Како смо од друштва патријархалног морала доспели до друштва у коме се сматра да је хомосексуалност ствар „поноса”, а деца у школама уче да користе кондоме и друга контрацептивана средства? Како смо од друштва у коме је било срамота да девојка уђе у брак ако није девица дошли до тога да је срамота ако уђе у брак као девица.

Уништавање традиционалних патријархалних вредности био је дуг и сложен процес. Вероватно не постоји особа која је том тренду дала већи допринос од Американца Алфреда Кинсија (Alfred Kinsey, 1894-1956). Ко је он?

1. Алфред Кинси

Алфред Кинси је одрастао у строгој методистичкој породици. Отац му је био један од најревноснијих чланова локалне методистичке цркве. Алфред је као дечак доста времена провео слушајући разговоре о верским темама.

Али он се није уклапао у ту средину. Рано је осетио да је бисексуалац. Није лако уклопити се у високе моралне стандарде методизма ни хетеросексуалној особи, а камоли бисексуалцу. Алфред Кинси је у својој 20-ој години напустио веру у Бога и упрегао све своје интелектуалне силе да оправда своју сексуалну девијантност. Дипломирао је биологију, а специјализовао се за инсекте. Постао је стручњак за ентомологију – науку о инсектима. Паралелно с тим научним радом, интересовао се и за људску сексуалност. Дао се у посао оправдавања сопствене девијације.

2. „Кинсијев институт”

Алфред Кинси је 1947. на Универзитету Индијана (University of Indiana) основао „Инситут за истраживање пола” (Institute for Sex Research). Он је данас познат као „Кинсијев институт за истраживање пола, рода и репродукције” (Kinsey Institute for Research in Sex, Gender, and Reproduction). У њему је окупио бисексуалце као што је био и он сâм. Он и његови сарадници имали су међусобне сексуалне односе, што се правдало тобоже научним разлозима. Као да је потребно окусити све сексуалне могућности да би се о томе могло писати.

Њихово лично понашање подстакло их је да напрегну све своје силе да оправдају сопствену бисексуалност и друге сексуалне девијације. Умногоме су успели.

Алфред Кинси и његови сарадници бисексуалци пресудно су утицали на то да је хомосексуалност декриминализована у САД 1970. Пресудно су утицали и на то да је Америчка психијатријска асоцијација (American Psychiatric Association) 1973. скинула хомосексуалност са листе психијатријских болести. Како им је то пошло за руком?

3. „Кинсијеви извештаји”

За нормализацију сексуалне девијантности и уопште за сексуалну револуцију посебно су значајне две његове књиге: „Сексуално понашање мушкарца” (Sexual Bahavior of the Human Male, 1948) и „Сексуално понашање жене” (Sexual Behavior of the Human Female, 1953). Познате су под збирним именом „Кинсијеви извештаји” (Kinsey Reports).

Књиге је написао Кинси са својим сарадницима. Чим се појавила прва књига, имала је ефекат научне револуције. Али она је пуна тенденциозних података. Најдрастичнији пример те тенденциозности су подаци о тобожњим дечијим оргазмима.

4. „Дечији оргазми”

У „Сексуалном понашњу мушкарца” постоји поглавље које говори о дечијој сексуалности. У овој тобоже научној студији набројано је око 300 мале деца, укључујући и бебе од неколико месеци, која су наводно доживљавала бројне оргазме у току кратког периода времена. Оно што се у овим табелама – од 30. до 34. – назива „оргазмима” заправо нису изрази телесног уживања, него телесног мучења. Деца која су доживљавала „оргазме” су вриштала, трзала се, стењала, имала разрогачене очи и испољавала друге знаке непријатности. Све је то нормална реакција деце на силовање. Деца нису уживала, а још мање доживљавала оргазме, него су се мучила због пенетрације мушких полних органа одраслих у њихова мала и незаштићена тела. Алфред Кинси је обмануо јавност, јер је силовање деце приказао као њихово уживање. Још је горе то што јавност ту подвалу није приметила све до недавно.

Алфред Кинси је те ужасне педофиле чак и подстицао на такво понашање. Он је то цинично правдао „научним разлозима”. О томе сведоче документарни филмови „Кинсијеви педофили” („Kinsey’s Paedofiles”) и „Кинсијев синдром” („Kinsey’s Syndrome”). Препоручујем их.

5. Последице

Оно што ови документарни филмови откривају савим је очекивано. Деца која су била силована од Кинисијевих педофила трпе трауме и дан-данас. Њихова вриштање и покушаји да се отму силоватељима „Сексуално понашање мушкарца” апсурдно назива „оргазмима”. Још је горе то што је ту обману јавност дуго превиђала.

Алфред Кинси је успео у својој намери: дао је кључни допринос да се деца сматрају способном и пожељном за сексуални живот. Садашњи тренд сексуалног васпитања деце добио је значајан замајац управо књигом „Сексулано понашање мушкарца”.

6. Методолошке грешке

Постоје и друге методолошке грешке. Оне су од још већег социјалног значаја. Наиме, Алфред Кинси је податке о сексуалном понашању мушкараца и жена заснивао на нерепрезентативном узорку. У његовим књигама су били презаступљени криминалци, педофили, силоватељи, проститутке и други сексуални делинквенти. Резултат те презаступљености делинквената јесте тај да се учесталост сексуалних девијација појављује у већем проценту него што је у стварности.

7. Женско „сексуално ослобођење”

Управо зато што су проститутке биле презаступљене, у књизи „Сексуално понашање жене” број сексуално активних и девијантних жена био је већи него што је у стварности. Али ефекат је постигнут. Конзервативне жене су почеле да се осећају „девијантним” и да би се „унормалиле” постајале промискуитетне. Укупни резултат је био пораст ванбрачних сексуалних односа удатих и неудатих жена. Књига „Сексуално понашање жене” представљала је кључни замајац женском „сексуалном ослобођавању”.

8. Финансирање

Алфреда Кинсија и његове сараднике финансирале су велике фондације, попут Рокфелер (Rockеfeller Fondation). Они су биле владари из сенке, а њихов играч Алфред Кинси.

9. Утицај

Јавност је његове књиге дочекала у почетку са шоком и неверицом. Али оне су временом стекле ореол научне објективности. Вероватно за „сексуалну револуцију” 60-их нико није толико заслужан као Алфред Кинси. Он је умро, али његов Институт и даље воде бисексуалци, хомосексуалци и педофили. Они оправдавају „Кинсијеве извештаје” и његово понашање. Они са новим жаром оправдавају све сексуалне девијације. Кинсијев институт и даље финансирају велике фондације.

10. Закључак

То што сексуалне изопачености промовишу људи који се професионално баве порнографијом може се сматати очекиваним. Њима је ионако профит главни мотив. Али тешко је разумети то да оправдавања тих перверзија има много и у круговим „научника”, посебно психоаналитичара и социолога, али и правника и политичара. Изгледа да њих данас финансирају исте оне фондације које су некада финансирале и Кинсија.

Ма колико сексуалне девијантности биле „нормализоване”, па чак и помодне, за верни Божји народ остају на снази речи Светог Павла: „Молим ва дакле, браћо, милости Божије ради, да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу; то да буде ваше духовно богомољствао. Не владајте се према овоме вијеку, него се промијените обновљењем ума својега, да бисте могли кушати која је добра и угодна и савршена воља Божија” (Римљанима посланица 12,1-2).