У време када мешовита католичко-православна комисија заседа на тему лика и дела Алојзија Степинца у Независној Држави Хрватској, један документ који сведочи о томе да је усташка елита у тренутку слома НДХ одлучила да поверљиве списе преда на чување надбискупу Алојзију Степинцу баца ново светло на историјске догађаје. Зашто је врх НДХ одлучио да баш Степинац буде чувар тајне? Да ли је он био једини човек који је по формалном престанку постојања НДХ могао да настави са спровођењем политике Ватикана? Коначно, да ли су неспровођењем истраге о садржају осам шкриња које је, на захтев Анте Павелића, Министарство спољних послова НДХ предало Загребачкој надбискупији, комунисти учествовали у заташкавању, а не разобличавању везе Ватикана и НДХ? О овим питањима, те чињеници да је крваво злато јасеновачких мученика скривано у римокатоличким црквама разговарамо са историчарима др Момчилом Диклићем, аутором књиге „Светац“, академиком Србољубом Живановићем, директором Музеја геноцида, др Вељком Ђурићем Мишином, те Анатолијем Дмитријевичем Степановим, главним уредником „Руске народне линије“ и чланом Комисије за утврђивању истине о Јасеновцу

Момчило Диклић, историчар

Чувар реликвија Ендехазије

Сломом НДХ Степинчев двор постаје главни информативни и обавештајни пункт разбијених структура Павелићевог система

Шестог маја 1945. као најповерљивијем човеку НДХ, министар иностраних послова НДХ Мехмед Алајбеговић шаље осам шкриња „писмохране министарства“ по налогу др Анте Павелића. Документ, који потписују Алајбеговић и Степинац, а на коме стоји штамбиљ Загребачке надбискупије, враћен је из Аустрије 1946. године и заведен у Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Др Иван Гргић, секретар Државне комисије, овај документ заведен под бројем 1434 прослеђује генералном секретару Владе ФНРЈ са пропратним писмом следеће садржине: „Међу личним папирима министра иностраних послова НДХ др Мехмеда Алајбеговића, који нам је изручен од Американаца из Аустрије и кога је наш сервис допратио у земљу, пронашли смо интересантан документ чију фотографију прослеђујемо.“ Овај документ осветљава улогу Алојзија Степинца на крају Другог светског рата, у периоду коме је наша историографија посветила најмање пажње, каже у разговору за „Печат“ др Момчило Диклић.

Да ли је овај документ доказ да у условима слома НДХ улогу настављача хрватске националне политике преузима Алојзије Степинац?

Он је пројектант елиминације православне вере и српске нације што је као његов програм и уписао у свој дневник још 1934. Крај НДХ затиче га веома узнемиреног. Он, викар усташке војске, видевши да његова страна губи Други светски рат, покушава да на све начине осигура опстанак НДХ. Пред крај рата и штампа мења приступ и покушава да докаже да је НДХ настала као крижарска како би заштитила угрожени католицизам што не одговара историјској истини.
Трагом документа о испоруци осам шкриња Загребачкој бискупији сазнајемо и да је архиву, поверљиве податке, Министарство НДХ поверило на чување Алојзију Степинцу.

Није тајна да је загребачки Каптол, односно надбискупски двор био место где су се с доласком нове власти скривали крижари-усташе, усташки функционери, сатници, фрањевачке усташе. У фрањевачком самостану на Каптолу, испод олтара у гробници, сакривено је крваво злато хиљаде жртава. Фрањевци га закопавају испод исповедаонице са намером да га сачувају за усташе... Након ослобођења органи народних власти тражили су сандуке са златом које су фратри сакрили у самостан. Иако су негирали да имају ишта скривено, након претреса самостана пронађено је 36 сандука злата и осталих драгоцености. Злато је пренето у гробницу под подом исповедаонице за глуве. Истрагом је утврђено да су се сандуци налазили 20 центиметара испод цементних плоча, и да су исте плоче, пошто су предмети сакривени, фрањевци наново малтерисали цементом. У просторији где су пронађени сандуци са драгоценостима НДХ, пронађене су и људске кости у истим сандуцима које су фотографисане. Депоновано и скривано злато, и остале драгоцености припадале су многобројним српским, јеврејским и осталим жртвама Павелићеве НДХ, побијеним по логорима. Између осталог ту су били златни сатови, табакере, венчано прстење скидано с руку жртава кидањем или одсецањем прстију, медаљони са дечјим сликама, златни зуби...

Каква је улога Степинца у очувању НДХ након ослобођења земље?

Степинчев двор постаје главни информативни и обавештајни пункт разбијених структура Павелићевог система. Иако сарађује са представницима нових власти, он заправо ради по задатку за структуре НДХ. Преко католичког свештенства и осталих католичких структура, он добија информације о групама НДХ система које су се скривале на територији авнојске Хрватске и Босне и Херцеговине. Двор постаје дистрибутивни центар за испомагање и координацију усташко-крижарским групама које су из овог центра снадбевају храном и лековима. На Каптол су долазили из иностранства представници врха НДХ како би добили информације шта с дешава у земљи. Долазећи илегално из иностранства усташки генерал Мошков успоставља везу са надбискупом Степинцем, у време трајања бискупских конференција, и у више наврата шаље му курире са писмима. Тада се појављује „пастирско писмо“, позив за активацију и помоћ крижарским организацијама. Преко црквених проповеди католички свештеници су водили борбу против нових власти. То су правдали бригом за слободу цркве и религије.

Зашто никада није до краја обрађена тема преузимања реликвија од Ендехазије? Зашто комунистичке власти које су имале ове информације нису већ тада разобличиле везу Степинца и НДХ?

Разлог зашто се о томе толико дуго ћутало лежи у чињеници да је Степинац блиско сарађивао са комунистичким властима. Ова тврдња је лако доказива. Прво, немачки опуномоћеник у Загребу, генерал Глез фон Хорстенау записао је у својим мемоарима да је више пута организовао састанак Степинца са руководством Комунистичке партије Хрватске, те да је најмање два пута уприличен и састанак са Андријом Хебрангом, који је до октобра 1944. био челник Комунистичке партије Хрватске. Такође, постоји документ, изјава надбискупа Степинца њујоршком адвокату који га је посетио јуна 1952. у Крашћу. „Желео је да он, Степинац, буде генерални викар партизанских снага 1943. јер му је Тито послао емисара са тим захтевом.“ Степинац је одговорио да би прихватио понуду уколико би га на то место поставио папа. Међутим, папа је њега поставио на место војног викара НДХ. Чињеница да је Степинац добио понуду да буде војни референт 1943. показатељ је безобзирног односа према српском народу који је чинио окосницу партизанске војске. Изненадило ме је да је то и покојни Драгољуб Живојиновић 2007. објавио у књизи „Ватикан, Католичка црква и Југословенска власт 1941–1958“, што је прошло непримећено.

Да ли су поменути записи релевантни документи за једну овакву тврдњу?

Јесу, но не базирам тврдњу само на документима који јесу важан историјски извор већ и на разговорима које сам водио са Душаном Бркићем, предратним правником, потпредседником Владе Хрватске, и министром Станком Опачићем. Обојица су 50-их година смењени са тих функција. Бркић ми је причао да су 1945. на Првомајску прославу у Загреб заједно дошли Владимир Бакарић и Алојзије Степинац. Од тада, тврдили су, Степинац је стално довођен на седнице Централног комитета. Конститутивној седници Сабора (прелазак из ЗАВНОХ-а на Сабор) присуствовали су Алојзије Степинац с хрватске стране, и на позив српских министара владика Арсеније Брадваревић којем др Владимир Бакарић није хтео да пружи руку. Бакарић је, као што знамо, постао први човек хрватске владе, а Душан Бркић, један од најписменијих људи комунистичке револуције и наш представник у оснивању Комисије за људска права Елеоноре Рузвелт, други. Бркић ми је причао да му је Бакарић рекао да неће обнављати српске православне цркве у Хрватској због чега су се сукобили. Други сукоб десио се пред Јосипом Брозом јер је Бркић предлагао патријарха Гаврила Дожића за народног хероја будући да је током рата био интерниран, чему се супротставио Бакарић: „Не можемо овог проглашавати народним херојем, а Степинца кажњавати.“ Из овога је видљиво да др Владимира Бакарића није интересовала историјска истина. Можда у овим детаљима лежи објашњење за то што Степинчев дневник никада у целости није објављен.

Да ли сте имали у рукама овај дневник?

Степинац је водио дневник од маја 1934. до фебруара 1945. У њему је на више места посведочио о елиминацији српске православне вере и српске нације. Лично нисам имао дневник у рукама, али јесу Јаков Блажевић, јавни тужилац и предратни правник, мој професор на магистарском раду, историчар Душан Милачић, човек који је жестоко рушио Југославију, и Љубо Бобан, мој професор на Филозофском факултету који је објављивао сегменте дневника. Године 1939. Степинац тражи границу на Дрини, а 1940. предаје акт, Промеморију Влатку Мачеку који је тада на челу Бановине Хрватске, а у којој тражи да се северозападна Босна насели Хрватима католицима. Да ли треба да чуди онда што је током Другог светског рата Анте Павелић, вођа НДХ, населио хрватско становништво у Славонију и у Срем? Према подацима др Николе Гаћеше, некадашњег шефа катедре за историју у Новом Саду, реч је о 67.000 расељених, мада ни тај број није коначан. Касније су Бакарић и Тито 1945. нашли начина да ти људи и остану на тим просторима чиме је значајно промењена демографска слика у корист хрватског становништва.

Шта су хрватски комунисти тражили од Степинца?

Степинац је касније тврдио да су они тражили од њега да се одвоји од Ватикана, док је Бакарић у јулу 1945. на седници Владе Хрватске тврдио да о томе нема говора, свестан да је реч о једној целини. Међутим, он признаје да су они тражили да Католичка црква буде национална на територији Хрватске. Захтев да католички клер у Хрватској буде хрватске националности могао би бити и услед тога што је према подацима италијанских комуниста (Ђанпаоло Панса, аутор књиге „Затвореници тишине“) из Хрватске 1945. истерано између 240 и 350 хиљада припадника италијанске националности.

Зашто се као главна тема у тумачењу злочина почињених у НДХ стално намеће Степинчева улога у спасавању Срба?

Ми не смемо прихватити ту заблуду. Ради се о човеку који је био пројектант елиминације православног живља и српске нације на подручју НДХ. Стојим на становишту покојног историчара Владимира Дедијера који каже да је Степинац духовни отац Анте Павелића. Он је 1934. приликом посете Београду, иако је усмено сведочио љубав према Југославији, својом руком записао да је више радника, мисли на свештенике, Србија би за 20 година била католичка.

Сматрате ли да ће, упркос свим доказима који сведоче о улози Степинца у покољу Срба у НДХ, он ипак бити проглашен за свеца?

Формално да, стварно не. Мислим да би то била рана која би тешко зарасла. На простору бивше Југославије постоји на стотине докумената о његовој и делатности структура којима је он непосредно руководио, као и стотине изјава Хрвата, и оних који су били део НДХ система, и оних који су се борили против њега.

Но како год, мислим да проблем Степинца јесте и наш проблем, јер иако нећемо моћи да утичемо на његову канонизацију, можемо да цео свет упознамо са злочинима који су под његовим благословом чињени у НДХ. Сада видимо како изгледају покушаји ревизије историје за шире потребе. Недавно сам чуо тезу да је прва антифашистичка нација на Балкану била Хрватска. У НДХ јесте био први покрет у Европи, али покрет Срба против НДХ као најмрачније нацистичке варијанте. Данас имате на десетине хиљада Хрвата који се поздрављају нацистичким поздравом с испруженом руком. Владе Готовац, хрватски интелектуалац који је 1971. тражио столицу УН за Хрватску и због тога био у затвору, пред смрт је у „Новом листу“, 21. јуна 2000, описао стање духа у Хрватској: „Заказали смо на отвореном и посве знанственом сусрету са повјесном истином. Хрвати су на тај начин стекли потребу за кривотворењем које обухвата готово све што чинимо. То је наша највећа невоља и она ће дуго трајати. У овом тренутку ми немамо ни политичке ни државне храбрости да са тим прекинемо.“

Интервју:

Србољуб Живановић

Злато је пребачено у Ватикан

Током судско-антрополошких ископавања масовних гробница жртава у Јасеновцу 1964, на левој обали реке Саве, и у Доњој Градини на десној обали, нашли смо доста предмета од злата

По завршетку Другог светског рата пронађен је мањи део злата отет Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској. Злато је нађено сакривено у римокатоличкој цркви у Загребу. Више злочинаца, хрватских кољача Срба, Јевреја и Рома, међу којима је био и Динко Сакић, некадашњи заповедник Јасеновца, коме су САД пружиле заштиту, описали су како је злато пребацивано из Загреба у Ватикан. То злато је злочинац Драганић из Завода Св. Јеронима у Ватикану користио за пребацивање хрватских кољача у САД и у земље Латинске Америке. Поглавар римокатоличке „цркве“ у Хрватској, злочинац Алојзије Степинац био је добро упознат са постојањем прикупљеног злата, накита, као и са чињеницом да се то злато пребацује из Хрватске у Ватикан.  Постоје записи у његовом дневнику, писма која је слао папи, а постоје и документа која никада нису објављена.

У току судско-антрополошких ископавања масовних гробница жртава у Јасеновцу, на левој обали реке Саве, и у Доњој Градини на десној обали, 1964. нађено је доста предмета од злата. Све је прикупљено, премерено и предато организаторима са предлогом да се од тог злата направи неки предмет за спомен жртвама. Том злату се потом изгубио сваки траг, каже у разговору за „Печат“ палеонтолог, антрополог, академик Србољуб Живановић.

У медијима се нагађа да резерве које наводно папа Фрања показује у вези са Степинцем треба тумачити у светлу Хаванског сусрета, састанка папе и патријарха Кирила. Да ли је ова теза, будући да је папа познат као заточник либерала, још једно лицемерје Ватикана?

Свима је добро познато да Ватикан никада не мења своју спољну политику, те да сваки нови папа наставља политику свога претходника, мењајући, наравно, у зависности од текућих захтева у свету, методе рада. Садашњи поглавар римокатоличке „цркве“, папа Фрања жели да себе прикаже као особу отворенију за сваку врсту дијалога чиме се издваја из плејаде својих претходника. Међутим, не смемо заборавити да је он прави језуита. Наш народ каже: „Вук длаку мења, али ћуд никада.“ Садашњи папа Фрања је, подсетимо, још 15. септембра 2015. потписао декрет о проглашењу за светитеља римокатоличке „цркве“ злочинца, блаженог Алојзија Степинца о чему је више пута говорио и садашњи председник Бискупске конференције Хрватске, загребачки надбискуп, кардинал Божанић. Отуда сусрет поглавара Руске православне цркве, патријарха Кирила са садашњим папом римокатолика Фрањом у Хавани нема никакве везе са канонизацијом злочинца Степинца. Он је већ проглашен за блаженог и на путу је да постане светитељ. Декрет о његовом проглашењу је потписан, посвећене су му мисе, слави се у Хрватској…

Чланци у појединим медијима који наводну резерву папе Фрање о питању канонизације Степинца доводе у везу са Хаванским сусретом само су нагађања. Уосталом, садржина разговора вођених између патријарха Кирила и папе Фрање никоме није позната. Постоји само званично саопштење, а све остало су манипулације и нагађања са циљем да се задовоље „жеље слушалаца“.

Зашто се толико инсистира, бар од стране Ватикана, на отварању архива Пија XII. Каква изненађења бисмо могли да очекујемо?

Ватикан стално изјављује да ће обнародовати архиву „нацистичког папе“ Пија XII. У тој архиви се наводно налазе писма и документа која говоре у прилог томе да је он био противник фашизма и нацизма. Ту су похрањена и писма злочинца Алојзија Степинца у којима се описују зверства Хрвата у Јасеновцу, али и писма која говоре да се злочинац Степинац залагао за поједине жртве, нарочито оне преобраћене у римокатолицизам. Жели се показати да је он био заточеник комуниста и жртва. У ствари, Ватикан жели да објави само оно што њему иде у прилог. Бројни су историчари, новинари и истраживачи који би желели да се упознају са веродостојном историјском грађом, на основу које би могли да анализирају поједине догађаје и улоге појединаца у њима, не само у овом већ и у нашим архивима. Нажалост, никоме од њих није допуштено да виде сву грађу. И даље постоји ембарго над појединим документима. Такав је случај и са дневником и личним белешкама злочинца, надбискупа Алојзија Степинца.

Форимирање и рад мешовите католичко-православне комисије која се бави ликом и делом Алојзија Степинца оставили су утисак да је Римокатоличка црква спремна да прихвати историјске чињенице везане за њену и улогу кардинала Степинца у стварању Ендехазије. Међутим, да ли с обзиром на то да је написана Служба Степинцу заиста постоји дилема око његове канонизације?

Нема никакве дилеме у погледу канонизације злочинца Алојзија Степинца. Он је у Хрватској већ проглашен за светитеља, слави се као такав, њему се посвећују мисе. Дволичност државе Ватикана, римокатоличке „цркве“ и папе Фрање огледа се у формирању некакве комисије Бискупске конференције Хрватске и Српске православне цркве која треба да размотри документа о „правој“ слици злочинца Степинца. Никоме није јасно, а то СПЦ никада није објаснила, зашто се СПЦ уопште упушта у такву дискусију са римокатолицима када је свима познато да је злочинац Алојзије Степинац, као загребачки надбискуп и као поглавар римокатоличке „цркве“ у Хрватској, био претпостављени старешина свих римокатоличких свештеника, кољача, мучитеља и пљачкаша, који су клали и силовали девојчице, девојке и жене Српкиње, Јеврејке и Ромкиње. Према налазима форензичара из САД преко 1.400 римокатоличких свештеника је клало, насилно покрштавало, силовало и мучило. Алојзију Степинцу је било познато како су мучени, па потом убијени епископи СПЦ митрополит дабробосански Св. Петар Зимоњић, Св. Платон, епископ бањалучки, Св. Сава Трлајић и други светитељи и Јасеновачки мученици. СПЦ заборавља хрватске логоре за истребљење Срба, Јевреја и Рома на Пагу, Велебиту и у Јадовну, као и на још 1.100 других места у Независној Држави Хрватској. Римокатолици су тешко мучили, па потом поубијали све православне свештенике у НДХ. Мало их је успело да пребегне у Србију. Сам Степинац је био врховни војни викар, под њим су били сви кољачи јасеновачког система хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Он је водио те кољаче на поклоњењу папи у Ватикан и наређивао својим свештеницима да славе кољача Анту Павелића са којим је био пријатељ. Степинац се хвалио папи да је насилно покрстио 240.000 Срба, а сада СПЦ води разговоре о канонизацији оваквог злочинца.

Вељко Ђурић Мишина

Дневник ипак постоји

Зашто МУП тврди да не поседује ни Степинчев дневник нити филмске журнале снимљене у Независној Држави Хрватској?

Како процењујете састав мешовите православно-католичке комисије која се бави Алојзијем Степинцем?

Прошле недеље рекао сам новинарки „Политике“ да сам дубоко разочаран у њихов рад, али нисам желео да кажем једну једину реч. Уосталом, на то сам упозорио четворицу архијереја и пет-шест историчара. Остајем при својим тврдњама да наша страна није добро припремљена јер чланови саветодавног тела нису окупљени по познавању историје Независне Државе Хрватске и улоге Римокатоличке цркве и надбискупа Алојзија Степинца у злочину који је спроведен над српским народом већ по некаквом „кључу“.

Сматрате ли да је СПЦ требало да учествује у раду комисије која се бави јеретичким свецем?

Припадам малобројним Србима који сматрају да су разговори прилика која се мора искористити и да усред Ватикана треба казати шта српска историјска наука мисли о светости и злочињењу Алојзија Степинца. Под једним условом: да има довољно таквих којима ће то бити дозвољено!

О каквој ми то дилеми говоримо када у Католичкој цркви постоји служба Степинцу, те га Хрвати већ увелико „штују као свеца“?

У Римокатоличкој цркви посвећење има два степена. Степинац није светац већ блаженик. А пут од блаженика до свеца може бити веома дуг. Наиме, зна се да поједини блажени чекају деценијама да их прогласе светитељима. Уосталом, сетимо се случаја папе Пија XII.

Како објашњавате чињеницу да дневник Алојзија Степинца никада није штампан, и да су одређени фрагменти сакривени од јавности?

Познато је да је Савезна државна безбедност важна документа фотографисала и радила у 10 примерака, тако да је један примерак морао да дође у и србијанску Државну безбедност. То је урађено и у случају Степинчевог дневника. Тешко је схватити зашто садашње Министарство унутрашњих послова тврди да не поседује ни тај веома важан извор, нити филмске журнале снимљене у Независној Држави Хрватској! Добри познаваоци музејских збирки у Београду знају где се налази најпотпунија колекција ондашњих грамофонских плоча са говорима, на пример, Анте Павелића!!!

У којој мери би отварање Архива Пија XII могло да одреди даљи ток рада Комисије?

Отварање архива из времена 1041–1945. године је веома битно из више разлога. Друго је питање кога ће наша страна да пошаље у Ватикан. Неког младог историчара који студира у Риму? Позната су обећања ватиканских прелата да ће показати и писма Степинчева папи у годинама рата. Кога ће и у том случају послати наша страна у Ватикан: ред би био да то буде историчар и познавалац латинског језика! А има ли таквог?

Корист од отварања папских архива мога би да доведе до предлога наше стране да се разговори продуже на више година (како је хрватска страна својевремено претпостављала). Друго је питање да ли поједини наши архијереји то желе!

Анатолиј Степанов, историчар

Рим прославља мрзитеље православља

Агресивни римокатолички прозелитизам увек је праћен загрљајима. Руси би рекли „држати камен испод пазуха“ или како ви кажете „нож иза леђа“

Да ли је савремени православно-католички дијалог, о чему је данас постало модерно говорити на свакојаким сусретима и форумима, могућ?

Да, он има право на постојање, али тек пошто Ватикан призна злочине католика-усташа према православним Србима и извини се потомцима и родбини жртава и читавом српском народу. Недопустиво је водити дијалог као да није било геноцида над Србима у систему концентрационог логора Јасеновац, или као да је злочине починила шачица маргиналаца без знања црквеноначалија Независне Државе Хрватске. То не само да противречи истини, него представља и издају сећања на српске новомученике и све невине жртве терора.

Данас се у црквену свест активно убацује недавно смишљени термин „сестринских цркава“, који означава посебан карактер односа православне цркве и римокатолика. Но, како би се он испунио смислом, Ватикан је дужан да осуди злочине својих епископа и прелата који су организовали геноцид над Србима, а такође и друге злочине који су почињени уз благослов Римског понтифика против православних. Нажалост, то се не дешава. Ватикан се прави као да га се то не тиче, а код православних учесника дијалога са католицима као да недостаје духа да поставе питање на тај начин.

Недавно је Рим затражио да се остаци Јоасафата Кунцевича из Рима пребаце у Витебск. Како је на тај захтев реаговала руска православна јавност?

У последње време активно се разматра идеја преноса остатака одступника-унијате Јоасафата Кунцевича убијеног у белоруском граду Полоцку, из Рима у белоруски град Витебск, како би постао место ходочашћа у православној земљи, што сведочи о агресивном римокатоличком прозелитизму, праћеном загрљајима. То се по руски зове „држати камен испод пазуха“. Испада да римски папа и његови кардинали, уз осмех на лицу „држе камен испод пазуха“, или како ви кажете „нож иза леђа“, прослављајући љуте мрзитеље православља.

Католичка акција имала је попис побијених

Жупник у Јасеновцу за време Другог светског рата, у чину усташког сатника, био је Јосип Паршић, за кога Фрањо Туђман тврди да је подржавао НДХ, али је био против усташких злодела. Он је имао поверење највиших власти, јер је пред погубљење исповедио тобожње заверенике против Павелића, Лорковића и Вокића, а редовно се дружио са једним од најважнијих јасеновачких крволока Ивицом Матковићем. Пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу рекао је, јуна 1945, између осталог и следеће: „К мени је долазио усташа Маријан Гела, који ме је често обавјештавао о догађајима у логору: тако нпр. како су убијани заточеници у логору, у почетку већином стројницом, а касније да су заточеници убијани неким тупим предметом. Мени је једном згодом у болници у Јасеновцу приповиједао усташки сатник Марин Јурчев, који је касније био објешен од усташа у логору, у присуству заточеника логораша др Шпицера и др Клајна, да је до год. 1943. мјесеца коловоза у логору убијено око 500.000 људи, тј. у логору Крапје и у логору Јасеновац.“ Најважнији Паршићев исказ је следећи: „Ја сам више пута, кад би долазио у Загреб, информирао у догађајима у логору Јасеновац равнатеља писарне надбискупског стола др Борића. Знам да ми је он одговорио да су представници католичке Цркве протестирали против злочина, али да ти протести нису имали успјеха.“ Рекао је и ово: „Канцеларија Ватикана се путем Католичке акције из Загреба обраћала на Жупни уред у Јасеновцу, да се пропитам за имена неких заточеника, већином Жидова. (…) Попис сам ја дао Католичкој акцији.“ То значи да су о злочинима усташа у Јасеновцу знали и Каптол и Ватикан.

Темат о Алојзију Степинцу објављен је 24. фебруара 2017. у недељнику „Печат“