Хрвати су у „Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика” из 1967. године неформално одбацили назив „хрватскосрпски”. Формално су тај назив одбацили Уставом из 1974. године. Они су били једини штокавски народ који је свој језик назвао једночланим именом. Срби, Муслимани и Црногорци су и даље користили двочлани назив. Хрватски филолози и данас једнодушно одбацују могућност да језик штокавских Хрвата зову двочланим именом „хрватскосрпски”, а још мање „српскохрватски”. Изузетак од тога је Сњежана Кордић, која је управо због тога у хрватској јавности остракизована.

1. Хрватскосрпски и/или српскохрватски

Разлог зашто су Хрвати фактички од 1967, а легално од 1974. свој штокавски језик називали једночланим (хрватским) именом искључиво је политичке природе. Њихов језички сепаратизам био је гориво политичког сепаратизма. Хрватски лингвистички сепаратизам генерисао је и антиципирао хрватски политички сепаратизам.

Насупрот хрватским филолозима, српски филолози су дуго – све до 2006. – инсистирали на називу „српскохрватски”. Разлог није тај што су они веровали да постоји некакав језик који је мешавина кајкавског (хрватског) и штокавског (српског), него зато што су веровали – с правом – да је штокавски језик један, без обзира да ли га говорили Срби или Хрвати. Српско истрајавање на двочланом називу подстрекавано је носталгичном идејом да се сачува Југославија као државна заједница Срба и Хрвата. Југословенска политичка идеологија је стајала у корену ставова српских филолога.

Али 90-их година XX века у српској средини се појавио Покрет за обнову србистике. Његов основни захвев је био тај да се у називу језика избаци двочлани нaзив и поново назове једночланим именом (српски). Мотиви овог захтева потпуно су другачији од мотива хрватских филолога. Представници Покрета за обнову србистике су сматрали да се под називом „српскохрватски” треба подразумевати вештачка мешавина штокавског и кајкавског, тј. српског и хрватског. Као и за хрватске филологе из 60-их и 70-их година XX века, и њима је двочлани назив био неприхватљив, али из сасвим других разлога. Док су хрватски филолози у двочланом називу видели српски језички империјализам, тј. југословенски унитаризам, чланови Покрета за обнову србистике у њему су видели апсурдну и непостојећу мешавину два језика (кајкавског и штокавског). Одбацивање двочланог назива језика у хрватској и српској средини имало је сасвим различит смисао и сврху.

2. Српски и хрватски

Али аргументи филолога нису помагали. Назив „српскохрватски” остао је све докле год је постојала Југославија, па макар то и не била заједница Србије и Хрватске, него Србије и Црне Горе. Тек када се распала та државна заједница, а то је било 21. маја 2006, стекли су се политички услови за промену назива језика.

Митровданским уставом, донесеним 30. септембра 2006, штокавски језик у Републици Србији ипак је назван српским. То је задовољило чланове Покрета за обнову србистике и велики део јавности. Али тиме проблеми нису решени. Јер док се у српској средини под српским језиком подразумева сва штокавица, у хрватској се схвата само као екавица. Дакле, социолингвистички спорови још нису решени. Заправо, тек су на помолу.

3. Ћирилица и/или латиница

Хрватски филолози су јединствени у мишљењу да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско. Ово мишљење деле и чланови Удружења „Ћирилица”. То преклапање ставова даје повод неким члановима Покрета за обнову србистике да оптуже чланове „Ћирилице” да су „продужена рука хрватске филологије”. Ова теза је бесмислена и са научног и са практично-политичког аспекта.

Наиме, теза да је латиница хрватско писмо, а ћирилица српско у хрватској средини има смисао одвраћања Хрвата да пишу ћирилицом. Она је, практично, и претња Србима да се у Хрватској њоме служе. Иста та теза у српској средини практично подстиче Србе да пишу ћирилицом.

Теза и хрватских филолога и српских ћириличара је иста, али су њене практичне последице савим различите. Док се Хрвати ње строго држе, па пишу искључиво латиницом, Срби је пренебрегавају, па пишу већином латиницом. Латинизацији Србије иде наруку и званична теза српских филолога да је српски језик двоазбучан. Укупни резултат те асиметрије је тај да латиница доминира на целокупном штокавском, тј. српском говорном подручју. Латиничко једноазбучје Хрвати стриктно спроводе у пракси, а Срби клатаре с писма на писмо, па је укупни резултат убедљива доминација латинице. Када би Срби заиста били „продужена рука хрватске филологије”, тј. када би имали нормалан став о свом писму, онда би ћирилице у Србији и Српској било много више него данас. Парадоксално је то да нас управо непридржавање „хрватске филологије” води ка изумирању ћирилице.

Другачије речено, ка изумирању ћирилице води непридржавање универзалног правила да сваки народ свој језик пише једним писмом. Изузетак од тог универзалног правила у целом свету само смо ми и, тек делимично, Јапанци.

Да иронија буде већа, управо су чланови Покрета за обнову србистике најгласнији поборници дваозбучја. Тај став је у суштој супротности са њиховим начелним ставом да се поштују универзална правила. Али баш по питању писма, они крше једно од универзалних правила: један народ – једно писмо. Тако ми остајемо писменски шизофрени.

Збрка проистиче из чињеница да је штокавски (српски) језик двоазбучан. Али чињеница да је српски језик двоазбучан (и то дуже од пет векова) не значи да и српски народ треба бити двоазбучан. Идентитет српског народа не чини само језик, већ и православље. Када би само језик чинио мерило српског идентитета, онда би и било разумљиво да будемо двоазбучњаци, али наш идентитет чини и источно хришћанство, а тиме и ћириличко писмо.

4. Закључак

Мило Ломпар је у делу „Дух самопорицања” (2011, 2012) инсистирао на томе да Срби стекну српско становиште, али није пружио прецизне смернице за ту платформу. Та мањкавост је логична последица његовог флагрантног пренебрагавања религије као чиниоца националног идентитета. Исти пропуст чине и чланови Покрета за обнову србистике. Занемарујући верски чинилац, а наглашавајући смо језички, клан филолога неминовно упада у бесмисао двоазбучја. Идеолошка збрка наше филолошке интелигенције у сржи је последица отуђености од Српске православне цркве. Када би више гледали у њу као на стожера и путовођу српства, многи наши социолингвистички проблеми били би решени сами од себе. Тада би сигурно знали како нам се језик зове и које нам је писмо. Повратак српском становишту, дакле, подразумева повратак Богу и Цркви. То још не схватају секуларизовани филолози.

Библиографија

1. Апостоловски, Александар, „Ћирилица под ознаком ’забрањено’ у Пошти Хрватске”, у: „Политика”, Београд, 21. јануара 2014, стр. 9.

2. Билбија, Бојан, „Регистарске таблице на три писма”, у: „Политика”, Београд, 28. јануара 2011, стр. 7.

3. Видић, Немања, „Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза”, Ћирилица, Нови Сад, 2015.

4. Ђурић, Новица, „Ћирилица протерана из образаца за попис”, у: „Политика”, Београд, 8. марта 2011, стр. 4.

5. Ђ[урић], Н[овица], „Вујановић да заштити ћирилицу”, у: „Политика”, Београд, 15. марта 2011, стр. 4.

6. Збиљић, Драгољуб, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста”, Ћирилица, Нови Сад, 2011.

7. Збиљић, Драгољуб, „Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу: књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи”, Ћирилица, Нови Сад, 2009.

8. Керблер, Ј., „Ћирилица увек спорна”, у: „Вечерње новости”, Београд, 25. децембра 2013, стр. 8.

9. Ковачевић, Милош (ур.), „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија”, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”, Пале, 2013.

10.              Кордић, Сњежана, „Језик и национализам”, Durieux, Загреб, 2010.

11.              Крецловић, Радослав В., „Вратимо ћирилицу у главни град”, у: „Политика”, Београд, 14. децембра 2013, стр. 14.

12.              Ломпар, Мило, „Дух самопорицања: прилог критици српске културне политике”, Нови Сад, прво издање 2011; друго издање 2012; треће издање 2012.

13.              Матовић, Веселин, „Ћирилица и латиногорица”, друго, допуњено издање, Књижевна задруга Српског народног вијећа и НВУ Актив професора српског језика, Подгорица и Никшић, 2015.

14.              Милосављевић, Петар, „Српски филолошки програм”, Требник, Београд, 2000.

15.              Милосављевић, Петар, „Срби и њихов језик: хрестоматија”, Народна и универзитетска библиотека, Приштина, 1997.

16.              Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002.

17.              Нејлор, Кенет Е., „Социолингвистички проблеми међу Јужним Словенима”, Просвета, Београд, 1996.

18.              Оташевић, Г[возден], „Ћирилица важи у Београду, али не и у Чачку”, у: „Политика”, Београд, 10. марта 2011, стр. 7.

19.              Оташевић, Гвозден, „У затвор због ћирилице”, у: „Политика”, Београд, 10. марта 2011, стр. 7.

20.              Pадмиловић, Ана, „О сиромаштву језика и духа”, интернетска презентација часописа: „Нова српска политичка мисао”, 30. јула 2013.

21.              Сотировић, Владислав Б., „Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање”, Добрица књига, Нови Сад и Србиње, 2007.

22.              Спасојевић, В. Ц., „Ћирилица у судници”, у: „Вечерње новости”, Београд, 12. марта 2011, стр. 5.