Недавно сам добио следеће електронско писмо: „Возљубљени брате у Васкрслом Владимире Димитријевићу, Већ дуги низ година пратим Ваше написе и читао сам нека Ваша дела, те пошто се декларишете као чувар православне вере у Срба од надолазећих новотарија, екуменизма, глобализма и осталих "изама" те од Мартина Бубера, Митрополита Јована Зизјуласа, Еманулела Левинаса и осталих имао бих за Вас неколико питања. Надам се да ће те одговоре дати на сајту Борба за веру, као и да ће моје писмо са питањима бити објављено на истом сајту братски Вас поздрављам.
1. Пошто сам Ваш исписник, односно исто сам годиште као и Ви, дакле 1969, а по вокацији сам дипломирани историчар питање које следи је из минулих времена. Како је могуће да је убројан у светитеље наше Свете Цркве и то међу житомислићке мученике презвитер Милорад Вукојчић, у народу пљеваљскога краја познатији као "поп Маца" јер је жртве усмрћивао мацолом? 2. Раних деведестих година прошлог века, у Београду, под окриљем манастира Ваведења служена је литургија увек и никако другачије него новотарским богослужбеним поредком. Тада Вам то није сметало или јесте, међутим нигде се нисте оглашавали, апологијама о вери Светог Саве. Зашто? 3. У кондиционалу гледано након тога што промените светом и уђете у Есхатон, и тамо за софром коју је приредио Господ затекнете Бубера, Левинаса и Ничеа, шта ће те урадити? Хоћете ли се окренути и напустити софру? Можда ће те изаћи из Царства Небеског? 4. Од устоличења за Епископа Бачког, Његово Преосвештенство господин др Иринеј наложио је у богомповереној му епископији новотарски начин служења. Од Вас тада нисмо видели ни један редак. Зашто? 5. Пошто сте завршили књижевност, ево питања из ваше области. Како љубити Аљону Ивановну лихварку из романа "Злочин и казна"? Да ли је то могуће? Она није од рођења лихварка, нисмо ли ми криви за то? 6. Ако је Бог љубав шта је објекат његове љубави? Ако кажемо да је то свет онда је свет савечан Богу и Бог онда није Творац, одговоримо ли да је постао љубав онда је Он променљив што је немогуће јер је није подложан никаквој промени. 7. Када ћете написати књигу о сукобу Светог Владике Никојаја и Светог Владике Платона из децембра 1939? Молим Вас истражите зашто је Епископ Платон ушао тајно у Бања Луку 1940? 8. Где је душа уснулог песника и новинара Добрице Гајића који је извршио самоубиство? 9. Да ли је радост већа од сваког подвига? 10. Зашто нисте отишли у парасинагогу Марка Радосављевића, него и даље таласате по српској православној плироми? 11. Да ли је могуће да нисте антиципирали, шта ће се десити на основу искуства Бачке Епархије и већ тада стали пером на браник православља? Братски Вас целивам у Христу Александар Радојичић“ Ево и мог одговора: Уважени господине Радојичићу, Бубером и Левинасом нисам се бавио, а јесам Зизјуласом, великим рушитељем православног Предања 1. До сада нисам знао ништа о канонизацији тог „попа Маце“, а сада сам, на Википедији, нашео следећи запис https://sh.wikipedia.org/wiki/Milorad_Vukojičić. Међутим, после провере на Интернету, објављујем званични текст о канонизованим свештеномученицима из Првог и Другог светског рата, чије је прослављање обављено у Житомислићу (http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/nebeska-srbija/1179-2016-07-11-12-34-18). Тамо, видим, нема никаквог „попа Маце“. 2. Цркви сам пришао 1989. године. У Београду сам студирао до 1994, када сам се вратио у Чачак. У манастир Ваведење сам ишао повремено ( ретко ), а службама сам присуствовао најчешће у храму Светог Александра Невског у Београду, као полазник Мисионарске школе. Ни за какве новотарије нисам знао, нити сам умео да их распознам. Десило ми се једном да сам био на литургији Светог апостола Јакова, и да сам се причестио као свештеници – Тело Христово ми је стављено на руке, а пио сам Крв из путира. Објашњено нам је да је то било у раној Цркви. Међутим, после се више никад тако нисам причешћивао. Дружио сам се са неким студентима Богословског факултета, међу којима је и тада било заговорника сваколитургијског причешћивања. Један ме наговорио да увече мрсим и да се сутрадан причестим. После тога, савест ме је оптеретила; пошто сам упознао оца Саву из манастира Вазнесење, више тако нисам чинио. Године 1998, у једној цркви на црногорском Приморју, видео сам новотарско богослужење са гласним читањем свештеничких молитава и све време отвореним олтаром. Нисам знао шта то значи, мислио сам да је то неки посебан типик. Литургијском реформом се никад не бих бавио да се она није проширила и на Епархију жичку, и да нисам схватио да иза ње стоји нарочито – у суштини, екуменистичко – „богословље“, које је довело до Другог ватиканског концила. Од 2005. године и књиге „Верујем, Господе, и исповедам“, бавим се и овом темом; о њој сам ишчитао низ озбиљних студија, православних и инославних, приређујући зборнике и пишући своје књиге на ту тему, од којих су неке доступне на www.vladimirdimitrijevic.com. Дакле, да поновим: о „новотарским службама у Ваведењу“ нисам писао ништа јер о томе нисам ништа знао. 3. У ком светоотачком делу сте нашли да је Ниче спасен? Никог не спречавам да уђе у Царство Божје, али се, кад веру исповедам, држим учења Отаца: ван Цркве нема спасења. ( О томе:https://svetosavlje.org/van-crkve-nema-spasenja/ и http://borbazaveru.info/content/view/908/30/). То ми, међутим, није повод за било какав тријумфализам: најтеже ће, на Страшном суду, бити нама православнима, којима је највише и дато. 4. Сви моји „редци“ који се баве новотаријама у богослужењу и екуменизмом јавни су, а моје становиште је оштро одречно и према модернизму и према екуменизму. То је, ваљда, јасно. 5. Не знам како љубити Аљону лихварку. Нисам још дошао ни до првог степена љубави према ближњима из окружења. У сваком случају, против сам револуционарног убијања баба у име „натчовека“. Раскољниковљеву аргументацију пре његовог покајања никад нисам прихватао. 6. Свети владика Николај у „Касијани“:“Знај и упамти, кћери моја: Тајна Светог Тројединства унутарња је тајна бића Божијега. Ту своју интимну тајну Бог није могао открити народима без закона ни кроз закон. Нити кроз људе, ни кроз велике пророке. Него је само кроз изабране пророке најављивао, довољно јасно и поуздано, силазак на земљу и Ваплоћење Сина свога, кроз кога ће се „земља напунити познања Господњега као што је море пуно воде“ (Иса, 11, 9; Авак. 2, 14). А главно познање, које ће Син објавити, биће славно познање Бога као Свете Тројице, којој је једно од имена Љубав. Вечни Отац љуби Сина и Духа Светога. Вечни Син љуби Оца и Духа Светога. Вечни Дух љуби Оца и Сина. Све у недомисливом јединству, неразделном и несливеном. Све бестелесно и духовно. И тако од вечности у вечност, без почетка и без краја, без промене, без смањења или увећања, и без утицаја времена и пространства и ма каквог спољњег догађаја.Замислити Бога без Сина исто је што и замислити Бога без љубави. Јер свака љубав изискује предмет љубави. Ти знаш, кћери, да кад неко од људи рече: ја љубим, ми одмах логично питамо: кога љубиш? Кога би дакле Бог Отац љубио у вечности, пре створења света, ако није имао Сина као предмет своје љубави? Значило би, да Он није знао љубити нити је био Љубав у суштини својој пре него је створио свет као предмет своје Љубави. А то би опет значило, да је Бог са створењем света добио нешто што пре није имао, и кроз то се променио. Ово је несмислено и нелогично и противно Светом писму Божијем, у коме је с неба посведочено да „у Богу нема промене“./…/ Бог као Љубав објашњава се само Богом као Светом Тројицом. У овоме је кључ тајне љубави, кћери моја. Држи ово стално у памети. И веруј речи великог Исака Сирина: „Љубав је слађа од живота“. А ја додајем: и јача од смрти.Кад говоримо о љубави у Светој Тројици, ми стално држимо у памети да је Бог дух и љубав у Богу сва духовна. Отац љуби Сина тако силно, да је сав у Сину; и Син љуби Оца тако силно, да је сав у Оцу; и Дух Свети по љубави сав је у Оцу и Сину. То је Син Божији посведочио речима: „Ја сам у Оцу и Отац у мени“ (Јов. 14, 10). И Син у Светом Духу и Свети Дух у Сину. У Писму стоји како васкрсли Христос на апостоле „дуну и рече им, примите Дух Свети“ (Јов. 20, 22). Оно што неко носи у себи, може дати из себе.“ 7. Први сукоб Владике Николаја и Владике Платона избио је због тога што је Владика Николај био изричити противник олаког помирења са посланицима Скупштине Краљевине Југославије, православним Србима из редова Југословенске радикалне заједнице, који су гласали за конкордат по наређењу председника Владе Милана Стојадиновића. Патријарх Гаврило, пријатељ Стојадиновићев, примио их је, после повлачења предлога конкордата с Ватиканом из скупштинске процедуре, у општење без јавног покајања, а Владика Николај је сматрао да Цркви и народу треба да се извине. Владика Платон, који је дошао на Охридско – битољску епархију после Николаја, био је на страни Патријарха Гаврила, и говорио је на Охриду против Николајевог става, због чега је долазио и у сукоб са паством. Да поновим. Пошто је Стојадиновић, под притиском јавности, морао да „адактира“ уговор с Ватиканом, патријарх Гаврило је, са већином епископа, био за то да се црквена и државна власт брзо помире. Владика Николај је, са своје стране, као духовни вођа антиконкордатске борбе, захтевао да се србски посланици Стојадиновићеве странке, Југословенске радикалне заједнице, извине, и то јавно, због свог гласања за Конкордат у Скупштини, па да буду примљени у црквено општење. (Патријарх Гаврило је био за примање без јавног извињења.) Николај је сматрао да не може бити: „Пуј, пике, не важи!“ Толики људи су били тучени, злостављани, хапшени због свог православног држања, многи су остали без посла, патријарх Варнава, је по свему судећи, отрован. И, сад – ником ништа! Због тога је Николај остао у мањини. И – шта је урадио? Није више хтео да долази на заседања СА Сабора СПЦ! Николај је, у то време, заиста био оштар. Проповедајући у Лесковцу, 29. новембра 1937, он је, између осталог, рекао: „Ми нигде нисмо видели да је неки папа радио нешто за нашу државу, а видели смо га увек на страни наших непријатеља. Није овде у питању конкордат само, него рушење наше државе у Југославији/.../ Кад је била у питању Црква и њена независност, наш народ се борио, чак и против њених владика. Кад је један владика у Црној Гори признао био папу за поглавара, одмах га је народ засуо камењем“. Владика Николај је, фебруара месеца 1938, покушао да спречи мешање Стојадиновића у избор патријарха СПЦ, предлажући да се исти бира коцком, али је његов предлог одбијен. Због тога он није ни учествовао у изборима (свој глас је дао епископу нишком Јовану). Касније ће, видели смо, разочаран у попустљивост према „конкордатлијама“, поднети оставку на активно чланство у Синоду и Сабору. Одговорено му је уклањањем са места администратора Епархије охридско-битољске. (Владика Николај је, са своје епархије, ранијом одлуком Сабора био премештен на Епархију жичку - против своје воље; зато је наставио да извесно време буде владика у крају који је неизмерно волео.) На охридско – битољску епархију доводе владику Платона (Јовановића), касније епископа бањалучког и свештеномученика. Узбуђен због љубави народа према Николају и неприхватања његовог постављења за архијереја у Охриду, владика Платон је одржао неколико оштрих „антиниколајевских“ беседа, и то у храму, што је изазвало додатна узнемирења. Пошто је, упркос позивима, престао да долази на Саборе, против Николаја се спремао и црквено-судски поступак. Хвала Богу, дошло је до помирења Патријарха Гаврила и Владике Николаја у Каленићу августа 1940. године. О доласку Владике Платона у Бањалуку 1940. не знам ништа, а немам времена да се том темом бавим. 8. Добрица Гајић је био диван човек, песник и новинар. Његова смрт ме је дубоко погодила. Где је његова душа, не знам, и препуштам је Господу Свемилосном. 9. Радост је већа од сваког подвига ако јој претходи подвиг. „Бог је Бог оних који, испуњавајући све, увек желе више“, рече Блажени Августин. „Умри, али изврши“, каже Свети Теофан Затворник, мислећи на молитвено правило. На жалост, нисам од таквих, али им се клањам до земље, и знам да су радосни. 10. Шта је ово – питање или провокација? Ко је пратио оно што пишем, зна одговор; а ко провоцира, њему никакав одговор није ни потребан. 11. Одговорио сам под тачком 1. Иначе, против екуменизма се борим од свог уласка у Цркву. Прве антиекуменистичке текстове писао сам под будним оком владике будимског Данила, и објављивао их још 1992. године. Нисам променио своје ставове, хвала Богу, Коме се молим да тако буде и даље! Нека и Вас Бог чува. Срдачно, Димитријевић |