ПОНЕДЕЉАК

Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље:

И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, сам Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером.

УТОРАК

Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи.

СРЕДА

Пошто је помоћ нужна – тражи је. Ти кажеш: „Тражио сам, па није дата“. Али, како се другима даје? Код Господа нема лицемерја које би га наводило на то да једном даје помоћ а другоме, без икаквог разлога, да не даје. Он је рад да је свима пружи, будући да је и сам жељан да дарује. Уколико некоме и ускраћује помоћ, узрок није у Њему него у ономе који тражи. Међу тим узроцима могу бити и такви које ми уопште не можемо докучити. Међутим, има и познатих узрока, који су свакоме понаособ видљиви. Један од таквих узрока – ако не и најглавнији – износи свети Јован: одсуство слободе, које произилази од прекора срца или гриже савести. Љубљени, говори он, ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом; и што год иштемо, примамо од Њeгa, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1.Јн.3, 21-22). Шта да додамо на ове речи?! Оне су саме по себи јасне. Који ће господар помагати неверном слузи, распикући и развратнику?! И зар ће нам Господ попуштати кад ми нећемо да му угађамо и да творимо Његове заповести; кад, може бити, и молитви прибегавамо само онда када је искрсла крајња нужда?!

ЧЕТВРТАК

И ово је победа која победи свет – вера ваша (1.Јн.5,4), вера хришћанска. Шта значи победити свет? То не значи да све заљубљенике у свет треба побити и да све што изазива љубав према свету треба истребити, и уништити, већ да треба, живећи међу заљубљеницима у свет и крећући се у светољубивом начину понашања, бити као странац према свима и свачему. Чим си се одрекао света и свега светског – већ си победио свет. Ко, пак, треба да учи одрицању од света и ко треба да да снагу за то? Вера наша. Она раскрива погубност светских прелести и рађа жељу за ослобођењем од њихових замки. Ономе ко реши да раскине везе са светом, да се покаје и приступи тајнама обновљења – крштењу или покајању, она даје да тајанствено осети сладост живота супротстављеног свету, и то такву са којом се све сласти света ни упоредити не могу. Стога се у срце усађује одбојност према свему светском, што најзад и значи победу над светом. Том тајанственом збивању, које за последицv има одбојност према свету, додаје се и сила за непоколебиво остајање на удаљености од њега. То и јесте коначна и темељна победа.

ПЕТАК

Свети Јован Богослов пише: Многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је дошао у телу (2.Јн.7). Тако је било у његово време. Сада, пак, изиђоше на свет варалице које исповедају Исуса Христа да је дошао у телу, али који због
тога нису мање варалице и антихристи (ст.7). Са тим је почело од времена Арија, и са тим се иде све до сада. Но, стари су се више спотицали о догмат о Личности Исуса Христа Спаситеља нашег, док су се од времана Лутера почели спотицати о учење о спасењу у Њему. И колико се већ јавило таквих?! И у наше дане су се јавиле такве варалице и антихристи, који објашњавају да је „довољна само вера“. Више ништа не треба – ни Црква, ни Тајне, ни свештеници. И они своју лаж почињу од Христа Господа и спасења у Њему. Но, пошто све криво тумаче, антихристи су и подлежу клетви. Чувајте се од њих. Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема (2.Јн.9). И они га немају, јер немају учења Христовог. То учење је у Цркви, а они су се удаљили од Цркве. Само они који следе Цркву имају учење Христово и у Њему пребивају. Ради тога и имају Христа, Сина Божија и Бога Оца (ст.9). А они немају, мада и тврде да имају. Не примајте такве, и не поздрављајте се са њима (ст.10).

СУБОТА (ЗАДУШНИЦЕ)

Света Црква данас нашу пажњу преноси од садашњег живота ка оцима и братији који су отишли одавде, са жељом да нас, указујући нам на њихово стање које ни сами нећемо моћи да заобиђемо, расположи на достојно провођење Сирне седмице и затим, Великог поста, који за њом долази. Послушајмо, ради тога, нашу мајку Цркву и, сећајући се отаца и братије наше, запнимо да се и сами припремимо за прелазак на онај свет. Присетимо се својих грехова и оплачимо их, доневши за убудуће чврсту намеру да се сачувамо од сваке нечистоте. Јер, у Царство Божије неће ући ништа нечисто, и нико од нечистих се на Суду неће оправдати. После смрти више не очекуј очишћење. Пожуримо, јер ко себи може да предскаже дуговечност? Овај живот се начас може пресећи. А затим, како се јавити на ономе свету нечист? Каквим ћемо очима да погледамо на оце и братију који имају да нас сретну? Шта ћемо да одговоримо на њихова питања: „Зашто ово код тебе није добро? А шта је то, а оно?“ Какав срам и стид ће нас тада обузети?! Пожуримо, зато, да исправимо све неисправно, не бисмо ли се јавили на оном свету барем колико толико сношљиви и прихватљиви.

НЕДЕЉА МЕСОПУСНА (35.)

Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: „Приђите!“, а за друге: „Одлазите!“ Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.

Извор: "Светосавље.орг"