Који је став Цркве према „родној равноправности”? Основ на коме Црква заснива свој став о месту и улози полова јесте догмат о стварању људи. Ако желимо да знамо шта Црква учи о половима, о њиховом месту у породици, друштву и Цркви, онда морамо анализирати библијске извештаје о стварању људи. Они су од фундаменталне важности за разумевање црквеног става о односима међуполовима.

Да бисмо схватили шта феминисткиње уче о месту и положају полова морамо видети њихова тумачења тих библијских извештаја. Типично феминистичко тумачење тих библијских извештаја даје Ксенија Магда, протестантска „теолошкиња” из Осијека.

1. Феминистички став о положају полова код стварања

У зборнику „Феминистичка теологија” (1999), којег је уредила наша феминисткиња др Свенка Савић, налази се и текст Ксеније Магде из Осијека под насловом „Жене у служби у протестантским и слободним протестантским црквама”.[1] Наравно, феминистичке „теолошкиње” не праве разлику између Цркве и нецрквених верских организација.

Ксенија Mагда не смао да не разуме еклисиологијu, него ни библистику, која је тобоже протестантска специјалност. Један поднаслов њеног чланка зове се „Равноправност сполова у стварању”. Да ли заиста постоји равноправност сполова у стварању? По овој протестантској ауторки, постоји.

Она у том одељку најпре тврди да „постоје два различита извјешћа о стварању”.[2] Реч је о једној научној хипотези, која се не може доказати, али која није начелно ни неприхватљива. У библистици је широко прихваћена.

Ксенија Магда овако интерпретира први извештај: „Први приказ (1. пгв.) врло јасно говори о једнакости мушкаца и жене у стварању”.[3]

Да ли овај извештај „говори о једнакости мушкарца и жене”? Ако да, у ком смислу? У чланку не постоји покушај дубље анализе.

Затим ауторка додаје: „Други пак, приказ (Постанак 2) има сасвим другу намјену – не показати стварање од Бога као чињеницу повијести, него баш једнакост и припадност једно другоме мушкарца и жене.”[4]

Да ли овај извештај сугерише „баш једнакост” полова? По овој ауторки, управо то. Она одлази и корак даље тврдећи да је жена „надређени лик у овој причи”.[5] Да би доказала ту тврдњу она примећује да жена „спашава мушкарца од самоће и дјелује овдје као ’круна створења’.”[6]

Да ли је заиста жена „надређени лик у овој причи”? Да ли је томе заиста доказ тај што она „спашава мушкарца од самоће”? Да ли је она овде описана као „круна створења”? Да ли је писац то хтео да поручи?

Да би исту тезу појачала феминистичка „теолошкиња” продужава: „Извјештај је назива ’помоћ као што је он’. ’Eзер’ (хеб. помоћ) се у Хебр. Библији најчешће односи на Бога подразумевајући да је он тај који притјече у помоћ снажнији – иначе не би могао дати помоћ.”[7]

Да ли израз „помоћ” – којим Библија овде назива жену – заиста иде у прилог тези да је она „надређени лик у овој причи”? Да ли у овој причи реч „помоћ” има исти смисао као и у текстовима у којима се односи на Бога? Да ли је библијски писац хтео да поручи да је жена снажнија од мушкарца, као што је Бог снажнији од човека? Наиме, да ли контекст то сугерише? Или сугерише нешто потпуно друго?

Сва та питања налажу да се библијским извештајима о стварању позабавима детаљно и прецизно. Они су дати на првим страницама Библије. Треба их добро познавати.

2. Књига „У почетку”

Јевреји прву библијску књигу називају „У почетку” (B^er’ēšit). Грчка Септуагинта и латинска Вулгата зову је „Стварање” или „Постање” (гр. Génesis, лат. Genesis). Према њима на црквенословенском се зове „Битије”. Ђорђе Поповић, наречени Ђуро Даничић, према протестантском називу, назива је „Прва књига Мојсијева”. По мишљењу многих библичара, она је састављена од неколико извештаја. Структуром прве библијске књиге баве се две историјско-књижевне дисциплине: критика облика и критика редакције.

3. Критика облика и критика редакције

Да бисмо разумели њену извештаје о стварању морамо најпре разумети њихову структуру, а тиме се баве две историјско-књижевне дисциплине: критика облика и критика редакције. Критика облика (енг. form criticism, фр. critique des formes) или историја обликa (енг. history of form, нем. Formgeschichte) јесте историјско-књижевна дисциплина која критички испитује настанак књижевних структура, облика, а критика редакције (енг. redaction criticism, фр. critique des rédactions) или историја редакције (енг. history of redaction, нем. Redaktionsgeschichte) њихову редакцију (рецензију).

4. Два извештаја о стварању човека

По мишљењу већине библиста, стварање човека дају два документа или два предања: нешто старијег, насталог, како се претпоставља, у X веку пре нове ере у Јужном царству или Јудеји и нешто млађег, насталог, како се претпоставља, у IX веку пре нове ере у Северном царству или Израиљу. У VI веку пре нове ере редактор кoначне нарације – назван „свештеник” (енг. priest, P) – старији извештај је ставио на друго место (Прва књига Мојсијева 2,4b-25), а млађи, пошто га је мајестетично стилизовао, на прво место (Прва књига Мојсијева 1,1-2,4а). Старији извештај модерни библисти називају јахвистичким, а њеног анонимног аутора јахвистом (Ј), јер се у њему Бог, „Ел” (’Ēl) назива „Јахве” (jhvh), а млађи елохистичким, а њеног анонимног аутора елохистом (Е), јер се у њему Бог назива „Елохим” (’Elohim). Када говоримо о библијском извештају о стварању, добро је имати у виду разлике које постоје између ова два извештаја.

5. Симултано и сукцесивно стварање људског пара

Према млађем, тзв. елохистичком извештају о стварању, „Елохим” (’Elohim) је створио први људски пар симултано, контемпорално, истовремено, унивокно и на исти начин (Прва књига Мојсијева 1,27), а према старијем, тзв. јахвистичком извјештају (Прва књига Мојсијева 2,4b-25), Јахве је створио први људски пар сукцесивно, временски одељено, прво мушкарца, па онда жену (а у међувремену биљке и животиње) и на различит начин: мушкарца од земље, а жену од његовог ребра. Анонимни писац елохистичког извештаја – више усмерен на космогенезу, него на антропогенезу – симултаним стварањем људи желео је да нагласи онтолошку и аксиолошку једнакост и равноправност (симетричност) двају полова. Са друге стране, анонимни писац јахвистичког извештаја – склонији антропоморфизмима и антропопатизмима – оделитим стварањем мушкарца и жене желео је да нагласи биолошку и психичку асиметричност људског пара, тј. потребу за функционалном (икономском) подређеношћу жене.

Старији, јахвистички извештај говори о томе да је Бог најпре створио мушкарца, па онда жену. Дуго се тај извештај тумачио тако као да он говори о Божјем установљењу мушког поглавништва. То је тачно тумачење намере јахвисте.

На основу пучког схватања теорије еволуције може се извући закључак да супериорнија бића настају увек касније. То је идеја која је подстакла Ксенију Магду да запише да је жена „круна створења”.[8] Али јахвист није био еволуционист и није хтео да каже да је жена супериорнија од мушкарца зато што је настала касније. Стога је погрешна теза Ксеније Магде – и других феминистичких „теолошкиња” – да хронолошка друготност жениног стварања сугерише да је она „надређени лик”. Библијски писац је хтео да поручи потпуно супротно.

Пишући о хронолошком првенству стварања мушкарца јахвист је хтео да укаже на потребу за мушкарчевим првенством. Зашто је било потребно да се у причи истакне првенство мушкарца? Тешко је на то питање одговорити тачно. Могуће је да је то учињено управо стога што жена у репродуктивном смислу ужива првенство.

6. Потреба за равнотежом моћи

Улога жене у репродукцији је већа него улога мушкарца. Као протутежу том репродуктивном већем значају жена, јахвист инсистира на мушкарчевом већем културном значају. Будући да је жена примарни пол у репродуктивном смислу, било је потребно успоставити симболички систем у којем би мушкарац имао примарност у друштвеном смислу. Јахвист је као протутежу женској репродуктивној супрематији изнео причу која сугерише потребу за мушкарчевом друштвеном супрематијом. Његов извештај о томе да је жена створена после мушкарца сугерише потребу да му буде подређена. Јахвистичка идеја да је жена направљена од мушкарчевог ребра са сврхом да му буде помоћник, „езер” (‘ēzer) сугерише да жена постоји од мушкарца и за мушкарца. У биологији ствари су обрнуте: мушкарац се рађа од жене и често је женин помоћник. Дакле, јахвист својом причом преокреће природан ток ствари и тиме ствара равнотежу. Овом причом јахвист је желео да истакне потребу за мушким друштвеним првенством, која – због женског репродуктивног првенства – полове заправо чини равноправним и комплементарним.

7. Онтичка једнакост у елохистичком извештају о стварању човека

Два извештаја о стварању на два различита начина говоре о стварању човека. Елохистички извештај примарно говори о онтолошкој једнакости полова, а јахвистички о мушкарчевом поглаварству (енг. headship), тј. жениној функционалној подређености.

Онтолошка једнакост мушкарца и жене истакнута је у елохистичком извештају о стварању човека. Елохист пише: „Потом рече Бог (’Elohim): да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми… И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их” (Прва књига Мојсијева 1,26-27). Израз „мушко” у јеврејском оригиналу гласи „захар” (zākār) и означава мужјака, биће мушког пола (masculinum), а израз „женско” гласи „некева” (n^eqēvā) и означава женку, биће женског пола (femininum). Тиме што говори о симултаном стварању мушког и женског пола текст сугерише њихову онтолошку једнакост. Међутим, тиме што прво спомиње „мушко”, а затим „женско” биће, текст сугерише и мушкарчево културно поглаварство. Мушкарчево културно поглаварство сугерише се и употребом речи „човек”.

8. Реч „човек” у два извештаја о стварању

У елохистичком извештају именица „човек”, „адам” (ādām, Прва књига Мојсијева 1,26), односно са одређеним чланом „ха’адам” (hā’ādām, Прва књига Мојсијева 1,27), представља персонификацију човека уопште, људске особе, човечанства. Када извештај каже: „И створи Бог човјека” он каже да је Бог створио људску врсту за разлику од животиња. Реч „човек” елохист користи генеративно, опште, инклузивно: обухвата мушкарца и жену. Она је збирна именица и у Првој књизи Мојсијевој 5,1b-2, где је сажет извештај о стварању: „Кад Бог створи човјека (’ādām), по обличју својему створи га. Мушко и женско створи их и благослови их, и назва их човјек (’ādām), кад бише створени”. Дакле, у елохистичким извештајима (Прва књига Мојсијева 1,26-27; 5,1b-2), човек, људска особа, јавља се као мушко биће, биће мушког пола (јев. zākār, гр. ársēn, лат. masculinus) и као женско биће, биће женског пола (јев. n^ekēvā, гр. thēlys, лат. femina).

Међутим, у Библији (и не сaмо Библији) именица „човек” (hā’ādām) може да буде употребљена и ексклузивно: да означи само мушкарца (гр. anēr, лат. vir). Тако нпр. у јахвистичком извештају о стварању (Прва књига Мојсијева 2) именица „човек” (hā’ādām) користи се у ексклузивном смислу: означава само мушкарца (anēr, vir). Ту језичку асиметрију налазимо и у другим језицима. Речи: anthrōpos (гр.), homo (лат.), l’homme (фр.), l’uomo (ит.), man (ен.) и der Mensch (нем.) означавају и људско биће и мушкарца. Не постоји језик на свету у коме су именице „људска особа” и „жена” синоними.

По правилу, општи, генерички род поклапа се са мушким. Елохист (у име Бога) именује припаднике оба пола, називом који се користи за мушки. Библија мушкарца сматра представником, заступником оба пола. Све људе Библија назива „синовима”. Зашто Библија мушкарцу додељује заступничку и поглавничку улогу, а не жени? Библија на то не даје одговор, али природне науке сугеришу могуће решење.

9. Чему потреба за мушким предводништвом у друштву?

Мушкарчево предводништво на пољу културе (у најширем смислу речи) можда је настало као компензација за његову подређену улогу у репродукцији, за његово мање „родитељско улагање” (parental investment). Када се мушкарцу одузима његово првенство на пољу културе (у најширем смилу речи), као што то данас чини радикални феминизам, настаје неравнотежа моћи, поремећај у људском екосистему. Када клатномоћи оде превише у једну страну нарушава се – речима биолога Џона Мејнарда Смита (John Maynard Smith, 1920-2004) – „еволуционо стабилно стање” (evolutionary stable state). Писац Прве књиге Мојсијеве, који је мушкарцу уделио поглавничку улогу, несвесно је заступао – речима Џона Мејнарда Смита „еволуционо стабилну стратегију” (еvolutionary stable strategy).

Друштво је стабилно уколико у њему постоји равнотежа међуполне моћи. Она је неопходна да би се успешно извршила репродукција и подизање нових поколења. Библијски извештаји о стварању су – барем несвесно – својеврсна наталитетна политика.

Данас, када се човечанство ближи граници могућности прехрањивања становништва, феминистички бунт против мушког поглавништва ужива велику популарност. У својој бити, тај бунт је израз – барем подсвесни – жеље једне популације да ограничи свој раст. Али у друштвима у којима постоји низак наталитет – а такво је и наше – постоји потреба за библијским поимањем међуполних односа.

10. Функционална неједнакост у јахвистичком извештају о стварању човека

Поглавништво мушкарца над женом јахвист не истиче само редом стварања, него и сврхом и начином тог стварања. Жена је створена за мушкарца и од мушкарца (Прва књига Мојсијева 2,18-22). Јахве је најпре констатовао да „није добро да је човјек сам”, а затим одлучио да начини Адаму „друга према њему” (Прва књига Мојсијева 2,18.20). Шта то значи?

10. 1. „Сâм”

У модерном друштву самоћа се сматра проблемом који се решава проналажењем партнера са којим можете да разговарате, да му „изливате душу”, да комуницирате. Премда је жена створена и са том сврхом, она није примарно створена да би била мушкарчев „конверзациони партнер”. Такво модерно ишчитавање елохистичког текста представља анахронизам. Мушкарац је био усамљен, иако је био окружен пријатељским животињама, првенствено зато што није имао с ким да се репродукује. За то му је био потребан „друг” из његове врсте. Када говоре о међуполним односима, писци Библије обично имају у виду њихову практичну страну. Они нису били превише заинтересовани за модерне романтичне видове тих односа, што ипак не значи да они нису водили рачуна о људским емоцијама.

Чињеница да текст говори о томе да је жена створена да лечи мушкарчеву усамљеност, репродуктивну и емоционалну, а не обрнуто, сведочи да јој је одређена подређена улога.

10. 2. Друг

Израз ког је Ђорђе Поповић, наречени Ђуро Даничић, служећи се латинским преводом јеврејске Библије у издању Имануела Тремелиjуса (Immanuel Tremellius) из XVI века, превео као „друг” на јеврејском гласи „езер” (‘ēzer) и заправо значи „помоћ”, „помоћник”, „помагач”. Тако и стоји у Јеронимовој Вулгати (adiutor). Бити „помоћ”, „помоћник”, „помагач” у овом контексту значи имати подређену улогу. Иако су речи „помоћ”, „помоћник”, „помагач” тачнији преводи јеврејске речи „езер”, ни реч „друг” није неприкладна. Етимолошки, друг је онај који је други, секундаран, који помаже, а жена је, према јахвисти, друготна, секундарна, помагач. У нашем језику реч друг има заправо позитивно значење. Друг је неко ко нам је пријатељ, ко нам је сличан и ко нам помаже. Управо су то она својства која јахвист приписује жени.

10. 3. „Према њему”

Израз „према њему” (k^eneg^edô) садржи идеју о полној једнакости и о подређености жене. Створити неког „према” нечему значи створити нешто што је „за неког”, нешто комплементарно, исто вредно, али и са сврхом да употпуњава онога због кога је настало.

Многе феминисткиње израз „према њему” тумаче једнострано. Наглашавају само његове „егалитарне” конотације, а превиђаји „хијерархијске”. Лоша је то егзегеза.

10. 4. Начин стварања

Начин стварања „човјечице” такође садржи идеју о истовременој полној једнакости и о подређености жене. Јахве је створио жену из Адамовог ребра: „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму” (Прва књига Мојсијева 2,22). Бити створен од исте материје, значи имати исту онтичку вредност. Зато је Адам могао да запева: „Ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела” (Прва књига Мојсијева 2,23а). Са друге стране, проистицати од неког, имати порекло од неког значи бити му подређен.

На исти начин, деца су подређена родитељима јер потичу од њих.

10. 5. „Створи”

У преводу Ђуре Даничића користи се исти израз за настанак и мушкарца и жене: „И створи” (Прва књига Мојсијева 2,7 и 2,22). Али у јеврејском оригиналу није тако. За стварање мушкарца користи се израз „вајјиба” (wajjibā’), а за жену „вајјибен” (wajjiben). У корену првог израза налази се глагол „бара” (bārā’), а у корену другог глагол „бана” (bānāh). Први значи заиста створити, а други заправо значи саздати, творити. Адам је створен од неживе материје и постао је живо биће кад му је Бог дунуо „у нос дух животни” (Прва књига Мојсијева 2,7). У жену није дунут „дух животни”, јер је она саздана од живог бића, од бића које већ има „дух животни”.

Сви ти семантички и наративни елементи указују на то да за јахвисту мушкарац има предводничку улогу, а жена помоћничку.

10. 6. Довођење

Мушко поглавништво истакнуто је и тиме што је женa доведена мушкарцу, а не обрнуто (в. Прва књига Мојсијева 2,22). Бити онај коме се неко доводи и подразумева имати прворазредан положај, а бити доведен ка неком и бити му представљен подразумева имати другоразредан положај.

Та симболика се одржала и у церемонијалу женидбе. У њему се невеста доводи младожењи, чиме се сугерише његова предводничка улога, а њена помоћничка. Она је „ребро” које се „углављује” мушкарцу, а које му је симболички одузето.

У јахвистичкој приповеци, као и у обреду женидбе нема „родне равноправости”, тј. егалитарности, него комплементарности.

10. 7. Именовање

Именовање у Библији има значење поседовања моћи. Бог је створио светлост и назвао је дан, и таму и назвао је ноћ (в. Прва књига Мојсијева 1,4-5). Тиме је сугерисана Божја власт над њима. Именовање је моћ.

Адам није створио ни животиње ни жену, али их је именовао. Он је најпре именовао животиње које је Бог створио: „И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској” (Прва књига Мојсијева 2,20). После стварање жене, именовао ју је: „Нека јој буде име човјечица (’iššāh), јер је узета од човјека (’iš)” (Прва књига Мојсијева 2,23b). Именујући животиње Адам је показао господарство над њима. Именујући биће настало од њега, Адам је показао своје господарство над њиме. Наравно, „Адам” и „човјечица” нису имена неких конкретних особа у историји. То су књижевни ликови који симболишу мушкарца и жену уопште. Поглавништво Aдама над „човјечицом” подразумева поглавништво мушкарца над женом уопште.

„Човјечица” није само у наративном погледу изведена од „човјека”; она је то и граматички, творбено. Именица „иша” (’iššāh) изведена је од именице „иш” (’iš), као што је и именица „човјечица” изведеница од именице „човјек”. Не постоји ни један језик у којем је именица за „мушку особу” изведена из именице за „женску особу”. Али зато постоје многи језици у којима је „женска особа” изведена из „мушке особе”. Библија (и не само Библија) сматра особу из које нешто проистиче поглаварем особе која је од ње настала. Зато су родитељи поглавари деце. А зашто семантика сугерише културно поглаварство мушкарца? Лингвистика не нуди одговор, али нуди га биологија: културно-семантичко (и друштвено-економско) поглаварство мушкарца настало је као потреба да се компензује мушкарчева мања репродуктивна вредност. Феминистичко нарушавање те хомеостазе, еквилибријума, „еволуционо стабилног стања” (Џон М. Смит) има антинаталитетни карактер и сврху. Феминистичка идеологија је средство за ограничавање броја становника. Библија (и религије које она описује или из ње извиру) заступа наталитетну идеологију. Стога су то две неподударне идеологије.

11. Евалуација теза „феминистичке теологије”

По „феминистичкој теологији” – чији је овде експонент Ксенија Магда – извештај o стварању из прве главе Прве Књиге Мојсијеве „говори о једнакости мушкарца и жене”, а извештај из друге главе сугерише њихову „баш једнакост”.[9] Штавише, феминистичка ауторка сугерише да је жена „надређен лик у овој причи” и то стога што она „спашава мушкарца од самоће” и што је „круна створења”.[10] Она је „надређени лик” и стога што је мушкарчева „помоћ”. По Ксенији Магди, реч помоћ се „најчешће одности на Бога подразумијевајући да је тај који притјече у помоћ снажнији”.[11] Аргумент је јасан: као што је Бог „помоћ” човеку, јер је „снажнији”, тако је и жена снажнија од мушкарца, јер му је „помоћ”. Дакле, по „феминистичкој теологији”, жена је не само створена равноправна са мушкарцем, него је чак њему надређена. Quod erat demonstrandum – доказано је оно што је требaло доказати.

Библија не даје доказе за таква тумачења. Елохистички извештај о стварању човека сугерише то да су полови онтички (бићевно) и аксиолошки (вредносно) једнаки. Међутим, јахвистички извештај сугерише то да су полови функционално (икономски) неједнаки. Интенција јахвисте је та да мушкарцу обезбеди поглавничку улогу у друштву, породици и Цркви.

Имајући оба извештаја у виду и проматрајући их у целини, може се закључити да је феминистичка егзегеза потпуно нетачна. Она грубо кривотвори библијске извештаје. Када Ксенија Магда – као типичан представник „феминистичке теологије” – тврди да извештај јахвисте сугерише „баш једнакост” полова, она грубо изневарава намере јахвисте. Још горе застрањење чини када сугерише да је ту жена „надређени лик”. Јахвист жели да сугерише управо супротно: да је Бог мушкарцу поверио задатак да има надређену улогу, а жени подређену.

Жена се изриком назива „помоћник”. У овом контексту тај израз не сугерише то да она треба да буде „равноправна” са мушкарцем, а још мање да му буде надређена. Библија реч „помоћник” придаје и Богу, али елементарно правило егзегезе гласи да треба пазити на контекст. У контексту извештаја о стварању реч „помоћник” сугерише управо помоћничку улогу.

12. Закључак

Феминистичка библијска егзегеза је научно нетачна и црквено јеретична. Она искривљује и слово и дух Светог Писма. Она не само да није део богословске дисциплине библистике, него је управо њена груба злоупотреба. Она је суштински иста ђавоља обмана као што је то и она описана у причи о прародитељском греху. „Феминистичка теологија” није богословска наука, него фаланга световног феминизма. Њени су циљеви световни и нецрквени. Њен циљ је развити гордост и осионост жена. Она покушава да полове отуђи и завади. „Феминистичка теологија” је душегубна јерес.

Библиографија

1.      Ксенија Магда, „Жене у служби у протестантским и слододним протестантским црквама”, у: Савић, Свенка (ур.), „Феминистичка теологија”, Футура публикације, Нови Сад, 1999, стр. 128-133.

[12][13]

__________________

[1] Ксенија Магда, „Жене у служби у протестантским и слободним протестантским црквама”, у зборнику „Феминистичка теологија”, ур. др Свенка Савић, Футура публикације, Нови Сад, 1999, стр. 128-133.

[2] Ibidem, стр. 131.

[3] Ibidem, стр. 131.

[4] Ibidem, стр. 131.

[4] Ibidem, стр. 132.

[5] Ibidem, стр. 132.

[6] Ibidem, стр. 132.

[7] Ibidem, стр. 132.

[8] Ibidem, стр. 131.

[9] Ibidem, стр. 132.

[10] Ibidem, стр. 132.

[11] Ibidem, стр. 132.