Добио сам, недавно, електронско писмо:

„Поштовани господине Димитријевићу, редовно пратим сајт "Борба за веру" и недавно сам прочитао Ваш чланак у вези са хомосексуалношћу.

Апсолутно се слажем са Вама да се морају спречити сви покушаји наметања нашој деци и омладини накарадних ставова везаних за полни идентитет и понашање, тј. сасећи у корену  сваку намеру да се оно што је болесно прикаже као  здраво  и позитивно.

У тексту сте споменули летње кампове које је, 2002. г. организовало Министарство просвете тадашње српске владе. Познато је да су се, у неким од тих кампова, догађале саблазни о којима је срамота и писати.

Међутим, истине и поштења ради, у то исто време се одвијала и афера у вези са наводним сексуалним злостављањем малолетних ученика Богословије у Нишу, од стране епископа Пахомија.

Црква је подигла свој јасан, оправдан глас против срамних дешавања у летњим камповима али је остала потпуно нема на оптужбе дечака за сексуално узнемиравање од стране владике Пахомија. Вођен је судски поступак који се завршио-ЗАСТАРЕЛОШЋУ СЛУЧАЈА! Да не говорим о наводним застрашивањима, претњама, подмићивањима и сл. која су допринела да се судски поступак неславно заврши.

Е сад, ако је владика био крив (а то знају Господ, владика и тадашњи дечаци, богослови), казна би била-рашчињење, епитимија и  дугогодишњи затвор. Ако није био крив (што опет знају Господ, владика и богослови), онда би казна за младиће- клеветнике била висока новчана казна, могућ затвор као свакако  епитимија. Али, случај је појео мрак. Као што је појео и сличне случајеве новијег датума из источне Босне (оптужбе против владике Василија Качевенде)

Дакле, мислим да ћете се сложити-мора се мерити истим аршином-дићи глас против саблазни и у друштву и у Цркви (а то нису одвојене категорије). Овако, 2002. г. се догодило чисто лицемерје-бацања дрвља и камења на летне кампове српске владе а потпуни мук на срамна дешавања међу црквеним великодостојницима (без обзира да ли Св. Литургију служе правилно или неправилно). Не сме да буде ЗАБРАЊЕНИХ ТЕМА! Народски речено-прво треба почистити властито двориште.

Морам да похвалим цртача карикатура у листу "Блиц", Марка Сомборца, који је одлично реаговао и карикатурама добро "поткрпио" и покојног министра просвете, Гашу Кнежевића али и епископа Пахомија. Жао ми је што немам тај примерак "Блица" да га скенирам и пошаљем Вама.

Узгред, мој пријатељ, професор средње школе, био је ангажован у летњем кампу Министарства просвете на Власинском језеру, баш те 2002.г. Одговорно је тврдио да је све било у најбољем реду, без икаквих инцидената. То је добар човек и честит хришћанин коме заиста верујем. 

У најбољој намери и нади да ће кривци бити праведно кажњени а невини оправдани и на овом (а не само на оном) свету срдачно Вас поздрављам, уз најбоље жеље.

Ово писмо, ако жели, може да објави и Уредништво "Борбе за веру"

Михаило Марковић“

Уважени господине Марковићу,

У потпуности се слажем с Вама. Не можемо бити лицемери и борити се против содомије у друштву, а прикривати содомију међу онима који себе сматрају члановима Цркве, а поготову међу јерарсима. За мене ту не постоје два аршина. У својим текстовима поводом случаја владике Василија (Качавенде), јасно сам рекао: ако се докаже да је тај човек учинио макар део онога што му се приписује, он не може остати епископ; ако се не докаже, он не може бити пензионисан и уклоњен с катедре. Што се случаја владике Пахомија тиче, њега је Синод бранио једним саопштењем 10. јануара 2003. године: “Поводом оптужби моралне природе против Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, Свети архијерејски Синод изражава своје жаљење што средства јавног информисања, пре било какве судске провере, тако олако прихватају и дају у јавност недоказане инсинуације као чињенице. На жалост, у последње време ово није усамљен случај: безбожна хајка, прогон и блаћење Цркве које је трајало деценијама сада као да поново оживљавају у одређеним антицрквеним круговима којима очевидно смета обнављање црквеног живота и враћање народа Цркви. Црква је призвана да лечи од зла и греха самим својим постојањем, природом и сведочењем. У светлости своје етике и Страшног суда на коме ће свачије дело изаћи на видело, она не жели да скрива или подржава било чији грех. Међутим, оно што она захтева јесте претходно утврђивање истине и проверу било које оптужбе, па и ове о којој је реч, без обзира о коме се ради да би се могао донети истински суд и пресуда. Ван тога и без таквог поступка, све се свoди на злонамерно јавно блаћење појединаца и установа због ко зна каквих и чијих интереса и нечасних циљева.“

Овакав приступ случају владике Пахомија није примењен на друге епископе који су смењивани од 2010. наовамо. Напротив – у њиховим случајевима, обилно је коришћена медијска хајка. И десило се шта се десило. А случај владике Пахомија је, судски, застарео. Међутим, постоји и суд Божји за све нас.

Понављам: недело према деци најстрашније је недело. И оно мора бити спречено свуда. Ипак, постоји једна разлика између грехова чланова Цркве (који, ако се докаже да су насртај на децу, морају бити најстроже кажњени, и црквено и световно) и хомосексуалне пропаганде иза које је умало стао (па се повукао, после оштрих протеста) државни апарат са Министарством просвете на челу.

То је покушај да се грех содомије озакони, и учини нормом. Лични грех било кога никада неће постати норма у Цркви (он може бити озакоњен само код јеретика), а покушај нормирања греховног понашања у држави и друштву је преступ против кога се Црква мора борити.

Са изразима искреног поштовања,

Владимир Димитријевић                                    

Фото у наслову: владика врањски Пахомије