ДЕВЕДЕСЕТЕ И РАТ ЗА ДУШЕ 

Од када је објављен извештај о сектама на нашој територији, јуна 1993, почело је велико интересовање људи за оно што се у овој области дешава. Нарочито су се јављали родитељи и родбина жртава секташке манипулације. Веома су се заинтересовали и представници штампе.  

У то време, Цветановић је основао Југословенску антикултну институцију ( ЈАКИ ), са оваквим циљевима. Између осталог, говорио је:„Камени темељци сваког, па и нашег народа су помесна Црква и држава са својим институцијама. Све верске секте, без обзира на коме се верском учењу утемељавају, имају универзални карактер и мондијалистичке претензије. Њихови међусобни односи су савезнички у односу на државу и Цркву које се доживљавају као главне препреке на путу остварења скеташких претензија, усмерених ка успостављању неограничене моћи и потпуне контроле над новчаном масом, територијама и становништвом.

На жалост, држава Србија нема закона који би правно дефинисао верску материју. Сваки покушај да се ова област регулише законом слама се пред отпором самопрокламованих демократа који се крију иза борбе за заштиту људских права. Према мишљењу ове одрођене од народе елите право на вероисповест не треба ограничавати законом, већ га треба изводити директно из Устава. Позивати се на Устав и његов опште-правни карактер као на супституцију закона је, у најмању руку, неозбиљно и правно неодрживо. У уставима свих земаља право на живот је неприкосновено људско право, док је право на вероисповест зајамчено. Па ипак, у земљама у којима постоји смртна казна, чак и то неприкосновено право на живот бива законом ограничено.

Ђакон Андреј Курајев, професор Православно-философског факултета у Москви и члан консултативне комисије Думе за верска питања предложио је решење слично оном које разматра руски парламент. Када би се применио његов предлог, све верске заједнице на територији државе Србије биле би подељене на четири групе, сходно односу државе према њима, али и верских заједница према интересима државе Србије.

У првој групи би била Српска Православна Црква, као традиционални чувар верских осећања српског народа, са којом држава има однос сарадње на обострану корист и на корист српског народа.

Другу групу би сачињавале традиционалне вере на европским просторима: Римо-католичка црква, јеврејска и муслиманска верска заједница, Англиканска црква и Евангелистичка црква. Према овим верским заједницама државама има толерантан одос, а само изузетно однос сарадње када то одговара битним државним интересима.

У трећу групу би биле сврстане оне псеудохришћанске секте којима држава не признаје статус верских заједница, већ третира као организације које штете државним интересима, па према томе и интересима народа (Јеховини сведоци, адвентисти, пентекосталци, итд.)

Четврта група би објединила верске секте, гуру-покрете и психо организације које су због верског тероризма и криминала законом забрањене.

+ + +

На улицама многих градова Европе, па и Београда, могу да се сретну групе младих људи обријаних глава, одевених у живописну источњачку одећу. На лицима им титра ледени смешак, а из очију сева празнина док раздрагано играјући углас певају "Харе Кришна". Ови младићи и девојке остављају утисак безазлених чудака, доброћудних вегетаријанаца, срећних јер су пронашли пут који води у просветељење, у духовни рај. Питање је зашто западни стручњаци проглашавају ову секту тоталитарном и деструктивном, када она свом тежином свога учења нуди својим следбеницима "безумну срећу". Директан одговор на ово питање садржан је у неколико цитата из учења ове секте, "Харе Кришна", изнетих у књизи "Варнашрам-манифест социјалног разума". То је својеврсно "свето писмо" секте и практично упутство за њено деловање. Књигу је написао бивши Американац по националности, садашњи вођа секте, чије ново име гласи Његова Божанска милост Ом Вишнупада Парамахамса Парирајакарја Астотарасата Шри Шимад Харикеши Свами Махараја Вишнупада Ахраја. Поред тога што је врховни гуру, Његова Божанска милост је истовремено и управник целокупне имовине секте. Његове одлуке су обавезујуће за све вернике који целом својом личношћу морају да спроводе прокламовани концепт "божанског поретка друштва". О тајнама друштвеног поретка не смеју да разговарају са "непосвећенима", свима ван секте чији је духовни ниво на крајње ниском ступњу.

У Варнашраму информациони токови ће се налазити под потпуном контролом брамана. То значи да ће "свака информација морати да одговара духовном стандарду (секте). Варнашрам друштво зависи од интелектуалног вођства брамана."

Идеални друштвени систем је теократија уздигнута на највиши ниво потпуне власти која не подлеже никаквој критици, а заснива се на кастинском систему. Његова Божанска милост за себе каже да влада у кришнаитском систему друштвеног уређења који "није фашистички, али је свакако један веома суров режим." Руководећа елита су ваишнавиакари који доносе одлуке у складу са апсолутним принципима. Професионалним склоностима шудре, најниже касте, одговарају физички послови. Шудре су увек под контролом и то највише одоговара њиховим сопственим склоностима. Судбину сваког појединца, његову "категоризацију" у кастинској хијерархији, одређује владајућа елита, за разлику од кастинског система аутохтоне индијске религије у којој је припадност касти одређена рођењем. Школе морају бити очишћење од сваког религијског плурализма. У њима ће се учити само кришнаизам. "Што се тиче погрешних и бесмислених принципа атеизма о њима не треба информисати школску децу да не би сазнала у шта други верују."

Систем сигурности у Варнашраму поверен је војној касти, кшатрима. У том друштву будућности предвиђени су и кшатри-атоми, чији је задатак да "духовно или уз помоћ електронике, оружјем и опремом, слисте непријатеља са лица Земље". Носилац божанске свести који је на челу владе дужан је "да нападне и пороби непријатеља, да неутралише његово деловање и рђаво понашање, а затим да у тој земљи устроји друштво социјалне свести."

"Ако се неки људи, без обзира на то што је пут прочишћења био сваком доступан, и даље понашају како не треба, неопходно је да се кшатри (полиција) оштро позабаве сваким од неподобних појединаца. Пошто ће се људи у друштву Варнашрама још од рођења учити високим обрасцима људског понашања, за преступе нема никаквог оправдања. Зато ће кшатри бити довољно строги према преступницима и сурово ће их кажњавати."

То је само део програма ових претеча Антихриста. Интересанто је да се политичке партије у нашој земљи међусобно оптужују и називају свакојаким именима, а потпуно су равнодушне на присуство потенцијално фашистичко-терористичке верске секте која потпуно несметано делује на простору Србије.

+ + +

Зашто су ова и њој сличне верске секте сврстане у групу тоталитарних и деструктивних? Зато што у процесу врбовања својих верника користе криминалне методе познате под именом "механизми и технике менталне контроле мозга". Припадници ових секти бивају жртве једног процеса који манипулишући перфидним методама претвара ове некада слободне личности у фанатичне следбенике одређене секте. О каквом је поступку реч, најсликовитије ће показати пример неке гностичке или сатанистичке секте које не крију ни свој циљ, ни методе којима тај циљ остварују. Осветљење ове појаве најбоље је започети од Светог писма Старог завета, од Прве књиге Мојсијеве која се зове Постање. Шестог дана стварања света Бог је створио човека. "И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их... И би вече и би јутро, дан шести." Стварајући своје ремек дело Бог је дао човеку особине које сам поседује. Бог је апсолутни живот, апсолутно здравље, апсолутна мудрост, апсолутна слобода. И све те особине уграђене су у дело створено по обличју Божијем. Све тоталитарне и деструктивне верске секте полазе од чињенице да ако пониште ово Божије дело својим интервенцијама, онда ће тако осатањено биће да поништи и остатак Божијега дела, све оно што је Бог стварао претходних дана. Ево како то изгледа у програму једне од секти (Ордо Темпли Ориентис). Бог је човеку дао живот, а програм секте наређује: "Убиј себе у жару самопредаје нашој Дами." Бог је човеку дао телесно и душевно здравље, а програм секте га наводи да "му месо виси лабаво на костима, а очи горе несавладљивом жудњом. "Бог је човеку дао љубав, а секта наређује: "Ишчупај мајку из свога срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене и нека беба на њеним грудима постане плен паса и лешинара." Бог је човеку дао слободну вољу, а секта каже"... јер ако то не урадиш својом вољом, тада ћемо то учинити упркос твојој вољи. И пази! Ако кришом сачуваш и једну своју мисао, тада ћеш бити заувек одбачен у бездан."

Оваквим сатанистичким обредом, "терајућим ритуалом пентаграма", у Богом створеној слободој личности сатиру се Божје благодети све док она не постане живи мртвац, леш који хода. Када се доведе у такво стање потпуне емоционалне пустоши у личност се уз обилату помоћ наркотика и других насилних метода уграђује програм секте. Значи са психијатријско-психолошког становишта, методама присиле избрисан је осећајни код, личност је изведена на брисани простор потпуне емоционалне празнине, потпуно одвојена од породице, пријатеља и других тачака ослонаца. Бивши слободан човек је сада у потпуној власти вођства секте, препуштен на милост и немилост секташким менторима, свом тежином свог мртвила ослоњен на вођу, на гуруа, на месију.

Паралелно са ангажовањем у друштвеним напорима на сузбијању разорних последица деловања секти, пред модерном психијатријом и психологијом стоји и један уско професионални задатак - да дефинише и научно класификује стање душевног здравља следбеника тоталитарних секти који су били подвргнути третману "испирања" мозга.

Значај тога бих илустровао једним примером.

На једном едукативном семинару везаном за ову проблематику упознао сам колегиницу лекара, микробиолога, по националности Гркињу, која је била тајни члан једне сатанистичке секте, чија је централа била у Швајцарској, а филијала у Атини. Она је тајно, за милионску суму долара, продала кућу донету у мираз како би сав новац уступила секти. У секту је увукла и свога брата, члана управног одбора познате атинске банке који је почео да скреће огромне суме новца у трезоре секте. Ухваћен је, изведен пред суд и осуђен на доживотну робију. Целокупна имовина му је продата, али више милиона дуга банци је остало непокривено. Но, вратимо се мојој колегиници. Најтрагичнији тренутак у сатанистичкој каријери ове несрећне жене се одиграо неколико дана уочи заказаног највишег култног обреда у коме је, као знак потпуне оданости зарад коначног просвећења, требало да на сатанском олтару принесе као жртву своје двоје деце, што је она прихватила са својеврсним осећањем безумне радости.

Пар дана пре заказаног чина, она затиче убијеног свог пријатеља, члана секте у чијој кући је до тада вршила сатанистичке обреде. Овај догађај доводи до потпуног преокрета у њеном понашању. Из особе до тада потпуно избалансираног понашања, која је без икаквих знакова поремећаја обављала своје породичне и професионалне обавезе, у тренутку избија за психијатре лако препознатљив психотични поремећај, чије симптоме уочава и њена околина.

Психијатри би морали да заузму децидирани професионални став у односу на питање да ли је ова жена пролазила кроз психотички поремећај и пре избијања његових симптома, другим речима да ли је била психотична у време док је обављала своје сатанистичке ритуале и свом својом обезбоженом личношћу била спремна да своју децу драговољно принесе на жртву свом господару Сатани. Да ли таква стања заслужују шифру и латински назив у међународној класификацији болести и повреда?“                 

Речи др Цветановића су својевремено одиграле велику улогу у превентиви од секташког деловања

   Секција Православне мисионарске школе за борбу против секташтва, чији су представници углавном били протојереј Љубодраг Петровић, др Вукадин Цветановић, Небојша Крстић и Владимир Димитријевић,  држала је низ предавања по градовима Србије. У октобру 1994, у Краљеву је било предавање на тему „О деловању верских секти код нас“. У Вршцу је 22. новембра исте године говорено о верским сектама код нас, а одржане су четири трибине у Новом Саду и једна у Шапцу.  

А 26. фебруара 1995. одржана је трибина у Јагодини; 20. јуна 1995. у Новој Вароши; у сарадњи са манастиром Ћелије, 5. јуна 1995. одржана је трибина у Ваљеву која је трајала преко три сата.

Грађани су почели и да се самоорганизују. О томе је писала „Политика експрес“ 20. јуна 1996. Наиме, на Карабурми, где је деловао секташки Веда центар, говорила је Славенка Андрејевић,жена која је свог сина својевремено једва спасила из тоталитарне и деструктивне секте Мунова унификациона црква. Она је за грађанство одржала предавање у коме је истакла да је секташима најважније да новопримљене доведу до стадијума када се тражи да „ прекину све контакте са породицом и прихвате нове ауторитете“.

Екипа Мисионарске школе ишла је даље: 21. септембра 1995. одржана је, пред препуном салом Народне и универзитетске библиотеке у Приштини, трибина „Црква и секте“. А 25. октобра, на исту тему, говорено је у Горњем Милановцу. У Шапцу је слична трибина одржана 25. новембра, а поред сталне екипе, учествовала је и мисионарка из града на Сави, Снежана Мирчић. Присуствовало је преко триста људи, а трибина је трајала три и по сата. У Ариљу је трибина организована 1. марта 1996. И ту је било присутно триста слушалаца.

 Велика трибина одржана је на Правном факултету Универзитета у Београду, под насловом „Деловање секти у Југославији“, коју је организовало Европско удружење студената права. Учествовали су прота Љубодраг, Вукадин Цветановић и Владимир Димитријевић. Најављен је и др Небојша Шаркић, заменик републичког министра правде, али је он одбио учешће и демонстративно напустио салу. Наглашено је да тоталитарне и деструктивне верске секте крше основна људска права тиме што уништавају ментално и друго здравље човека, одвајају га од школе и посла, руше аутономију и мир породице, посежу за имовином, разарају традиционалну културу.

Прота Љубодраг Петровић је говорио у Моравцима код Љига 17. марта 1996. на тему „Православље у савременом свету“. У Зрењанину је одржана трибина о православљу и сектама 17. априла, а било је присутно преко двеста, углавном младих, људи. Договорено је да се одрже још три трибине. У селима код Бора, Салашу и Сиколама, мисионарка Јасминка Милојевић је организовала трибине 4. и 5. маја 1996. Учествовали су владика тимочки Јустин, прота Љубодраг Петровић, Вукадин Цветановић и Ивана Благојевић, а домаћин је био прота Ратко Јовић. Средином јуна 1996. одржана су предавања у Зајечару, Неготину и Бору.                     

Повремено су у храм Светог Александра Невског стизали захтеви секташа за исписивање из Православне Цркве. Управа цркве је одговарала да „сваки онај ко одбаци Крштење, Веру, Цркву а самим тим и Христа, Спаситеља свих крштених душа, исписао је себе из Књиге живота, избрисао себе из Божјег памћења, те је тако постао добровољни слуга противника Божјег, самог Сатане“.           

Године 1996, 2. новембра, одржана је трибина у Будви, на којој су говорили прота Љубодраг Петровић, Јања Тодоровић и Владимир Димитријевић.  Средином новембра при храму Светог Александра Невског основан је Покрет за заштиту духовног здравља народа и породице који ће касније прећи у окриље Светосавске омладинске заједнице. Иницијатор оснивања био је др Вукадин Цветановић. Било је планирано да покрет има низ група, подељених по дужностима:  за изучавање секташких доктрина, превођење њихове литературе, издавачко-пропагандну делатност, за контакт са медијима и државним органима, за просветну делатност међу омладином и народом, за правну заштиту угрожених од секти, за прикупљање материјалних средстава за рад покрета, архивску и документациону групу, за први контакт са угроженим породицама и појединцима, терапијску, али и групу духовника која би радила са жртвама.           

Ипак, најзначајнији догађај 1996. био је образовни семинар на тему „Деструктивне и тоталитарне верске секте“, одржан у Дому Војске Југославије 7. и 8. октобра те године. На тему „Тоталитарне и деструктивне верске секте, подела и особености“ говорио је свештеник Љубивоје Стојановић. Окултизмом и далекоисточним сектама бавила се Јања Тодоровић, а Владимир Димитријевић се суочио са проблемом рок музике и сатанизма. Протојереј –ставрофор Лазар Милин говорио је о стању у породици као узрочнику уласка у секте, а јеромонах Порфирије ( Перић ) поднео је извештај са светских семинара посвећених овој проблематици. Епископ Иринеј ( Буловић ) бавио се односом православне аскезе и трансцеденталне медитације, истичући да је корен једног љубав, а корен другог самољубље. Славенка Андрејевић је дала опис спасавања једног члана Мунове унификационе цркве. Свештеник Владимир Вукашиновић је излагао православну антропологију наспрам антропологије секти. Др Вукадин Цветановић се позабавио методама врбовања и преобликовања личности у тоталитарним верским групама. С. Вељковић и И. Бодирога понудили су преднацрт закона о верским заједницама који би људе штитио од менталне манипулације. Биљана Ђурђевић се бавила верским сектама на територији Југославије, а било је речи и о војно – безбедоносном аспекту секташког деловања. Нарочиту пажњу привукли су предавачи из Русије – апологети и борци за духовно здравље, ђакон мр Андреј Курајев и др Александар Дворкин. Они су говорили на многе теме – од положаја секти у Русији, преко деловања сајентолога и мормона, до хришћанског погледа на учење о карми.Семинар је привукао пажњу јавности, а на њему су присуствовали и психијатри попут Љубице Красојевић, Јована Марића, Јована Букелића, итд.

Прота Љубодраг, Небојша Крстић и др Цветановић говорили су 18. фебруара 1997. у Бачкој Паланци на тему „Црква и лажне духовности“. Велики успех имала је трибина о сектама одржана 2. марта 1997. у Требињу. Поред проте, Цветановића, Крстића и Димитријевића, говорио је и епископ захумско – херцеговачки Атанасије. Трибина је изазвала  пажњу, и помно су је пратили медији у Републици Србској. Епископ Атанасије је, по сведочењу новина „Пулс Гласа Српске“, указивао на настојања секташа да у последњем рату мешетаре путем пакета хуманитарне помоћи, што им није пошло за руком.

А 17. марта 1997. одржана је трибина у Крагујевцу, са стандардним предавачима ( Петровић, Цветановић, Крстић, Димитријевић ), која је поновљена сутрадан у Смедеревској Паланци, и 19. марта у Младеновцу (Димитријевић није учествовао). У сали једне од основних школа у Апатину трибина „Православље и секте“ ( сва четворица предавача су ту ) привукла је велику пажњу ђака седмог и осмог разреда, да би поподне било присутно грађанство. Све су организовале општинске власти.

У мају ( 9-ог ) иста екипа гостује у Пироту, где је наступ био веома успешан; 3. јуна се стиже на Уб, а 25. јуна у Лазаревац. У Ивањици су 10. августа 1997.                             

Низ предавања одржан је и у Београду. У Петој београдској гимназији 3. фебруара 1997. отац Љубодраг, Вукадин Цветановић и Јања Тодоровић говоре на тему „Православље у савременом свету“; са том истом темом, они наступају четири дана касније у Другој гимназији, док 4. априла протојереј Љубодраг Петровић и Владимир Димитријевић говоре у Једанаестој београдској гимназији. У сали СО Врачар одржана је 26. марта 1997.  трибина „Православљем против зла“.

Од 27. до 30. августа 1997. у оквиру Светског конгреса о рехабилитацији у психијатрији одржаног у Београду организован је веома важан округли сто на тему „Рехабилитација жртава тоталитарних и деструктивних секти, жртава гуру – покрета и психо – организација“. О Цркви и сектама говорио је свештеник Љубомир Стојановић. Владимир Димитријевић се бавио техником манипулације у тоталитарним организацијама квазирелигиозног типа. Реферат о сајентологији поднели су Александар Сенић и Богдан Тодоров. О заштити и рехабилитацији жртава тоталитарних секти у Немачкој говорио је угледни стручњак, уредник часописа „Берлински дијалог“, Томас Гандов, док је Александар Дворкин пажњу посветио начину процењивања секти. Владета Јеротић је говорио о улози религије у рехабилитацији психијатријских пацијената, ђакон Андреј Курајев о злоупотреби Еванђеља у псевдохришћанским сектама, као и  о хришћанству и његовом односу према учењу о реинкарнацији, И. Граовац о разликама православља и адвентизима, Т.Грујић – Кораћ и Н. Бодирога о тоталитарним сектама и сличним организацијама као извору криминала, Богдан Тодоров о сатанизму на Интернету, Н. Радмановић о Лондонском центру за информисање о сектама, Зоран Поповић о искуству медитанта и тешким последицама медитирања, М. Ђорђевић о едукацији као превенцији од секти, Б. Петровић о сектама, самоубиству и колективној психози, итд.                       

А 18. и 19. октобра 1997. екипа мисионара посетила је Приштину и Призрен ( прота Љубодраг, Вукадин Цветановић, Јања Тодоровић, Владимир Димитријевић ). У децембру те године у Великој Плани били су отац Љубодраг, др Цветановић, Јања Тодоровић и Небојша Крстић.                                

Следеће, 1998, 3. јануара било је предавање у Фаркаждину, 3. фебруара у Богатићу (говорили су, поред осталих, свештеник Вајо Јовић и Александар Сенић), 11. и 12. фебруара посећен је Пирот (један од предавача, који се активно укључује у рад, је Александар Сенић ), при чему су излагања одржана у пет средњих школа, а предаваче је примио и председник општине.У Ужицу мисионари гостују 23. фебруара, 8. марта су у Врњачкој Бањи, 13. марта у Чајетини, 16. марта у Крушевцу ( организација Културног центра и Арт клуба ), а 24. марта у Смедереву.                                                                

Сва предавања била су озбиљно и добро организована, а домаћини су се трудили да буду добри и достојни задатка одбране свог народа. У извештају писаном за патријаршијске новине „Православље“од 1. новембра 1997, Небојша Крстић описује посету Косову и Метохији. Тако је, рецимо, у великој сали Призренске богословије на предавању било преко сто младих богослова и преко двеста посетилаца из града. Предавачи су нагласили да секте своју „душегубну моћ“ стичу због наше „млаковерности“, па не треба чекати од власти да дају веронауку „на свиленом јастучету“, него се треба трудити на мисионарском пољу. Парохијски домови не смеју бити само „канцеларијско – административне и пригодно – свечарске просторије“, него жива средишта мисионарског делања. Пре предавања у Приштини, мисионари су посетили манастир Зочиште, чији је старешина, отац Јован ( Јеленков ), неколико месеци пре тога био жртва напада једног наркомана, који га је тешко ранио.  Крстић је у „Православљу“ од 19. марта 1998. описао и посету Пироту, забележивши:“Пажња и озбиљност питања која су постављали пиротски основци најбољи су доказ колико је веронаука неопходна у нашим школама и колико је ученици најискреније прижељкују“.     

Мисионари су се појављивали и на телевизији.                         

Тако су 19. јануара 1998. на БК Телевизији гостовали протојереј Љубодраг Петровић, др Вукадин Цветановић и новинарка Биљана Ђорђевић. Говорили су, између осталог, и о трансцеденталној медитацији, која је у то време била популарна захваљујући везама са влашћу. Јара Рибникар и Милија Петровић, гласноговорници ТМ-а у Србији, захтевали су да се и они појаве на БК телевизији, и оповргну оно што је речено.      

Ипак, кључна појава у борби против секти био је часопис „Београдски дијалог“, који су укључио у европску мрежу тзв. „Дијалог центара“, које је основао дански теолог и сектолог Јоанес Огорд, и који су, до тада, повезивали Копенхаген, Берлин, Лондон и Атину, јер је у сваком од ових градова постојао по један такав центар. Касније им се придружила и Москва. Изашло је четири броја „Београдског дијалога“ (од чега један двоброј).

Оснивачка седница редакције часописа одржана је, после годину дана припреме, 10. октобра 1997. Одређени су циљеви часописа:1. Упознавање наше јавности са феноменом секти;2. Едукација у области заштите од деструктивног деловања секти; 3. Омогућавање појединцима и организацијама заинтересованим за овај феномен да се узајамно повежу и размењују информације; 4. Буђење личне и друштвене свести о правој природи ове појаве и њеним последицама. Приступ феномену секти треба да буде мултидисциплинаран, и не толико полемички, колико информативан. У уводнику је речено да ћу ту бити и „теолошко – апологетских чланака, и правних анализа, и медицинских истраживања, али и исповести људи који су прошли путем живота и рада у секти“. Редакцијски колегијум су чинили: Богдан Тодоров ( главни и одговорни уредник ), Владимир Димитријевић ( заменик главног и одговорног уредника ), Александар Сенић, Небојша М. Крстић, Марија Крњаја ( секретар редакције), Радивоје Јовановић (благајник). У уредништву су били протојереј – ставрофор др Лазар Милин, протојереј – ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић, протојереј др Љубивоје Стојановић, јеромонах Порфирије Перић, протонамесник Вајо Јовић, протођакон Радомир Ракић. У редакцијском савету су се нашли: др Вукадин Цветановић, пуковник Војске Југославије др Светозар Радишић, капетан полиције Зоран Луковић, Никола Радмановић, мр Миодраг Марковић, судија Недељко Бодирога, адвокатице Татјана Грујић – Кораћ и Мирјана Кузмановић, Љиљана Миловановић, а из иностранства: ђакон Андреј Курајев и Александар Дворкин из Русије, Томас Гандов из Немачке и Јоанес Огорд из Данске. Вреди поменути да су материјална средства за први број часописа обезбедиле породице жртава секти.    

Часопис је сарађивао и са инославнима, што је објашњено у уводнику другог броја, када је речено:“Сарадња на европском нивоу са представницама традиционалних религија не подразумева одрицање од Православља ( то је сасвим јасно!), него заједничку борбу против оних који руше европску духовност“.

„Београдски дијалог“ је прво представљен у Мисионарској школи, а велико представљање обављено је 11. децембра 1997. у великој сали Етнографског музеја, која је била препуна. Појава часописа изазвала је изванредне реакције у штампи, која га је топло препоручивала. Часопис се читао не само у црквеним круговима, него и у Министарствима вера и информисања, у војсци, у школама,итд.  После првог броја, посебних представљања је било, али не превише често ( рецимо, једно је одржано у Дому омладине у Београду 29. маја, а говорили су, поред оца Ваје Јовића, Богдан Тодоров, Небојша Крстић, Мила Кузмановић и Алексадар Сенић ), него је часопис нуђен на предавањима које је организовала Мисионарска школа. Створено је неколико предавачких тимова, који су наставили, веома успешно, свој рад.       

Од 1997. до 1998. изашло је и седам зборника  „Светигориног“ циклуса „Православље и секте“, које је приредио заменик уредника „Београдског дијалога“, Владимир Димитријевић.У 2. броју часописа препоруку за прва три тома написао је Небојша Крстић:“БЕОГРАДСКИ ДИЈАЛОГ ПРЕПОРУЧУЈЕ:"Светигора", издавачка кућа Митрополије црногорско-приморске, кренула је путем издавања веома значајних књига православне духовности. У оквиру свог издавачког програма, почела је са издавањем књига циклуса "Православље" и секте". Планирано је да се појави седам наслова. До сада су изашле две књиге, а пред изласком из штампе је трећа. Дајемо њихов кратак приказ/…/

"ОД УТОПИЈЕ ДО КОШМАРА"

(Православље и секте I)

Књига почиње предговором приређивача. У првом одељку књиге, "Црква, Православље, јерес" налази се неколико текстова о томе шта је Црква, а шта јерес, и како православни живот може помоћи у очувању здраве духовности. Одељак "Колико је опасна болесна вера" даје кратак историјски преглед опасности лажних месија и тоталитарних секти кроз историју православних народа (рецимо, о богумилима у Србији и јудејствујућима у Русији); то су текстови о убилачким и самоубилачким сектама са краја 20. века: "Храм народа", "Лоза Давидијанаца", "Бело братство", "АУМ Шинрикјо", "Ред сунчаног храма" и "Врата раја". Одељак "Теорија завере и промена парадигме" говори о мондијалистичкој стратегији разарања духовно-националног идентитета народа путем ширења секти и "нових религијских покрета". Нарочито су занимљиви текстови: др Александра Дворкина   "Смена   парадигми - нови религиозни покрети 20. века и   хришћанска цивилизација“ ,ђакона Андреја Курајева "Секте као друштвени проблем", као и извештај патријарха московског Алексеја II о деловању секти на територији Заједнице независних земаља. То су и чланци о стратегији секти на нашем простору. Поглавље "Секташки поход на Православље" бави се духовним разарањем у Русији као највећој православној земљи. На крају је дат молебан за обраћање заблуделих у Православље.

"БИБЛИЈА БЕЗ БОГА, ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ"

(Православље и секте II)

Ова књига се бави проблемом антикултурних и антидруштвених новопротестантских секти на нашем простору, које, доносећи идеје агресивног редукционизма кад је Хришћанство у питању, у исти мах служе духовном поробљивању Европе. Истичу се текстови православног свештеника, бившег протестанта, Џејмса Бернштајна, "Шта је било прво: Црква или Нови Завет?", Френка Шефера, бившег протестанта, а сад православног Хришћанина: "Зашто сам постао православан?", као и лутерана Ј. Строрупа: "Вера по америчком моделу: роба за извор", који говори о наметању "америчког новопротестантизма као својеврсној духовној 'мекдоналдизацији' Европе".

Понуђен је православни и историјско-критички одговор на питање баптизма, адвентизма, јеховизма, пентекосталства и мормонства. Дате су исповести бивших чланова секти, као и анализа новопротестантског деловања код нас. Поглавље "Шта, у ствари, бране провославни?" говори о православном схватању патриотизма и светости, на шта новопротестантски секташи највише насрћу. Књига се завршава беседом Светог Саве о правој вери.

"СТАКЛЕНЕ ОЧИ ИНДИЈЕ

(Православље и духовност Далеког Истока, III књига циклуса "Православље и секте")

Књига је непосредно пред излажење. У првом делу разматрају се општа питања разлика између Хришћанства и далекоисточних верских учења. Блистави текст Владимира Јелисејева, који преводи православну и орјенталиу аскезу, истиче се у уводном делу. Од далекоисточних и духовности и секти које делују и код нас анализирани су: тибетански будизам, "Харе Кришна", "Трансцендентална медитација", групације окупљене око Саи Бабе, Шри Ћинмоја, итд. Читав низ исповести бивших чланова ових секти, са Запада и са наших простора, чини књигу живом и занимљивом. Текстови какав је чланак Андреја Курајева "Да ли је Христос био у Индији" одговарају на питања популарне орјенталне митологије код нас и у свету. На крају, дате су исповести троје Американаца који су, од зен - будизма и Саи Бабе, дошли до Православља“.       

Тако је писао Небојша Крстић.  

Обавезно се мора напоменути да су велику улогу у превођењу текстова за ове зборнике имали мисионари из заједнице око храма Светог Александра Невског, попут Јована Стакића или Александра Сенића, а да су многе исповести бивших жртава секти настале после обраћења тих, углавном младих, људи у веру својих предака,које се такође десило у Мисионарској школи.

 Нове мисионарске снаге су, између осталог, укључивале Слађана Мијаљевића, чтеца при храму Светог Александра Невског и стручњака за борилачке вештине, капетана полиције Зорана Луковића, који ће и сам постатати аутор веома запажене књиге о сектама, Александра Сенића, врсног студента германистике, психолога Влајка Пановића, итд.                                    

 У августу 1998, на БК Телевизији, у емисији „Бисери“ Вање Булића, два пута је учествовао Александар Сенић, који је говорио о сектама и окултизму, а Слађан Мијаљевић је говорио о далекоисточним борилачким вештинама у светлости православне вере.                         

Серија Рибарење људских душа реализована је у сарадњи Дунав филма, Министарства за културу (пројекат је прихваћен на конкурсу Министарства) и РТС-а. У оквиру овог пројекта о погубном деловању деструктивних секти на нашим просторима остварено је 7 часова и 20 минута документарног програма у 15 епизода које су приказане на Првом програму РТСа са велики ехом у гледалишту. У серији су се појавили  сарађивали и многи мисионари, који су говорили на различите теме.                                      

Године 1998, у штампи је било преко 50 написа о мисионарској борби против утицаја тоталитарних и деструктивних верских секти. То није остало без последица. У Летопису Мисионарске школе стоји:“Часопис је изазвао праву узбуну у секташким редовима, а онда њихове против-написе у штампи, молбе СПЦ и Његовој Светости, чак и личне нападе на најистакнутије личности Православне мисионарске школе, и јавним и тајним средствима и путевима. Нарочито бурно је реаговао покрет Трансцеденталне медитације. Представници овог покрета су више пута реаговали на ТВ да би демантовали тврдње изречене у часопису „Дијалог“. Чак су лично долазили у храм Светог Александра Невског да се „као православци“ пожале о. Љуби да се о њима „пише неистина“. С друге стране, шира јавност је одушевљено прихватила часопис, поготову у Београду.“ 

Године 1998, отац Љубодраг Петровић је отишао у пензију, а свештеник Вајо Јовић је преузео вођење Мисионарске школе, која је наставила своју духовну борбу. Он је мисионарио и у најтеже време, време бомбардовања Србије 1999. О томе је оставио запис у дневнику школе:“Бомбардовање Србије и Црне Горе од стране НАТО алијансе отпочело је 24. марта у 20 часова, у среду навече. Бомбардовани су углавном војни циљеви, а затим привредни објекти и мостови, надвожњаци, путеви, пруге, хотели, све у покрету на путу: аутобуси, камиони, возови, и слично.           

Живот је постао врло небезбедан.        

Због разлога безбедности распуштени су ђаци у школама- школе су престале да раде, од вртића до факултета.                                                

Ми нисмо престали са веронауком. Најхрабрија деца са родитељима су долазила на часове веронауке. Због малог броја деца – њих 10 до 15 ученика – саставили смо их у једну групу и држали час раније с почетком у 15 часова“.          

Већ 10. октобра 1998, у парохијском дому храма Светог Александра Невског представљена је књига „Верске секте – приручник за самоодбрану“ капетана полиције Зорана Луковића. Поред аутора, на представљању су учествовали свештеници Љубодраг Петровић и Вајо Јовић, као и Небојша Крстић и Александар Сенић.                  

У доба бомбардовања Србије, једна од највећих лудости режима била је ослањање на Трансцеденталну медитацију, која оснива некакав „Југословенски комитет за кохеренцију и непобедивост“, док се на људе који протестују против НАТО злочинаца ставља знак мете, „таргет“, и операција се назива „Милосрдни анђео“. Богдан Тодоров, Александар Сенић и Зоран Поповић откривају суштину – „Милосрдни анђео“ је еуфемистички назив за Шиву, индуског бога разарања, а стављање мете на људе има окултну позадину. Ево њихове анализе, која је умногоме освестила Србију:“Кругови постављени један око другог сачињавају мету.Она је симбол сукоба, у нашем случају великог сукоба који се на старом индијском службеном језику зове рана. Знак питања је симбол запитаности, која увек настаје као последица збуњености пред неком појавом. Спој мете и знака питања симболизује збуњеност у рату. Цео тај рат јесте, заправо, војна операција НАТО - под службеним именом „Милосрдни анђео“. Прва књиге Шиве, индуистичког бога разарања, садржи стихове:“МИ збуњени клањамо се теби незбуњеном“. Шива је у хиндуизму бог разарања – милосрдни анђео уништења. Да ли је потребно дати следећо закључак: збуњени хришћани, Срби, усред великог сукоба (војне операције „Милосрдни анђео“) клањају се хиндуистичком милосрдном анђелу уништења – Шиви. Каква подвала!“Аутори ове анализе су устврдили да је реч о тзв. „неокортикалном рату“, који има за циљ да делује на свест нападнутог народа, и да је води у погрешном правцу.  

Борба против секти се наставила. Свештеник Вајо Јовић је у „Мачванским новинама“ дао интервју под насловом „Секте вребају као вуци грабљиви“, у коме је истакао да се плодови православне духовности и секташтва јасно разликују, пре свега у духовном здрављу, и да их по томе свако може препознати.

Почетак 21. века довео је нове облике борбе за заштиту народа од деструктивних секти. Стари мисионар, Слађан Мијаљевић, покренуо је часопис „Истина“, који се бавио феноменима лажне духовности, а при храму Светог Александра Невског настављени су разговори са потребитима. Они, у складу са околностима, трају и данас.