Није нас изненадила вест да су римокатолици Хрвати поставили у Осјеку бронзану бисту-споменик ратном злочинцу и поглавнику римокатоличке “цркве” у Независној држави Хрватској и у послератној Југославији, загребачком надбискупу Алојзију Степинцу.

Римокатолици Хрвати би требали да поставе такав споменик и у Загребу, главном граду Хрватске јер је Степинац заједно са својим пријатељима и једномишљеницима поглавником Хрватске Антом Павелићем, Гвидом Кватерником и кољачима Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу и 1100 других места у Хрватској успео да поново после 12. века успостави Независну Државу Хрватску. Свима је познато да су Хрвати изгубили своју државност још у 12. веку и да су постали део Мађарске краљевине. Захваљујући нацисточкој Немачкој на челу са Хитлером и фашистичкој Италији коју је водио злочинац Мусолини Хрвати су уз залагање Кватерника, поглавника Анте Павелића и надбискупа Степинца, као и уз подршку римокатоличке “цркве” успоставили Независну државу Хрватску, која је одмах проглашена за “цивитас деи”.То је било у априлу 1941 године, одмах после напада Немаке на Југославију. Садашњу Републику Хрватску је прогласио Фрањо Туђман, наследник поглавника Павелића, а Ватикан је први признао ту независну државу Хрватску. Према томе злочинац Степинац је заслужио да има споменик и у Загребу. Он је успео да уради оно што римокатоличка “црква” није успела да уради током више векова своје борбе против православља.

 Загребачки надбискуп и поглавар римокатоличке “цркве” у Хрватској је одмах по распаду Југославије 1941. године наложио свим римокатоличким институцијама у Хрватској и свим жупским уредима да постану инструмент новог режима у Независној држави Хрватској и да се боре “за дом спремни” и “спремни за поглавника” Анту Павелића. Злочинац Степинац је одмах издао “посланицу” у којој захтевао од свих римокатоличких свештеника да раде “на очувању и унапређењу Независне државе Хрватске. Изјавио је да је “рука Божја на дјелу” и да сви треба да се моле за највећег крвника Срба, Јевреја и Рома, поглавника Хрватске, Анту Павелића. Лично је водио кољаче из Јасеновца и других места у Хрватској на поклоњење римокатоличком папи у Рим. Године 1941. је довео све римокатоличке бискупе пред цркву Св. Марка у Загребу да изразе “искрену и дубоку сарадњу” са Павелићем. Проповедао је и вршио све обреде кољачима Срба, Јевреја и Рома. Зајхваљујући њему преко 1400 римокатоличких свештеника у Независној држави Хрватској је према изјави америчких форензичара, лично клало, убијало и мучило православне Србе, Јевреје и Роме. Степинац је био на челу злогласне “Католичке акције” која је непрекидно проповедала прогон свих некатолика, у првом реду православних Срба, Јевреја и Рома. Захваљујући залагању Алојзија Степинца римокатоличка “црква” је 1941. године донела одлуку да се православни Срби насилно преведу у католичанство. Степинац је лично штампао пампхлет у коме се позивају Срби да се одрекну Православља и да пређу у римокатоличку веру. Као председавајући на бискупској конференцији Хрватске донео је одлуку да се сви Срби у Хрватској покатоличе. Познато је да је надбискуп Степинац, као и сви бискупи и римокатолички свештеници у Сабору (парламенту) Хрватске гласао за доношење најгрознијих расистичких закона по којима је свако могао да мучи, пљачка, силује и убија Србе, Јевреје и Роме и да за та недела никада, никоме не одговара. И представник римокатоличке “цркве” Марконе је присуствовао доношењу тих закона. Степинац је био Врховни војни вичар Хрватске. Под њим су били сви римокатолички свештеници у оружаним снагама Хрватске. Одобрио је и посебан молитвеник за хрватску војску познат као “Чечилијин молитвеник”. Помагао је и новине “Хрватски војник” са низом расистичких чланака против Срба, Јевреја и Рома. Наложио је свим Хрватима који раде у нацистичкој Немачкој да “добро раде, јер је то њихова верска и патриотска дужност”. Римском папи је поднео промеморацију у којој се залагао за очување Независне држве Хрватске наводећи да је само 1941. године преведено, насилно, у католичанство 140 000 православних Срба. Наравно, и после свршетка Другог светског рата, Степинац је у Југославији наставио да води своју противсрпску политику. Преживели заточеници Јасеновца наводе да су лично видели Степинца како насилно покрштава Србе и како коље српску децу.

 Ово су само неке од “заслуга” злочинца Степинца, па зато у садашњој Републици Хрватској у којој влада нео-нацистичка политика и пропаганда Степинцу треба подизати споменике.

 Са жаљењем видимо да Српсла православна црква и њена комисија за Дијалог са Бискупском конфреренчијом Хрватске и даље воид некакве разговоре о проглашењу Степинца за светитеља римокатоличке “цркве”. У тој комисији нема ни једног квалификованох доктора историјских наука, а чине је нестручњаци, као што су политичари или владике као на пример митрополит црногорски Амфилохије, загребачко-љубљански митрополит Порфирије и пакрачки владика Јован Ћулибрк. Сви су они школовани у Ватикану или у Загребу и сви они су рођени, одрасли и васпитивани за време комунистичке диктатуре у Јиугославији. Јако мало знају о злочинцу Степинцу, злочинима римокатоличке “цркве” и о томе да је Православна Црква истребљена у Независној држави Хрватској. Сви православни свештеници (сем њих седам) су тешко мучени, па потом убијани, уколико нису успели да прбегну у Србију. Мучене су и убијане свете владике Петар Зимоњић, митрополит Дабо-Босански, Платон, Бањалучки, Сава Трљајић и други православни светитељи и Јасеновачки новомученици. Њихова крв, тешке муке и страдање за веру православну недозвољавају Српској Православној Цркви да води било какву дискусију са Бискупском конференцијом Хрватске или пак са римокатоличком “црквом”. Никакво “помирење” са римокатолицима не сме да постоји све док они не признају и не окају своје грехе. Што се тиче садашње Републике Хрватске у којој преовлађује неонацистичка политика сматрамо да римокатолици Хрвати треба да подижу споменике своме “блаженом” усташком злочинцу Алојзију Степинцу.

Литература:  

Живановић, С. Јасеновац, Друго издање, Пешић и синови, Београд, 2012.

Живановић,С. Јасеновац 2 (у штампи) Пешић и синови, Београд. 2017.

Живановић,С .Борба за веру. Пешић и синови, Београд.2015.

Новак, В. Магнум Кримен, Катена Мунди, Београд , 2015.

 Дмитровић, Р. Крст на кризу. Новости, Београд. 2016.

Диклић, М. Светац-Може ли Алојзије Степинац бити светац, Институт за Европске студије, Београд. 2016.

 Група аутора. КАТЕНА МУНДИ. Катена Мунди, Београд. 2016.