Сада ћу вам испричати о Старцу Константину Агиопавлитису, који је због своје велике љубави према Мајци Божијој био удостојен да је види.

Када је био војник у битци код Килкилиса, био је окружен непријатељима. Због велике опасности која му је претила, призвао је Мајку Божију и обећао да ће постати монах. Чудом, Мајка Божија га је спасила од сигурне смрти. Након тога је добио дозволу да се врати кући у Кефалонију где је својој мајци испричао шта му се догодило и шта је обећао. Пошто му је мајка била побожна жена, посаветовала га је да испуни оно што је обећао. Тако да је 1926 године напустио свет и отишао у Манастир Светог Павла на Светој Гори где је постао монах. 

Много је волео Мајку Божију, живео је у послушању, без икаквог размишљања о претходном животу, могло би се рећи да је живео савршено. Дању је испуњавао послушања, а ноћу се молио и читао духовне књиге. Добио је дар суза, а све оно што је читао памтио би до детаља.

Тада није било струје, па је читао са парафинске лампе. А за време Немачке окупације, имали су парафин који је био лошег квалитета, па су због тога у Манастиру користили парафин који се стављао у машине. Морали су да користе морску со када су чистили свећњаке, а очи Старца Константина су га болеле и стално сузиле.

Отишао је код Игумана Оца Серафима и замолио га да оде код доктора да га доктор прегледа јер су га болеле очи. А Игуман му је одговорио да му не треба доктор и да је њихов доктор Пресвета Богородица. Ништа није одговорио, узео је благослов и наставио са послушањем које је имао на винограду које је гледало на Капелу Светог Спиридона.

Једнога дана, док је окопавао виноград и када је већ почело да се смркава, отишао је у Капелу на вечерњу службу. Када је пришао икони Пресвете Богородице, поклонио се и са очима пуних суза молио је за помоћ. Био је исцрпљен и успавао се. Видео је визију жене која је долазила преко мора које је било близу винограда. Била је обучена у црно и држала је прелепу девојчицу. То је била Света Ана са Пресветом Богородицом у руци.

Зашто плачеш, упита га девојчица, а он јој одговори на кефалонијском дијалекту да га боле очи. Такође је рекао да је тражио од Игумана да га пошаље код доктора, али да је Игуман рекао да ће га Мајка Божија исцелити, и да се зато моли Пресветој Мајци Божијој са сузама.

Девојчица му је нежно одговорила да јој покаже место где га боли. Онда је ставила своје пречисте руке на његове очи и он се тада пробудио из визије. Не само да га очи више нису болеле, већ није морао ни наочаре више да користи.

Милошћу Божијом ја сам га познавао и живео сам са њим неколико година. Чак и када је био веома стар мога је да чита ситна слова без икаквих помагала. Упокоји се у својој 95 години. Молим се да сви имамо његов благослов.

Такође треба да вам испричам о још једном монаху који је дошао у наш манастир Светог Павла, Маја 1938. По ономе што су нам оци испричали, живео је једноставно и побожно. Никада није ништа одрекао и свако послушање је вредно обављао. Његово име је Старац Тома.

Његово послушање је било да буде помоћник кувара. Кувар у то време је био Старац Григорије. Због неких разлога кувар је морао да напусти манастир на неко време, а оци су једног дана остали без хлеба. Игуман је рекао Старцу Томи да умеси и испече хлеб.

Старац је био преплашен и није знао шта да ради и како да припреми хлеб. Коленоприклоно се молио испред иконе Мајке Божије која се налазила у кухињи. Молио је Пресвету Богородицу да му помогне јер не зна како да припреми хлеб. Чудом Божијим, жена се појавила поред њега и све му показала. Заједно су припремили и испекли веома укусан хлеб.

Оци нису знали како је хлеб био припремљен и појели су га. Пошто је био веома укусан питали су га шта је ставио у хлеб, а он им је испричао о чуду. Тада су сви заједно заблагодарили Пресветој Мајци Божијој и похвалили Старца Тому који се удостојио да види Пресвету Богородицу овде на земљи.

Рећи ћу вам још нешто о овом светом Старцу Томи. Једне године на Васкрс, након Свете Литургије, Игуман је рекао Старцу Томи да оде до гробља и да каже Христос Васкрсе упокојеним Оцима. Старац Тома није ништа размишљао о томе, једноставно је из послушања отишао да то урадио и рекао костима да га је Игуман послао да их поздрави са Христос Васкрсе. Чуло се померање костију, а једна лобања се појавила и рекла му Ваистину Васкрсе.

Старац Тома се вратио и испричао Игуману шта се догодило, а он је пренео свим оцима у Манастиру. Они прославише Бога због чуда и што у нашем времену још увек има таквих монаха какав је Старац Тома.

Старац Тома се упокојио 1949 године. Нека би његов благослов био на свима нама.

Желео бих да вам кажем још нешто у вези наше Пресвете Богородице.

У нашем Манастиру, Светог Павла, живео је Старац Антим, који је дошао у Манастир 1926 године. Замонашио се у зрелим годинама, па је због тога био веома вредан и побожан. Покушавао је да надокнади све оно што је пропустио за време своје младости. Био је послушан, волео је службу, а са свим оцима је био у добрим односима. Када је достигао старост разболео се, а Игуман је био одсутан, тако да га је мењао Старац Андреј који се често присећа свега тога са сузама.

Монаси су са га питали шта да раде са болесним старцем. Када је Старац Андреј дошао код болесника видео је да је скоро у коми, најблаже речено. Питао га је да ли жели нешто. Али одговора није било.

Старац Андреј се наслонио на метални кревет и тихо појао Богородице Ђево. Када је дошао до Радуј се и на крају Алилуја, Старац Антим се придигао, прекрстио, и упокојио. Старац Андреј је говорио да је чудо да човек у таквом стању на смрти успе да се придигне. Увек је плакао када се присећао тог догађаја и говорио је да Старцу Антиму није место само у Рају већ међу светитејима. Старац Антим се упокојио 1945 године. Нека би и његов благослов био на свима нама.

Дозволите ми да вам још нешто задивљујуће кажем и онда ћу да завршим.

Мој старац, отац Андреј, ми је испричао о одређеном монаху који је дошао у наш Манастир 1920 године. Живео је монашки и пуно се трудио као и остали оци.

Једном се много разболео па су обавестили оца Андреја да је монах Григорије болестан и да жели да се причести. Отац Андреј је одмах отишао у Цркву да донесе Свето Причешће, али док је стигао до болесника његово стање се толико погоршало да није могао да прогута причешће. Отац Андреј је чекао неко време али ништа се није догађало. Онда се вратио у Цркву да остави причешће и тада му је Бог помогао шта треба да уради. Отишао је у своју келију и скувао чај и однео болеснику да му да по мало на кашичицу. И убрзо болесник је успео да прогута Свето Причешће. Тада се Старац Григорије захвалио оцу Андреју и рекао му да ће га Бог наградити за оволико добро што му је учинио. Одмах након тога се упокојио. А Старац Андреј нам је рекао да наша Владичица не дозвољава да ни једно њено чедо остане без њене бриге.

Старац Григорије се упокојио 1935 године. Нека би и његов благослов био на свима нама.

То је све што имам да вам кажем вечерас и молим се целим срцем и душом да вас наша Владичица благослови, да благослови ваш живот, ваш труд, да нам да здравља и снаге да дочекамо Свето Васкрсење Господње, молитвама нашег Преосвећеног Митрополита.

Молим вас пре него што Његова Преосвећеност да његов отпусни благослов да се помолите за мене молитвом Господе смилуј се на свог најмањег слугу, да буде милостив према мени да ми да покајање и милост. А Наша Свесвета Владичица, премила Мајка наша, да ми да добар крај. Амин.

Превод са енглеског: чтец Владимир (Србљак) 

Извор: Манастир Лепавина