Светитељ Илија Мињати

О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ

Беседа у цветну недељу

Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев!  (Јн. 12;13)

Истребитељ ада, победилац смрти, извор живота, Господ наш Исус Христос васкрсао је Лазара, који је четири дана у гробу лежао. Када је сутрадан дошао у Јерусалим, сав је град био потресен извештајем о тако великом чуду и доласку таквог Чудотворца. "Ко је тај?", питали су они један другога.

Сав тај многобројни народ, који се ту сакупио на празник Пасхе, као да је био покренут Божанском руком, са великим слављем примио је њега као Цара Израиљева. Једни су ишли напред, други позади, једни су секли гранчице, други их бацали на земљу, трећи су простирали своје хаљине на пут и сви су у један глас, чак и мала деца, клицали: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! (Јн. 12; 13). Три ствари ја разликујем код данашњег цветоносног празника: прво - хаљине, прострте на земљу, друго - гранчице палме, које су знамење победе и треће - радосно клицање: Осана! Благословен који долази (Јн. 12;13).

Постоје три неопходна услова, која смо ми, хришћани, дужни да испуњавамо, када примамо Господа нашега Исуса Христа у светом Причешћу пречистих Његових Тајни. Прво: са истинским покајањем да збацимо одела греховна, која смо носили толико времена, да се одрекнемо ранијих рђавих навика: Јер свукосте старога човјека са дјелима његовим (Кол. 3;9). Друго: пошто смо се савршено окренули ка Господу да подигнемо победничке гранчице, победивши наша три велика непријатеља: тело, свет и ђавола и треће: са душевном радошћу и радошћу срца, скрушено да се приближимо светој Трпези хлеба животворнога са речима: Осана! Благословен који долази у име Господње (Јн. 12;13). Зато ја желим данас да говорим о светом Причешћу, пошто је тај говор неопходан за оне, који се спремају да се у ове свете дане причесте пречистим Телом и Крвљу Господа нашега. Прво, желим да вам покажем да је та велика Тајна једно од највећих дела Божанске силе, премудрости и благости. Друго, да кажем о томе, каква је припрема неопходна за онога, који жели да се причести, да му то причешће не би било на осуду, већ на опроштај грехова и спас. Рећи ћу све то укратко у виду слављења данашњег празника.

                                                               I

Бог је, по својој природи и суштини, недостижан и невидљив, али делимично Он се схвата кроз три Своја својства, која богослови називају спољашњим: кроз силу, премудрост и благост. Дела силе су чудеса, дела премудрости - тајне и дела благости - дарови. Ја тврдим, да Божанска Евхаристија (Причешће) јесте највеће чудо силе Божје, највећа тајна премудрости Божје и најдрагоценији дар, који нам је послала благост Божја. Осврнимо се на доказе, почевши од првог. Истина, сва чудеса, уколико су она чудеса, једнака су, јер сва подједнако превазилазе законе природе. Али, нека чуда превазилазе већи број закона, а друга мањи. Зато се једно чудо зове веће, а друго мање. А у центру свих чудеса силе Божје, само чудо Божанске Евхаристије превазилази све законе природе. Цело Тело Христово је у целом свету у Хлебу и исто тако је цело Тело у свакој честици светог Хлеба - као што се и цело сунце види у огледалу, па ако разбијемо огледало на много парчића, у сваком од њих ће се опет видети цело сунце. Ми видимо боју хлеба и вина, осећамо укус хлеба и вина, али ми једемо и пијемо Тело и Крв Христа. Тајна Божанске Евхаристије делује материјално али и чудотворно духовно: једе се устима, али храни душу, додирује се чула, али освећује дух. Божански хлеб се дроби (сече), али се не дели, једе се али не може сав појести, и причешћују се сви, али се не окончава никада. Исти је Исус Христос на земљи и на небу, исти је на светој Трпези и са десне стране Бога Оца. Исти је у овом светом олтару и у свим православним олтарима. Исто је Тело нетрулежно и бесмртно и иста је Крв, извор живота вечног. То је истинито Тело и Крв Христа. Али, као спољну одежду они имају изглед хлеба и вина. Према томе, када Божанска Евхаристија превазилази све законе природе и сва битисања природних ствари, она је највеће чудо Божанске силе.

Превазилазећи све законе природног разума, света Евхаристија је највећа Тајна, одабрана Божанском премудрошћу. И све друго, што је учинио Богочовек у Свом ваплоћењу и премудрости, све је тајанствено. Но у свему томе, Он је, с једне стране недостижан као Бог, а са друге стране, савршено достижан као Човек. На тај начин, разум делимично схвата, а делимично не схвата. Зато су сва Његова дела - тајна, али нису у потпуности скривена. Ми не схватамо како се Он рађа од Дјеве и како је Он увек Бог, али, ми ипак схватамо да се Он рађа, јер видимо савршеног човека. У Његовом драговољном страдању и смрти, ми не схватамо како страда и умире бесмртни Бог, али ми схватамо да Он страда и умире, јер видимо Њега као човека сличног нама, обученог у немоћ наше природе. Делом, то схватамо по апостолу Павлу: Јер дјелимично знамо (1. Кор. 13;9).

У тајни Божанске Евхаристије, у виду хлеба и вина, Богочовек - Слово скрива Своје Божанство, јер се Он не јавља ни као Бог, ни као човек. Он се јавља само као хлеб и само као вино. Та тајна је у свим односима скривена. Приђите мудраци целога света, који сте својим проницљивим умом открили тајне природе, приђите богослови Цркве, који сте под руководством Светога Духа испитали дубине Божанског Писма, нарочито приђите Божански Херувими - многоочити тајници Божанских тајни, приђите овде, овој светој Трпези страшне тајне. То што ви видите јесте хлеб и вино, али у њима је присутан сав Богочовек Исус. Он је скривен као Бог, скривен је и као човек - сав је скривен. У рођењу, Он је заиста претрпео по Божанству, јер као Бог, Он је узео образ слуге и био је послушан до смрти. У страдању претрпео је као човек, јер је пострадао до смрти. Тада се видео човек, мада се скривао Бог. Овде, у Божанској Евхаристији, Он савршено трпи - не јављајући се ни као Бог, ни као човек, зато је она тајна над тајнама, најскривенија у свим односима, која превазилази све законе природног разума. Зато је света Евхаристија највише дело Божанствене премудрости.

Даље: она је најдрагоценији дар Божанске благости, јер је она особити знак Божанске љубави. О томе сведочи апостол Јован: Љубивши своје који су у свијету, љубио их је до краја (Јн. 13; 1), тј. по објашњењу Теофилакта, показао према њима савршену љубав, сву љубав, којом само Бог може да заволи човека. У свом ваплоћењу Он је показао велику љубав и у страдању такође, али све то није била сва љубав. Сва љубав се показала онда, када Он на светој Литургији свакодневно тајнодејствује, када се Он свакодневно приноси на жртву. Више од тога, у светом Хлебу Он подноси таква страдања, каква није подносио на Крсту, по речима светог Јована Златоустог: „Оно, што није претрпео на Крсту, то трпи у приношењу  и  подноси  у  ломљењу,  да  би  Собом испунио све". На Крсту није било ломљења Његових чланака: Не пребише му Голијени (Јн. 19;33), по пророчанству: И кости да јој (Жртви) не преломите (2. Мојс. 12;46), а у светом Хлебу Он присуствује у многим честицама, да би Собом испунио многе. Он је сав љубав, којом је до краја заволео нас. Некада је неблагодарни народ Израиљски могао са правом да се хвали великим доброчинствима, којима га је даривао Бог: Ово није учинио ни једном другом  народу  (Пс. 147;20), када је Бог разделио Црвено море, да би их довео у земљу обећану, када их је прехранио маном у пустињи, када их је напојио водом, која је чудесно из камена потекла. Али, све је то немогуће и упоредити са крајњим доброчинствима, која нам дарује Бог у тој Божанственој Тајни. Шта је то Црвено море пред животочном Крви, ради које ми прелазимо у обећање нове благодати? Шта је то мана, коју су Израиљци јели и умрли пред овим Божанственим хлебом, који је сишао са неба и од кога ако ко окуси живеће до века. Шта је то камен из кога је потекла вода, пред тим тајним Каменом - неисцрпним извором воде живе, Која тече у живот вечни. Ми морамо да кажемо и говоримо са великим правом: Ово није учинио ни једном другом народу (Пс.   147;20). И  какав је још  већи доказ своје љубави могао дати нама Спаситељ света, ако не тај -претварање хлеба и вина у Тело и Крв Своју и да их дарује нама да би ми јели и пили кад хоћемо - до краја века. То је таква љубав, коју ми не можемо да објаснимо, она је несхватљива, неизмерна, љубав Божанствена, савршена, све благо Божанствене благости. У томе је Бог као Свемоћни, показао вишу државу Своје свемоћи, као Премудри, оставио тајну над тајнама и као Благи, послао нам највиши дар.

Како ми морамо да се спремимо, ако желимо да се причестимо том страшном и великом Тајном? „Али човек нека испитује себе", говори блажени апостол Павле, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије (1. Кор. 11;28). Нека свако испочетка добро испита самог себе, нека испита своју свест, па ако постоји каква препрека, нека је одстрани, ако постоје какви ланци, нека их раскине. Мојсије је чувао стада свога таста, мадијамског свештеника у подножју горе Хорив. Одједанпут је видео чудесан призор - жбун, који гори а не сагорева: И погледа, а то купина огњем Гори, а не сагоријева (2. Мојс. 3;2). Побуђен радозналошћу рекао је: Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагоријева купина? (2. Мојс. 3;3). Пошао је, приближио се, али је чуо глас како га зове по имену. Он се зауставио. Огањ у којем је Мојсије видео купину био је Бог, и глас, који је он чуо био је глас Бога, Који му је рекао: Мојсије, Мојсије, не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто где стојиш света земља (2. Мојс. 3;5). Хришћанине, ти хоћеш да се причестиш? Видиш ли тај свети Хлеб и Чашу на светој Трпези? То је Тело и Крв Христа, то је сам Бог, то је огањ Божански, који просвећује и чисти достојне, а који пали недостојне. Не дотичи се тога, не приближуј се, изуј најпре обућу са ногу својих, разреши истинском исповешћу везе грехова својих, који су оковали твоју душу. Ти си се са неким посвађао? Разреши најпре везе непријатељске и помири се са својим ближњим. Ти си увредио некога, украо, опљачкао, задржао туђу ствар? Разреши везе увреда и по правди врати узето. Одао си се блудници и греху, на саблазан   свима, проживео си толико времена? Разреши те телесне везе, ослободи своју поробљену душу од ђавола: Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто где стојиш света земља (2. Мојс. 3;5). Јер светиња у коју ти улазиш, света Трпеза, којој се   приближаваш, то место на  коме ти стојиш и причећујеш се јесте Светиња Светих, јесте: света земља (2. Мојс. 3;5). Ту   невидљиво стоје свети Анђели и од страха, трепета и страхопоштовања заклањају своја  лица. Ту су стајали свети Василије Велики и свети Јован Златоуст, људи, који су се савршено одрешили свих земаљских веза, светитељи, испосници, земаљски анђели по чистоти душе.  Па ипак, они су се исповедали. Један је говорио: „Опрости, Господе, јер се недостојан причешћујем". А други: „Господе Боже мој, опрости, јер нисам достојан". А ти, који си оскрнавио своју душу хиљадама грехова, и ни једног часа ниси се помолио за те многогодишње грехове, не приближуј се светој Трпези. Изуј најпре обућу са ногу својих. Разреши најпре све везе, одстрани све препреке, ослободи се, исповеди се, исправи се, покај се и само тада разрешен, олакшан приђи, али опет са великим страхопоштовањем и пажњом. Мојсије, да би се приближио месту, где је у горућој купини стајао Бог, изуо је своју обућу. Са каквим страхом и трепетом је он морао да ступа тамо, где су били трње и огањ. Такав страх и трепет мораш да осећаш и ти, када пружаш своје руке и отвараш своја уста да би примио свето Причешће. „Верујем, Господе", мораш говорити, „да си Ти огањ, који спаљује, исповедам да сам ја трава сасушена. Недостојан сам да се приближим, ја трава огњу, да не бих био спаљен. Но зато што ме Ти зовеш и призиваш, ја нечисти, прилазим Теби као извору освећења, болестан, прилазим Теби, лекару душе, да бих се исцелио, мртав прилазим Теби - Хлебу животворноме, да бих васкрсао. Прилазим да се просветим и осветим баш зато што сам ја грешан и недостојан, прилазим да се не удаљим далеко од Тебе, да ђаво не би овладао мојом душом. И исповедам, да сам недостојан, јер сам грешан. О, спаси!" Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! (Јн. 12; 13).

                                                                 II

Велика заблуда влада међу хришћанима, који мисле, да, ако су, се исповедали и причестили у те свете дане, они су испунили једанпут заувек свој дуг и да су они опет слободни да раде као и раније, па чак и горе. То је кобна заблуда, зато што после исповести и причешћа ми, обратно, морамо да живимо у великом страху и опрезности од греха. То произилази отуда, што хришћани не знају шта значи причешће и шта се збива са душом после причешћа.

Мојсије је сишао са горе Синаја држећи у рукама две таблице Завета на којима су биле написане десет Божјих заповести. Његово лице сијало је таквом светлошћу, да ни његов брат Арон ни остали израиљски народ, поражени  силним блеском,  нису могли  да гледају у њега. Зато је он ставио на своје лице покривало, да би они могли да му се приближе: И виде Арон и сви синови Израиљеви Мојсија, а што му се свијетли кожа на лицу, и не смијеше приступити к њему... а Мојсије застрије лице покривалом (2. Мојс. 24;30,33). Откуда тако силна и јака светлост на лицу  Мојсијевом,  да заслепљује онога, који га гледа? Мојсије је много дана провео на гори Синају у разговору са Богом лицем у лице и од другог разговора примио је Божанско сијање, које је тако много просветило његово лице. Да ли је велика разлика   разговарати   са   Богом,   или   истински   и телесно примити самога Бога у своја уста, унутра у себе? Мојсије је само разговарао са Богом, не видећи Га, и лице је његово јако засијало. Како се тек мора сијати душа онога, који се причешћује Телом и Крвљу Христовом у пречистој Тајни! Божанско Писмо говори да Јевреји нису били у стању да гледају на Мојсијево лице, које је сијало као сунце, а свети Јован Златоуст уверава да демони не могу видети лице онога, који се причешћује, дрхте и беже од њега, јер тада из његових уста излази Божански огањ, призор чудесан за анђеле и страшан за ђаволе: „Одлазећи од свете Трпезе, ми као лавови дишемо огњем и постајемо страшни за ђавола. Никаква звезда на небу не сија, као што сија душа онога, који се причешћује Божанственом благодаћу". То је због тога, што Божанствено причешће, по речима Симеона Солунског, није ништа друго, до „наше обожење и општење са Богом". Када се причешћујемо, сведочи свети Григорије Богослов, ми примамо учешће у благодати, коју Христос поседује као Бог и као човек: кроз бескрвну жртву ми се причешћујемо и постајемо учесници Његових страдања и Његовог Божанства. И са том благодаћу ми се дижемо на такву висину светости, да, ако би ми, тог тренутка умрли, наша душа би  се обрела међу  мученицима,  девственицима и подвижницима, ми би за један трен достигли оно, чега су се они удостојавали толико времена и са толико борбе. Боже мој, Избавитељу мој, нека ја умрем када је Твоја света воља: у пустињском месту, у шуми, у гори, на планини; за мене је свеједно, само да се пред смрт удостојим да се причестим Пречистим Твојим Телом и Крвљу! Ако тог тренутка будем са Тобом, ја се не плашим да ћу погинути. Са таквим Сапутником ја сам уверен да ћу стићи у пристаниште небеског Твога Царства.

И тако, хришћанине, када се причестиш, чувај се да не би изгубио добијено. Држи добро и чврсто да не би из твоје руке испао драгоцени бисер. Обазири се одасвуд, да лукави не би истргао бисер из твоје душе. Ти си се осветио светим даровима и живи као светитељ. Изашао си чист из бање Божанске благодати, не упадни опет у муљ својих пређашњих грехова. Исцелио си душу, не зарази се опет ранијом болешћу. Сјединио си се са Христом! Буди са Христом, живи и говори: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! (Јн. 12;13).

Томе, нека је слава кроза све векове. Амин!

Извор: Светитељ Илија Мињати – Кефалонијски Епископ Керникски и Калавритски, „О исповести и Светом Причешћу'', са издања Свете Тројице – Сергијеве Лавре 1902. године, Православна народна хришћанска заједница Крагујевац, 2000. год.

 Приређивач: "Борба за веру"