Штампа и други медији у Србији стално пишу о настојању појединих епископа Српске православне цркве да дође до “помирења” и уједињења СПЦ са римокатолицима и са Ватиканом. Непрестано се велича улога садашњег папе римокатолика Фрање, који настоји да се греси римокатолика забораве и да дође до уједињења православаца са римокатолицима, са тим да на челу уједињене цркве буде он.

Истиче се и улога васељенског патријарха Вартоломеја који жели да дође до уједињења са римокатолицима, са тим да он буде нека врста источног папе. Такође се пише и да су разлике између Православне Цркве и римокатолика мале, а да су сродности православних и римокатолика веома велике. Наводи се да СПЦ путем своје комисије за дијалог са Бискупском конференцијом Хрватске о проглашењу “блаженог” злочинца Алојзија Степинца, загребачког надбискупа за светитеља сарађује на тај начин са римокатоличком “црквом”. Поједини епископи СПЦ, нарочито они који су школовани у Ватикану или у Загребу, као и они који се залажу за тз.екуменизам заједнички служе и заједнички се моле са бискупима римокатоличке “цркве”, примају “папски прстен”, потписују неке декларације, учествују на тз.екуменским окупљањима и утичу на студенте богословије. Због свега наведеног потребно је изнети бар неколико чињеница о улози римокатоличке “цркве” и Ватикана у истребљењу Срба у Хрватској, напомињући да је на челу римокатолика у Хрватској пре Другог светског рата, за време и после рата био злочинац Алојзије Степинац, загребачки надбискуп и кардинал, а сада “блажени” римокатолика у Хрватској.

Ватикан, који као што је свима добро познато, има најбољу обавештајну службу у свету, био је сасвим добро упознат са мучењем и искорењивањем Срба у Хрватској за време Другог светског рата и после. Добро је знао какву игру против Срба игра злочинац Степинац и њему подређени римокатолички свештеници, који су свим силама покушавали да искорене православље у НДХ, униште цркве и гробља православних, муче и побију свештенство и њихове породице и да што више Срба преведу у римокатолицизам и од њих направе римокатолике Хтвате. Римокатоличке кардинал Е.Тисеран (који је два пута био в.д. папе) је лично у разговору са Др.Николом Русиновићем, Павећелићевим амбасадором Хрватске у Ватикану рекао 28 маја 1942 године да му је познато да су Хрвати до тада (до 1942 год.) побили преко 350.000 Срба, као и све православне свештенике и њихове породице, била му је позната улога фрањеваца у искорењивању Срба, посебно фра Шишића, који је рушио православне храмове итд. О свому томе Рисуновић извештава Павелићеву владу у Загребу.

Међународна комисија за исту о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома је утврдила да су римокатолици Хрвати само у том систему логора побили преко 700 000 Срба.

Римокатолици Хрвати су практично искоренили Српску православну цркву у НДХ. После тешког и веома свирепог мучења побили су све православне свештенике (сем њих седам, до којих нису успели доћи), који нису успели да пребегну у Србију. Према подацима које је објавио Свети архијерејски Синод СПЦ пет епископа је убијено, два су интернирана и умрла, два су после свирепог мучења издахнула у Србији, а српски патријарх и један владика (Св.мученик Николај Велимировић) су прво интернирани, па потом пребачени у концентрацион логор у Дахау. Познато је да је римокатолички свештеник Божидар Брело (лични повереник пглавника Хрватске Павелића и секретар Врхбосанског надбискупа Ивана Шарића) претио сарајевском митрополиту Св.мученику Петру Зимоњићу, кога су затим римокатолици Хрвати ухапсили 12 маја 1941 године. Њега су римокатолици свирепо мучили, да би га на крају монструозно убили. Такође су били веома свирепи према бањалучком еископу Платону Јовановићу. Палили су ватру на његовим грудима, искасапили га и бацилли у реку Врбас. Тешко су мучили и Горњо-карловачког епископа Саву Трлајића, кога су на карју убили и бацили у Катину јаму. Митрополит загребачки Доситеј је тако свирепо мучен, да је после пребацивања у Србију издахнуо.

Оснивач садашње републике Хрватске, генерал ЈНА, Фрањо Туђман је у више наврата истакао да је ”Независна држава Хрватска представљала интерес вековног сна хрватског народа”. У садашњој републици Хрватској, творевини Фрање Туђмана дивљају нео-усташе, наследићи НДХ, а римокатолички свештеници и вероучитељи васпитавају нове генерације будућих кољача Срба и свих некатолика. Власти Хрватске су протерале све Србе са њихових вековних огњишта и њима се недозвољава повратак из избеглиштва. Да ли епископи СПЦ који се залажу за сарадњу са римокатолицима то знају?

Мучење и свирепост према православним свештеницима и њиховим породицама у НДХ је била уствари психолошка припрема за покатоличавање православних Срба које је замислио и организовао злочинац Алојзије Степинац, надбискуп Загреба и ппоглавар свих римокатолика у Хрватској. Навешћу овом приликом само неколико познатих случајева. На пример, само у једном дану римокатолици су побили целло братство манастира Житомислић. Све лешеве, као и неке још живе монахе бацилли су у јаму Видоњу код села Близанца. Обновљени манастир су поново сравнили са земљим Туђманови бојовници током грађанског рата деведесетих година прошлог века. Православног свештеника Симу Банца (тада је имао 70 година)су исекли на комаде 6 августа 1941 године Пароху Себастијану Јовићу из Дрниша су ишчупали браду и бркове, осекли нос и уши и на крају убили ударцем маљем.

Било је много таквих случајева. Не можемо све да наведемо у овом чланку. Има велики број доказа да су баш римокатолички свештеници организовали и вршили свирепо мучење и убијање поравославних свештеника и њихових породица. На пример римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц је наредио да се мучи и потом убије православни свештеник из Нашица Ђорђе Богић. У јулу 1941 године убијен је православни свештеник Милош Вујић из Радманча. Његова жена, која је била у другом стању је распорена, неродејно дете извађно и убијено, а потом је и она убијена. Православног свештеника Радована Ковачевића из Примишља су извели у двориште да гледа како му убијају дете. Његову жену су проболи ножем, а потом су њега и њу погубили. Свештеника из Суваје Личке Спасу Лаврњу су убили, његовој жени су распорили трбух и извадили нерођено дете, па су и њу убили. Свештеника Косту Станишића из Ливна су натерали да гледа како му жену и ћерку живе бацају у јаму. Њега су затим заклали и бацилли за њима.

Павелићев доглавник (заменик) Миле Будак, који је у име хртватских усташа склопио уговор са Комунистичким партијом Југославије о уништењу Српске православне цркве и српског народа (у име комуниста уговор је потписао Моша Пијаде) је дао следећу изјаву: Православни храмови су страшило српске пенетрације према западу”. При влади НДХ је постојао “Одјел за рушење српских православних храмова” који је водио потпуковник Др. Дујмовић. Римокатоличка “црква” је тражила да се униште сви православни храмови у Хрватској. Виктор Новак у својој книзи Магнум Кримен наводи да је 38 српских православних храмова претворено у римокатоличке. При хрватском државном равнатељству за обнову постојао је посебан “вјерски одсјек” који је водио фра Дионисије Јурчев, који се залагао да се сви православни домови и куће предају у власништво римокатоличким жупама. Римокатолици Хрвати су многе православне цркве претворили у јавне нужнике: на пример у Мркоњић Граду, Костајници, Доњем Лапцу, Јајцу итд. Неке су претворили у штале за стоку или коње. У Босанском Петровцу, Моковцу, Доњем Вакуфу итд. Многе праволавне цркве су претворене у кланице, месаре, магацине, продавнице робе отете од Срба и сл. У великом броју православних храмова спаљивано је заточено српско становништво. Нису била поштеђена ни мала деца. Неки православни храмови су служили као затвори за српски православни живаљ. Многе српске православне цркве су рушене по налогу римокатоличких свештеника. Римокатолички свештеник Иван Бенко је наредио да се сруши поравошлоавна црква у Босанској Дубици. Римокатолички жупник из Слуња је наредио да се сруши православна црква у Бухачу. Фра Алојзије ћосић је организовао рушење православне цркве у Котор Вароши итд.

Мени је лично познато како су рушени и како су после рушења изгледали српски православни манастири на Фрушкој Гори. Тако сам видео како је црква манастира Велика Ремета била без крова. Унутар цркве је пасла стока, а за камену часну трпезу била је везана једна крава. Манастриска црква Гргетега је прокишњавала. Киша је обливала чувени иконостас који је осликао Урош Предић, а римокатолици су однели из манастира 40 камиона опљачкане робе. Од Бешенова је остала само гомила камења итд. Манстирске библиотеке су потпуно опустошене, уништене, а дреагоцене књиге спаљене. Тако је униустена и драгоцена библиотека манастира Крушедола, Хопова и друге. Многе иконе и драгоцености однесене су у Загреб. Зна се да је сво то пљачкање, убијање, искорењивање Православне Цркве и њених светиња замислио загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који је руководио римокатоличком „црквом“ у Хрватској. Његова замисао је била да се што више православаца преобрати у римокатиолицизам.

По налогу римокатоличког папе Фрање СПЦ је образовала комисију која води разговоре са бискупском конференцијом хрватске о канонизацији злочинца Алојзија Степинца. Разговори се воде иако је садашњи надбискуп загребачки кадинал римокатоличке „цркве“ Бозанић рекао да ће Степинац бити проглашен за римокатоличког светитеља без обзира ту комисију. Садашња држава Хрватска жели да се насилно “забораве” злочини почињени према Србима. Прелазе преко прогона свих Срба током прошлог рата. Не дозвољавају да се прогнани Срби врате на њихова вековна огњишта.

Република Србија, због своје тежње да постане чланица Европске уније, као и због своје политике Регионалне сарадње не говори ништа о злочинима римокатолика и Хрвата. О страдању Срба у НДХ, за време комунизма и у садашњој Хрватској ништа се не говри. О томе ученици у школама ништа не уче. Садашња деца, као и њихови родитељи рођени и школовани у комунизму и у тз.демократији, ништа не знају. Са друге стране СПЦ под утицајем епископа “екумениста и новотараца” не предузима никакве кораке да се о страдању Срба од стране римокатолика нешто више зна. Епископи СПЦ „новотарци и екуименисти”, углавном школовани у Ватикану или у Загребу врше посебан утицај на слушаоце богословије и на ђаке који похађају веронауку.

Надам се да ће ових неколико изнетих података о страдању православног народа у Хрватској, од стране римокатолика и римокатоличких свештеника отворити очи оним епископима СПЦ који још увек желе сардњу са Ватиканом, који служе заједно са римокатоличким бискупима, који учествују у њиховим мисама и који уводе “новине” (јерес) у православно богослужење и у православне храмове, следећи политику “источног папе” васељенског патријарха Вартоломеја.

Академик, професор Др.Србољуб Живановић,

Лондон, Велика Британија