У Архиву Старе пиротске цркве постоји петиција свештеника из пиротског намесништва у одбрану владике Никанора сачињена 1902. године. Занимљива је по томе што су сви њени потписници годинама трпели преку и неугодну нарав овог енергичног архијереја. Ћутке су подносили његове казне, грубе и неодмерене речи чак и они стари протојереји који су по годинама и заслугама могли да му буду родитељи. Зашто га сада сви они бране?

 Зато што је Никанор, и поред свих своји личних слабости, био правоверан и пожртвован човек, велики ревнитељ који је себе много давао и исто то тражио од других. За кратко време постигао је огроман успех у обнови своје епархије и новослобођених крајева, успех који би могао да се мери нечијим вишедеценијским радом. Овим свештеницима-потписницима је црквени поредак и успех био изнад личних страдања и освета, изнад оног "пуног чанка" који све нас често паралише и претвара у безгласну масу, неспремну на икакав подвиг и жртву ради истине, ради правде, ради човека који недужно страда. „Слава ти уважени Архипастиру наш!“ њихова је последња реч о плаховитом и нервозном пастиру. Ако сам добро избројао, међу њима су имена и пет свештеномученика из Великог рата.

Ж. П.

 ttp://momcilovac.blogspot.rs/2017/03/blog-post_25.html