоди у духовном погледу, него може особито да допринесе нашем духовном напретку...Чак и велики подвижници који су достигли највише степене духовног савршенства понекад доживљавају периоде у којима их оставља Божија благодат. То се њима догађа као указивање на то да се спасење човека не врши само пасивним примањем благодати, него и делатним стремљењем човекове слободне воље. Тим су неизбежнији такви периоди духовне оскудице за обичне људе овога света који живе исправним, свакодневним животом, који често греше и слично. Мислити да човек у таквом стању као да може насилно да задржи у себи благодат Божју, посредством механичког свакодневног причешћивања, била би врло велика грешка... Обичај готово свакодневног причешћивања је изашао из праксе зато што се ниво живота црквене заједнице смањио у поређењу с првим вековима” (Митрополит Сергије Страгородски „Поводом молбе о обнови свакодневног причешћивања Светим Тајнама” из књиге „Верујем, Господе, и исповедам”, Образ Светачки, Бгд. 2005, стр. 450-452).

Против механичког причешћивања, без подвижничког начина живота, био је и Св. Никола Кавасила, који у свом делу „Тумачење Св. Литургије” каже: „Јер се не причешћују стварно сви они којима даје свештеник, већ свакако само они којима даје Христос. Свештеник даје начелно свима који приступају, а Христос (само) достојнима да се причесте” (Св. Никола Кавасила „Тумачење Св. Литургије”, светоотачка издања „Григорије Палама”, Солун 1979, стр. 208).

По речима архиепископа Аверкија Таушева (1906-1976), (кога је Св. Јован Шангајски сматрао изврсним богословом): „Православље је вера подвижничка, она позива аскетском напору да би с кореном ишчупала греховне страсти и усадила хришћанске врлине. Преподобни Јован Лествичник и други Свети Оци су учили: пре него што направи први корак у богословљу, човек мора да победи своје страсти” (Серафим Роуз „Светлост са запада”, Образ Светачки, Бгд. 2004, стр. 165).

Уместо закључка навешћемо речи доскорашњег духовника руског патријарха Алексеја II: „Да, настају најнемирнија времена, и непријатељ (нашег спасења) хоће да уздрма и да сруши Цркву. У клир је ушло много потпуно нецрквених људи, па чак и оних неверујућих, и они извршавају своје дело. Међутим, с нама је Бог, и на нама је да творимо дело Божје... На нама је да стојимо у вери и да се не плашимо ничег, осим греха”, саветује нас блаженопочивши о. архимандрит Јован Крестјанкин (Архимандрит Јован Крестјанкин, „Оживимо срца за Бога”, Бгд. 2004, стр. 176-177).

Свештеномученик Венијамин Петроградски писао је пре свог мученичког краја: „Радостан сам и спокојан... Христос је наш живот, светлост и спокојство. С Њим је свагда и свугде добро. Не плашим се за судбину Цркве Божје. Требало би да имамо више вере, посебно ми, пастири. Да заборавимо на своје самопоуздање, на разум и на ученост и да уступимо место благодати Божијој” (Архимандрит Јован Крестјанкин, Исто, 182). Жива и делотворна вера у Бога - ето у чему је наша сила, наше супротстављање пометњи и расколу у Цркви.<< Тако сестринство манастира Липовац подсећа на оно што морамо знати: једно су Светогорци, а друго ми, обични, грешни и убоги, а непокајани Срби, разорене и опљачкане душе.

Наравно, било би прекрасно када бисмо сви могли да живимо као светогорски монаси. Али, не можемо! Зато треба бити опрезан кад се овој теми приступа. И, наравно, не заборавити: у доба Светог Саве чешће су се причешћивали баш монаси. Он одредбе Студеничког типика свакако није примењивао на људе који живе у свету.

7. Кроз Литургију коју је служио, Свети Сава је стално опитовао оно што свештеник, понављајући пасхалне речи Светог Дамаскина, каже на Служби Божјој: „О велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О, Мудрости и Речи Божја и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем Дану Царства Твога!”

8. Свети Сава није МЕЊАО ЛИТУРГИЈУ у складу са својим идејама и тобожњом „науком”, него је, и сам Свети, свом народу служио Литургију коју су саздали Дух Свети и Његови угодници. Уосталом, у данашњем покрету за литургијску реформу у Православној Цркви, нема никавих светих људи (питање чешћег Причешћа изузимамо из „реформског” оквира, јер оно има различите контексте - од новофилокалијског до модернистичког): први који су је у Русији отпочели, били су поједини „протенстантствујушчи” професори руских духовних академија у Кијеву и Петрограду пре револуције; наставили су је „обновљенци”, бољшевички миљеници, и део руских емиграната - интелектуалаца попут Николаја Афанасјева, који су идеје о литургијској реформи покупили од римокатолика - претеча II ватиканског концила, као и од протестаната. Њихову праксу наставили су појединци у Orthodox Church of America, међу којима се данас истиче Пол Мајендорф, бивши ђакон, који држи катедру литургијског богословља на, екуменизму склоној, Академији Св. Владимира у Њујорку. Модернисти у Православној Цркви Америке су и монаси Новог Скита, који реформишу Литургију и баве се гајењем паса, снимајући TV серије попут „Божанствени пас”. У Грчкој је модернизам почео од полупротестантских покрета попут „Зои” и „Сотир”, који су, да би привукли народ у цркву, тражили гласно читање свештеничких молитава, укидање иконостаса, пренаглашавање проповеди у односу на молитву, итд. Сада су вођи реформи у Грчкој чудни људи, попут власника двособног стана у Атини, који римокатолике сматра Црквом, хомосексуалност биолошком болешћу, и подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у девет изјутру, али и његови следбеници, поједини професори Теолошког факултета у Атини, који на све могуће начине желе да протестантизују Православље!³ Ниједног свеца немају реформатори Литургије. А ми, „конзервативци”, поред Светог Саве, имамо и Светог Златоуста, Св. Максима Исповедника, и Св. Германа Цариградског, и Св. Симеона Солунског и Св. Николу Кавасилу, Св. Јована Кронштатског, и Св. Николаја Жичког и Св. Јустина Ћелијског. Они су знали зашто се олтар одваја од наоса завесом и иконостасом, зашто се свештеничке молитве читају тихо (то је израз најдубље присности с Богочовеком, јер свештеник се наслања на груди Христове попут Св. Јована Богослова), зашто постоји Мали вход (праслика Христовог изласка на проповед) и Велики вход (праслика Христовог уласка на Голготу), зашто се олтар час отвара, а час затвара (уклањање завесе после олтарског причешћа свештенства и изношење Путира пред народ символизује Васкрсење Христово). Они којима сметају Мали и Велики вход и иконостас, који на микрофон читају тајне молитве, као да су на митингу или рециталу, који Св. Причешће сматрају пуким печатом сабрања, а не Страшним Тајнама Огњене Љубави Божје, немају свеце на које би се могли позвати као на сведоке својих модернистичких идеја.⁴

Што је у Литургији како јесте, то је од Светих: Златоуста и Василија, цара Јустинијана, Јована Дамаскина, Филотеја, патријарха цариградског... И то се не дира! То је Светиња! Знао је то и наш Свети Сава.

9. Све што је око богослужења радио Свети Сава, било је надахнуто исихастичким Предањем и духовном обновљеношћу славног Немањића.

***

На почетку ове беседе говорили смо о лепоти Светог Саве, која је била лепота Христова, заблистала из нашег духовног оца. Рођен у лепоти вечности Духом Светим и Прекрасним, Свети Сава је у Цркви оставио све лепо и благодатно што му је Христос благословио. Светосавље је, по речи Владике Николаја, православље србског стила и искуства, а Небеска Србија једна од четврти Небеског Јерусалима, наше вечне Отаџбине и Очевине. Зато ћемо се трудити да богослужење Светог Саве очувамо у Духу Истине, онако како га је, уводећи Типик Велике Лавре Светог Саве Освештаног - Јерусалимски Типик - очувао Свети Никодим, прејемник благородног Немањића на архиепископском трону: не револуционарним анархизмом и модернизмом, него прихватањем благодатног опита светих подвижника, чији су зној, сузе и крв легли у темељ нашег богослужења. Када је тај типик уводио, Св. Никодим је исповедио да то није никакво новотарење, него пут Предања Отаца. Како је служио Св. Сава, како је служио Св. Арсеније Сремац, како је служио Св. Никодим, како је служио Св. Данило II, како је служио Св. Спиридон, како је служио Св. Јоаникије, како је служио Св. Максим Бранковић, како је служио Св. Василије Острошки, како је служио Св. Јован (Рајић), како је служио Св. Пајсије, како је служио Св. Авакум, како су служили Свети Николај Жички и Јустин Ћелијски, тако и наши свештенослужитељи треба да служе Богу.

Јер, као што је знао и Свети Сава, наша Литургија није са земље, него са Неба!⁵ Зато ускликнимо, скупа са Св. Николајем Жичким:

Благо мајци која Саву роди,

и Србима док их Саво води!

Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин!

Напомене:

1. Ево шта каже Доментијан у Житију Светог Саве:

>>И друге свете цркве по свим изабраним местима започевши и заврши, и старе утврди а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама, игуманијама, мучалницама, свагда имајући у своме срцу Онога који се поје Светим Духом у устима праведника, и Његовом силом све приведе на побожност; подобећи се Владици своме Христу који је „небо звездама украсио”, по истоме чину он украси своје отачаство сваком добром вером и светим црквама, поља и удоља и брда.<<

2. У петом слову Хиландарског типика Свети Сава јасно говори о томе како монаси треба да се спремају за Свето Причешће и причешћују. Ево његових речи (подвлачења су наша, В.Д.):

           >> Треба казати и о божаственој литургији, која по дужности свагда треба да се врши у цркви. А на њој треба да чувате ви себе, браћо, чврсто, јер је свето и страшно што се нањој врши, и јер се на њој више од других држи и врши страшна и превелика тајна наше православне вере, то јест божаствена и најчаснија литургија пречаснога тела и крви Господа и Бога Спаса нашега Исуса Христа. На њој, као што је речено, треба ви себе тачно да чувате, што више, и треба да одгоните од вас сваку кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе, и на сваки начин треба себе да чистите, потом се треба причешћивати божаственим светињама, пошто од игумана примите проштење. Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут. Хтели бисмо ово: много пута причешћивати се божаственим светињама, много пута је причешћивати се и живота, као што рече и сам Христос: „Који једе тело моје и пије крв моју, умени остаје и ја уњему.” И опет: „Ако не једете тело моје и не пијете крв моју, немате живота у себи.” И божаствени апостол: „Ко се прилепљује Господу, једно је тело”, као и противно: „Који себе удаљује од тебе, погинуће” - рече кротки Давид. Хтели бисмо, дакле, као што је ово и речено, али због људске немоћи и дела тешког не заповедамо, „јер који недостојно једе тело и пије крв Господњу, крив је телу и крви”, рече божаствени и духоречити и први међу апостолима Павле. Страшна је то реч, браћо моја, и указује да треба да дрхте од причешћа не само грешници као што сам ја него и они који су много поузданији у себе. Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко колено-поклоњење да дају опроштај, и тако по том са благодарношћу треба се причешћивати  животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац.<<

Пре свега, у уводу Савиног слова јасно се види мотив страха Божјег пред оним што се збива на Литургији. То је „страшна и превелика Тајна наше православне вере”. Монаси на њој не смеју са имају никакву „кукољску и нечисту мисао недостојну ове страшне службе”. Смеју да се причесте само они којима игуман благослови, после исповедања помисли. Не може се монах причестити сваки пут, него кад му се то, на основу његовог духовног стања, одобри. Од причешћа треба „ДРХТАТИ”, вели Св. Сава, а ко му приступа, мора да се очисти од страсти – почев од грешних мисли до непристојног смеха. Може ли данашњи Србин - мирјанин да испуњава ова правила е да би се сваколитургијски причешћивао?

3. Један од типичних представника литургијских реформатора у данашњој Грчкој је Павле Кумаријанис, свештеник и доктор теологије, учесник у покушају да се литургијска реформа Грцима наметне одозго, што је наишло на одлучан отпор таквих теолога и духовника какви су митрополит Јеротеј (Влахос), архимандрит Сарантис (Саранду), старац Мојсије Светогорац, оци Теодор Зисис и Георгије Металинос и многи, многи други. Кумаријанис оне који не мисле као обновљенци, у свом тексту „Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: споран покушај литургијске реформе” („Видослов” 14/2007. стр 71-95) назива „већем безбожника”, и подругује се њиховом позивању на Св. Никодима Агиорита и кољиваре (по њему, „Дидахи” је много важнији за Литургију од Св. Никодима; а Кумаријанис и дружина су, очито, потпуно „уронили” у светодуховску атмосферу „Дидахија”, па им је све јасно.) Кумаријанис није задовољан досадашњим реформама у Грчкој Цркви (отворен олтар, гласно читање „тајних” молитава, итд.) Он хоће још и још: померање молитава вечерње и јутарње службе на „право место”, у складу са закључцима језуите Мигуела Аранца о томе где је било то место; избацивање ђаконских прозби које се понављају, јер оне прикривају истинску природу Божаствене Литургије као „Заједнице и предокуса Царства Божјег”; укидање разлике између јерејске и архијерејске Литургије; стално служење Литургије Св. Василија Великог, а не када је то одређено садашњим Типиком; убацивање лаика у дијалог између свештеника и ђакона при Великом входу; преправљање дијалога уочи Анафоре; увођење целива мира (да се љубе сви у цркви, не само свештеници); увођење лаика у дијалог око освештења Часних Дарова; увођење мноштва замвоних молитава. Али, ни то није све: треба служити све друге древне Литургије редовније (Маркову, Јаковљеву, итд.) Входови не треба да буду као сад, него да се из припрате улази у брод цркве. Треба што мање користити олтар - само за Анафору и Свето Причешће, итд.

Једном речју, Кумаријанис тражи реформу Литургије какву су направили римокатолици после II ватиканског концила! Зато се, свим САБОРНИМ силама, треба борити против модернистичког реформизма - док је време, знајући куда екстремистички модернисти теже.

Уосталом, зна се куда реформе могу да поведу: Кумаријанис је свој реферат поднео пред римокатоличким Удружењем за источне литургије SOL, чији је Први конгрес одржану Немачкој јуна 2006. године. Очито у току је марш „левих либерала” Запада и Истока, који, скупа с Мајаковским, понављају „Лева! Лева! Лева!” и одупиру се свему „ДЕСНОМ” (Светопредањском) што покушава да их уразуми.

4. Символичко тумачење Св. Лигургије дивно је православно наслеђе, које је заиста плод созерцања Божанских Тајни датог Светим Оцима Цркве. Они су богослужење Свете Евхаристије доживљавали као Чудо над чудима, из којег се види сав домострој спасења човека и света.Укратко ћемо изложити светоотачко схватање символизма Литургије.

          За Светог Германа Цариградског, проскомидија означава Христову жртву, страдање и смрт; за Николаја Андидског, рођење Богочовека од Дјеве и скривени живог Хрисгов до Његовог крштења; за Св. Николу Кавасилу- ваплоћење и ране године Господње, као и предзнаменовање страдања и смрти Његове, што исто у овом чину созерцава и Свети Симеон Солунски. Уводни обреди, по Св. Герману, су сећање на то како су пророци Старог Завета предсказивали ваплоћење Бога; овоме Николај Андидски додаје и служење Светог Јована Крститеља; Никола Кавасила време до Малог входа схвата као слику епохе пре Јована Претече; а Св. Симеон Солунски ту види ваплоћење Речи Божје Која се јавила да поживи међу људима. За Мали вход Св. Максим Исповедник каже да представља први долазак Христа у телу Његово страдање и васкрсење; Св. Герман гледа долазак Сина Божјег у свет; Николај Андидски јављање Христа при Његовом крштењу на Јордану; Св. Николај Кавасила то такође созерцава, стављајући нагласак на откривање Христа народу приликом крштавања у светој реци; а митрополит солунски Симеон говори о васкрсењу и вазнесењу Христовом, као и силаску Светог Духа. Узлазак на Горње место за Св. Максима Исповедника означава вазнесење Господње; за Св. Германа Цариградског испуњење дела спасења и вазнесење; за Николаја Андидског реч је о преласку Старог Завета ка закону новозаветне благодати; а за Св. Симеона Солунског седање Христа с десне стране Очеве. Читање апостолских посланица означава упућивање у хришћански живот (Св. Максим Исповедник); прокимени и алилује су пророштва о Христу дата у Старом Завету (Св. Герман Цариградски); призивање апостола на проповед (Николај Андидски); јављање Христа апостолима и Његове поуке (Св. Никола Кавасила); призив апостолима да проповедају незнабошцима (Св. Симеон Солунски). Кад се чита Еванђеље, вели Св. Максим, то означава крај света и долазак Христа као Судије света; такође, откривење Божје у Христу (Св. Герман); Христово учитељство (Николај Андидски); јављање Исуса народу и Његову науку (Св.Николај Кавасила); објаву Еванђеља целом свету (Св. Симеон). Св. Максим Исповедник у отпусту оглашених созерцава улазак достојних у брачну одају Господњу а Св. Симеон Солунски крај света и коначно савршавање дела спасења. Велики вход символизује тајну спасења, скривену у Богу (Св. Максим); Христово одлажење на мистично жртвоприношење (Св. Герман); улазак Господњи у Јерусалим (Николај Андидски и Св. Кавасила); Други Христов долазак (Симеон Солунски). Полагање дарова на Престо је символичко погребење Христа у гроб (Св. Герман), и припрема Горње одаје за Тајну вечеру (Николај Андидски). Свештено узношење (анафора), по Св. Максиму Исповеднику, означава наше будуће сјединење с бестелесним силама; васкрсење Господње (по Св. Гсрману); Тајну вечеру (Николај Андидски); смрт, васкрсење и вазнесење Христово (Св. Кавасила). Узношење дарова је сједињење свих верних с Богом у животу будућег века (Св. Максим); распеће, смрт  и васкрсење Христово (Николај Андидски); додавање теплоте (топле воде уПутир) је, по Кавасили, силазак Духа Светог... После Св. Причешћа, литургијске радње означавају вазнесење Господње и проповед Еванђеља свему свету.

5. О небеском пореклу Литургије говори у „Тачном изложењу православне вере” Свети Јован Дамаскин, подсећајући нас на порекло Трисветога:

>>Казују, тако, и састављачи Црквене историје, како је, у доба архиепископа Прокла, народ чинио литију у Константинопољу да би избегао некакву опасност, и догоди се „да је некакво дете из народа било узнешено (обузето Духом)” те да је тако, некаквим анђеоским учењем, било поучено трисветој песми „Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас”, и чим се дете повратило и објавило оно чему је поучено, цело мноштво народа је запевало химну, и тако је опасност отклоњена. А на светом и великом и Васељенском, четвртом Сабору, оном у Халкидону, предано нам је да тако узносимо ову трисвету химну, јер тако је изнесено у забелешкама са овог светог Сабора. Заиста је смеха и изигравања достојно, да трисвета песма, којој смо поучени од стране Анђела, и у коју смо се уверили и која је утврђена при крајун литанијског призива, те која је установљена и потврђена од толиког мноштва светих отаца Сабора, а коју су претходно појали Серафими, као показање триипостасности Божаства, да буде погажена и тобоже исправљена бесловесним умовањем Кнафејевим, као да је он већи од Серафима. Но, какве ли дрскости, да не кажем безумности! Ми, ипак, овако велимо, па нека ђаволи попуцају од беса: „Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни, помилуј нас”.<<

Извор: Владимир Димитријевић, Светосавље и литургијска реформа, Лио, Горњи Милановац, 2009., стр. 8 – 24.

Приређивач: „Борба за веру“