Паралелни коридори моћи

Иза званичних институција и центара моћи, паравана који скрива истинске „господаре света“, стоји полузванична организација основана 1973. године. Она окупља високе личности из света политике, финансија, универзитетске професоре, високе синдикалне функционере и новинаре – из Европе, САД и Јапана. Та „велика моћ“, та концентрација западне моћи, назива се Трилатерална комисија. Ова скупина моћника може се схватити и као својеврсна елита три најмоћнија светска економска подручја. Ту елиту народи нису изабрали, али она припрема Нови светски поредак, односно Нову светску владу.

Идејни творац организације био је Дејвид Рокфелер, а први оперативни директор Збигњев Бжежински, који је касније био специјални саветник за безбедност САД за време мандата Џимија Kартера. И у Картерово време било је опште познато да је председник био класичан „производ“ Рокфелерове групације, те је прецизно извршавао налоге Трилатералне комисије.

Наравно, није Kартер једини лидер САД кога је Трилатерала имала као „свог човека“ на једном од најважнијих политичких места на свету. Примера ради, када је Бил Kлинтон фигурирао на листи председничких кандидата 1992, према америчким медијским изворима, он је био саставни део организама Трилатерале. Млади лав из Арканзаса је затим постао и први човек САД.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КАО ВРХОВНИ ЦИЉ 

Економска парола Трилатерале је глобализација. У том циљу Трилатерала окупља „личности“ из финансија, банака и мултинационалних компанија, обухватајући тако више од пола привредног потенцијала целе планете.

А када је реч о политици, њени ослонци леже у свему што подразумева појам „либерал“, у оквиру чега су и англофилија, масонске ложе и космополитизам.

Трилатерала није рођена спонтано. Жеља да се финансијска моћ претвори у политичку власт је одувек постојала. Почетком прошлог века Америком су већ владали моћни економски интереси. Енглески економиста Џон Хобсон писао је још 1902. године: „Током многих година породица Рокфелер је давала ’правог човека’ за високе америчке државне функционере независно од тога која је партија била на власти… Списак великих индустријских и финансијских интереса што их је породица тако обезбеђивала за себе, преко високих функционера у америчком државном апарату, могао би да буде бесконачан…“

Америчко гласило Мекалвани интелиџенс адвајсерс пише у свом мајском броју 1990. године: „Америком данас управља група – назваћемо је Либерал истерн естаблишмент – коју чине највећи амерички финансијски магнати, као и неки либерални руководиоци медија, војске и културе. Та група управља политичким партијама САД, највећим банкама и америчким мултинационалним компанијама. Најважније политичке организације које представљају ту групу јесу Савет за спољне послове и Трилатерална комисија. Та група контролише америчку спољну политику још од двадесетих година двадесетог века и тесно је повезана с другим међународним групама које теже ка стварању јединствене светске владе.“

Велики финансијски картели и англоамеричке масонске ложе створили су 1919. године Савет за спољне послове, такође полузваничну институцију која, од тада, управља америчком спољном политиком. Kасније, 1954. године, исти моћници формирали су Билдербег групу као потпору НАТО-у.

УНИШТАВАЊЕ ХРИШЋАНСКОГ ДРУШТВА 

Као творевине западног света, све ове организације бавиле су се не само капиталом, односно економском хегемонијом, већ и политичким циљевима на најширем светском плану. Тако је Рокфелерова групација, мотор Савета за спољне послове и Билдерберг групе, финансирала и стално подстицала комунизам успевајући да преко њега укорени совјетску спољну трговину и финансијске канале у амерички економски систем.

Историјска факта, америчка државна документа, изјаве америчких синдикалних функционера дате двадесетих година прошлог века, међународна штампа и квалификовани посматрачи, папа Пије IX и други, указивали су, током Шпанског грађанског рата, да су масони стали раме уз раме с комунистима – удруживши енергију, капиталистичку моћ и пролетерску снагу, у борби против хришћанског друштва. Почев од  Савета за спољне послове до Трилатералне комисије, преко финансијских моћника и, на пример, милиона долара некада датих Лењину, интернационални комунизам је коришћен ради уништавања хришћанских вредности и хришћанског друштва, јер су институције хришћанског друштва, његова култура и његови морални закони једине праве препреке успостављању новог светског поретка.

Зато и не чуди што је некадашњи италијански индустријски магнат Ђовани Ањели, власник Фијата и члан Трилатерале, подржавао италијанску левицу укључујући и владу некадашњег истакнутог комунистичког лидера, експонента тврдог крила Kомунистичке партије Италије Масима д’Алему, који је потом окренуо ћурак наопако, прешао у демократе и био председник италијанске владе – учесника у НАТО агресији на Србију.

Главни погон глобализације је била Трилатерална комисија. О томе пише Ричард Фалк у њујоршком Мантли ривјуу јануара 1978: „Идеје Трилатералне комисије могу да се синтетизују као идеолошка оријентација која отелотворује наднационални интерес мултинационалних компанија, које пак настоје да подреде територијалну политику својим вантериторијалним економским циљевима.“

Зато треба сломити сваки национални корен, цркву, историјску прошлост, национални идентитет, језик, културу. Свакога ко држи до ових вредности треба елиминисати не бирајући средства, јер представља брану глобализацији која је гарант остваривања политичких и економских интереса Трилатерале, односно мултинационалних компанија, финансијских моћника и оних што представљају „светску владу у сенци“. Реализација ових циљева Трилатерале иде и преко две велике институције, односно преко Светске банке и Међународног монетарног фонда.

У светлу логике јединственог светског тржишта и кретања робе искључиво према законима конкурентности, Светска банка и ММФ служе се уцењивањем сиромашних земаља, које су њихови дужници, тиме што им намећу „реструктурирање“ локалне привреде, а заузврат контролишу њихов дуг. У оквиру тога је, на пример, преоријентација пољопривреде тих земаља на извозну (по диктираним ценама), што је већ довело до уништења привреда базираних на пољопривреди, жртвованих како би јефтино храниле западни богати свет под контролом мултинационалних компанија. Зато је храна скупља у сиромашним земљама произвођачима хране него у богатим земљама купцима те исте хране. А у сиромашним земљама умрло је од глади, на пример, само 1998. године, према подацима ФАО, 30 милиона људи.

ЗЛАТНИ ТРОУГАО 

Трилатерала убацује своје људе у западне владе ради реализације својих циљева. Неки људи су експоненти двоструких, па и троструких веза у троуглу Савета за спољне послове, Билдерберг групе и Трилатералне комисије. Активности се обављају преко пленарних група, студијских група које чине представници сва три подручја, односно Западне Европе, Јапана и САД, затим путем „извештаја“ којима се презентирају јавности ставови ове организације у погледу питања од највећег интереса за њу саму.

У интервјуу датом италијанском дневнику Коријере дела сера, 30.  1. 1975, Ђовани Ањели је рекао: „Вероватно ћемо морати да имамо веома јаке владе, способне да обезбеде поштовање планова у којима учествују и друге снаге, поред заступљених у парламенту. Вероватно ће се моћ преместити с традиционалних политичких снага на снаге које ће управљати економским апаратом. Вероватно ће, у будућности, технократски режими смањити простор личних слобода. Али неће све то бити лоше. Технологија ће нам ставити на располагање бројна добра по нижим ценама.“

Бжежински, истовремени руководилац Трилатерале и високи функционер Савета за спољне послове, дефинисао је овако Трилатералу: „Најмоћнија група интелектуалних и финансијских снага коју је свет икада видео.“ Треба запазити важну нијансу у овој дефиницији, односно да је на првом месту моћ мисли, па тек онда економска моћ. Али циљ Трилатерале и окупљање ових „најмоћнијих интелектуалних група“ није подстицање културних вредности, а најмање националних. Народ је схваћен као стадо које треба одгајати по одређеним правилима како би се реализовали економско-политички циљеви Трилатерале. Народу треба ишчупати верске и националне корене, претворити га у аморфну масу опседнуту масовним спортом, масовном еротиком, масовном потрошачком еуфоријом у којој је људско биће само произвођач и потрошач материјалних добара, а профитер у том ланцу су чланови Трилатерале, који треба да имају апсолутну економско-политичку моћ над овом планетом. На културном плану народ треба да се опија, на пример, телевизијским ријалити програмима, који представљају завршни ударац већ ослабљеном интелектуалном нивоу гледалаца. Дакле, изабрани „зналци“ треба да управљају културним идентитетом масе, да намећу мишљења, самим тим да усмеравају и одлуке, тако да буду корисне за циљеве Трилатерале.

ФАРСА ЗВАНА СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ 

Велика је заблуда да постоји некакво слободно тржиште у које се куне неолиберализам и коме теже наши трилатерално-билдербершки евроатлантски поклоници. Толика заслепљеност чак и стручних људи који верују у благодат непостојећег слободног тржишта просто личи на масовну хипнозу. Наиме, оно што се дешава није ни производ случајности, нити људски еволутивни процес. Постоји неко ко вуче конце иза кулиса и зато нема слободног тржишта, али није реч о економском механизму који управља политиком тако да води друштво ка већем благостању, у коме би свака особа била максимално задовољена, већ се луткари који вуку конце мешају у живот свих грађана на крајње недемократски и нехуман начин у циљу остваривања својих искључиво лукративних циљева. Они су моћни планетарни естаблишмент који добро зна шта жели да се деси у будућности. Та светска влада у сенци, та Трилатерала и та Билдерберг група су евроатлантски монструм који се полако, али сигурно излеже из монополарног јајета.

Основни сценарио је стварање, у том позоришту лутака у коме су марионете наши тајкуни и политичари, друштва изолованих и отуђених појединаца, без самосвести, без идеала и без корена. До те масовне метаморфозе се иде кроз изузетно прецизно планиран и одређен процес, а нимало либералан. Ништа није случајно, ни слободно у глобализацији.

Почело је с уништавањем примарног сектора, односно пољопривреде. Потрошачком пропагандом убеђени су милиони људи, на Западу, да напусте обрађивање земље, да се човек ментално изолује у градовима, да живи свако за себе и свако против свих. Уместо здравог производног рада, човек се претворио у градску бубашвабу која јури од свог станчића до канцеларије, у депресивног шалтер чиновника банака и осигуравајућих завода који продају маглу људима. Човек се навикава да ради посао који му је одвратан и да купује ствари које му нису потребне.

Велики инструмент неолибералне обмане су, на том путу, такозвана еманципација проблематичних друштвених група и сексуалних категорија, НВО за „толеранцију“ и агенције за свашта и ништа, до мере да је уништена подлога за моногамну породицу засновану на хришћанским темељима, да су етика и морал постали сувишни до те мере да се пропагира чак и педофилија. Лично задовољство се тражи у потрошачкој манији за површним добрима и лажним вредностима која замењују људска осећања и стварају виртуелни привид живота. Такозвани мултикултурализам који проповедају наши политичари и хомологовани интелектуалци заслепљени европејством је суштински мемла потрошачке монокултуре за дављење народа и националних карактеристика, муљ за гушење идентитета, пашњак за стадо којим се лако управља, које се лако искоришћава и које нема снаге да се томе одупре. Корак ка стварању хомокретена у служби билдербершких владара је виртуелна мрежа друштвених односа у којој се ствара картотека сваке јединке у циљу да се упознају њени укуси, њене жеље, с ким се дружи, чега се боји, какве су јој сексуалне склоности, какав живот води. Људи олако дају преко „мреже“ податке које не би дали ни на захтев неког службеног органа.

Kрајњи циљ је глобална контрола свих друштвених и економских интеракција сваког појединца. Од маније за слободним тржиштем стићи ћемо до укидања слободне воље.

На почетку овог текста питали смо се шта смо то богу скривили, ко нас и зашто кажњава? Шта смо скривили не зависи од бога него од нас, а ко нас и зашто кажњава види се када сагледамо неолибералну стварност коју нам намећу наши политички и економски „моћници“ – билдербершке марионете, а коју је предвидео, шездесетих година прошлог века, амерички универзитетски професор Kенет Булдин: „Може се савршено створити свет којим управља невидљива диктатура у којој су, у сваком случају, задржани спољни облици демократске владавине“.

Извор: „Печат“