header image
В. Димитријевић: Демографски слом Србије. Размишљање на рушевинама Штампај Е-пошта
недеља, 05 март 2017
 ТЕСНА ГРОБЉА, А МАЛО ГРОБАРА

„Тесна гробља, а мало гробара, / гробарима отежаше руке“: тако је, у „Небеској Литургији“, Свети Владика Николај пророковао судбину Срба кад се одрекну Христа. На наше очи, то пророштво се испуњава: у Београду је, само у јануару 2017, по писању штампе, умрло преко 1600 људи(1), а у мом Чачку преко 130 њих је отишло Богу на истину.

На једном парастосу у Гучи, сазнајем да је прошле године било двоструко више опела од крштења. Гуча, срце Драгачева, празни се и нестаје.

И тако је свуда. Апсолутно свуда у Србији.

ПРАВА СЛИКА СТВАРИ

У тексту „Демографска „будућност“ Србије“, објављеном у зборнику Уније синдиката просветних радника Србије, „Колико коштају илузије“, професори Миљан Мићуновић и Милан Селаковић су, на основу података које им је доставио демограф др Владимир Никитовић, записали следеће: “Зашто жмуримо пред нестајањем? Да ли нас узнемирава податак да смо за последњих десет година остали без 400.000 људи? Зашто затварамо очи пред чињеницом да жене у Србији први пут рађају са непуних 28 година и да просечан мушкарац постаје отац у 33-ој години, а онда нас изненади сазнање да је трећина бракова у Србији без потомства. Јесмо ли забринути што свако пето домаћинство у овој земљи чини само један члан?/…/  Данас, старијих од 65 година има 2,5 пута више него младих, па се отуда демографска старост (просечна старост грађана) повећала и износи 42,2 године./…/ Србија улази у ред десет најстаријих популација на свету (чак 2,9 милиона грађана је старије од 50 година). Узроци су пре свега веома низак наталитет, висок морталитет, проблем зачећа, касно родитељство, али и сиромаштво, незапосленост, себичност и борба за ,,голу“ егзистенцију. Најгоре стање је у Источној Србији и Старом Влаху. У општинама Црна Трава и Гаџин Хан просечна демографска старост износи преко 50, док је она у Новом Пазару и Прешеву око 26, односно 29 година. Број становника се за више од 10 одсто смањио у општинама попут Босилeграда, Беле Паланке, Варварина или Српске Црње и то за период од само 5 година. /…/У последњој деценији сваке године око 150.000 радно способних људи напушта своје пребивалиште и сели се у Београд, Нови Сад и Ниш, док је у општинама Нови Пазар, Прешево и Тутин, где су Бошњаци и Албанци већинско становништво, тај раст настао као последица највећег природног прираштаја у Србији. Више од 40 година београдске општине Врачар, Савски Венац и Стари Град бележе пад становништва због исељавања и негативног природног прираштаја, док су се колевке највише љуљале у Гроцкој, Звездари и Сурчину.  /…./Полови концентрације становништва су на главној трансферзали од Новог Сада до Лесковца и помоћној у долини Западне Мораве/…/. Овде живи више од 3 милиона људи или скоро 50 одсто становништва Србије. Примећују се и енклаве попут Крагујевца, Суботице и Новог Пазара, док су делови Источне Србије, Баната и Рашке готово празне области. У Институту друштвених наука примећују да се све више становника концентрише у великим градовима, али страхују да ће и том тренду ускоро доћи крај.“(2) 

Читаве области се празне. Нарочито оне близу државних граница. Празан простор просто мами оне који ће га населити.         

Авај, ако се овако настави, то неће бити србски народ.

ТРАГЕДИЈА ЕМИГРАЦИЈЕ

Мићуновић и Селаковић указују и на страховит проблем масовног исељавања из Србије, који траје већ деценијама. Људи одлазе, одлазе, одлазе; само из Чачка и само у Чикагу педесетак момака возе туђе камионе, и тако зарађују за живот, јер у својој земљи нису могли да нађу неки нормалан посао. Мићуновић и Селаковић кажу: “Емиграција, односно исељавање, константна је од 1945. године и њоме су обухваћене различите социјално-политичке групе. Непосредно пред крај рата и после њега биле су инициране разлозима политичке природе. Значајније економске миграције почињу 60-их година прошлог века, када се ондашња Југославија отвара према свету, а сиромашно становништво одлази на рад у развијеније европске земље. Тај тренд се наставља 70-их и 80-их година, али са становништвом које је нешто образованије. Током 90-их, па све до данашњег дана, интензивира се одлазак најобразованијег и физички најспособнијег становништва између 25 и 40 година старости. Драматичан је податак да је између 10 и 20 одсто жена у репродуктивном периоду напустило Србију и децу родило у иностранству.

У протекле две деценије пола милиона људи је напустило Србију, од чега су чак 50.000 образовани стручњаци. Најмоћнијим земљама данашњице ,,поклонили“ смо 6.000 доктора наука за чије је школовање Србија утрошила 12 милијарди евра, док целокупно образовање само једног доктора наука државу кошта око 250.000 евра.“(2)              

Производимо, дакле, стручњаке који попуњавају упражњена радна места на Западу. Да ли је то случајно? Не улажу, не муче се са школовањем Срба ти западњаци, а добијају висококвалификовану радну снагу из једне напаћене земље пуне обдарених људи. А на власти у Србији држе своје измећаре, који ту земљу чине немогућом за пристојан живот, па је емиграција многима једино решење које виде.

УМИРАЊЕ ЂАЧКЕ СРБИЈЕ

Некада је Србија била пуна граје и дечјег смеха. Ђаци су хитали у школе и у селу и у граду. Сада се школе, мало по мало, затварају, а ђачка Србија изумире. Опет Мићуновић и Селаковић: “Тешка демографска ситуација у Србији, поред постојећих, изнедрила је и нови проблем. У последњој деценији, због малог природног прираштаја и велике миграције становништва ка градским срединама, дошло је до гашења многих сеоских школа, где више нема житеља или су остала само старачка домаћинства. Ништа боља ситуација није у градским срединама где се број ученика у основном и средњим школама непрекидно смањује. Ово најбоље илуструје чињеница да је број ученика у школској 1995/1996. години у основним и средњим школама био близу 1.114.000, док је школске 2007/2008. било свега 930.000 ученика. Најновији подаци Министарства просвете, науке и технолошког развоја показују да се тај број у школској 2011/2012. смањио на 831.483 ученика. Остаје нам само да констатујемо да је наш школски систем за последњих 17 година изгубио више од 280.000 основаца и средњошколаца.“(2)

Како је то страшно! Србија, земља стараца и самаца, у којој не одјекује дечја граја…Да ли су наши ослободиоци, од Карађорђа до краља Петра, од јунака са Мишара до јунака са Цера, могли о овоме и да сањају?

Може ли се ишта поправити или да дигнемо руке од себе, кад смо, одбијајући да се рађамо и живимо, већ дошли довде?

ДА ЈЕ И КАД БИ

Да Срби имају државу Србију, и да она није под тихом, али ефикасном окупацијом туђина, демографски проблем био би решен јасним и разумним мерама власти. Пре свега, држава мора да омогући очевима и мајкама да своју децу подижу у атмосфери поверења у родитељску мисију, а не у атмосфери „људскоправашке“ сумње у све што родитељи чине да би, у тешким условима данашњице, одгајили свој подмладак. Мора се стварати прави култ здраве, срећне, вишедетне породице. Треба повести и борбу против абортуса, који је толико нерођених спречио да се појаве у Србији и поведу нас ка избављењу, и који је толико женских утроба учинио неплодним ( при чему, наравно, за абортус није крива само жена, него, и то веома често, мушкарац, из егоизма и кукавичлука). Родитељима вишедетних породица треба дати и привилегије. То је, како пише Монтескје у „Духу закона“, чинио и Октавијан Август, у доба кад су многи у Риму живели као нежење. Ожењени људи с децом у Августово доба добили су низ повластица, и Рим је почео да се демографски обнавља.

Да не испадне да „мељем на празно“, ево низа предлога конкретних и остваривих мера: под условом да ослободимо Србију.

ЗАШТИТА ПОРОДИЦА И ПРАВА РОДИТЕЉА

1. Слободна Србија законом спречава све облике грубог мешања државе у унутарпородичне односе и обезбеђује приоритетну могућност породице да самостално решава проблеме који се тичу њеног унутарњег живота.

2. Усвајају се законске мере које ће додатно гарантовати права родитеља на васпитање деце, укључујући дечји поглед на свет и начин њиховог живота, заштиту малолетника од опасних и неморалних поступака и пропаганде ЛГБТ тоталитаризма, организовање дечјих свакодневних активности,  њихово право на религиозни живот.  У слободној Србији, родитељи добијају могућност да се упознају са уџбеничким материјалом, књишком, аудио и видео-продукцијом, као и интернет сајтовима који се нуде њиховој деци, и да ставе умесне примедбе на сваки покушај  индоктринације детета.

3. Мора се ударити на законске и подзаконске акте, настале на основу неолибералне идеологије тобожњих „људских права“, који омогућавају неконкретне основе за мешање у породични живот, поготову такве какве су „неправилно васпитање“, „низак материјални ниво“, „психичко насиље“. Свака основа за мешање државе у живот породице мора бити законски конкретизована, и никако не сме да се злоупотребљава, поготову не за одузимање деце од родитеља. Такође, треба спречити  доношење квази-закона  које свако, па и најблаже педагошко, физичко кажњавање детета проглашава НАСИЉЕМ и довољном основом за одузимање деце родитељима.

4. У слободној Србији, нужно је формирање контролних тела и механизама с циљем да се преиспита сваки случај мешања државе у унутрашње ствари породице, поготову кад је у питању одузимање деце. Такође, треба оснивати саветовалишта за угрожене породице, с циљем да дође до помирења и престанка породичних сукоба, а не да се бракови растурају и деца одузимају. Свака наша кућа треба да постане СИГУРНА КУЋА. Законодавство мора да себи постави као приоритан циљ ОЧУВАЊЕ ПОРОДИЦЕ.

5. Законом ће се, у слободној Србији, јасно прописати и минимизовати број услова за одузимање деце из породице.

6. На нивоу Србије, кренуће се у афирмативну кампању ширења породичних вредности и култа рађања, а као државни празник треба увести и Дан породице, као нарочито подсећање на очување најважније установе једног друштва.

БОРБА  ЗА СМАЊЕЊЕ БРОЈА АБОРТУСА

1. Законодавство у области здравства као приоритетан задатак мора да пред лекара постави очување зачетог живота, да забрани лекарске иницијативе за прекид трудноће, при чему је главни задатак да жена у потпуности буде упозната са свим негативним последицима и ризицима који су последица абортуса.

2. Пре него што жена изврши абортус, треба јој омогућити, као у развијеним земљама, двонедељни период за размишљаање, током којег јој на увид треба ставити документ о информисаној сагласности, који ће потписати пре извршења абортуса. У документу ће свима разумљивим језиком бити описано шта се све дешава са фетусом и самом женом приликом абортуса, као и о последицама истог по жену и њено телесно и душевно здравље.

3.При свакој гинеколошкој амбуланти формирати консултативни центар, у коме ће, поред лекара, психолога или социјалног радника, бити и представник традиционалне религије, који ће бити спремни на разговор са женом која је решила да прекине трудноћу.

4. Треба створити прихватилишта за самохране мајке које су се нашле у тешкој животној ситуацији. У сарадњи државе и традиционалних верских заједница наших простора, таква прихватилишта би самохраним мајкама обезбеђивала како привремени смештај, тако и даљу помоћ и животну оријентацију.

5. Операције „прекида трудноће“ ( осим у случајевима непосредне угрожености живота мајке ) морају се изузети из система медицинске заштите који финансира држава.

6. Абортуси се не могу вршити из новчаних средстава пореских обвезника, поготову оних који им се начелно противе.

7. У средњошколске образовне програме увести упознавање ученика са процесом развоја фетуса у утроби мајке, с нарочитим освртом на опасности последица абортуса по живот и здравље жене.

8. У средствима масовног информисања покренути масовну кампању упознавања становништва са последицама абортуса по живот нерођених, живот и здравље жене, као и демографију.

ПОДРШКА МНОГОДЕТНОЈ ПОРОДИЦИ

1. Бригу мајке о домаћинству и гајењу деце треба изједначити са другим друштвено корисним делатностима. Мајке које нису запослене, а имају четворо и више деце у социјално адаптираној породици,  добијају месечну помоћ у износу просечне плате у Србији, а мајчина брига о деци рачунаће јој се у радни стаж. Основни став тим поводом је изрекао Гилберт Честертон: ЖЕНИ НЕ ТРЕБА ВИШЕ ПРАВА, НЕГО ВИШЕ ПРИВИЛЕГИЈА.  

2. Многодетне породице треба да добију државну подршку за решавање стамбеног питања.

3. Држава даје стимулације послодавцима који нуде олакшице (попут флексибилног радног времена) родитељима вишедетних породица, као и онима који укључују помоћ породицама с више деце у свој социјални пакет.

4. Треба утемељити државну награду, која ће имати и новчани део, за  родитеље социјално адаптиране вишедетне породице, и та награда треба да буде уручивана на државни Дан породице и породичних вредности.

5. За породице са четворо и више деце мора да се омогући заједнички годишњи одмор уз  стварање финансијских механизама за реализацију тог права.

6. Треба разрадити програме нарочите здравствене и социјалне заштите за многодетне породице.

Услов за све ово је, наравно, Србија слободна од тихе туђинске окупације.

Али, услов свих услова је други и другачији. И он није ни политички, ни економски. Ипак, долази пре свега другог.

CONDITIO SINE QUA NON

Основни разлог пропасти Србије и србског народа није материјални, него духовни. Бог је Живот, а напуштање Бога је смрт. Наша пропаст је почела непосредно после Другог светског рата, кад смо кренули да градимо земљу која је била, по речима Владике Николаја, пркос Богу и Светом Сави. Стандард је растао, уживало  се на основама западних кредита, али истински живот је занемарен јер је Творац живота порекнут.

Човек је створен да буде усвојено чедо Божје по благодати. О томе сам Господ говори у псалмима: “Ја рекох: Богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умрећете и као један од кнезова пашћете“ (Пс. 81,6-7).     

Створени за бесмртност, изабрали смо смрт. И да бисмо поново живели и рађали се, морамо се, како рече Владика Николај, вратити Богу и себи, „да нас не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“. Православни човек у брак ступа и гаји потомке из љубави према Животодавцу, према свом брачном другу и деци. А пут ка обнови православног човештва, коме је све јасно и које нема двоумица да ли да рађа или да самује, јесте свенародно покајање, без кога чак ни ослобођена држава Србија не може помоћи у обнови демографије. Покајање је свецело мењање себе, на које нас Бог позива да би нам опет био Отац, баш онако како пише код пророка Језекиља: „Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух; и зашто да мрете, доме Израиљев? Јер ми није мила смрт онога који мре, говори Господ Господ; обратите се дакле и будите живи.“(Језекиљ, 18, 31-32)      

И заиста – зашто да мремо? Зашто се не обратимо Живоме Богу и тако поново будемо живи? Господе, благослови!     

УПУТНИЦЕ:

1. www.blic.rs/vesti/beograd/crni-januar-2017-u-beogradu-nikad-vise-sahrana-nije-obavljeno-nego-u-prvom-mesecu-ove/5bn3hvg

2.www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Koliko%20koštaju%20iluzije(2)(1).pdf

Извор: „Фонд стратешке културе“

Последњи пут ажурирано ( недеља, 05 март 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 82 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.