Аутономни женски центaр из Београда је легло екстремних феминисткиња и лезбијки. Његов утицај је далеко већи него што се то зна и признаје. Тај центар има одлучујући утицај на рад центара за социјални рад. Преко њих, лезбијке регулишу породичне односе, поготово после развода. Оне подстичу центре за социјални рад да буду пакосни према мушкарцима. Дати лезбијкама да воде бригу о породици исто је што и дати лисицама да воде бригу о кокошкама.

1. Циљ Аутономног женског центра

Циљ Аутономног женског центра је да екстремно феминистички и лезбијски дискурс превлада у друштвеним наукама: социологији, политикологији, психологији, педагогији, антропологији, праву итд. У томе је умногоме успео. Циљ му је да овлада и тако конзервативним дискурсом какав је теолошки. И у томе има успеха.

2. „Феминистичке свеске”

Аутономни женски центар објављује часопис „Феминистичке свеске”. Он је посвећен ширењу екстремно феминистичких и лезбијских идеја. У њему је објављен и чланак „Лезбејска теолошка критика” (1997, бр. 9-10, стр. 242-246) британске лезбијке методисткиње Алисон Вебстер (Alison Webster). Она је дипломирала теологију с намером да буде свештеница. Живи у лезбијској вези са женом која је такође дипломирала теологију спремајући се да буде англиканска свештеница.

Све то ауторка износи јасно већ на почетку рада: „Изјашњавам се као лезбејка и живим као партнерка седам година с једном женом. Она се пре више година школавала да буде свештеница у англиканској цркви. Била је даровита и перспективна студенткиња, али када је дипломирала, није добила посао зато што је одбијала да прикрије да воли једну жену и да жели са њом да дели живот.”[1]

Овакав начин живота је саблажњив и иначе, а поготово када га воде будуће „свештенице”. Неке протестантске организације ступиле су не само у апостазију и јерес, него и у отворену саблазан.

Уместо да покушају да тај грех сакрију и спрече саблазан, лезбијке се тиме поносе. Ауторка с поносом истиче да ће говорити „о значају лезбејства за теологију и за црквени живот”.[2]

Јерес вуче саблазан.

3. Други европски екуменски сабор

Чланак „Лезбејска теолошка критика” заправо је предавање које је Алисон Вебстер одржала на Другом европском екуменском сабору одржаном у Грацу (Аустрија) јуна 1997. То чињеница сугерише да је екуменизам постао не само апостатичан и јеретичан, него и саблажњив.

4. „Лезбијке у црквама”

Оригиналан наслов чланка је „Лезбијке у црквама” (Lesbian Women in the Churches). Он открива јерес и апостазију. Јер еклисиолошки не постоје цркве, него само једна Црква. Наравно да постоје многе хришћанске организације на социјалном нивоу. Али тај ниво анализе не може да негира теолошку истину да постоји само једна Црква.

5. Комплементаризам као „клетва”

Црква учи полну комплементарност: хармонију двају различитих и комплементарних полова. По Црквеном учењу, полови су онтички и аксиолошки једнаки, али функционално различити, при чему је мушкарцу одређена предводничка и представничка улога у породици, друштву и Цркви. То учење се назива комплементаризам (complementarism). Назив је нов, али је учење старо колико и Библија.

Лезбијска теологија учи супротно. Ауторка то и наглашава: „Лезбејско искуство представља дубоку критику идеала комплементарности, јер оно каже да жена може да буде у односу са другом женом и да жена може да воли другу жену, а да односу који из тога произилази ништа не недостаје ни у ком смислу, већ да представља ’извор љубави’. Зато многе од нас лезбијки доживљавамо идеју комплементарности, онако како се она манифестује у хришћанској теологији, као клетву. Клетву која обезвређује наше најдубље односе и доводи у питање могућност да се буде и лезбејка и хришћанка.”[3]

Алисон Вебстер заговара став да жене треба да буду потпуно независне од мушкараца, а то је отворена јерес, апостазија и саблазан.

6. Промоција лезбијства

Алисон Вебстер је уредила зборник радова лезбијки „Пронађена жеља: жене, хришћанство и сексуалност” (Found Wanting: Women, Christianity and Sexuality, 1995). У њему су лезбијке „говориле о ћутању и невидљивости лезбејства и да су ћутање и невидљивост штетили њиховом развоју разумевања самих себе и своје сексуалности”.[4]

Ауторка промовише књиге и других лезбијки теолошкиња и филозофкиња: Лилијен Фејдерман (Lillian Faderman) „Надмашујући љубав мушкараца” (Surpassing the Love of Men, 1981), Џенис Рејмoнд (Janice Raymond) „Страст према пријатељицама: ка филозофији женске осећајности” (А Passion for Friends: Toward a Philosophy of Female Affection, 1986), Мери Хант (Mary Е. Hunt) „Страствена нежност: феминистичка теологија пријатељства” (Fierce Tenderness: A Feminist Theology of Friendship, 1991) и Елизабет Стјуарт (Elizabeth Stuart) „Само блиске пријатељице: ка лезбијској и хомосексуалној теологији односа” (Just Good Friends: Toward A Lesbian and Gay Theology of Relationship, 1995).

Ауторка промовише и познати чланак лезбијке и феминисткиње Адријен Рич (Adriеnne Rich) „Принудна хетеросексуалност и лезбијска егзистенција” (Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence, 1980). Хвали и „дело феминистичке лезбејске теолошкиње Катер Хејвoрд (Carter Heyward)”.[5]

7. Прекрајање теологије

Аутономни женски центар преко свог часописа „Феминистичке свеске” промовише екстремни феминизам и лезбијство. У томе не преза ни од покушаја да прекроји теологију. Он отворено промовише „лезбијску теологију”. То није само јерес, него и саблазан. Црквени морал не допушта хомосексуалност – ни мушку ни женску. Свети Павле је учио да хомосексуалци – без обзира да ли су мушкарци или жене – „царства Божијега неће наслиједити” (Коринћанима посланица прва 6,9-10). Ове „лезбијске теолошкиње” не само да се не стиде свог греха, него га чак с поносом истичу.

8. „Лезбијска теологија” и екуменизам

„Лезбијске теолошкиње” наилазе на разумевање у круговима екуменског покрета. Лезбијкама, заправо, није стало до никаквог екуменизама. Њих мало занима уједињење цркава и њихова сарадња. Њих занима само да оправдају свој лезбијски животни стил. Оне искоришћавају екуменски покрет за остваривање својих приземних циљева. У том смислу, екуменски покрет сноси одговорност што толерише и чак подстрекава у својим редовима саблажњиву „лезбијску теологију”.

9. Закључак

За истинске хришћане „лезбијска теологија” је саблажњива јерес. Она није мотивисана жељом за богоугађањем него снисходљивим човекоугађањем. Она је покушај оправдања сопствене грешности.

Деловање Аутономног женског центра је не само теолошки, него и социјално штетно. АЖЦ је под своју контролу ставио центре за социјални рад који врше дискриминацију очева онемогућавјући их у вршењу родитељских права. Преко ових центара лезбијке контролишу и рад правосудних органа, а и друге државне институције.

„Лезбијске теолошкиње” покушавају да и Цркву подјарме. Наравно, то им неће поћи за руком, јер Цркву нико не може уништити, па ни „врата паклена” (Јеванђеље по Матеју 16,18).

Библиографија

1.      Вебстер, Алисон, „Лезбејска теолошка критика”, у часопису „Феминистичке свеске”, Аутономни женски центар, Београд, бр. 9-10, 1997, стр. 242-146.

 ___________

[1] Алисон Вебстер, „Лезбејска теолошка критика”, у часопису „Феминистичке свеске”, бр. 9-10, год. 1997, стр. 242.

[22] Ibidem, стр. 242.

[3] Ibidem, стр. 243.

[4] Ibidem, стр. 243.

[5] Ibidem, стр. 244.