Као што врлина тежи врлини,  тако и безакоње без покајања рађа низ нових безакоња.  Ових дана допиру до нас информације о чишћењу старог гробља у Нишу на Побусни понедељак. Скоро сви локални медији, затим Вечерње новости, Блиц и званични сајт СПЦ се баве овим догађајем. Сајт Епархије нишке обилује фотографијама са ове акције Епископа Теодосија, градоначелника Ниша и свештенства. Гледајући све ово сетих се покојног професора Грује Јовановића и његове борбе да право стање у Нишкој епархији изађе на видело.

Човек који се упокојио на Благовести прошле године после причешћа и повратка са свете литургије деценијама је упозоравао нашу црквену јавност и свест на погубне процесе у овој епархији. Сва ова вишедеценијска мешетарења  нишког свештенства резултирала су прогоном без истраге и суђења канонског Епископа нишког Јована и доласком за администратора епархије Епископа Теодосија.Тиме је низ безакоња и антиканонских поступака настављен и ова епархија СПЦ је практично приватизована. Нишки храмови и седиште епархије су окупирани од стране породица Тимотијевић и Цинцаревић којима су се придружили њихови верни сарадници у лику неколико свештеника и чланова њихових породица. Њихово удруживање и подмукли и надасве антихришћански поступци познати су многим људима и ван Ниша и Епархије нишке.

  И у овим светлим данима после празника Васкрсења Господњег они нас бомбардују извештајима о њиховим активностима умишљајући у својим главама да су једино они Црква и да по погубном папистичком учењу без њих спасења нема. Људи који се више баве наступима на ,,фестивалима на престижним локацијама“ и различитим врстама трговине, него узрастањем Цркве Божије дали су себи за право да буду једини тумачи Божје воље.

   Владика Теодосије је прича за себе јер у време кад се наставља кидисање албанских политичара и терориста на све православно на Косову и Метохији он се свим силама труди да што више борави у Нишу и у тој жељи да зграби све што се зграбити може за Васкрс служи две литургије и то поноћну у Грачаници и јутарњу у Нишу. Чинећи овакав озбиљан канонски преступ он православни народ на Косову и Метохији ускраћује за духовно старање и молитву и то у дане највећег хришћанског празника јер он у Нишу служи и на Велики четвртак,Томину недељу и Побусни понедељак када и изјављује чистећи старо гробље да он брине ,,како нишлије током  лагане шетње могу да се диве лепим споменицима,прочитају имена на њима и сете се оних који су живели пре њих“ (Вечерње новости 22.04.2017.године).

  И ту се враћамо на почетак ове приче да једно безакоње без покајања израђа низ нових безакоња. У овом случају је на жалост тако, јер узурпирањем трона Епархије нишке и грубим прогоном Владике нишког Јована се наставља низ антиканонских  и безаконих поступака Епископа Теодосија.

  Друштво ,,нишких разбојника“ свештеника привидно следи овог епископа али очију упртих ка Београду и своме ,,деди“ Патријарху понашајући се као да се ништа није догодило ,једино страхујући од губитка својих  привилегија, положаја и уносних послова, сматрајући да је ћутање верног народа ,свештенства и монаштва знак одобравања и слабости. Нажалост у овоме можда и има истине али суштинско питање је хоће ли оваква непочинства проћи без Божије казне? Целокупна историја Свете Православне Цркве нас учи и опомиње да Господ неће ,,превидети“ оволика безакоња и да се ближи дан кад ћемо сви примити плату као добре или зле слуге. По свему до сад виђеном ови људи учаурени у своје поимање Бога и вере православне немају намере да се покају и замоле опроштај од верног народа кога су због својих личних интереса обезглавили али и од Владике Јована кога су на правди Бога прогнали. На њихова приземна и фарисејска оправдања за ова безакоња не треба ни трошити речи,  а православнима који се труде да живе по заповестима Божијим остаје да се моле за све али и да не ћуте како камење не би проговорило, јер ако до тога дође биће касно за многе.

  Сам наслов текста из Вечерњих новости о чишћењу старог гробља у Нишу ,,Нишка брука иде у историју“ није ни мало случајан, текст је само наставак нишке бруке којој ће ако Бог да убрзо доћи крај, али је и порука Епископу Теодосију да се позабави својим намученим народом на Косову и Метохији јер ниједно звање или епархија није вредно вечног проклетства.

  Петар Костић