УВОД  

+ + +

За оне који су имали благодат Божју да им Предраг Драгић Кијук буде пријатељ, духовна и интелектуална подршка и учитељ, драго биће из кога зрачи мирна Љубав Божја, његов одлазак у небеска станишта где је све заувек, никако не значи растанак.

Постоје људи које никада не можете заборавити. Срушити мостове који вас њима воде. Рећи им: ти си тај кога више нема. Јер, нешто њихово заувек носите на себи као белег, траг који никакав заборав не може избрисати. Отуда, нико и ништа, ни време, ни простор, па ни смрт сама, не могу учинити да престанете бити њихови. За оне који су имали благодат Божју да им Предраг Драгић Кијук буде пријатељ, духовна и интелектуална подршка и учитељ, драго биће из кога зрачи мирна Љубав Божја, његов одлазак у небеска станишта где је све заувек, никако не значи растанак. Смрт нема моћ над онима који пребивају у Љубави Божјој, нити може разделити оно што је Божја рука једном заувек спојила.

Нећу бити оригинална ако кажем да је Предраг Драгић Кијук један врстан, аутентичан интелектуалац блиставог ума и ренесансног духа, власник чудесне Божје благодати и раскошних дарова, који је најбољи део себе уградио у српску културу, науку и стваралаштво, у живот сам српског народа, у доба његове тешке историјске драме и пресудне борбе за опстанак у заједници историјских народа – народа, великим делом атеизираног, одрођеног од своје традиције и културе, духовно опустошеног, вредносно дезоријентисаног и пометеног, збуњеног и застрашеног, на ветрометини глобалистичког рата за промену његовог традиционалног идентитета,вере, менталитета и нарави, народа распетог и прокуженог од стране тзв демократске и хуманистичке међународне заједнице.

Не треба посебно истицати да је овде реч о једном сјајном и луцидном мислиоцу, једном од 100 слободних мислилаца на овој планети, књижевнику, есејисти, антологичару, историчару, лексикографу, преводиоцу, персоналисти, достојевисти… То је речено већ много пута, забележено,то су ваљане чињенице доступне свакоме ко жели да додје до њих. Верујем да ће такво Кијуково завештање Србима – достојно рада читавог тима културних и интелектуалних посленика, читавих научних институција – тек бити предмет наших разматрања и процена у временима која долазе.

Али, посебно ћу нагласити следеће. Бити овакав истински интелектуалац, у времену и друштву у којем је мало шта још остало од аутентичне „дефиниције“ интелектуалца – као заговорника критичке и истином обавезане јавности, поборника свог људског интегритета и слободног изрицања независног суда – није било нимало једноставно и лако; била је то ужасно тешка и скоро „немогућа мисија“ која је подразумевала велику жртву и страдања. Његов бриљантан ум, хришћански мир у души, спремност да се жртвује за друге који страдају, сметали су властодршцима и њиховим удворицама. Тако високу цену свог усправног хода, оданости највишим вредностима људске хоризонтале и вертикале, моралности, етичности, истини, правди, хуманости и солидарности, плаћао је Кијук, поред осталог, и 1992. године губитком запослења и свакодневном мукотрпном борбом за пуки опстанак све до своје смрти.

Да је овакав Предраг Драгић био права реткост, уз тек неке часне изузетке у српској интелектуалној јавности, говори управо чињеница да је немали део српске интелектуалне елите – у владајућим условима потпуне превласти политике у свим областима друштвеног живота, и то политике као синонима за неморалну активност, неодговорно, бахато, осионо, агресивно понашање, комформизам и користољубље, владавину најнижих инстиката и страсти, примитивизам и медиокритетство, лаж и манипулацију – давао предност оним идејама које им обезбеђују посао и приходе, повећавају њихову моћ и престиж, осигуравају добро место у држави која је њихов главни послодавац, спонзор или донатор. Реч је о тзв. умским радницима који се везују за групе (домаће и иностране) у чијим рукама је новац, тачније, о намештеницима одређених политичких снага које у друштву желе остварити политичку хегемонију.

Упркос томе што оваква опортунистичка и прагматска политика по себи сужава домен самосталности појединца и ограничава способност изрицања независног суда, а надасве, троши морал, ослабљује идеју истине и правде, Кијук својим битисањем и деловањем сведочи да је итекако могуће бити интелектуалац, рушећи при томе један од уобичајених стереотипова превладјујућег дела наше секуларне и атеистичке јавности, који гласи: прави интелектуалац не може бити побожан интелектуалац. Он показује како у ово време дубоке друштвене патологије, баш зато што је побожан, човек може бити истински интелектуалац.

Међутим, сви овакви искази о Кијуку интелектуалцу, представљају тек спољашњи, позитивистички, формалистички увид, којем измиче „одгонетка тајне“ ко је заиста био Кијук, шта је то по чему он јесте један једини, непоновљив, „свој и Божји“, онај изван времена и простора као конвенционалних категорија. Казивање о унутарњем, духовном „слоју“ у коме пребива „кућиште људског бића“, боголики образац Кијукове личности, измиче сваком појмовном дискурсу припадајући домену мистике и подајући се тек говору срца. За то и јесу потребне речи које су сачувале свој првотни смисао „трагова светлости у нама“, речи које садрже оне танане вибрације енергије којом живи једна душа, комуницирајући с другима безгласно, пунином ћутње. Такве речи укидају разлику измедју прошлости, садашњости и будућности, сведочећи да је таква разлика тек упорна илузија. Те речи није лако пронаћи и изрећи их овде вечерас. Тим пре, што у наше доба речи иначе нагло губе своје аутентично значење, окрећући се од истине и стављајући се у службу остваривања интереса и стратегија владања конкретних политичких групација.

Усудићу се ипак да кажем да је одгонетка Кијукове тајне у Љубави из које је дошао, ходио својим овоземаљским стазама као њен сведок и весник и вратио се у Њу! Кијуков највећи дар добијен од Творца јесте управо дар жртвене љубави. Љубав је иначе човеково највеће искушење, кроз кога се уче најважније духовне лекције, доживљавају највећи успони и најдубљи падови. Љубав као „лакмус“ непогрешиво открива право стање душе, колико у човеку стварно има љубави за друге и за Бога. Колико смо стварно добродушни, племенити, милосрдни, саосећајни, самопожртвовани, а колико је то ствар наших властитих пројекција и убеђења.

Кијук је био биће Љубави. Целог свог живота служио је другима и Богу. Давао је више другима, него што је бринуо о себи. Тај православни витез, духовни борац нежног срца, у време нашег дубоког сагрешења и духовног омрачења био је прави Христов посвећеник, ревнитељ врлина – смирен, трудољубив, незлобив, братољубив и богољубив. Стамени молитвеник за оне који су изгубили дар вере, наде, љубави и покајања. Незаборавни духовни учитељ многих чежњивих боготражитеља, који су из неког скривеног разлога заслужили да га сретну и посведоче његову горљиву и неутаживу љубав према Христу. Пожртвовани сапатник многих несрећних душа чији је терет кротко и ћутећи примао на себе, молећи се пред Господом за њихово спасење.И баш због тога, и следствено томе, Кијука нико није могао да натера да се било када поклони пакленицима. Све његово битисање сабира се у једну жижну тачку: Љубимо своју душу, пазимо је, негујмо, јер ће нас она на крилима својим узвести из овог сна који зовемо живот у вечност. Тамо, где је све заувек!

Све то сведочим сопственим искуством, од оног давног септембарског дана михољског лета 1992. године када сам га срела, припремајући научни скуп „Човек и Црква у вртлогу кризе: шта нам нуди православље данас?, па све до његовог изненадног одласка 2012. То могу да потврдим после предјеног пута наше двадесетогодишње интелектуалне и духовне сарадње, у којој сам Милошћу Господа добила Кијука за андјела чувара и духовног учитеља у правом смислу те речи. Никада нећу заборавити како ме је бодрио да у условима потпуне изопштености у атеистичкој богоборачкој научној заједници, страхотних искушења у приватном животу, борбе за голо преживљавање, напишем и одбраним докторски рад којим се у науку враћају као равноправне духовне чињенице, а православље види као могући излаз из данашње драматичне кризе егзистенције човека, српског народа и заједнице. Како је објавио у Фонду Истине моју прву књигу „Срби и православље“. Како ми је помагао да приредим зборник 800 година Хиландара. Како је први имао слуха и подржао моју идеју да се 2000. с групом најугледнијих српских православних интелектуалаца оснује Центар за хришћанске студије као прва установа у нас која се бави интердисциплинарним истраживањем православних могућности у проналажењу одговора на темељна питања духовне ситуације нашег времена. Био је суоснивач и председник прве Скупштине центра.

И то што сам Кијука имала за вишедеценијског пријатеља, учитеља, сведока Истине и Љубави, Људскости у најузвишенијем смислу, јесте највећа могућа благодат којом ме је Господ даривао! И у својим сузним мољењима, све док сам жива, захваљиваћу му на томе!

Међутим, није тајна да Срби брзо заборављају своје великане. Овог пута, то нам се не би смело десити! Ради нас самих, а нарочито ради живота наших будућих поколења, не смемо остати пасивни, равнодушни, апатични, не мењајући се нимало изнутра, и неспремни за суд будућности који нас не може мимоићи. Ваља нам зато, да непрекидно држимо и хранимо у себи Кијуков дух, дух непристајања на млакост и кукавичлук, лаж и манипулацију, глупост и медиокритетство! Да живимо и дишемо с њим у себи, до поновног сусрета и видјења онде где нема неправде, лажи и бола, онде где је живот Вечни!

Беседа изговорена у Удружењу књижевника Србије, 14. 2. 2017. на вечери поводом пет година од упокојења Предрага Р. Драгића Кијука

Извор: "Катена мунди"