Уочи поноћи Светле среде, у Господу је уснуо Радивој – Раша Попов, књижевник из Београда. О њему, сада, неколико речи, мада речи никад не могу да опишу човека кога смо волели, и који се у нас уградио док смо, скупа, путовали ка коначном одредишту. „Речи су само ситниш“, говорио је енглески мислилац и књижевник Клајв Стејплз Луис. Како ћеш том ситнином да купиш целовити портрет онога чија је душа (а свачија душа је душа за коју је Господ умро и васкрсао) вреднија од читавог света? Ипак, ми покушавамо да, макар и речима, понудимо слику драгог човека који се из долине плача преселио у вечна обиталишта. Увек подбацимо, али настављамо да се трудимо; нерешиви задатак је задатак који морамо да решавамо, упркос свему.

Од када знам Рашу Попова?

Из детињства? Не баш. Моје детињство је Бајфордов „Невен“ у коме се Раша није појављивао ( али ми је причао о Бајфордовој преданости док је радио, носећи снимљени материјал кући, и монтирајући га, сличицу по сличицу ). Ипак, гледао сам га у „Фазонима и форама“, где је био „Раша проналазач“. Док га нисам упознао, мислио сам да је он неки популаризатор науке, попут Владимира Ајдачића. Али, он је био сверадознали професор књижевности, колега са Филолошког факултета, друг мог колеге из Гимназије, Предрага О. Ћурчића ( знали су Бранка Миљковића, а господин Ћурчић ми је причао како стидљиви Раша није смео да приђе лепој студенткињи Ради, која му је касније постала животна сапутница ). Почели смо да се дружимо преко Рашине кћери Дијане, с којом сам се сретао у београдским храмовима, и која се бавила иконописом и ишла код оца Тадеја. Колико сам пута био гост господина Раше и госпође Раде, у њиховом стану у Улици Станоја Главаша, ризници књига, слика, новина, где се глава доброћудног кратковидника светских видика скривала иза нових и најновијих наслова на матерњем и другим, толиким другим, језицима. Раша је био полиглота, који је до позне старости, када је у рукама држао лупу, учио и учио нове језике, мислено путујући с краја на крај света. (А путовао је, док је био млађи, и физички, као прави глобтротер. Сећам се његових описа Енглеске, обичаја необичне острвске земље.) Тог и таквог Рашу је у стању исправног функционисања држала његова супруга Рада, биће осећајно, али пуно здравог разума и виспрености, чији продорни поглед иза наочара памтим. Шта би „смотани“ интелектуалац могао без такве жене, којој је био трубадурски одан?

Раша Попов је био из Мокрина, очито из породице која је имала свештеника међу прецима. Православној вери се вратио преко своје деце – сина Бојана, који се оженио Рускињом и који је свештеник Московске патријаршије у главном граду Русије, и ћерке Дијане, попадије и иконописца. Али, имао је чему да се врати – вратио се свом детињству, у коме је препознао хришћанство као чудесну Бајку. Сасвим у складу са оним што је својевремено записао Луис:“Зашто је тако тешко према Богу и Христовим страдањима осетити оно што нам кажу да треба осећати? Мислим да је то управо зато што је то нека обавеза, а обавезивање убија осећања... У детињству ми се чинило да се о вери може говорити само шапатом, као у болници.“ У једном свом писму Луис вели: „Изгледа ми, сад сам тога свестан, да сам порастао читајући бајке, а не романе. Сада од њих добијам више задовољства него у детињству - кадар сам да у њих више уносим, па и да више износим.“ Толкин је говорио: „Ми смо од Бога, и митови које примамо, мада садрже грешку, неизбежно поседују, макар и у крхотинама, део истинске светлости, вечне истине која је Бог. Заиста, само путем митотворства, само ако постанемо „сатворци" и ако причамо приче, ми, Људи, можемо да стремимо стању савршенства које смо имали пре пада".          

Бајке имају срећан крај, који је Толкин звао „еукатастрофа“. Најчудеснија ствар са Еванђељем је чињеница да је то ИСТИНИТА

БАЈКА СА СРЕЋНИМ КРАЈЕМ  

Раша Попов је као „изистинску“ бајку доживљавао причу о Светом Сави, по Светом Николају Жичком „најлепшем српском детету“. Растково бекство у манастир га је опчињавало, и о њему је деци причао са одушевљењем. Деведесетих година прошлог века, док сам био вероучитељ при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, Раша Попов је редовно водио програм за Савиндан: звездано, ватрометно речито, али тако да га деца и дете у одраслима разумеју. Нарочито је лепо причао о Растку који ће постати Сава, и кога ће родитељи покушати да зауставе на путу ка монаштву, али који ће постати не само монах, него и отац свога оца, са заједничким Оцем Који је на небесима. Православна вера нас учи да смо сви велика породица, и да као породични људи исходимо ка најдубљим тајнама постојања.

А деца су у Чачку рецитовала, играла, певала. Раша је сваком малишану намештао микрофон, сваког рецитатора умео да похвали, и говорио да је наступ на Савиндан код Срба одувек био прва велика афирмација детета пред друштвеном заједницом.  Свештеници чачанске цркве, родитељи, деке, баке, и, наравно, најмлађи много су волели Рашу Водитеља. Кад се заврши приредба, идемо у Гимназију, на свечани ручак, где Рашу дочекује његов друг са студија, Ћурчић, и почиње жива размена успомена.

Сусревши се са вером, Раша је почео и да пости. Спремао се за једно причешће у Мокрину. Његови земљаци, који су редовно ишли у цркву, али постили нису, нудили су му чварке, и говорили:“Узми, Рашо, чварака, види како су посни, сва је маст из њих исцеђена!“ А свештеник је извео Рашу на амвон, да земљацима говори како се треба спремати за Свету Тајну.         

Годинама памтим Рашин број телефона; звао сам га барем на Стевањдан, да му честитам крсну славу. Увек кад се чујемо, разговарали смо подуже. Његов глас, прави плес равнице, освежавао ме је и одмарао јер је и о најозбиљнијем говорио сталожено, без динарског  преузношења. Увек је имао да каже нешто ново, а као дете радовао се свакој живој чињеници која би нашла пут до њега. 

Раша је  био човек велике социјалне осетљивости. Био је спреман да дигне глас у одбрану обесправљених; није подносио тријумф дивљачког капитализма на овом простору, који је рушио све човечно и светло у нашој стварности. Писао је, у последњој фази свог стваралаштва, социјалну поезију, и позивао да се не миримо са злом.

Покојник је доживео да његов син, отац Бојан, стигне у уторак, дан пре Рашиног одласка, и да се растане с њим, очитавши му молитву. Овај драги човек отишао је Оцу у Светлој седмици, и иза себе оставио лепу успомену међу ближњима. Бог да му душу прости и да га прими тамо где нема болести, жалости и уздисања, но живот бесконачни!