ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ СА СТАРЦЕМ ТАДЕЈЕМ

          Бог хоће да од нас људи направи богове.

    Бог је Светлост; Светлост безгранична, несхватљива. И што је у Богу, и јесте светлост - сједињавана јединством природе и нераздељива по Лицима. Отац је Светлост, Син је Светлост, Дух Свети је Светлост - три Лица су једна Светлост; проста, несложена, без времена, савечна, равночесна и равнославна. Тако исто и све што је од Бога јесте светлост, јер нам се дарује од Светлости. Наиме, живот је светлост, бесмртна светлост. Љубав, мир, истина, Царство Небеско - јесте светлост; Рај, милина, рајска земља кротких, венци живота. Сама риза светих јесте светлост; Христос Исус, Спаситељ и Цар свега јесте Светлост.

     Виђење Светог Симеона Новог Богослова

   Једног дана Ти ме срете на путу; и тада по први пут Ти блесну у слабе очи моје пречистим сјајем Божанског Лица Свог. И ја тог часа изгубих и ону малу светлост коју сам, како ми се чинило, имао не могавши Те познати. И како сам могао видети Тебе и познати ко си, кад ја ни сам сјај Лица Твога нисам могао гледати ни схватити. Од тада, Ти си најснисходљивије благоволео често долазити к мени у време кад сам ја стајао крај извора (тј. када је плакао). И Ти си главу моју погружавао у воду и давао да све чешће видим светлост Лица Твог, па си одмах одлетео постајући невидљив и не дајући ми да схватим ко си Ти, што ово чиниш, откуда долазиш и куда одлазиш! Ево, ни досад не дајеш ми да схватим.

   И тако долазећи к мени и одлазећи доста дуго времена, Ти си ми се, мало по мало, јављао све јасније и јасније, и омивао ме водама Својим све више и више, и даровао ми да видим светлост све чистије и чистије, све обимније и обимније! Радећи то за мене дуго време, Ти ме најзад удостоји да видим страшну тајну. Једном кад Ти дође омивши ме, и ја видех муње које ме облиставаху и зраке Лица Твога које се мешаху са водом, и гледајући себе омивена пресветлим и блиставим водама, ја постадох вансебан. Како то би, откуда, и ко беше давалац тога? Не знам, само омиван ја се радовах растући у вери, окрепљујући се надом и узлазећи до неба. После дуго времена које сам овако проводио благодаћу Твојом, ја опет видех другу страшну тајну. Видех, Ти ме узе, узиђе на небеса и мене узнесе са собом, само не знам да ли ме узнесе с телом или без тела? То знаш једино Ти, Који учини ово. И после проведох тамо доста времена дивећи се величини Славе. Ја постадох вансебан од неизмерне висине њене и уздрах сав, али Ти ме опет остави самог на земљи на којој стајах пре. Дошавши себи, ја нађох себе где плачем и чудим се осиромашењу свом. Затим, кратко време после тога, како стадох доле, Ти изволе показати ми горе, на небесима која се отворише, Лице Своје као сунце, без обличја и вида. Но, ни тада Ти ми не даде да познам ко си Ти. Тако, Ти си се на такав начин опет јављао мени често и опет не рекавши ништа, скривао се. Ја сам опет, са сузама, тражио да Те видим, кад најзад потиштен огромном жалошћу и тугом, ја потпуно заборавих и себе самога, и сав свет око себе, и све што је у свету, не држећи у уму ништа од свега видљивог. Тада ми се опет јави Ти - Невидљиви, Неопипљиви, Неухватљиви. Ја сам тад осећао како Ти очишћујеш ум мој, отвараш више очи душе моје, и дајеш ми да боље видим славу Твоју; и да Сам Ти постајеш све већи и већи, и блистањем се шириш све више и више; и мени се чинило да се удаљавањем таме, Ти приближаваш све ближе и ближе, као што често доживљавамо у материјалном свету. Тако је, о, Господе, и мени изгледало да се Ти Непокретни - крећеш, да се Ти Неизменљиви - мењаш, да се Ти Безоблични - уобличујеш.

    Разговор са Господом

   А када потпуно очисти ум мој, Ти ми се јасно јави у светлости Духа и док Те је ум мој гледао јасније и чистије, мени је изгледало као да Ти излазиш однекуд и појавиш се пресвето, и дајеш ми да видим црте безобличног Обличја Твог. Тада Ти учини, те ја изиђох из овога света, мени изгледа и из тела мог (јер ми Ти не даде да ово схватим тачно), но Ти си сијао неизмерно, и како ми се чинило,в  јавио си се сав мени, целом - који сам добро видео, и кад Те ја упитах: "О, Господе, ко си Ти?", тада Ти први пут удостоји мене блудног, да чујем и преслатки глас Твој. И тако си слатко и благо разговарао са мном, да ја бејах као ван себе, и чуђах се и дрхтах и помишљах у себи говорећи: "Каква је ово слава, и какво је ово огромно блистање, и како се и због чега удостојих таквих блага?", а Ти ми рече: "Ја сам Бог, Који из љубави према теби постаде човек и пошто си ме тражио од све душе своје, то ћеш од данас бити брат мој, и пријатељ и сунаследник!" Слушајући ово, ја сав уздрхтах, и ишчезе сва снага моја, и умало што ми душа не изиђе. Прибравши се мало, одговорих: "Ко сам ја Господе, и какво сам добро учинио, ја бедни и кукавни, те ме удостојаваш толиких блага и чиниш ме саучесником и сунаследником славе Твоје?!" И ја при том сматрах да је ова слава и радост изнад сваког ума, а Ти, Владико мој и Христе, опет рече: "Ја говорим с тобом као пријатељ са пријатељем преко Духа Светог, Који, заједно са мном, говори теби. Ово ти даровах једино за добру вољу твоју, и за веру твоју, и даћу ти још више од тога, јер ти, кога сам ја саздао нагим, шта друго сем добре воље имаш као своје сопствено, или си икад имао, да бих ја то примио од тебе, и у замену за то, даровао ти ово? Уосталом, док се не разрешиш од тела потпуно, нећеш видети оно што је савршено, нити ћеш моћи да га васцело уживаш овде." А кад ја на то рекох: "Господе, шта може бити сјајније и веће од овога? Бићу захвалан да будем у оваквој слави и после смрти", Ти ми онда одговори: "Сувише је мала душа твоја човече, кад се ти задовољаваш само оваквим благом. Јер се оно, упоређено са будућим, разликује од овога као што се небо нацртано на хартији разликује од правог неба; но, и несравњиво више се будућа слава разликује од ове коју сада гледаш." Рекавши то, Ти заћута, и мало по мало, сакри се од очију мојих, Слатки и Дивни Господе мој. Ја не знам да ли се ја удаљих од Тебе, или Ти отиде од мене. Уосталом, мени се чинило као да дођох однекуд и уђох у своје пређашње обитавалиште, и умом потпуно се вратих у себе!

   Други разговор са Господом

   После тога, сећајући се дивоте славе Твоје, и речи Твоје, Господе, ја сам плакао; плакао сам и док сам ходао, и док сам седео и док сам јео, и док сам пио, и док сам се молио и имао сам неисказану радост што сам познао Тебе - Творца свеколике творевине. Па, и како сам могао не радовати се? Па ипак, затим, опет наиђе жалост. Жалост што Те одавно видео нисам. У тој силној жељи да Те опет видим, ја једном пођох ка светој икони Пресвете Мајке Твоје, да је целивам, и припадох Њој, молећи јој се. А ти, пре него што устадох, јави се унутар бедног срца мог, начинивши га свег светлошћу. Тада ја сазнадох да Те заиста имам у себи, и од тада Те стадох љубити не само због успомене, тј. не само што сам се сећао Тебе и славе Твоје, него што сам истински веровао да унутра, у себи, имам Тебе - Ипостасну Љубав. Јер, истинска љубав - јеси Ти, Бог. Ја, видећи како ова љубав расте из дана у дан, и разговора са мном увек, или боље рећи, видећи како ме Ти преко ње учиш и обасјаваш и просвећујеш, радујем се, веселим се као онај који је већ превазишао сваку наду и веру; као што и св. апостол Павле каже: "Кад ко види што, како ћемо се надати? Стога, ако имам Тебе, чему другом више да се надам?" И ти ми, Господе, опет рече: "Чуј, чему да се надаш: као што ти кад гледаш сунце у води, не видиш само сунце, тако разумеш и оно што бива у теби; затвори себе сама и старај се да свагда видиш мене чисто и јасно унутра у себи, као сунце у чистој води. Радећи тако, ти ћеш се затим, удостојити да после смрти видиш мене, као што сам ти раније рекао."

***

   (Старац Тадеј): Он се после сећао као да га је Господ оставио; и онда када је пошао у Цркву Мајке Божије, он је одједанпут видео у себи неисказану светлост. Срце се проширило! А /он/ није разумео./ И Господ му/ каже: "Ово што видиш у себи, то разуми: кад гледаш сунце у бистрој води, то као да мене гледаш; и научи се тако увек да ме гледаш. Ако се не будеш тако старао, не будеш се тако трудио, неће ти користити ништа. Штавише, и ове речи ће ти служити на осуду. Јер, онај ко је у друштву цара земаљског, ако и отпадне од царске љубави, опет живи, на неки начин, на земљи. Онај ко отпадне од моје љубави, он одједанпут осиромаши, и моји непријатељи га одмах узму. И због његове пређашње љубави према мени, они тако драстично поступају с њим, да се не може исказати. Зато се потруди увек да ме гледаш."

   И он је Исусову молитву стално упражњавао.

***

   Својевремено, и ја сам мислио да су Свети Оци, кад су добили бесплатну благодат, да су је очували целог свог живота; међутим, овде каже да се не надамо; Господ после сваком ревнитељу даје бесплатну благодат, али се тражи од душе да она свесно, апсолутно одбаци зло и цела се окрене према добру - према Господу. Свесно да одбаци зло. Зло морамо да савладамо миром и тишином, мирним и тихим мислима. Зато нам се кроз живот дешавају многе невоље и патње. Свети Оци кажу да, ако се сами не смиримо, Господ неће престати да нас смирава. Једна невоља која нам много бола задаје, често пута ће се јављати, док се не научимо да је савладамо миром и тишином и да не обраћамо пажњу на њу. Зато они који желе Господа, пролазе кроз многе тешкоће. Штавише, и од наших најрођенијих дешава нам се тако да нас презру, одбаце. Морамо са миром, и пуно разумевања да их схватимо, да никога не осуђујемо. Зато што смо сви ми овде у борби, сви ти наши рођени, ближњи и даљњи, сви смо у борби! Да схватимо, да кад бисмо ми били у њиховом положају, можда бисмо били и гори у поступању (него што су они према ближњима), зато треба да се смиримо.

   По томе ћемо знати да смо омиљени Господу, ако нам Господ задаје тежак задатак и многе невоље у животу имамо. Свети Оцу кажу: "Ако видиш да имаш неизмењени мир, пази, ниси на добром путу." Ти, значи, нешто чиниш непријатељу по вољи, не дира те зато што те има у власти. Пролазиш добро, немаш много искушења - он те држи, ти и не примећујеш да си у његовој власти. Ето, тако и ови наши спиритисти су у власти, а не примећују. Не да им се уопште да дођу себи. Они неће никога да послушају, да се оставе тога зла, јер су под руководством духова злобе. Непријатељ побожнима приступа са десне стране, неће одмах да удари непријатељски, јер зна да ће бити одбијен; него на овај начин. И онда осматра са стране да види да ли ће они да приме то што ће им се јавити нешто. Он се јавља у виду анђела, у виду Господа, светитеља и открива разне тајне и разне догађаје. Све су то њихови трикови. Видите да и људи праве трикове, а поготову духовне.

    А како они могу да знају да то није добро?

   Они не могу да сазнају. Могу, али много да се напате. Особита благодат Божија на њих да делује, да се много моле за њих; али много је тешко. Ако се молимо за некога ко је потпуно окупиран, онда морамо носити терет, јер духови под небом се окрећу на нас, јер ми желимо и тражимо да Господ извуче из ропства заробљеника.

   Сваки човек има слободну вољу за опредељење. Дато нам је расуђивање да видимо шта је добро, а шта зло. А, пошто ми нисмо савршени, Господ дела кроз Своју свету Цркву. Свештеник може бити лошег понашања, лошег живота, али он не сме причати нешто ван онога што света Црква проповеда. Духом Светим руковођена света Црква! Али, наши спиритисти неће да слушају шта им се каже у Цркви, него што им се каже на њиховим молитвама, на њиховим сеансама. То они извршавају. Ватрено извршавају. Они их окупирају тиме што чине многа добра дела. Ми смо позвани да чинимо добра дела, али се не спасавамо делима. Јер, кад бисмо се спасавали делима, не би било потребно да Господ дође да нас спасава. Ми смо позвани да будемо такви. Ми се само милошћу Божјом спасавамо. Благодат Божја нас спасава. Господ нас спасава. За дела добродетељи ми добијамо награду, али спасење је Господње.

   Значи ли, оче игумане, када је релативни, константан мир у човеку, да то његово стање није добро?

   Ми повремено имамо мир, а повремено рат. То допушта Господ, да будемо сви ми ратници. Нас Господ поучава да будемо силни ратници, да знамо да савладамо то зло. Јер, једна негативна особина, која се од детињства укотвила у нама, треба често да се јавља и много времена да прође док не добијемо искуство да не обраћамо пажњу и да је одбијамо. То треба да се савлада. А, за то треба да прође времена, и искусни људи, који су прошли кроз то, кроз те фазе, треба да нам објасне како то, на који начин да се навикнемо да сачувамо свој унутрашњи мир. Свети Исак Сирин нам говори: "По сваку цену сачувај свој унутрашњи мир. Немој свој унутрашњи мир да даш ни за шта на свету." И каже још: "Помири се сам са собом и помириће се са тобом и небо и земља!"

    Али, нама је тешко да се помиримо сами са собом.

   Унутрашњи мир је - где нема никаквих брига овога света, никаквих интереса, ни према својој личности (да смо ослобођени од своје личности и од овога света).

   Какве су нам мисли, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, благе, и живот нам је благ. Ако су нам мисли разорне, онда немамо мира ни покоја. Ако нам неко каже нешто што није по нашој вољи, одмах експлодирамо. Тако се види где смо. А, треба да се научимо да будемо мирни. Не тиче нас се посао неких тамо који се свађају; тамо неко вређа, а ми се револтирамо овде, а не учествујемо тамо. То је њихова ствар.

   Видите како смо слаби, како слабо чувамо унутрашњи мир.

   Шта је потребно за стицање унутрашњег мира?

   Пажња мора да буде на свему. Пажња, и о свему да се расуђује. Јер, Господ је казао Исусу Навину: "Што год предузмеш, прво о свему дубоко размисли."

   Ако расудимо и кажемо ми мислимо да ће то да користи; али, ако будемо казали само ћемо повредити, нећемо ништа корисно допринети, онда је боље ћутати. Све са расуђивањем. Када се расуђује, онда се обраћа пажња. Пажња је потребна и за молитву. Пажња треба да иде напред, испред молитве. Да знамо шта тражимо, за шта се молимо. Видите, како ми кад се обраћамо са неком молбом, некој особи, кажемо: "Ја знам, убеђен сам да ћеш ми помоћи ако се заузмеш за ову ствар." Ми смо концентрисани на оне речи које њему изјављујемо.

   Па, како кад се ми човеку обраћамо тако, са пуном пажњом, како ли тек треба Господу, Животу своме? Али, ми смо углавном научили, па изврдамо своје молитве, читамо их напамет или из књиге. Не учествујемо, ни срцем, ни осећањем, него прочитамо, а не знамо ни шта смо прочитали.

   Оче, интересује ме та пажња, задобијање те пажње, да ли то човек треба да практикује ћутањем пред молитву, ћутањем пред Господом; како то човек треба да "ћути пред Богом"?

   Свети Оци кажу: "Молитва потребује апсолутно безбрижан живот." Ми се расејано молимо. Ми се нисмо предали вољи Господњој, све мислимо да ми морамо размислити о свему, и да Господ има много других брига са целим светом, са васионом. Питамо се: "Да ли ће Он о нама размислити или неће?" - значи, мало је вере у нас, немамо поверења. А, Господ размишља о свему. Видите, ми треба да гледамо Њега. Ето, каже Он: "Ово је живот вечни: да Тебе позна и Кога си послао Исуса Христа." То значи, да сваки догађај, свака најмања ситница што се дешава око нас и с нама, свуда указује на промисао Господњу и допуштење Његово. Ништа у космосу не бива без промисла и без допуштења. Све што је племенито и узвишено, промисао је Божија. Све што видимо хаотично, Он зна зашто је /тако/ допустио и докле је допустио. Да гледамо /тако као/ да је Он свуда присутан. Видите, када будемо тако живели, значи свуда, стално у присуству Господњем, сваки наш рад биће од срца. Не радимо људима, радимо Богу! Сваки посао, је Божански, од Бога. Онда нећемо бити резервисани. А докле год код нас буде резервисаности, нисмо способни за Царство Небеско. Зашто нисмо способни? - Зато што смо ми овде подвојени Сатани.

   За све смо резервисани, у сваком послу, све некако не дајемо себе без резерве. Господ стално Самог Себе без резерве даје, и хоће да и ми такви будемо. А ми смо увек резервисани, и та резервисаност нас одваја од Господа и од Царства Небесног. Зато треба овде да се научимо на небески живот. Да будемо апсолутно послушни и апсолутно предани вољи Божијој, ма шта се са нама дешавало. Као из руке Господње примати; не размишљати о томе. А околности? Он зна шта ми можемо да подносимо, шта не можемо, шта ће допустити, шта неће. Он зна да ли ћемо моћи неко искушење претрпети. Он нам искушење допушта, да бисмо га могли савладати миром. Да касније,ако наиђе такво искушење, оно ће да оде, јер не учествујемо, не укључујемо свој, тако рећи, "мислени апарат" у догађаје.

   Јер, догађаји иду својим током, ми се упетљавамо у то, не чувамо свој унутрашњи мир, мешамо се тамо где не треба. Где Господ допусти он /догађај/ иде својим током. Он ће проћи поред нас и неће нас дотаћи ако смо већ стекли унутрашњи мир. Ако ли учествујемо, страдамо.

   Како се доживљава Бог? Ето, светом Симеону се јавио, али после дуго времена, и баш као Личност, а сада се (тако) не јавља?

   Јесте, св. Симеон Нови Богослов је и оно времен описао као време у коме није било старих догађаја када се Господ јављао људима и чинио чудеса. Неки су много устајали против св. Симеона. он је стварно описао своје животне догађаје. И то баш ради њих, да виде да има Господа увек, у свако време. И он је, дакле, имао многе невоље, и пролазио је кроз многе тешкоће у животу.

   Видите да је и он описао, да иако је добио утеху, опет је после наишла чамотиња, равнодушност према свему, /чак/ и према спасењу. И мислио је: "Господ ме је потпуно заборавио и оставио, дигао је руке од мене", па размишља: "Шта ли сам учинио да ме је Господ толико одбацио?" И тако он смирено, а Господ му тако даде да виде да ли тражи, да ли жели са Њим нераздвојно да буде. Тако Господ допушта да мало запливамо на дубини. И онда када видимо да немамо снаге да даље пливамо, завапимо: "Господе спаси!", али нема, морамо сами мало да манемо рукамо вамо-тамо. Али, кад је најкритичније стање, онда Господ спасава - као апостола Петра.

   Управо кад човек призна своју немоћ, немоћ да се бори и немоћ, рецимо, најодбаченијег од свих?

   Јесте, зато што се смири душа. Баш су питали св. Симеона Новог Богослова, и њега и Свете Оце: "Па, како то да се човек осећа најгрешнији од свих на земљи, како то може?" А он каже искрено: "Ја тако осећам." То, у ствари, благодат Божија чува душу у смирењу. И стварно човек осећа да је, тако рећи, нижи од сваког створа, и од самих духова који су пали.

   Такво осећање значи да благодат Божија чува душу у смиреном стању. Јер, да није тако, ми смо много слаби, одмах помислимо да имамо нешто, а шта имамо што нисмо добили? - Немамо ништа. И свети апостол каже: "Ако хришћанин мисли и није утврђен у мисли да све што год је у Њему - добро је, и све што Он чини - добро је; ако не мисли да то Христос Спаситељ ради, и да Он то дела - узалуд је хришћанин." Видите, немамо ништа своје. Ми смо оруђе у рукама Господњим и треба да Му будемо потпуно предани. И Он, по Својој светој вољи, да руководи нама.

   Ето, видите и мени је било много тешко моје послушање. 43. г., када сам био по други пут затворен од Немаца, казало ми се да се не плашим смрти, јер сам мислио да по други пут нећу изаћи жив из немачког затвора. Први пут су ме осумњичили да сам ишао у Банат ради оснивања комунистичке ћелије. И тако сам ја регистрован код Немаца. И кад сам после, по други пут, био затворен, ја сам пао, мишљах: више нема живота. Жив изаћи из немачког затвора нећу, готово је, завршено. И онда сам тако био сав очајан, и после ми се један младић јавио, и то види се да није од овога света, и показао ми једну мапу и каже: "Немој  да страхујеш и да се плашиш, јер ти ваља још многе утешити и охрабрити." То ми рече. Али, опет, тако, нисам ја то онда ни схватио. Тек после, кад ми је о. Арсеније писао да не оклевам него одмах да дођен на Свету Гору, вели: "Владика ће дати." А оно видим да владика није вољан, не да ми. И кад сам био први пут на Светој Гори, морао сам се вратити, јер ни онда није био вољан. И онда после пишем; мислио сам: зашто ми се не да да идем? Онда сам се сетио оног што је било 43. г. И видим да сад то мора да се испуни. Али, кажем, овако, по срцу говорим - да ми је много било тешко. Али да Господ није скинуо овај терет, ја не бих могао сам. Човек не би могао то своје мишљење да избаци из главе. И тако, видите, да сад мора да се врши послушање докле год Господ да живота и здравља. Но, хвала Богу, што је ипак тај терет скинуо.

    Како човек да се сачува од славољубља?

   Благодатно дејство које се добије бесплатно, траје све дотле, док је пажња човекова изнутра, сједињена са Господом. Човек се труди, ради, све Господу ради. И гледа свуда Господа, у свакој твари. Он је свуда. Он је Живот. И свуда је покретач живота. Свуда је присутан. И докле год је човеку пажња управљена на Господа и Царство Небеско, он гледа на свет тако. Видите да у свакоме Господ почива, тајно, без разлике да ли Га човек поштује или не. Али, Он је ту, у центру живота. Он покреће живот. Он је Животодавац. И докле год је та пажња првенствено ту, у срцу, чува се тај унутрашњи мир и радост Божанска, која се бесплатно даје почетницима. А после ако нам мало пажња скрене са тога, запечати се на неким предметима овоземним, било ка мртвим предметима, било ка живом створењу, одмах се изгуби унутрашњи мир - не може на две стране. Онај предмет коме смо посветили пажњу, одмах улази унутра, заузима престо Господњи, заузима срце. А то може бити слава, част, богатство, лепота. Чим нам се попне на трон, онда заживи у нама. Коме пажњу посвећујемо, то осећање у нама живи.

    Како ће људи да се спасу?

   Па, Господ зна. Господ жели. Свако је позван. Много је позваних, али мало одабраних. Да се молимо Господу да будемо у реду Његових одабраних. Да нас не остави. Ми смо слаби. Ми смо такве заљубљиве природе у овом свету. Нисмо као анђели. Анђели се не заљубљују тварима. А ми, што год видимо згодно и по нашем укусу, одмах бисмо хтели за себе да придобијемо. И чим придобијемо, ми брзо изгустирамо ту ствар. То за кратко време, и одмах прелазимо на други предмет. Желели бисмо нешто друго. И никада да зајазимо те своје осећаје. А кад смо ми такви, шта очекујемо од ближњих, кад смо ми такви превртљивци? Час једно, час друго, час треће. Значи, треба да запечатимо тамо где је непоколебљивост. Ми тражимо ослонац овде на земљи, а сваки ослонац нам се измакне. Немамо тог ослонца који ће да буде неимењен, постојан. Једино Господ. Он је неизменљив, исти у векове. И ко се нада на Њега, неће бити постиђен.

   Зашто упорно тражимо ослонце, кад знамо да нису постојани?

   Зато што смо слаби. Ми смо деца. Кад смо деца Небеског Оца, ми тражимо ослонца од родитеља. Да! Ми смо рођени телесно од родитеља, па тражимо од телесних родитеља ослонца. Али, они имају брига, нису, тако рећи, имуни на бриге. Њих спопадају бриге, невоље, тешкоће, тако да ми погледавамо у њих - а они не гледају на нас. Кажу: "Имаш главу, па размисли. Сад си зрео." А Отац Небески то не избегава. Он стално гледа, стално нас води, ако нам је срце сједињено са Њим. А ако ми тражимо ослонца у овом свету, па добро. Дете тражи, хајде нађе ако нађе. Али, овде у свету, тешко га је наћи. Много је тешко наћи једномишљеника у животу. Свети Оци кажу: "Ако си нашао једномишљеника у животу, нашао си спасење." А то је врло тешко наћи. Ја сам у животу наишао, тако рећи, на две особе које су у браку свој живот провели најидеалније и најбоље. (Само, њихови супрузи нису били у животу.) Сад сам, пре неколико година, наишао на једнога. Причао сам вам за Илију. Упокојио се. Интересантно како је Господ сјединио њих двоје. Преко тридесет година су били у браку. И каже он: "Ја и моја Мира још ниједном нисмо имали оштру реч међу собом. Што ја хоћу, хоће и моја Мира. Што хоће моја Мира, хоћу и ја." А био је жустре природе и имао је тешко послушање овде на земљи, био је милиционер. Долазио је у додир са разним лошим карактерима и особинама људи и тамо поквари расположење, дође нерасположен кући, а Мира је увек умела да чека, тако да би се он одмах опуштао. Његов је кутак био рај.

***

   Свети Симеон говори о себи: "Ја нисам имао дуготрајних постова, нити сам проводио ноћи без сна. Нисам спавао на голој земљи, нити сам друге трудове извршавао. Него сам гледао само на своје немоћи и унижавао сам себе, и Господ ме је спасао."

   Значи то није неопходно?

   Он исто говори: "У онај велики Дан, неће се тражити од душе да ли се она молила, да ли је она постила, да ли је она извршавала каква добра дела у животу. Али, зато ће свака душа брижљиво бити испитана да ли она има штогод заједничко са Христом Спаситељем. Да ли она има карактерну особину Христа Спаситеља."

   Ми смо позвани да будемо молитвеници, трудбеници, да творимо добро, али ако се не трудимо да изградимо своју карактерну особину, онда је све узалудно. Творац није једна природа са твари. Умни огањ је много боље сакривен у уму, него осећајни у осећањима.

   На другом месту каже: "За телесни живот потребни су будни осећаји телесних чула. За духовни живот потребна је будност срца. А духовни је живот активност без учешћа телесних чула."

   Само делање ума, без осећања?

   Духовни је живот умни живот, уздигнут изнад свих осећаја овога света и свих жеља.

   Монаштво - то је одрицање од света и свега што је од света. Одрицање од своје воље и од својих жеља.

***

   Душа која се с Богом здружила бива кротка и смирена. И када се моли, помишља да стоји пред Лицем Бога, не дозвољава да блуди тамо и амо.

   За ово сам хтео да вас питам: "Нема већег греха од молитве без страха Божијег, без патње и благовољења?" А шта је страх Божији? Не могу то да замишљам, јер сматрам да, ако сам у љубави Божијој, чега да се плашим?

   Страх Божији није животињски страх овога света. Ми стално страхујемо животињским страхом. То треба да се савлада. То је паклена особина. Ми страхујемо стално. Живот нам је у страху: од сутрашњице, од будућности, шта ће бити?... - то је животињски страх. Страх је Божији, кад некога волите, и то заиста га од срца волите, ви гледате да целим својим бићем, не само речима, делом и животом, да га не увредите, да га не ожалостите, и мислима, такође. Дакле, све гледате да му учините по вољи, да буде задовољан. И то је страх Божији: да ничин не ожалостимо Родитеља свога. Било својим животом, било својим мислима, јер наш ум хоће тамо да се умеша, свугде да забоде њушку - и где треба и где не треба. И после нам је неко крив. Сами смо криви, опустили смо се, размишљамо о стварима у које не треба да улазимо. Ту смо у кругу, у колективу, тамо где радимо. Тамо се свађају, препиру, те седнице. И зато Свети Оци кажу да је на скупу најбоље ћутати. Нека други дају предлоге, ти ћути и слушај. Па, ако хоће, ако мораш нешто да кажеш, кажи то што не би никога увредило, ничије достојанство. Боље је не упетљати се. Гледај свој посао и сачувај свој мир.

   Ево код мене случај: ја хоћу да браним правду, а неправда победи на неки начин. Јесте, али видите шта свети апостол Павле каже: "Онај је слуга Господњи, који може неправду трпети."

   Добро неправду према себи, али неправду према другоме?

   Па, то нас пече. Ми можемо да бранимо правду, али да ли ће она бити усвојена? А Господ, чим је допустио, зна због чега је допустио. Ми нећемо моћи речима да то спречимо. Речима само можемо да позледимо нечије достојанство, да још жешће поступи према овоме кога бранимо. Ми бранимо, а у ствари комплимујемо ствари. Ако је неко тамо под командом духова злобе, у њега само се зло роји, а хоћемо ли ми нешто утицати својим речима? Не, напротив. Ако ли кажемо бранећи од неправде, још ће горе бити ономе. Него једино да се обраћамо од срца Ономе Који правду дели. Да Господ то среди.

   На једном хришћанском скупу, где је било и других религија, био је присутан и један Кинез. Свако је своје мишљење дао и образложио, док он све време ништа није проговорио. Кад је завршена седница, добро се завршило, лепо, хвала Богу, они га питају: "Зашто ти, молим те, никакав предлог ниси дао, све време си ћутао? Да си нешто барем рекао?!" А он каже: "Ја сам се све време молио Богу за овај скуп на који смо се сјединили, да Господ реши то питање на најлепши и најбољи начин. Да се донесе једна одлука која ће бити корисна, уопште, за све." И како треба бранити правду, види се: ако се каже реч, неће се усвојити, него ће још више да позледи. Треба да се обратимо тамо, где је Највиши, Сили - Који господари умовима свега, свачијим умом, па ће све то да се смири.

***

   Ја бих Вас питала још о том духовном миру. Ви сте рекли да не треба да буде никаквих мисли о светским стварима. А има ли неких мисли које су упућене на будући живот, или је то само једно стање, једно осећање?

   Ми не знамо ни шта ће после минут-два с нама бити. Будућност није у нашој власти. Онда треба да будемо од тога ослобођени. Ми да планирамо да то све предамо у руке Господње. Он је тај Планер Који зна шта ће бити с овим светом. А ми да будемо ослобођени од притиска тих мисли: шта ће бити, како ће бити; него ми да будемо слободни. Господњи слободњаци.

   Људи траже мир, слободу. Они не знају, сиромаси, шта је слобода, да је то све. Међутим не, то је једно ропство. Робујемо стално; и ако имамо свега и свачега, робујемо оном богатству, и немамо мира, покоја.

   Можемо да идемо куда хоћемо, радимо шта хоћемо, па опет, није то слобода. Слобода је она Господња Слобода - кад је човек ослобођен од тираније мисли. Кад га не тиранишу никакве мисли, живи у миру. Он је стално у молитви, очекује од Господа, ради по савести, труди се. Сваки посао ради од срца. Целокупно биће наше да учествује и у молитви и у раду и у свему. И да не будемо ратници на неправедној страни, да не ратујемо ни са ким. Да мислено не ратујемо. Да будемо помирени са свима. Да не примамо увреде к срцу. Пусти, данас нас увреди овај, сутра ко зна ко ће. Ми стално обраћамо пажњу на те увреде, а треба то да савладамо миром. Да не примамо к срцу. И кад не примамо к срцу, онда непријатељ хоће да вређа, но, ако се оно одбије од нас, не ремети наш унутрашњи мир, и после виде они: вређају, вређају, па дигну после руке. Па, се људи после чуде: "Како, човече, ти си стекао мир, као да те не интересује овај живот. Ми се нервирамо, вређамо - ти ништа; не вређаш се. Како си то стекао? Како то може? Ми немамо снаге!" - То Господ чува.

   А да ли могу ја да будем без мисли?

   Па можеш да будеш без мисли. Види како Свети Оци кажу: "Кад се сједине осјећаји, мисли и воља, онда је то снага, а концентрисана је у срцу." За духовни живот треба будно срце. А будно је срце онда кад ради човек од срца - оно је загрејано. Увек, увек је загрејано, увек пламено. Увек тако, све, сваки посао, све ради од срца.

   Е, кад наиђе талас борбе, поклапа нас мишљење свакојаких брига - онда морамо да прибегнемо одмах ту, код куће, како Господ каже, и да ћутимо. Пошто не можемо одмах да је (мисао) одбацимо онда морамо ћутати. Ћути. То није наше да мислимо. Зна Господ план, шта можемо, шта не можемо. И кад ћутим/о, смирим/о се, онда треба да дамо запослење том нашем уму, јер је он научио да лута. Дајмо уму запослење - нек се тамо моли. Да се моли од срца. И онда тако постепено, навикнемо се молитви и молитва нам прелази у навику, као сваки посао: научимо га и после без мисли о том послу, руке раде и извршава се тај посао. Тако и молитва, постепено, она после прелази у навику. Моли се тако унутра, без речи, а кад Господ, видећи труд - да Га ми тражимо од срца и желимо да с Њим будемо во вјеки, нераздвојно, онда нам Он даје благодатну силу и срце се после моли непрекидно. Радимо и слушамо унутра молитву.

   Мене интересује, кад се молим, да ли се ја молим својој представи о Богу или Богу? Јер, ја Бога као личност не могу да доживим.

   Видите, не сме се ништа замислити: никакве слике, никаква представа.

   Не замислим. Више имам као неко нејасно осећање. А чим почнем одређену представу, онда баш све нестане.

   Ми знамо да је Господ био човек, Спаситељ. И ми га знамо као човека. Видите колико нам се Он приближио. Да нам буде не само по духу, него и по телу /близак/; јер, ми смо Његов род. Његови смо. Па, кад смо Његови, онда треба да се приближимо срцем. Када често размишљамо о некој особи, ми ћемо да заволимо ту особу. Разумете? Јер, немогуће је заволети једну особу ако дуго не обраћамо пажњу /на њу/ и мисли не посвећујемо њој.

   Па да; онда не може... И кад тако заволимо неку ствар: то је много згодно, хтели бисмо да је имамо, и ако би нам неко украо то, било би нам жао. Значи, већ смо заробљени, заволели смо ту ствар.

   Тако исто размишљајмо о Господу: стално, знајући да је само у Његовој власти сва моћ, сва снага; Он све може, Његово је све. Па, зашто, коме онда другом да се обраћамо? Ко је силнији од Њега да нам нешто помогне. Знате, научимо се да се приближимо са срцем к Њему. А Он је ту, Он је у срцу; није Он далеко, Он је у центру живота и покреће живот.

   А кад му се обратимо, онда почиње срце да се распламсава, да гори.

   Загреје се срце – и уколико је концентрација мислених сила човека у једном и уколико је јача концентрација, онда све више настаје пламен, онда се од срца све ради. И после, видећеш како се околности око нас мењају, мишљења оних који су расејани – и они се мењају, зато што зрачи мир из нас. Мењају мисли и они који с нама живе! Мењају се! Ако смо пре били оптерећени, њима после прија у нашој средини. Док, у почетку су ратовали с нама, стално, а после виде да зрачимо. Ми не враћамо истом мером, него упућујемо мирне, тихе, пуне љубави и доброте мисли. Не ратујемо. Прекинули смо рат, нећемо ни са ким да ратујемо. Желимо мир. А кад је рат између две стране мора једна страна да попусти ради склапања мира. А то смо ми. Господ је казао да волимо непријатеље, да се молимо за њих. Ето, видите.

    Ја кад се обраћам Богу, имам неко нејасно осећање. Као да је Бог нека особа. Ја не дајем никакве квалитете. Мени не треба некакво физичко обличје. Имам осећај да је баш као биће, али без неких одређених особина, сем оног што знамо о Богу. Али се бојим да то мене ђаво не превари, да ја створим нешто што у ствари није Бог.

   Кад се молиш, треба обраћати пажњу добро на оне речи које изговараш. Ту да буде пажња. Јер ум је способан да представља свашта. Ми можемо у мислима да представимо свакојаку слику. И онда, јавља нам се, у потпуности смо убеђени у то, и јавља нам се. Не, то! То смо расејани, разбијени. А објашњавају Свети Оци да само о четири ствари можемо размишљати у време молитве. Али, не размишљати, него имати представу.

   То значи:

   -  о смрти;

   -  о Суду;

   -  о рају;

    -  о паклу.

   То су четири ствари.

   Значи о смрти – нека свако представља своју смрт, има слику о крају живота, или представу да је овај живот врло кратак. Брзо пролази, дође старост муњевито. Ево, као да је јуче завршен рат, а прошло четрдесет година. Па, да! Четрдесет година одоше – један век човечији скоро. И тако, видите да то брзо пролази.

   Значи, представа да живот брзо пролази – то је представа смрти. Значи, мислити о смрти.

   О Суду, то значи да ћемо морати дати одговор за свој живот. Ми као разумна бића даћемо одговор, како смо снагу која је у нама, (то је Божанска снага – ми немамо свој живот, он нам је дарован) како смо употребили у овом животу. Шта смо допринели својим животом. Да ли смо допринели миру и тишини у космосу, или хаосу; или смо више обратили пажњу на хаотично стање. Зато мрамо да се стално трудимо да у нама мирне, тихе, благе мисли, Божанске мисли да буду.

   То значи: о Суду, и онда о рају и о паклу. Не размишљати, него имати представу док се, кажем, не упечати та слика у нама. Можемо размишљати и пола дана, док се не представи та представа. Само, то имати, ту представу у себи! Значи: смрт, Суд, рај и пакао. Представу! А, обраћати пажњу на речи – шта тражимо, зашто се молимо, шта изговарамо. Ту да буде пажња, разумете? А ако је потребно да нам се Господ јави, (само Господ нам се јавља у крајњој потреби, јер ми, ако нам се јави из духовног света, ми смо слаби и не можемо, одмах то да препознамо) – усијане смо главе. И готово је, душа пропада. Свети Оци су се, штавише, молили да немају никаква виђења. Да им се ништа не представља. Кад је најпотребније души да се утеши, кад немамо утеху од ближњег, онда Господ сам утеши. Будете обично у сну, имамо тако сан, упечатљив, да би остао. Даје нам у крајњим потребама, кад немамо утеху, кад Господ не може преко ближњег да нас утеши.

   А како код ових представа, рецимо о рају, паклу, о Страшном Суду и о смрти, кад коју представу треба човек да има, је’л товезано за садржај молитве?

   Да има представа. На пример: узмимо Вјерују. Читамо Вјерују, то је Символ наше вере, то је на Светим саборима изнето тако да би се учврстили, да знамо шта верујемо. И онда ми кад пажљиво читамо све што пише у Символу вере, да имамо представу. На пример, читамо: “Верујем у Једнога Бога Оца”, представа да је Један Бог, и после: “И у Једнога Господа Исуса Христа, рођеног пре свих векова”, итд.: “Светлост од Светлости” – то нам је представа – не размишљамо, али стоји нам као представа.

   Вера без испитивања?

   Јесте, тако је. Значи, ум је заузет гледањем. Пошто он воли да шета, а, ти га заузми тиме; и са пажњом – да се буде пажљив шта се говори, шта се тражи, шта се моли, шта се тражи у молитви.

   Ја сам опет, много свеснији Вас него Бога?

   Човек, када је у молитви, он и не мисли – као да он и не представља ништа. Свети Оци и кажу тако, кад се моли човек, треба да има такву мисао, да никога нема на овом свету. Само он и Бог, и он се обраћа Богу. Никога нема. У васиони нема никога, само њих двоје, разумете? То је опет представа. А не да се окрене на своју личност, јер кад се окрене, мислимо о својим потребама – тако ми сами себи највише и сметамо. Не смета нама други, него ми сами сметамо.Највећа смо препрека ми сами себи. Ми мислимо: зло је тамо напољу; оно кружи тако само, али ако не би имали ми зло не би се оно закачило за нас. Зло је унутра у нама. Није оно криво, него смо ми криви што смо пореметили мир. Нисмо сачували мир.

   Неко нам тамо прети, оговара нас. Нека има слободну вољу, нека ради свој посао, а ми имамо свој посао – да чувамо мир.

   Хтео сам да питам да ли је Ваш отац духовник Амвросије, је ли он био задобио Исусову молитву?

   Јесте, он је молитвеник био стално. Он је стално очекивао крај живота. Он је у разговору, кад нешто каже, пријањао је човеку за срце. Знате, имао је велику утеху; како треба човек да се брани, како ум да се моли, да се труди, да постане истинито чедо Господње. Јер, као што Свети Оци кажу: “Кад се предлог одбаци, онда је победа добијена без борбе.” Ако се вежба, па имамо то из млађих дана то извежбано, много је то корисно, уопште за свакога.

   Ја имам, тако једно духовно чедо, у свету је, али живи боље него и један монах. Кажем му да одбаци предлог. Велим му: “Видећеш сам, извежбаћеш се, кажеш себи: “О томе нећу да мислим!” – Видећеш, бићеш миран и тих.” И он се извежбао.  Примио оно као што сам му казао (кад се одбаци предлог, победа је добијена без борбе). Нема борбе! И он је то /предлоге/ одбацио, и тако стално. И он је сад миран потпуно. То је човек развијен, има преко стотину кила, невероватно; није он дебео него јако снажан. Али, миран!

   Родитељи га терају да се жени, кажу, сад је завршио војни рок и сад треба да се жени. А он вели: “Ја не знам, изгледа да сам се ушкопио.” “Ма, ниси се”, рекох, “човече, ушкопио, пази добро, немој да се превариш, па да опет примаш предлог. Јер, телесне страсти, не могу се оне распалити без филма, гледањем филмова, без предлога о коме почнеш да размишљаш. Тело је мирно кад нема тих страстних мисли.” Рекох: “Не мој да се превариш да примиш, ако будеш примио, видећеш после да ниси се ушкопио.”

   “Терају ме да се женим. Нећу да се женим.” Миран је он, ништа не утичу на њега женскиње. И он једног дана, хајде да проба да прими филм, предлог: “Шта ћу сад, оче, не могу сад да избацим из главе!?” “Па је ли видиш како је опасно? Сад мораш да одеш на молитву, мораш мало да нажуљиш колена, и руке, мало нек усахну. Мораш да молиш Господа, и после ће опет бити добро.” И после каже: “А, више не, не шалим се ја више да пробам, не треба ми.” Видите, извежбао се и миран је. Он сад хоће да и његови другови, они свакојаке животе живе, да и они буду целомудрени; па, ако неће, нек се жене, па да имају жену, а не таквим животом да живе. Он тамо проповеда и њима, па каже им: “Немој много да се залетиш, после нећеш моћи сам да изађеш. Врази после нападају, јер их ти извлачиш.” Знате, нападају на њега. Јер, он је много оне борбе имао, врази су га тукли, знате, онда дође сав плав, убијен, као да је ударен предметом!

   Мученик, невероватно! Видите како треба живети. А ми примамо све: што на уму, то на друму. Није добро, видиш, па немаш мира, немаш покоја. Научиш се, одбациш предлог и миран си. Не фантазираш, не примаш те слике.

   Добро би било, оче, да нам кажете о целомудрености живота у самом браку, као и о власти мужа над женом. Шта кажу о томе Свети Оци?

   Нису позвани само монаси да се уздржавају. Они дају завет. Знана су три завета: послушност, целомудреност и сиромаштво. То су три главна завета.

   Не само да монах треба да буде уздржан, него и сви! Брак није ради задовољења страсти, него је брак ради рађања деце. Постоји поремећај код човека. Због пада се све пореметило. Видите, у природи све има свој ток, ред, док код човека нема тога. Све је код њега искривљено, све је извитоперено и због тога што смо непослушни ми смо пореметили, прекршили смо, значи, заповест Оца Небеског и све се пореметило у нама, све се пореметило. Е, сад треба да се то успостави, мора да се негује уздржљивост.

   Уздржљивост је за свакога, није само за монаха, него за сваког појединца. Зато неће бити оправдан ни муж ни жена ако задовољавају страсти. Брак је, каже се, ради рађања деце, не ради задовољавања страсти. И одговараће пред Богом што нису били уздржани, уздржљиви, да! Зна се, апостол и објашњава то да ако се дуго уздржава, да вас, каже, враг не би искушавао мора се: повремено, по договору, кад треба и како? Зна се кад, уздржава се од сједињења постеље за време поста, великим празницима.

   А послушност женина, то је због пада, видите. Кад је праотац Адам послушао праматер, она је прво пала и онда зато Господ, због тога што је грех ушао у праматер Еву, каза: “Зато што си послушала змију, зато ће од сада воља твоја бити под влашћу мужа.” Видите. Воља је женина подчињена под власт мужа. Без разлике какав је тај муж. Да ли је добар, да ли није, да ли је пијаница, да ли је покварен.Треба за наше мајке да буде реч њеног мужа светиња. То је много тешко. Оне не могу с тим да се сложе и обично је то прекршај и тај прекршај што наше мајке чине – оне наносе себи зло, своме мужу и својој деци. То је духовни прекршај због којег се после имају последице целог живота. Зато је немир у породици – због непослушности. Ја сам причао о оном Јеврејину. То ме је много зачудило, знате. А време окупације 43. године, дође једна богомољка из Београда, донесе неке ствари, један зимски капут и нешто и замоли ме да се молим за њену другарицу која ради код Микића и има сина који ради исто код Микића. Икаже ми та богомољка, да њена пријатељица има девојчицу од 9 година, парализовану, не може сама да се послужи, ментално је заостала, па би желели да се дете причести и да се ја усрдно молим за исцељење тог детета, њеног сина, тако. Ја сам прихватио, молио сам се, молио. Кад сам почео да се молим усрдно, напао ме је дух блуда! Хо, човече, па не може. Отрчао сам онда код свог духовника, па кажем: “Кад прекинем да се молим – мир. Чим почнем да се молим за њих – готово.”

   А дали сте обећање?

   И примио сам ствари. Примио сам плату. Морам да радим. И онда одем код духовника и жалим се, а он каже: “Да се молиш, да се молиш.” И после видим да је и отац Серафим Саровски имао невоље са тим. И онда ја оставим молитву за њу – и мир. Чим почнем да се молим, опет исто... Дође она богомољка и ја јој рекох: “Молим те, то је твоја другарица, ви сте међу собом овако, искрене, па знате живот једна другој; хоћеш ли ми испричати о њој нешто? Шта је, имам неко искушење велико кад се молим за њих. Шта је то?”

   Она је, каже, била удата за неког Јеврејина у Битољу. И тамо живели, имали дете. И после кад је остала у другом стању са овом девојчицом, док је код Микића радила, неће више с Јеврејином да живи. Онда Јеврејин моли: “Ето видиш”, каже, “радња нам добро иде”, он је трговац, “то ће све остати нашој деци. Ти си Хришћанка, ја теби не сметам, сад си у другом стању, па кад родиш, и опет да дете крстиш. Па, ето, остани.” А она неће, хоће да иде. И моли он и моли, не вреди. “Па остани барем док се не породиш, па да подигнеш ово дете, па ако нећеш, брате, иди. Шта ћеш сад?” Неће. Хоће она да иде. И он њој каже: “Кад си толико тврдоглава и нећеш, што родила, навек носила!” Тако јој каза. Роди она здраво дете, а после се дете разболи и остаде парализовано. Што год јој је он казао, све јој се тако збило. Све оно што је он казао кад је био ожалошћен. И онда сам видео да велику власт има муж над женом. Она није била венчана са њим, али су се сјединили, сјединили су се они. Кад се сједините, значи, примили сте и брак. Ипак, то је промисао Божија – сједињени су и он, муж, има власт.

   И због тога, видео сам да муж има велику власт. Као што и родитељ има велику власт над децом својом. И духовни родитељи исто власт; епископ на целој епархији, свештеник на својој парохији.

   Шта да се каже, данашња штампа, данашње друштво тежи да еманципује жену, у смислу да је што више одвоји.

   Па није. Оно /друштво/ сматра да је она много подчињена данас. Није тако. Да видите, кад не би наше мајке... кад не би вршиле прекршаје, знате сасвим друго би било. Знате, у средини, у породици и у самој држави. Сасвим другачије би било. Јер, ми кршимо, кршимо заповест Божију. А кад се крши божија заповест то има озбиљне последице. Страшне последице!

   Ево, на пример, да не послушамо нешто родитеље, и они да остану ожалошћени на нас, имаћемо целог живота последице због те непослушности.

   Да ли је то у питању, рецимо, кад се човек одлучује за монаштво? И сад, ако родитељи, рецимо, на неки начин неће, како да кажем, ожалошћени би остали, или не могу то да схвате? Сад, колико ми носимо то кроз живот, последице тог неблагослова родитељског?

   Имаће последице кроз цео живот.

   Зато је св. Серафим Саровски молио непрестано мајку?

   Видите, да су наши родитељи безбожници, и отворени непријатељи Божији, онда нису ни под заштитом благодати Божије. А пошто наши родитељи нису противници Божији, онда имамо последице ако не послушамо. Не знам каквим жељама да се крећемо, ако немамо благослов родитеља – не иде како треба.

  Добро је родитеља послушати, али шта ће бити са родитељима који се баве чедоморством? Да ли треба слушати и родитеље који убијају своју децу?

   Родитељ је родитељ. Он је светиња за своју децу, био он не знам како настројен. Кад каже реч – ако га ожалости, каже: “Синко, десиће ти се то кроз живот, да знаш!” То је власт, то је Божанска власт која је дата; она се не одузима.

   На дан Страшног Суда, сви ћемо дати одговор. Они ће исто дати, за све одговарати, али имају власт. Кад кажу – Амин! Нема, пресуђено је! Има таквих примера међу Светим Оцима, који су исто казали реч, и готово, пресуђено је. Св. Спиридону Тримупитском, тако се десило.

   Један се тако вратио после две године, кад код куће, његова жена у другом стању. Каже жени: “Шта си то урадила?” “Не знам, ја тако...” Каже /муж/: “Да се споразумемо: Ја желим с тобом и даље да будем у браку, али да ми признаш с киме си имала односе да ја ту особу не примам више ако дође.” А она неће да призна. Он моли, не вреди. Он дође после владици, па се жали: “Да је доведем”, каже, “код тебе, владико, нек’ се исповеди, нека каже па да продужимо даље живот.” Довео он, неће она ни да чује, ништа, грди, љута, ма ни да чује. Владика каже: “Нећеш родити док не признаш с ким си имала однос. Он хоће и даље да продужи с тобом живот, али да се покајеш, да кажеш, да признаш. Нећеш тако моћи.” И тако је било. Кад дошло да се породи, напало је било, није могла да се породи.

   ИСТИНА бр. 1-2/2000 - Богословски часопис православне Епархије Далматинске

   Приређивач: "Борба за веру"