ПОВОДОМ КЊИГЕ „ОНДА ЈЕ ДОШЛА ДОБРА ВИЛА“ ЉИЉАНЕ ХАБЈАНОВИЋ - ЂУРОВИЋ

О ЧЕМУ ЈЕ РОМАН?

Из ових или оних разлога, нисам читао књиге Љиљане Ханјановић – Ђуровић. Знао сам њихову тематику, и да су веома тражене, али, ето, нисам стизао да их читам. А онда ме је, половином 2016. године, госпођа Хабјановић-Ђуровић обавестила да пише роман о дејству секти на људе, и замолила ме је да јој доставим извесну литературу.       

Није се, наравно, обратила само мени, него и другима који су се бавили овом тематиком; и све што је добила искористила је на најбољи могући начин, нудећи дело које би, да не живимо под окупацијом, него у слободи, могло да уђе у школску лектиру.           

Роман се, уочи Сајма књига прошле године, појавио под насловом „Онда је дошла добра вила“. Кратки приказ у „Политици“ каже:“Реч je породичној драми о безусловној љубави која се одвија кроз различите фазе: када дете почиње да се одваја од мајке, када мајка почиње да губи дете, када мајка почиње да стрепи шта може да каже или уради њено дете, када мајка схвати да је њена љубав заиста безусловна. Ово је књига о тајнама и мудрости, о моћи и немоћи, о поразима и снази мајчинства, али, истовремено, и књига о духу времена у коме живимо, о борби добра и зла, која се непрекидно одвија у нашој свакодневици, у свакој породици и у сваком појединцу. Књига опомиње младе да им слободу могу дати само они који их истински воле, а да сви остали користе обећања о слободи да би их заробили. Роман ,,Онда је дошла добра вила” подсећа на нека важна питања која морају да постављају себи и на она најважнија: где је, с ким је и шта ради моје дете? Млади желе живот, као у реклами за „кока-колу”. Желе забаву, смех, музику, љубав. Склони су побуни. Желе слободу. Али они су истовремено и неискусни, лаковерни, несигурни и поводљиви, па их је лако завести слатким речима и празним обећањима. Лако их је преварити. Лако их је одвући у алкохолизам, наркоманију, проституцију, криминал. И у оно најгоре и најпогубније – секту. Лако је заробити им умове. Отети душе. Управо то се догађа младом јунаку романа.„Онда је дошла добра вила”, књига је у славу породице, каже ауторка. То је према њеним речима ,,прича о једној мајци и њеном сину. О вери, љубави и нади. А од та три најважнија је љубав”...

Наравно, „Политикин“ приказ не може да опише читаву једну породичну драму, која се пред нама одвија као у најстварнијој (најстравнијој!) стварности. Може се додати још нешто, да се читалац овог текста додатно заинтересује. Млади супружници, који се искрено воле, добијају сина. Муж живи животом морепловца, даје жени и сину довољно за пристојан живот, а виђају се једном годишње, кад је отац на одмору; мајка је сву себе посветила детету, и дечачић расте у доброг и племенитог младића. Али, тада…Тада упознаје једну девојку, у коју се заљуби отворене душе, спремне да се дарује вољеној. Његова девојка мајци изгледа чудно, и дружи се са чудним људима; па ипак, она верује у избор свог сина, јер зна да је син воли и има поверење у њега…Све док дете не почну да јој отимају, и док не схвати да се на челу групе којој њен син припада, и у коју га је увукла вољена, налази опаки манипулатор, црне воље и змијског погледа. Тада почиње борба за дете. Наравно, нећу препричавати фабулу јер препричавање је увек дводимензионално и не дочарава аутентичну атмосферу дела.

СУСРЕТИ СА ЖРТВАМА СЕКТИ

Морам да признам: роман сам прочитао у једном даху. Све је било ту: идиличан породични живот (али, авај, без сећања на Бога и Небеско Царство, без молитве, поста, причешћа и исповести); дете обдарено, способно, пуно емоција…И онда слом: врбују га и одводе од ближњих. Сетио се сам се случаја Зорана и Славенке А, чији син Вук је отишао на размену матураната у САД, и кога је, методом певања миротворних песмица и причама о мисији светског мира, врбовала Мунова унификациона црква. Вук је позвао родитеље и рекао да га више не траже, јер је стекао нову породицу. Годину дана дете је било у ропству секте; напросио је око сто хиљада долара за Муна, коме се клањао као новом „Христу“. Родитељи су продали све што су имали, унајмили приватног детектива, успели да уђу у траг Вуку, доведу га у Београд и, како се онда говорило, „депрограмирају“. Госпођа Славенка је касније ишла по Србији и јавно сведочила о свему што се десило њој и њеном сину. Била је права лавица, храбра и одлучна да помогне другима.            

Деведесете године 20. века провео сам, при храму Светог Александра Невског у Београду, у апологетском раду који је подразумевао суочавање са тоталитарним и деструктивним верским сектама. Читајући књигу Љиљане Хабјановић Ђуровић, сетио сам се свега, о чему сам, између осталог, писао у уводу за своју књигу „Од утопије до кошмара“: „Отац доводи сина на разговор са православним свештеником… Отац је просветни радник, који, на ивици нервног слома, кидајући се од бола због детета које нестаје пред његовим очима и постаје неко други, каже: „Ја сам крив… Ја сам био у просвети и атеиста… Ја га нисам учио православној вери… Зато је и отишао у секту“. Са дечком, који студира (електротехнику, ваљда), свештеник покушава да разговара. Не вреди. Отац преклиње сина. Он му само каже: „Завршићу факултет и донећу ти диплому, да те задовољим… Али ћу ја радити шта хоћу“… Покушавам да попричам са њим, да му покажем разлике између Православља и кришнаизма. „Мене то уопште не занима“, каже. „Мене Православље уопште не занима“…И одлазе. Мајка чији је син отишао у Београд, на студије, и упознао следбенике Шри Ћинмоја. Сад је са њима. Школа га не интересује… Мајка покушава да интервенише код надлежних, али… Али, Шри Ћинмој је организатор „Светске трке за мир“, а надлежни су покровитељи „трке за мир“…Мајка, чије су две кћери код Шри Ћинмоја…Мајка, просветна радница у пензији, чији син напушта академско музичко образовање и одлази у Скопље, да свира у једној гуру-мантра групи… Разговарам са њеним сином. Он воли те разговоре, али ми каже да не могу да разумем Кришну који је за једу ноћ имао 16108 жена, јер је то речено у „трансцеденталном смислу“…Владислава, љупка млада Бугарка из Софије… Причам са њом о Христу и Кришни… Каже да су је родитељи упознали са Православљем, али је нова вера лепша… Уосталом, она мисли да „ја то не разумем“. Док ми разговарамо у просторијама православног омладинског покрета „Свети Јевтимије Трновски“, Софију облепљују плакатима који најављују наступ групе „Нитјананда“ – тројица у групи су из Србије…

Младић, који се бавио медитацијом и већ годинама не може да се опорави… Лута, намучен и као нечим гоњен, од манастира до манастира…Мушкарац средњих година, избеглица – Србин из Сарајева, ужарених очију ми прича о Јехови и нуди „Кулу стражару“, у близини београдског Новог гробља. Питам га да ли је упознао православну веру пре него што је постао јеховиста. Каже да јесте. Шта је читао? Читао је два – три броја „Православља“, новина Србске патријаршије…И они који верују да се може спојити Православље и астрологија, православље и магија… Човек, који се бавио ритуалном магијом, и који је, после смрти свог детета схватио на каквом је путу…“

У једној образовној установи наших одбрамбених снага, где сам, средином деведесетих, држао предавање о опасностима тоталитарних и деструктивних култова, указали су ми на случај пубертетлије, који је у сатанистичку секту врбован у родном граду ( групу је водио четрдесетогодишњак, који је стигао из Америке ), и коме су дали задатак да изврши масовно убиство у интернату, а затим да убије себе самог. Обавештајна служба је све открила, на време. 

Роман „Онда је дошла добра вила“, писан на основу увида у сектолошку литературу, пре свега је утемељен на тачном родитељском осећању и саздан књижевном вештином која држи пажњу читаоца од почетка до краја. Све што знам о сектама описано је прецизно и уметнички убедљиво. И, наравно, показано нам је оно најбитније: главни циљ демонских сила је да разоре породицу, да одвоје децу од родитеља, да од живих направе зомбије, да од лепих и паметних начине самоубице. И то раде  на све могуће начине, почевши од популарне културе и рок музике, чије је дејство Љиљана Хабјановић Ђуровић такође убедљиво приказала.

РОМАН КАО ПРИРУЧНИК ЗА САМООДБРАНУ

Као човек који се у свом раду суочавао са жртвама секти и њиховим породицама, морам да кажем нешто важно: данас се у Србији мали број људи озбиљно бави овим проблемом, и мали је број оних који су спремни и знају да помогну. Деведесетих година 20. века, кад је врх СПЦ бринуо о својој пастви, активности антисекташког деловања биле су многе и веома успешне. Људи су се упознали с проблемом, и били спремни да се духовно штите. А сада, бране опет пуцају, и мутни таласи секташтва и окултизма носе собом нове и нове људске душе.    

Ових дана  (22. фебруара 2017) се у „Куриру“ појавио текст под насловом:„ЋЕРКА МИ ЈЕ У СЕКТИ И ЗА 2 ДАНА ЋЕ МЕ НАПУСТИТИ, а јa не могу дa јој помогнем”. У тексту пише:“Двоје младих људи ће за неколико дана напустити земљу и нико не зна шта ће се са њима догодити када то ураде. „Сатана има неколико имена, безброј облика и само један циљ: да узме себи што више душа. Дуго сам одбијала да поверујем да је ђаво узео под своје и моје дете, али сада сам сигурна да јесте“, започиње своју причу очајна мајка 25-годишње Београђанке за коју тврди да је приступила секти. Према истраживањима, 46 одсто жртава секти размишља о самоубиству, од чега један број остаје само на покушају, а некима то полази за руком. Само у Србији, у званичном регистру, заведено је преко 60 верских заједница, односно, секти. Међутим, нису све сатанистичке. Много деструктивније су далекоисточне, оне које мрцваре своје чланове тако што им мењају животе, терају их да напусте породицу и да, најчешће, нестану без трага на неколико година, чак и деценија. Све то под велом медитације.“Моје дете је имало велике планове у животу, завршавала је факултет, живот је био пред њом. A онда се све окренуло преко ноћи. Почела је да нам прича о неком учењу које нисам разумела, да говори да је део верске заједнице и да сви ми у породици треба да јој се придружимо. Признајем, прво сам порицала оно што је било јасно“, присећа се очајна жена. Дани су пролазили и млада Београђанка је почела драстично да се мења:“Само се искључила, ни са ким није разговарала, одбијала је да излази из куће. Седела је данима празног погледа, била изразито ратоборна кад би јој се неко обратио. Покушали смо да дођемо до њених “учитеља”, како их је звала, али они су негирали да су јој испрали мозак. Моје дете је пропадало, а руке су ми биле везане. На крају ми је саопштила да одлази из земље у непознатом правцу“, каже. Јадна мајка се одмах обратила Саветовалишту за жртве секти при цркви Aлександра Невског, али ни они нису могли да јој помогну. „Нажалост, људи из секте су овладали манипулативном психологијом, знају како да човека ставе под контролу. То све заједно спада под криминалну радњу у којој од људи праве робове и ви ту не можете пуно да промените. Далекоисточне секте вам мењају мозак потпуно, а све то путем медитације или јоге“, објашњава сектолог Слађан Мијаљевић.           

Међутим, када му се жена обратила за помоћ, случај га је неодољиво подсетио на један други који се у исто време дешавао, такође, у Београду:“Само неколико дана раније чуо сам идентичну причу о младићу од 30 година који је био при крају студија, и који је ођедном почео да се мења. Прошао је кроз фазу када је покушао да увуче породицу у секту, па је постао ратоборан и на крају је рекао да почетком марта одлази из земље у непознатом правцу.“ Ово двоје младих људи се не познају, али су очигледно део исте секте, и намеравају да напусте земљу у исто време. Нико не може да их заустави јер су пунолетни. Када оду, они постају робови својих учитеља. Нико не зна тачно чиме се све баве, али када се врате после неколико година, тешко их је психички повратити. Иза себе остављају очајне породице које о њима годинама не знају ништа. Мијаљевић додаје да из сатанистичких секти људи излазе лако, после неколико месеци заборављају да су икад били њихов део, и немају потребу да се врате. Из ових, пак, излазе много теже. Имају доживотну потребу да се правдају учитељу и да му се враћају.

Иако се о сектама у Србији говори последњих неколико деценија, једина која је до сада затворена је секта Санатан. Aко друге несметано функционишу, никоме није јасно.Оно што је јасно је да ће двоје младих људи за неколико дана напустити земљу. Нико не зна шта ће се са њима догодити када то ураде. Нико не може да их заустави. И нико не може да им помогне.

И то је страшно- тврдња да нико не може да помогне…

Па ипак, појавило се дело које у превенцији може бити корисно, за сваког лековито и отрежњујуће: роман „Онда је дошла добра вила“, који, између осталог, сасвим у складу с речју Достојевског, показује да читав наш живот зависи од неколико лепих успомена из детињства – нарочито ПОБОЖНИХ успомена.          Зато није нимало чудно да се роман Љиљане Хабјановић Ђуровић продао, за тако кратко време, у огромном тиражу: људи су препознали аутентичну, животно потребну, причу, и почели су да читају књигу као приручник који им може помоћи да спасу децу у доба свеопште демонске обмане. И потписник ових редова га срдачно препоручује читаоцима.      

Такође, он обећава да ће, ако Бог да, у наредним данима на сајту „Борба за веру“ објавити низ чланака који се баве овим тешким питањем, а чији циљ ће бити обавештавање јавности о тој великој опасности.