Данас су Беле покладе, дан праштања и лепих народних обичаја. Истраживач и етнолог Владимир Николић пише 1910. године да је у нашем крају „од Сретења до белих поклада бивало љуљање младежи по љуљашкама.

Љуљћа је подизана на неком великом дрвету и она је била од конопца или дрвета“. У смирај овог дана почињало је витлање оратница (или олалија) по раскршћима: „Још дању их деца спреме да би биле готове за први мрак. Обично се нађе једно рачвасто омање дрво, а између оних рачва, као процеп, натрпа се доста сламе и увеже. Свако дете направи по неколико оваквих оратница. И кад буде увече на покладе, онда се скупе по раскршћима, те упале ове буктиње и врте са највећим уживањем и радошћу. То весеље траје највише пола часа у свим селима. И то врћење олалија види се увече у сваком селу. Па и пастиру по својим појатама сами пале и врте олалије...“ Ове народне радости биле су и својеврстан растанак од мрсне хране, али и од свих ситних злоба које су се, временом, накупиле и притајиле у души. Зато је служила „прочка“, обичај тражења опроштаја о коме је писала пиротска хаџика Боса Пејчић у тексту „Мали Јерусалим“, објављеном 1962. у тада веома популарном Православном мисионару:

„Понедељак је, први дан Великог поста. Вративши се из цркве седох мало да се одморим и почех да размишљам како се у мом граду некада постило. Рекох некада, али то некада није било тако давно. Било ми је 12-13 година, седимо после ручка за софром када моја мати пребраја: сада је блага недеља, па онда задушна, месне покладе, бела недеља, па једноница. Рекох: мајко, је ли то та недеља када се сви праштају и љубе? Да, чедо, моја... У току Беле недеље долазе нам гости и ми идемо њима, опраштамо се са суседима и сродницима, иако се ни с ким нисмо свађали, али ђаво нема другог посла: можда смо и рекли неку преку реч! ... У граду имамо две цркве. На сирне покладе после подне, на праштално вечерње, обе су препуне света. И мало и велико и то не само из вароши, него и из оближњих села, препунили су цркву. Сељанке свечано обучене у `зубуне`. Беле им се рукави и јачице од кошуље украшене уском чипком руком рађеном, а њихове беле шамије на главама међу оноликим светом изгледају, као да су сами анђели у цркви набацали беле кринове на верне... У цркви налоњи прекривени црним, а на лепом иконостасу на све иконе навучене су танке црне завесе. Свештеник служи обучен у црну одежду. Тишина, нико се не усуђује ни главу да подигне, само се отме по који уздах и склизне понека суза.... Када је вечерња завршена, свештеник узима крст и онда сви верни прилазе у реду један за другим, љубе крст и свештеника у руку. Свештеник благосиља да у здрављу и духовном расположењу пребродимо пост и дочекамо Христово Васкрсење, а верни се затим опраштају између себе и љубе. Нико и не помишља да идуће седмице макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране...”

Пише: Жељко Перовић

Фото: Љуљће на Беле покладе у лесковачком крају

Извор: http://momcilovac.blogspot.rs