Владимир Димитријевић

„РОЛИНГСТОНСИ“ И ЛУЦИФЕРИЈАНСКО ВИТЕШТВО

Увод

       Оснивач групе „Rolling Stones” био је млади и бунтовни гитариста Брајен Џоунс, који је, пре пунолетства, већ имао ванбрачне деце. Било је то 1962. године. Око њега су се окупили Мик Џегер (вокал), Кит Ричардс (гитара), Дик Тејлор (бас), Јан Стјуарт (клавијатуре) и Мик Ајвори (бубњеви). Џегер и Ричардс су били добри другари, иначе веома стидљиви и повучени. Мик се стидео да пева чак и пред рођеном мајком, а Ричардс, који је прву гитару добио у петнаестој години, није свирао пред пријатељима.

           Бенд је добио име по песми чувеног блуз мајстора Мадија Вотерса („Rolling Stone Blues”). Ускоро је, уместо Дика Тејлора, на место бас гитаристе дошао Бил Вајмен, а бубњар је постао Чарли Вотс.

          Бенд је живео прилично лоше и без наде на успех све док нису снимили свој први сингл „Come On” који их је представио као жестоке рок момке, у односу на које су „Битлси” деловали као безазлени дечаци из комшилука. Почели су многобројни концерти и још чешћи изгреди на концертима, после којих су њихови фанови били хапшени и привођени. Председник британског Удружења фризера нудио је бенду бесплатношишање, а произвођачи шампона су Џегера опомињали због масне косе. „BritishAirways”је одбијао да их вози. Концерт у Белфасту је прекинут због хистерије у публици, париска „Олимпија” била је демолирана…Енглески парламент је расправљао о омотуњихове друге плоче… Бежали су од својих симпатизера и симпатизерки… Певали су и у комунистичкој Варшави, у којој је дошло до жестоког сукоба „народне милиције” и младих. Бенд се сликао у женској одећи. Године 1967. Ричардс и Џегер су ухапшени због поседовања наркотика (таблете и марихуана), али су у Лондону избили нереди међу младима који су тражили да славни рокери буду одмах пуштени. Бранио их је чак и „Times”, после чега су добили само условну казну.

         Брајан Џоунс је због поседовања дроге често хапшен и, уз кауције, стално ослобађан, да би од последица свог начинаживота умро почетком јула 1969. У Хајд парку је одржан спомен-концерт на коме је Џегер рецитовао Шелијеве стихове, а из кутија је пуштено три хиљаде лептира.

         За то време настајале су песме које су обележиле историју рока: „I Can’t Get No Satisfaction”, „Jumping Jack Flash”, „Paint It Black”, „Honky Tonky Woman”… Седамдесетих су изашли албуми „Sticky Fingers” и „Exile On Main Street”, а нова музика је била својеврсна пропаганда њиховог хедонистичког стила живота. Појавила се и песма „Сестра Морфина” која је прослављала „вештачке рајеве” у које се стиже путем хемије.

         Турнеја у САД 1972. године била је турнеја рок тријумфа. Иван Ивачковић каже да је на њој „алкохол текао у потоцима, дроге је било где год да се окренете, а обожаватељке…грозничаво су чекале да ухвате онај Џегеров поглед који води у кревет…”

         Седамдесетих, бенд је ушао у естаблишмент. Постали су славнији од филмских звезда. Скандали су се наставили: Џегер у Риму удара новинара који поставља „глупа питања”, Ричардс гитаром гађа власника клуба „Марки” и бива привођен у Бостону због вређања полицајаца, итд. Године 1977., канадска полиција ухапсила је Ричардса због препродаје хероина. Мислило се да ће добити доживотну робију, али није. Оставио је дрогу и наставио да свира. Појавили су се албуми „Some Girls”, „TatooYou”, и „SteelWheels”, а концерти су и даље били распродати.

         Турнеје бенда сматрају се врхунским обрасцима рок професионализма. Само на турнеји поводом албума „Voodoo Lounge” пратило их је 450 људи из организације, а коришћено је 310 звучника и 1500 рефлектора.

          Деведесете су познате по албумима „Voodoo Lounge”, и „Bridges to Babylon”…Године 2005. појавио си њихов нови албум „А Bigeer Bang“, после кога је уследила турнеја на којој су зарадили 437 милиона долара, највише у каријери. На концерту у Хелсинкију, Кит Ричардс је, мртав пијан, два пута падао на бини, а једном га је Мик Џегер спречио да не падне у публику. („Вечерње новости“, 6. август 2007.)

          Иван Ивачковић о Џегеру, о Ричардсу и њиховим преображајима вели: „Први је најпре победио младалачки стид, потом постао суперстар без премца и ултимативни објекат многих женских, па и мушких, фантазија, да би данас, задржавши јединствену заводничку репутацију, представљао модел за строге и конзервативне очеве. Други је изашао на крај са својом повученошћу, постао тежак хероински зависник који је губио свест усред сопствених реченица или соло деоница на концертима, да би се дефинитивно очистио од дроге, оставши непредвидљив до те мере да за време интервјуа изненада вади нож и свом снагом га забада у сто, објашњавајући да ‘човек мора увек бити спреман‘.” Ивачковић „Стоунсе” сматра „дисциплинованим хедонистима”.

         Толико што се тиче „званичне верзије”.

Дионис се вратио

         Први озбиљан траг наличја феномена „Камења које се котрља” уочен је на америчком концерту уАлтамонту, 6. децембра 1969. године. Овај концерт је био нека врста пандана већ чувеном Вудстоку, и на њему су се такође окупиле озбиљне групе (пре „Стоунса” наступао је, рецимо, „Џеферсон Ерплејн”). Требало је да ред одржава моторизована банда „Анђела пакла”. Међутим, „Анђели” су брзо дошли у сукоб са публиком. Туче су избијале сваки час, а свирка је прекидана. „Стоунси” су се појавили предвече, и почели да свирају своју познату песму „Наклоност према ђаволу” (или „Симпатија за ђавола”) монолог самог сатане који се хвали својим делима у историји – почев од наговарања Пилата да осуди Христа до убиства царске породице Романова. Џегер је неколико пута покушавао да отпева песму и прекидао, гледајући крваве обрачуне између фанова бенда и „Анђела” у црним кожним јакнама. Позивао је све да се смире, подсећао да је на другим концертима било „супер”, а у једном тренутку чак нервозно узвикнуо: „Увек се нешто забавно збива кад почнемо ову нумеру.”Али ништа није било забавно: „Анђели пакла” су убили црнопутог младића Мередита Хантера, и тако крвљу запечатили „Наклоност према ђаволу” (убиство је снимљено и може се видети у документарцу „Gimme Shelter“). Не схватајући шта се збило, Џегер и Ричардс настављају да свирају, прво „Under My Thumb” („Под мојом влашћу”), а затим „Street Fighting Man” („Улични борац”)…

         Касније је Ричардс изјављивао да они нису ништа криви, и да је таква била 1969. у Америци (те године је хипи револуционар Чарлс Менсон, са својом бандом, убио трудну жену Романа Поланског, Шерон Тејт, и извршио покољ гостију у кући Поланских). Међутим, Џери Гарсија из „Грејтфул Деда” био је отворенији: „Све је то покренула музика… Схватио сам то када су „Стоунси“ свирали, а у публици је почела туча; они су свирали ‘Наклоност према ђаволу‘, и тада сам схватио да је требало да знам. Знате, не можете једноставно то да ослободите, а да се у неком тренутку не окрене против вас…”

          У студији „Еликсир и камен” Мајкл Бејџент и Ричард Ли покушали су да истраже историју магије и окултизма и њихов однос према култури. Говорећи о савременој музици и тумачећи збивања на алтамонтском концеру, они су записали: „Према подацима из његове биографије, Кит Ричардс је у Алтамонту био под жестоким утицајем LSD-ја, кокаина, опијума и канабиса. Без обзира да ли је то истина или није, и код њега, као и код осталих чланова бенда, адреналин је дефинитивно био врло висок. У том ‘узбуђеном‘ стању, сви су они упадљиво изводили ЧИН РИТУАЛНЕ ШАМАНИСТИЧКЕ МАГИЈЕ (подвукао В. Д.), при којем је бина служила као пандан чаробњаковом магичном кругу – периметру из којег се изводи призивање.”

          Још су Платон, Аристотел и Конфучије знали за утицај музике на људско понашање. Платон је говорио да човек који се васпитава гимнастиком, без музике, постаје грубијан, а музиком без гимнастике – мекушац; и он и његов ученик из Стагире су поимали колико су опасни дивљи, раздешени ритмови праћени страственим и узнемиравајућим мелодијама. Конфучије је сматрао да реформу једне државе треба почети од реформе музике… Рокенрол је од настанка био музика која је покретала праву дионисијску помаму. А Дионис, пагански бог вина и разузданог весеља, подстицао је мушкарце и жене на напијање, плес и оргије, да би његове пратиље, Менаде, на крају биле спремне да растргну оног ко одбије да им се прикључи (тако је растргнут Орфеј, који им се није придружио због верности својој покојној супрузи, Евридици). Култ Диониса (Бахуса у Риму) повезан је са култом Пана, јарцоликог божанства, свирача фруле која је изазивала дивљи, необуздани страх („панику”)…И античко доба, нарочито доба римске декаденције, било је пуно ужаса почињених у име Диониса – Бахуса – Пана…

          А онда је међу људе дошао Бог који је постао Човек, Господ наш Исус Христос, Јагње Божје које је победило јарца сатаниног. Кажу да је у тренутку када је Христос умирао на Голготи, да би васкрсао и са Собом повео све из гробова, кроз шуме античког света одјекивао глас: „Умро је велики Пан…” И заиста, јарцолики се није појављивао дуго и дуго…

          Све док Европа није отпала од Христа и почела да се окреће паганској прошлости… Тако је откривен и Дионис. Ниче му је певао химне, и објавио рат „Дионис против Распетог”. Један ничеанац, који се предао магији и окултизму, енглески сатаниста Алистер Кроули, клањао се Пану…Кроули је јасно ставио до знања киме се надахњивао када је објавио закон новог доба који треба да смени хришћанство: „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”; говорио је. „Потпуно се слажем с Ничеом који вели да је хришћанство формула за робовско стање; истинска аристократија и истинска демократија су подједнако непријатељи истог. У мојој идеалној држави свако бива поштован због онога што јесте. Увек ће бити робова, а робове бисмо могли дефинисати као оне који желе да буду робови. (…) Ништа не може спасти свет но само свеопште усвајање закона телеме као јединог и сасвим довољног темеља понашања…То је очигледно истина…То је логички врхунац идеје демократије. У исто време то је врхунац аристократије, са усвајањем претпоставке да је свака особа подједнако центар космоса.” Са Ничеом и Кроулијем се слагао и Хитлер. Енглески сатаниста био је одушевљен фиреровом идејом да треба штитити јаке од слабих…

          И тако је Европа поново постала Бела Демонија, а у умовима и душама њених људи Дионис је победио Распетога. Када се рокенрол појавио, био је то само један од изданака трагедије хришћанског Запада.

          И Џегер, мајстор медијске манипулације дионисијском стихијом, из самог срца постхришћанског Запада признао је своју улогу: „Наравно, ја каткад изазивам примитивне нагоне. Мислим да многи то могу. Али не могу да их изазову код великог броја људи. Мени се изгледа десило да то могу да урадим са више хиљада људи.”

Сусрет са Луцифером

           Године 1966. „Стоунси“ су снимили песму „Paint it Black”. У то време су се занимали за Дантеа и Маркиза де Сада, читали су и познатог кабалисту XIX века Елифаса Левија (занимљива аналогија: то је била омиљена литература позних романтичара и симболиста Енглеске и Француске XIX века). Године 1967. снимили су албум „На захтев његовог сатанског величанства” („Their Satanic Majesties Request”), а следеће године појавила се „Просјачка гозба” („Beggar’s Banquet”), на којој се нашао већ помињани хит „Симпатија за ђавола”. Оригинални наслов песме је био „Ђаво ми је име”, али су га, због „конзервативних кругова”, променили. Луцифер је, у класичном бајроновском маниру, представљен као џентлмен. Снажни и дивљи ритмови бубња били су повезани са деоницама самба гитаре за коју је Џегерова девојка Меријен Фејтфул говорила да покушава да опонаша звуке једног вуду венчања коме су она и Мик присуствовали. Надахнуће за садржај песме Меријен је дошло после читања романа „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова. И у овом роману, написаном од стране човека који је и сам био увучен у окултизам, сатана је представљен као џентлмен и борац против тоталитаризма (Стаљиновог), личностмного снажнија од бледог и неуверљивог Јешуе Ханокрија, Булгаковљеве карикатуре Христа из Еванђеља.

          Ричардс описује те дане речима: „Пре смо били, и то подуго, сасвим добри момци, а неки су викали: ‘Они су зли, они су зли…‘ Значи, ја сам зао, стварно зао? То вас наводи да почнете да мислите о злу. Шта је зло?…Не знам колико људи мисли о Мику као о ђаволу или само као о добром рок музичару или чему? Постоје црни магови који сматрају да ми радимо као несвесни агенти Луцифера и други који мисле да смо Луцифер. Сви су Луцифер.”

Нова мистика

           Не може се оспорити чињеница да је рокенрол уметност, и то кључна уметност XX века. Британски рокенрол нарочито. Он се чак наслања на традиције енглеског дендизма и декаденције XIX столећа. Е. Мајкл Џоунс у својој студији „Успон Диониса / Рађање културне револуције из духа музике” с пуним правом примећује: „Помешајте Оскара Вајлда и Мади Вотерса и завршићете са неким попут Брајана Џоунса, оснивача ‘Ролингстоунса‘. Помешајте Роберта Џонсона, блузера са Мисисипија, за кога се причало да је продао душу ђаволу, и Обрија Бердслија, и завршићете са Ериком Клептоном и групом ‘Крим‘, са њиховом електричном, нарко-верзијом блуза. Помешајте Чак Берија и Алистера Кроулија, и добићете Џимија Пејџа из ‘Јардбрдса‘ и ‘Лед Цепелина‘, који је купио Кроулијеву кућу на језеру Лох Нес зато што је сматрао да је она идеално место за извођење магије.”

         Лик Алистера Кроулија, који је, поред сатанизма, упражњавао писање поезије, прозе и примитивно сликарство, појавио се на насловној страни „Клуба усамљених срца наредника Пепера”, LP-ја који је „Битлсе” довео у центар контракултурних покрета шездесетих. И „Стоунси”, који су од почетка били жешћи од „ливерпулске четворке”, нису могли да мимоиђу Кроулијев утицај. Он им је дошао преко једног човека, без кога се биографија раних „Стоунса” не може разумети.

          Реч је о авангардном уметнику, писцу, режисеру и цртачу Кенету Ангеру. Следбеник Алистера Кроулија, Ангер се придружио „цркви сатане” Антона Шандора Ла Веја, основаној у Сан Франциску 1966. Годину пре тога, написао је и објавио „Холивуд Вавилон”, књигу о „црним вештинама” међу режисерима и глумцима „индустрије снова”. Помињао је као мага из круга Кроулијевог ОТО-а, режисера Виљема Дезмонда Тејлора, а на насловну страну књиге је ставио лик глумице Џејн Менсфилд, такође следбенице Ла Веја. Она је ускоро погинула у саобраћајној несрећи на језив начин: сломљено стакло аутомобила јој је одсекло главу (смрт налик смрти Саломе, Иродијадине кћери, која је погинула тако што јој је главу одсекао оштри комад леда, приликом пада у смрзнуту реку).

          Ангер је режирао неколико авангардних филмова који су били пропаганда његовог погледа на свет. Док је боравио у Лондону, наишао је на Меријен Фејтфул, која га је упознала са „Стоунсима”. Ангер је схватио да је „Камење” одавно почело да се котрља према окултизму. Већ раније је бенд срео Аниту Палемберг, вештицу која је са Брајеном Џоунсом била у вези од 1965. (Палембергова је после тврдила да је црну магију ипак учила од Ангера.) Било како било, она је упражњавала окултне обреде, а кад се сукобила са Џоунсом, правила је његове фигурице од воска и бола их иглама у вуду стилу. Касније је проводила време са Китом Ричардсом. Сам Џоунс је у то време посетио афричко племе Џуџука, које је, свирањем бубњева и дувачких инструмената, долазило у додир са „богом–јарцем”. По повратку са пута, он је снимио албум „Брајен Џоунс представља свирале мира” (то јест, „Панову фрулу”), на коме је објавио звучне записе Џуџука, учитеља музичке магије. Анита Палемберг к постала је по злу чувена после једне ноћи на Ричардсовом имању у Конектикату, када је, након сатанистичких ритуала, умро осамнаестогодишњи младић с којим је Палембергова експериментисала…Овај „Вавилон велики” свакако се допадао Кенету Ангеру, који је у окултној збрци видео праву шансу за сејање својих идеја.

          Зато је Џегеру и Ричардсу упутио позив да заиграју у његовом филму „Успон Луцифера”. У једном интервјуу датом касније, Ангер вели: „Мик је требало да буде Луцифер, а Кит Веелзевул. Веелзевул је заиста Господар мува, и он је као престолонаследник уз Краља у компликованој хијерархији демона. (…) Окултна група међу ‘Стоунсима‘ била је Кит плус Анита плус Брајан. Видите, и Брајан је био вештац.” Када је упитан који су магијски елементи у музици британског бенда, Ангер је одговорио: „Она има врло јаке сексуалне конотације.” А зна се, Кроули је био главни проповедник сексуалне магије. Ангер је чак обавио пагански обред венчања између Ричардса и Палембергове.

         „Успон Луцифера” је био филм који је требало да наговести ново доба у коме хришћанство нема шта да тражи. Џегер и Ричардс су ипак одбили да на снимању учествују, а главни глумац, који је играо Луцифера, Bobby Beausoleil, украо је траку филма и побегао. Од онога што му је остало, Ангер је направио „Зазивање мог демонског брата”. Удругој верзији „Успона”, Меријен Фејтфул је играла ђаволицу Лилит, Уништитељку. Ангер је филм описао овако: „То је филм о генерацији љубави – рођендану доба водолије. Показује праве обреде који треба да услове да Луцифер устане. Луцифер је бог светлости, не ђаво – он је побуњени анђео који се налази иза свега овога што се данас догађа у свету. Његова порука је да је КЉУЧ РАДОСТИ У НЕПОСЛУШНОСТИ.” (То значи, по Ангеру, да је прошло доба у коме су људи свом небеском Оцу с љубављу говорили: „Нека буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи.”)  У интервјуу који је дао Гејвину Беделеју, аутору сатанистичке верзије приче о сатанизму и рокенролу (обратимо пажњу: књигу није писао „хришћански фундаменталиста”, него следбеник Ла Веја), Ангер, годинама после „лудих шездесетих” каже и ово: „Луцифер је бог светлости. ‘Lucemfero‘ – ‘Доносим светлост‘. Тако да је код мене и код Кроулија, у ‘Химни Луциферу‘, Луцифер муза уметника. ”Ао својој вези са „Стоунсима”, коју не пориче, додаје: „Био сам њихов пријатељ и још увек сам то.”

         Гејвин Беделеј повезује догађај на концерту у Алтамонту 6. децембра 1969. са снажним присуством сатанизма у ваздуху тих дана. Он цитира једног од „Анђела пакла” који је новинару с којим је разговарао рекао: „Постоје разни духови и ми се поистовећујемо са једним од њих, кога зову сатана. Ово је један изокренути свет. Наше врлине су за неког пороци. Можете рећи да смо сатанисти.” А журналиста Хантер Томпсон њихову етику дефинисао је речима: „Боље бити владар у паклу него слуга у рају.” Беделеј упозорава на чињеницу да се Џегер појавио на концерту у одећи ритуалног мага и да је плесао „под црвеном светлошћу окружен тамним зидом претећих, у црно одевених анђела, подсећајући на Ангеровог Луцифера окруженог гомилом борбених демона”.

           После Алтамонта, Кит и Мик су се уплашили играња са злим силама. И Меријен Фејтфул каже како је Џегер покупио и спалио све њихове књиге о магији. Дуго, дуго „Стоунси” на концерту нису изводили „Симпатију за ђавола”.Почели су то поново да чине касније, да би то редовно чинили на концертима посвећеним представљању албума „Voodoo Lounge” и „Bridges to Babylon”, када су се поново комерцијално заинтересовали за вуду и Вавилон, покушавајући да изграде мостове ка том граду, библијском оличењу зла и греха. На насловној страни „Мостова” појавио се лик лава у пустињи…Наравно, то је лик духа за кога свети апостол Петар вели да као лав урличући ходи, гледајући кога да прождере (1 Пт 5, 8). Онај који је надахнуће уметника попут Кенета Ангера и његових пријатеља „Стоунса”.

Њихово доба

          Пут „Стоунса” од луциферијанаца до витезова културе у ствари је пут постмодерне и постхришћанске Европе, у којој је луциферијанска „деконструкција” Добра, Лепог и Истинитог постала „modus cognoscendi”. То је пут који је у рокенролу водио до Мерилина Менсона, а у политици до бомбардовања Србије у операцији под именом „Милосрдни анђео” и бомбардовања Ирака у име „ослобађања ирачког народа”. Ми заиста живимо у оном свету који су, са две крајње различите тачке гледишта, предвидели један источни и један западни Европљанин: Фјодор Михајлович Достојевски, „пророк и апостол православног реализма” (отац Јустин Поповић) и Алистер Кроули, јуродиви антихриста ради, најутицајнији сатаниста ХХ века. У својој „Легенди о Великом Инквизитору” Достојевски је описао доба када ће људи бити нагнани у тоталитарну државу под влашћу „човекољубиве елите” која ће прихватити сатанско чудо, тајну и ауторитет којих се Христос у пустињи одрекао. Робови Великог Инквизитора биће бесловесно срећна дечица која ће дрхтати и радовати се кад им се нареди; имаће право и на грех, али само онолико колико им господари допусте. Јер, слобода је претешка за човека, и по логици Великог Инквизитора, Христос није добро познавао човека када му је дао слободу… Срећа без слободе, грех као уживање под надзором: то је визија Достојевског о страшном мравињаку који се човечанству спрема.

          Алистер Кроули је, коментаришући „Књигу закона” коју је добио од „космичке интелигенције” Ајваза (још један од псеудонима древне, лукаве змије), уочио да се већ почетком ХХ века код људи јавио нови модел инфантилно-распојасаног човека, правог чеда Великог Инквизитора: „Уочите код људи ишчезавање осећања греха, јављање става дечије невиности и неодговорности, чудне примене сексуалног нагона, детињасто поверење у прогрес, праћено страхом од катастрофе налик на ноћне море (…) Свуда се шири царство детета” , каже Ајваз Кроулију.

          Станко Церовић, један од уредника у међународном програму Француског радија, објавио је, после НАТО бомбардовања Србије 1999., књигу „Уканџама хуманиста”, једну од најдубљих анализа Новог светског поретка и новог антрополошког типа који је тај поредак донео, пре свега међу моћним државницима. Церовић људе који управљају судбином човечанства назива „бебама зла”: инфантилни, без савести и осећања моралне одговорности, кадри су да, од прељубника који плачу и моле јавност за опроштај због тога што су лагали да прељубу нису чинили, постају пророчки гневни и одлучни кад, неколико месеци после секс-скандала, треба бомбардовати једну малу земљу која не може да пружи одговарајући отпор. Зато су, сматра Церовић, хуманиста разочаран у западни хуманизам, такви људи „бебе зла”: детињасти, али спремни на свако непочинство у име „слободе”, „демократије”, „људских права”…Луциферијанство тако постаје витештво, а сатана се претвара у „милосрдног анђела”. Није случајно да су тај пут прешли и „Стоунси”, без којих се данашњи светски естаблишмент не може замислити.

Широм затворених очију

           Стенли Кјубрик, човек који је урадио два кључна филма Њу Ејџ кинематографије (после „Одисеје у свемиру 2001.” идеја окултне еволуције човечанства постала је свима доступна, а после „Паклене поморанџе” то се десило са идејом „лепоте” бесмисленог зла и насиља), пред смрт је снимио филм „Широм затворених очију” који говори о врхушки мондијалиста, који, привучени сновима о коначној моћи, постају сатанисти и обављају црномагијске ритуале да би постигли оно што желе. Кјубрик је филм снимао скоро у тајности, и направио мучно, каткад одбојно, али реалистично дело, у коме је показао како пут од препуног стомака води ка дубинама таме. Свега две недеље по завршетку филма умро је, сасвим неочекивано.

          Кјубрикова порука је: сатанисти у врховима светске власти постоје. Млади доктор Харфорд (игра га Том Круз), који је случајно упао у њихове кругове, добија поруку од Виктора Зиглера, једног од ликова у филму (игра га Сидни Полак), да сви знају да такви кругови не постоје, и да њему нико неће веровати ако буде причао да је среоестаблишмент сатаниста. Чак и девојка коју су они ритуално убили, биће проглашена за „самоубицу”. Кад је Виљем Бил Харфорд покушао да каже да ће се борити да се објави истина о њима, Зиглер му вели: „Не мешај се с том групом. То су најмоћнији људи на свету, организовани, сурови, и могу да ти измене живот на начин о коме не желиш ни да мислиш.”

          Тал Брук, један од највећих сектолога савременог Запада, у својој књизи „Један свет” наводи податке који указују на то да је Кјубрик, макар овлаш, знао за скупове у тзв. „Bohemian Grove” („Боемска дубрава”) ушумама Северне Калифорније у близини месташца Монте Рио (1200 становника). У часопису „The Orlando Weekly” (31. август –6. септембар 1995.) појавио се текст о сусрету америчког естаблишмента који се сваког лета окупља на том месту ради неформалних разговора. Те године скупу од 2200 људи обратио се потпарол Беле куће Њут Гингрич. Када је новинар питао Роберта Џорџа, писца Гингричевих беседа, да ли може добити исказ са тог скупа, Џорџ је одговорио негативно: „Немамо копију тог говора, нити ће је бити. Догађаји из Боемске дубраве су потпуно приватне природе.”

          Новинар је забележио да су се на скуповима појављивали ликови попут Хенрија Кисинџера, Џорџа Шулца, Џејмса Бејкера, Џимија Картера, Дејвида Рокфелера, итд. На овом месту, поред разговора и забаве, обављају се и извесни поноћни ритуали, који, по Талу Бруку, подразумевају ношење црних одора, бакљи и капуљача, као и спаљивање некакве лутке… Безазлено, на први поглед. Стенли Кјубрик је (бар у свом последњем филму) имао другачије мишљење.

          Није ту реч ни о каквој теорији завере којој се изругују домаћи и страни борци за Нови светски поредак „мира и благостања”. Реч је о простој чињеници – пут од пуног стомака и полне разузданости, заснованих на моћи коју даје политичка или медијска власт, заврши најчешће у раљама оног лава који лута и гледа кога ће да прождере. Лава у пустињи савременог Вавилона Великог…                      

         „Стоунси” су тај пут прошли.

Посвећење у тајну Европе

         Тајна Европе, коју су нама, Србима, открили свети оци Јустин и Николај је тајна оног пометеног и украшеног дома који је сатана напустио, али који је, кад је остао без Христа, поново постао средиште демонских сила, седам пута страшније но у доба античког паганизма. То је тајна света коме Христос не само да није потребан, него који Христа мрзи. Наравно, и данас међу Европљанима има много хришћана, али врхови нововавилонске Уније су одлучно против да се вера у Сина Божијег помиње као један од темеља данашње Европе (чак ни римског папу не слушају, без обзира на сва прилагођавања Ватикана „инеграцијским трендовима”). У такву Европу покушавају да нас уведу, али тако да останемо без онога што је највредније у нашој историји: без Христа и Његових синова Светог Саве и Светог кнеза Лазара. Уместо Бога живога, треба да се поклонимо паганским идолима, који ће нам се представити као „напредак”, „срећнија будућност”, „транзиција”, итд.

         Зато концерт „Стоунса” није обични музички спектакл, него символ иницијације у свет у коме луциферијанство постаје идеологија естаблишмента. „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”, објавио је Алистер Кроули на почетку ХХ века. А „Стоунси” су то препевали у песми „Симпатија за ђавола”, у којој се отац лажи представља као неко богат и са укусом, који тражи да му се укаже „долично” поштовање. Такви сатанопојци били су у Будви и у Београду, јула 2007. године; када је митрополит Амфилохије указао на то, сви „транзициони гуруи плурализма“ устали су у одбрану Џегера и екипе, и у напад на владику цетињског.

          Живимо у Србији у којој неће бити толерисан нико ко мисли другачије од представника „отвореног друштва”, који ће стално причати о толеранцији; живимо у Србији у којој ће се више умирати него што ће се рађати, али која ће се непрестано приближавати „европским интеграцијама”; живимо у Србији у којој ће свако родољубље, па и оно хришћанско, бити проглашавано за нацизам. Живимо у Србији која је дочекала „Стоунсе” као коначни знак да је посвећена у тајну Европе без Христа…

          Али, верујемо и надамо се да ће победити Србија Христова, којој се, више но икад, окрећу млади људи, разочарани лажима Њу Ејџа и шареним маскама смрти које Ново доба навлачи на своје мрачно лице.

          Ово је народ Светог Саве и Светог кнеза Лазара, који ће одолети, по ко зна који пут у својој историји.

Уместо закључка

          Човек не мора да чита књиге о теорији завере да би знао у каквом свету живи. „Ролингстоунси” су сада само глумци самих себе, карикатуре рок идеологије: „Живи брзо, умри млад, буди леп леш”, старци који се претварају да су младићи само да би зарадили који долар више. Ствари су, међутим, отишле предалеко да би нам једини проблем био британски бенд и његово глуматање бунта.

          Јер, дионисијска помама и вртлог у који она води сада добија своје истинско лице. Е. Мајкл Џоунс нас опомиње: „Ниче није измислио дионисијску оргију, као што је није измислио ни писац Премудрости Соломонових; открио ју је студирајући грчку литературу, нарочито ‘Баханткиње‘ Еврипидове. Тако је, у суштини, он открио оно што је старо колико и човечанство. Дионисијска оргија је древна побуна, не према ‘неподносиво рестриктивној лествици вредности‘, него, као што је Томас Ман уочио кроз много пажљивије читање Ничеа, против сваког разума, сваког друштвеног поретка, сваког могућег морала, сваког полног ограничења. То је, што је и Еврипид одлично појмио, побуна против саме идеје државе, породице и цивилизације. То је побуна која све нас (из Пентејевог примера се јасно види) кобно привлачи. Ниче је открио да је Еврипид познао шта је пра грех, и тада је он, сифилистични млади професор филологије, ставио на коцку свој живот и душевно здравље ради обећања које је чуо у Вагнеровом ‘Тристану и Изолди‘, желећи да употреби ово тајно знање као оружје против људске врсте у чину културног тероризма без преседана. Историја ХХ века – од митинга у Нирнбергу до концерта ‘Стоунса‘ у Алтамонту и разарања интелектуалног живота на универзитетима које спроводе његови интелектуални епигони – јесте попис његових тријумфа, како би Лени фон Рифенштал рекла, тријумфа његове воље.”

          Извор: Владимир Димитријевић, Пут за Нигдину (Рок музика и доба нихилизма), Лио, Горњи Милановац, 2007., стр. 77-91.

          Приређивач: „Борба за веру“