УМЕСТО УВОДА

Господина Милета Цветковића срео сам на Сајму књига 2016. године у Београду. Видели смо се на штанду „Катене Мунди“ . Разговарали смо кратко, али садржајно; брзо сам схватио да је преда мном родољуб који је много видео и зна, и који нема илузија о онима који ратују против Срба и оним Србима који су издали свој народ.

Разменили смо електронске адресе, и ја сам му послао питања за интервју за „Геополитику“. Он је одмах и прецизно одговорио, па сам најавио да ћу му послати обавештење чим се новина појави на трафикама. Пошто су ми биле потребне неке фотографије боље резолуције за часопис, позвао сам га на мобилни пре изласка “Геополитике“. Јавила се његова супруга, и рекла да је Миле Цветковић умро. Био сам запањен. Нисам могао да верујем. Како умро? Па до пре неки дан смо били у контакту, и он је деловао као човек далеко од ивице живота. У питању је, авај, било срце ратника, које није изрджало. Живимо у доба кад се умире, и кад је, како рече Владика Николај, дошло да су „тесна гробља, а мало гробара“ Али завештајна књига Милета Цветковића је остала. Објављујући разговор са покојиним борцем за Косово и Метохију у саставу државе Србије, свима препоручујем његово сведочење. Књига се може наручити на телефон 065/8843625.    

КАКО ЈЕ НОЋ ПАЛА НА КОСОВО?/ РАЗГОВОР СА ОБАВЕШТАЈНИМ ОФИЦИРОМ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ МИЛЕТОМ ЦВЕТКОВИЋЕМ    

На Сајму књига 2016. појавио се наслов „Ноћ над Косметом/ Моја истина о Косову“, чији је аутор и издавач дугогодишњи делатник Контраобавештајне службе  Војске Југославије, пуковник у пензији, Миле Цветковић, који је НАТО напад на своју отаџбину 1999. дочекао на месту помоћника команданта за обезбеђење територије у команди Војног округа Приштина. Његова књига се чита у једном даху: поред објашњења међународног односа снага који је довео до „Милосрдног анђела“, пуковник Цветковић подробно излаже све што је битно о настанку и деловању ОВК, ударне песнице НАТО-а на Балкану, о нашим херојима који су дали животе за отаџбину, али и о појединим издајницима, Јудама србског биолошког порекла,  који су, за срамни новац, продавали оружје шиптарским терористима. Он се љубазно одазвао да да интервју „Геополитици“. 

О НАШЕМ САГОВОРНИКУ        

Господине Цветковићу, реците нам нешто о себи. Какве су Ваше квалификације за књишко сведочење о збивањима 1998-1999. године?         

ОДГОВОР: Рођен сам 30. марта 1951. године у Новом Селу, општина Трговиште, од мајке Милеве и оца Душана. Основну и средњу школу сам завршио у Владичином Хану.Војну Академију Копнене Војске и Командно - Штабну Школу Тактике сам завршио у Београду. Професионалну војну каријеру почео сам у чувеној 63. падобранској бригади у Нишу 1975. године у чину потпоручника. Од 1981. године настављам службовање у Војној служби безбедности (Органима безбедности и Контраобавештајној служби ) ЈНА и Војске Југославије до септембра месеца 1997. године у Приштини. За време обављања функционалних дужности у Војној служби безбедности, обављао сам следеће дужности: Референта и Начелника Безбедности у 492. Ваздухопловној бази на војном аеродрому Приштина, Начелника Органа Безбедности 119. Авио бригаде, Првог референта за контра- обавештајне послове у Одељењу безбедности Команде Трећег Корпуса РВ и ПВО, Заменика Начелника Контра обавештајне групе Команде Треће армије, Начелника деташмана Контраобавештајне групе Команде Треће армије са седиштем у Приштини, Начелника 14. Контра обавештајне групе Управе Безбедности Генералштаба Војске Југославије у Приштини. На овој дужности бива и унапређен у чин пуковника децембра месеца 1995. године.

У два наврата сам био у саставу посебног тима које је формирала Управа безбедности Генералштаба Оружаних Снага СФРЈ за извршавање наменских задатака на територији Косова и Метохије. Од септембра 1997. године обављао сам дужност Помоћника Команданта за обезбеђење територије у Команди Војног округа Приштина на којој дужности и дочекујем агресију НАТО алијансе на СРЈ. По повлачењу Оружаних снага са Косова и Метохије у Трећем одреду специјалне намене обављао сам дужност Командира 1. механизоване чете и дужност Помоћника Команданта Трећег одреда специјалне намене за оперативно наставне послове.

Од 2002. до 2005. године обављао сам дужност Команданта Војног одсека Лесковац, са које дужности бивам и пензионисан у чину пуковника. Живим у Лесковцу са супругом Марином. Отац  сам двоје деце, ћерке Дијане и сина Дејана.

ПРЕДИСТОРИЈА НОВОГ КОСОВСКОГ БОЈА    

Ваша књига поставља низ питања о томе шта се дешавало на Косову и Метохију 1999. године и раније, док се рат спремао. Ипак, она је битна и као одговор на питање о томе шта је претходило шиптарској побуни и НАТО подршци. Реците нам нешто о предисторији косовског конфликта.          

Креатори новог светског поретка на челу са водећим западним земљама (САД, Немачка, Француска, Енглеска) су годинама уназад, почев од завршетка Другог светског рата па све до оружане побуне Шиптара на Космету, која је почела много раније а кулминирала 1999. године, зналачки користили погрешно вођење политике државног руководства СФРЈ и СРЈ према шиптарској националној мањини на Косову и Метохији. Уз помоћ својих обавештајних служби професионално су, годинама, у самом државном врху и врху војске СФРЈ и СРЈ стварали своје позиције и припремали их за одлучујући тренутак разбијања СФРЈ, СРЈ и класичне окупације колевке српског народа, Косова и Метохије. Истовремено су у редовима Шиптара стварали своје позиције, пре свега међу шиптарском интелигенцијом  и омладином, док су све присутније незадовољство већине  шиптарског живља  политиком званичног Београда, искористили за организовање масовних демонстрација. Оне су биле увод у планско  припремање и обучавање широких шиптарских маса за предстојећу оружану побуну на Косову и Метохији.

   ШИПТАРИ ПРЕ ПОБУНЕ        

Какво је било стварно стање међу Шиптарима пре побуне терористичке ОВК банде? Колико је њих заиста  желело одвајање од Београда, а колико су били приморани да у побуни учествују?

   Већ поменуто погрешно вођење политике званичног Београда према Шиптарима на Косову и Метохији је довело до незадовољства већег дела становништва, првенствено омладине, из чијих редова се регрутују екстремни појединци, који се уз помоћ страних обавештајних служби обучавају, наоружавају и отпочињу извођење терористичких напада најпре на припаднике МУП и своје неистомишљенике који су били у редовима државних институција Србије и у контактима са тајним службама  СФРЈ и СРЈ.То су били, у ствари, и  зачеци ОВК. Већина Шиптара није била за суживот са Србима на Косову и Метохији, а део становништва који је прихватао политику званичне Србије на Космету је био под сталним притиском екстремиста, при чему нарастајућа ОВК није презала ни од ликвидација неистомишљеника, посебно оних који су били од утицаја у срединама у којима су живели.

ДА ЛИ СМО МОГЛИ ДА СЕ ОДБРАНИМО?

Какве мере је предузимала наша обавештајна заједница борећи се против вашингтонско – бриселских ратних хушкача и њихових домаћих извршитеља?                        

Објектна оператива Службе Државне Безбедности, Војне Службе Безбедности(Контраобавештајна и обавештајна служба) и обавештајни органи СФРЈ и СРЈ су професионално сагледавали делатност страних обавештајних служби и структура унутрашњег непријатеља, у оквиру чега и делатност шиптарских екстремиста и благовремено државни врх и врх Војске СФРЈ и СРЈ упознавали са правцима и намерама страног фактора и унутрашњег непријатеља  у разбијању најпре СФРЈ а потом и СРЈ са класичном окупацијом Космета од стране НАТО на челу са САД. Државни врх и врх Војске је располагао подацима о намерама и делатностима страног фактора, али није благовремено   предузео мере на ефикаснијем супростављању у очувању територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ и СРЈ.      

Колико смо могли да стварно бранимо Стару Србију, а колико смо, због међународног положаја, били неспособни за тако нешто?              

СРЈ са Војском Југославије и народом је у насталим међународним околностима у тренуцима доношења одлуке да се отпочне рат са моћном НАТО алијансом била у могућности да заштити свој територијални интегритет и суверенитет и да спречи класичну отимачину – окупацију  Косова и Метохије. Из којих разлога то није учињено покушао сам да објасним читаоцима у својој књизи. При овоме не мислим да истакнем да  НАТО не би војнички могао да добије једну битку, али сам сигуран да би дуготрајан и исцрпљујући рат на нашим просторима за њега био  неисплатљив и прожет огромним губицима у људству и техници и да би на крају морао да се повуче као што се и повлачи широм земаљске кугле после кратких и безуспешних интервенција. Не искључујем ни могућност да би у том случају дошло и до ескалације оружаног сукоба и учешћа других земаља у њему(Руси,Грци,Бугари,Македонци и др)

ДА ЛИ СМО ДОЖИВЕЛИ ИЗДАЈУ?

Генерал Секулић је својевремено писао књигу „Книн је пао у Београду“. Ви сте се у својој књизи обрачунали са свесном и несвесном издајом на нашој страни. Да ли је Косово пало у Београду?                     

За разбијање СФРЈ  несумњиво да део одговорности сноси и сам званични Београд, мада је судбина моћне СФРЈ већ одавно била испланирана у водећим западним земљама. За прихватање капитулације и окупације Косова и Метохије у оквиру незаконите и од Савета безбедности неодобрене агресије НАТО алијансе тадашњи званични Београд несумњиво сноси део одговорности. Овде морам још једном напоменути да без професионалног деловања страних обавештајних служби у врховима власти СФРЈ, СРЈ и оружаним снагама, давно сачињени стратегијски планови НАТО алијансе би остали само пусти снови или би се крајњи стратегијски циљ одстрањивања руског присуства на овим ратним, балканским просторима морао остваривати на неки другачији начин. Самим тим би пропао покушај и разбијања СФРЈ, СРЈ и окупације Космета.

   КОМЕ ЈЕ КЊИГА ПОСВЕЋЕНА?        

Књигу сте посветили својим великим саборцима, јунацима новог Косовског боја. За крај, реците нам нешто и о њима.        Када су резервисти (професори, радници, рудари, земљорадници, фризери, државни службеници и др., који су са својим породицама пре мобилисања живели на територији Косова и Метохије), као припадници Војног Округа Приштина почели да гину и бивају тешко рањавани од противтенковских мина, сматрао сам да је то, иако болно, било нормално јер се бранило свето Српско Косово  за чију одбрану од НАТО агресора и шиптарских злочинаца је била војничка част дати свој живот и бити тешко рањен.                       

Оног тренутка када је наређено да се Војска Југославије повуче са Космета они који су то наредили и организовали планско извлачење Оружаних снага са простора Косова и Метохије очито да нису знали да се 12 500 војника Војног Округа Приштина нема где повући јер су са својим породицама живели широм територије Космета. Можда су и знали и тако „мали'' број својих дојучерашњих војника урачунали у колатералну штету потписаног Кумановског споразума.         

За разлику од свих осталих јединица, које су се организовано повлачиле ван територије Косова и Метохије, ми у Команди Војног Округа Приштина смо добили последњи ''ратни задатак''.Он се састојао се у томе да се разоружају све припадници-резервисти, њих 12500, и да их тако разоружане и незаштићене упутимо њиховим селима и градовима широм Космета где их је одмах или већ сутра-дан чекао шиптарски кољач коме је каму у руке дала међународна заједница. Многи су веома брзо страдали, губећи животе - али не од војничког метка, како доликује војнику, већ од шиптарског ножа.Како ли само треба назвати овај поступак врха Војске Југославије према до јуче својим војницима који нису жалили ни своје животе у одбрани свете Српске земље?

Тог тренутка сам себи дао у задатак да српску јавност упознам са својом истином и да се на тај начин у неку руку одужим свима онима који су страдали, како у току злочиначко - терористичке агресије НАТО алијансе на СРЈ, тако и после, за време окупације која траје до данашњих дана.

Па добро, има ли наде за Косово у Србији?

Личног сам мишљења да ће развој тренутних  међународних  околности  званичном Београду омогућити да се напокон захвали влади САД на  ''легалном'' боравку њихових Оружаних снага у оквиру базе ''Бондстил'' и да ће их дипломатским путем замолити да у разумном року напусте суверену територију Републике Србије, коју су насилно окупирали. Ово се све може спровести ако се има у виду да већина грађана Србије присуство Оружаних снага САД на својој територији види као насиље и окупацију.                                              

РАЗГОВОР ВОДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

НАШИ ОБАВЕШТАЈЦИ У БОРБИ ЗА СРБИЈУ   

Књига Милета Цветковића „Ноћ над Косметом“ чита се као најузбудљивији трилер. Јер, шиптарски сепаратизам није био од јуче, и борба против њега трајала је деценијама.

Цветковић описује чувену кривотворину сепаратиста – тобожње тровање албанске деце из Подујева 1990. године, која су масовно довођена у Клинички центар Приштина и на Медицински факултет, да би им се тамо „указала помоћ“. Цветковић, који је, преко својих сарадника, а и сам, учествовао у праћењу овог организованог хаоса, подсећа читаоце да је акција „једнонационалног тровања“ спроведена у свим већим градовима Косова и Метохије, очито у координацији са страним обавештајним службама, да би се светска јавност упознала са „терором Срба“ на КиМ. Деца су од својих професора добијала таблете које изазивају повраћање, и они су им давали упутства како да симулирају грчеве и кревеље се пред ТВ камерама западних медијских кућа. У то време, један од вођа шиптарске побуне, Адем Демаћи, по косовским џамијама је говорио:“Док Шиптари на целом Косову, на сваком кораку, на улицама, по планинама, не пролију своју крв у сукобима са војском и полицијом, нећемо привући пажњу великих сила. Тек када то урадимо, они ће доћи и помоћи нам да се ослободимо једном и заувек Срба и Србије“.       

Цветковић такође указује и на то да су „шиптарски терористи на Косову добијали квалитетно оружје и муницију од припадника српске националности који су због новчане похлепе заборавили да ће веома брзо о оружје бити употребљено против Срба, српских војника и полицајаца“. О чему је реч? Једна србска организација из САД купила је око две хиљаде пушака „винчестерки“ и око 400 хиљада метака, с циљем да те пушке добију Србијанци и Црногорци с Косова и Метохије ради личне безбедности. Само десет посто тих пушака је било поклоњено, па су, како каже Цветковић, они који су били задужени за поделу оружја почели су да га продају како Србима, тако и Шиптарима. Све је било откривено у сарадњи КОС-а и СДБ-а, али је хапшење „наших“ битанги било одложено од стране СДБ-а пошто су се ближили избори, па да хапшење не узнемири локални живаљ. Наравно, хапшење никад није изведено. И један Србин, функционер покрајинских органа, омогућио је својој браћи да Шиптарима продају пиштоље, од чега су они стицали имовину и развијали „приватни бизнис“.                                             

Наша обавештајна заједница имала је изврсне везе у Албанији, на основу којих су сазнавали све о припремама за устанак „ОВК“ против државе Србије. Ухваћени су и официри ЈНА арбанашке националности који је требало да пребегну у Швајцарску и да обучавају терористе у једном за то нарочито опремљеном кампу, иза кога су стајале западне силе. 

Геополитика, број 101/2016.