ПОНЕДЕЉАК (2. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега истиче живот (Прич.4, 22). Стекавши страх Божији, исповедивши се и причестивши се Светим Тајнама, Хришћанин у себи обнавља благодатне изворе који су потекли у нама светим крштењем, а који су потом толико пута били затрпавани нерадом и падовима у грех, да би затим толико пута опет били очишћавани покајањем. Сад су они поново очишћени од последњих падова. Чувајмо их, барем од сада, да се опет не затрпају непажњом, расејаношћу и небригом за оне делатности којима се одржава њихова чистота и њихов исправни ток.

Продужимо пост, не дајмо осећањима на вољу, не прекидајмо усрдне молитве и сузе, не заборавимо дела љубави, потрудимо се око слушања речи Божије, а више од свега разговарајмо са Господом који је у нама, и том беседом подржавајмо у себи страх Божији и ревност за богоугађање, у чему се и састоји извор нашег духовног живота.

УТОРАК

А Каин рече Господу: Кривица је моја толико велика да се не може опростити (Пост.4,13). Да ли је било исправно тако говорити пред лицем Бога који је, додуше, строг у правди, али и увек спреман да помилује онога ко се искрено каје? Но, завист је помрачила здраво расуђивање, преступ са предумишљајем је огорчио срце, и Каин је грубо одговорио самоме Богу: "Зар сам ја чувар брата свога?" (Пост.4,9). Бог хоће да омекша његово камено срце чекићем свога строгог суда. Међутим, он се не да и, затворивши се у својој огрубелости, иде ка ономе што је заслужио својом завишћу и убиством. И чудно је то, што је и после тога живео као и сви други: имао је децу, основао породицу и остале животне односе, премда је печат одбачености и очајања стално био на њему. Значи, то је било у његовој унутрашњости, у његовој савести, која је у свом односу према Богу била притискивана делима, страстима и греховним навикама. На то треба обратити посебну пажњу! Уједно, међутим, треба и веру своју васкрсавати и њоме знати да нема греха који побеђује милосрђе Божије, премда и јесте неопходно уложити време и труд да би се омекшало срце. Но, треба знати шта се жели - спасење или погибао!

СРЕДА

Када су Мојсије и Арон почели да заступају свој народ пред фараоном, са жељом да буде отпуштен, као одговор је следило отежавање радова угњетених Израиљаца до тог степена да народ узропта на своје заступнике: Омразисте нас фараону (Изл. 5,21). Исто то осећа и душа грешника који се каје. Јер, када страх Божији и савест, тј. унутрашњи Мojcej и Арон, почну да одушевљавају душу да се подигне на ноге и да стресе са себе бреме греховног ропства - радост пролази све њене делове. Но, тада ни непријатељ не спава. Он је притишће помислима о тешкоћама које произилазе из [наводне] несавладивости греха и на њу наводи страхове са свих страна - страх за лично благостање, за спољашње односе, за част, па чак и за живот. И дешава се да човек прекида са покајањем, иако је тек је почео да се каје. Но, охрабри се брате! Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог свети посветиће се правдом (Ис.5,16). Бог је јачи од непријатеља. Завапи ка Њему и чућеш исто што је чуо и Мојсије: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону (Изл.6,1). Враг нема власти над душом. Он је само може застрашивати ужасним привидима. Међутим, не дај се, претрпи, иди напред храбро говорећи у себи: "Чак ако и смрт дође, нећу напустити ово дело и поћи ћу смело тамо где ме зове Господ, духом покајања који сада делује у мени".

ЧЕТВРТАК

Не дај сна очима својима, ни веђама својима дремања. Отми се као срна из руке ловца, и као птица из руке птичара (Прич.6,4 -5). То правило је дужан да узме као кормило свако ко је у своме срцу и пред Богом решио да живи по Његовим заповестима. Ни он не треба да даје сна очима својим - наравно, не спољашњим, него унутрашњим, тј. очима ума, како би оне непрестано гледале на срце и пажљиво посматрале све што се у њему дешава, пружајући могућност ревнитељу да препознаје вражје замке и да избегава њихове опасности. Сада срце постаје поприште борбе са непријатељем. јер, ту он непрестано сеје своје, што се одражава на помислима. Премда нису увек нечисте на очигледан начин, оне су ипак већим делом прикривене привидном добротом и исправношћу. А ланац свих помисли је вешто сплетена замка. Ко им допусти да се развијају без пажње, не може а да не буде њима завезан, нити да избегне опасност пада. Ето због чега, брате, треба да држиш око твога ума строго пажљивим за све оно што се дешава у теби и око тебе. Гледај и испитуј шта ти предлаже твој неодступни саветник са леве стране и расуди због чега ти он то предлаже, чему те то води, те никада нећеш упасти у његове замке. Ипак, не заборави да сама пажња није довољна, већ да треба да се удружи са трезвоумљем, бодрошћу и непрестаном молитвом Господу. Споји све то и бићеш неуловив.

ПЕТАК

Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном - у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права - на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!

СУБОТА

Изиђе [Исус] и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Господ се моли као човек, или боље, као онај који се очовечио, тј. људском природом. Његова молитва је заступничка за нас, но у исто време просвећујућа за Његову човечанску при-

роду, којој је падало у део да, ходећи уским путем, усваја оно Божанско. У последњем значењу, она је за нас образац и пример. Апостол Павле учи да се Дух моли у онима који су га примили, премда, не сам, него побуђујући молитвена, стремљења у духу човечијем. Ето праве молитве - духовне молитве. Но, таква је она тек на своме врхунцу. Пут до ње јесте молитвени труд људи који траже очишћење и освећење. Усамљеност и ноћ су околности које одговарају томе труду. Сам, пак, напор се састоји из мноштва поклона са срдачним уздисајима. Труди се и одстрани сваку лењост, па ће се и Господ сажалити над тобом и дати ти дух молитве, који ће у теби почети да делује као дисање у телу. Само почни! Ево сад је најпогодније време!

ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се (Јн.10,9). Исто Господ говори и на другом месту: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн.14,6). И још једном то потврђује када каже: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово - такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла.

Да бисмо били такви; ми имамо тајне - крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање - веру, која исповеда: "Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом"; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам.

Извор: "Светосавље"