 О НЕОПРОСТИВОМ ГРЕХУГоспод Исус Христос је рекао одраслима да, ако се не врате и не буду као деца, неће ући у Царство Божје; и рекао је да треба пустити децу да долазе к Њему, јер такви наслеђују вечност. Христос је Бог деце, и посведочио је да је боље ономе ко саблазни једног од малих што верују у Њега да, с каменом о врату, потоне у дубину морску.
Постоји само један грех који Достојевски није праштао својим јунацима: то је насртај на децу, гажење њихове невиности и лепоте. Зато Свидригајлову из „Злочина и казне“ и Ставрогину из „Злих духова“ није дао покајање. Обојица су увредила децу, и обојица су се убили. Зато је потоња граница људскости у једном друштву везана за одбрану деце; та граница се злочиначки кобно пређе путем напада на чистоту најмлађих, путем разарања њиховог нежног космоса. Зато што је Министарство просвете у Влади Србије, у име ЕУропе, стало на страну оних који желе да нашој деци узму детињство, пропагирајући им једну антихристовску идеологију и лишавајући их чедности, ову земљу чекају тешке казне Божје. А Божја казна настаје кад се Господ повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. И ако ми, православни Срби, којима су душе нашег подмлатка драже од ЕУ идеологије „у се, на се и пода се“, не устанемо да бранимо своју децу од оних који желе да их разврате, онда се свима нама ближи пропаст. Јер, Свети Сава и кнез Лазар са Небеском Србијом неће дозволити да се ова земља, освештана сузама подвижника и крвљу мученика, скрнави разарањем дечјих душа. Читалац пред собом нема кратак чланак, него неку врсту мале студије која настоји да, из више разних углова, осветли најновији подухват србијанских ЕУ измећара на власти. Зато молим читаоца за сваковрсну пажњу, јер су ови редови писани уз велико трошење ума и бол срца, целе Страдалне седмице, а завршени су на Велики петак, дан када се сећамо Јудиног пољупца у Гетсиманији и Христовог страдања на Голготи. Порука текста је јасна, и нека се опет чује: ако не устанемо у одбрану своје деце, за коју је Христос распет и васкрсао, бићемо Јуде које неће стићи да троше антихристовске ЕУ сребрњаке. Јер се Јудина судбина зна. Нека ови редови буду позив на духовни и морални устанак у име наших најмлађих, једине непотрошене србске будућности! ШТА НАМ СЕ ДЕСИЛО? ПРВА ЗАПАЖАЊА У свом тексту, објављеном у „Вечерњим новостима“ 12. априла 2017, др Слободан Јанковић истиче: “После школигрице, избацивања казне из вртића, а у највећој мери и из школства, увођења тзв. афирмативне акције, тј. уписивања Рома на факултете без потребног успеха у школовању и на пријемном испиту, уз наставак сличне праксе приликом полагања испита, сада се Министарство просвете Владе Републике Србије спрема да промовише нестанак дечака и девојчица — тј. теорију рода, према којој су дечаци и девојчице, сутра мушкарци и жене, само друштвене измишљотине. /…/ Овај програм долази као део пројекта УНИЦЕФ „Школа без насиља”, који је почео давне 2005/6, а који од 2012. спроводи Јединица за превенцију насиља. Промовише се сексуална различитост, самозадовољавање (додиривање сопственог тела од најмлађих дана)… Резултати борбе против насиља су, на жалост, познати већини родитеља школске деце и готово свим наставницима. Управе школа се труде да свим средствима заташкају најгрубље насиље које је попримило размере епидемије и заштите управо насилнике, не би ли имали што бољу оцену Министарства. Осим тога, друштво је све бахатије и сиромашније, расте и број самоубистава. Ту ће се под изговором борбе против сексуалног насиља промовисати како они рођени са мушким полним органима треба да носе хаљине и сукње и да могу да бирају да ли да се заљубе у дечака, у девојчицу или ко зна, можда у нешто што је путу да измени пол, да девојчица треба да изабере између две девојчице ону која јој се више свиђа…“ И др Миша Ђурковић у „Политици“ од 13. априла подиже свој глас у одбрану здравог разума: “Када је прошле године у новембру по хитном поступку, без икакве јавне расправе, усвајан такозвани Закон о заштити од насиља у породици, указао сам на то да ће он бити искоришћен за даље разарање породице и породичних односа у Србији. У земљи у којој је просечна старост 43 године и у којој се с правом кука да одумиремо као нација, донет је још један закон који дестимулише ступање у брак и заснивање породице. Но доношење овог закона је искоришћено и као одскочна даска да се у просветни систем Србије провуку и разне друге ствари које са темом насиља у породици углавном немају ништа./…/Припремљени су посебни приручници за ову врсту наставе кроз десетак предмета, а учитељима и наставницима је стигла инструкција да се ова врста „наставе“ убацује уместо редовних часова. Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али и следеће: на питање „Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?“ даје се одговор: “И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести.“ Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“ Ђурковић додаје да се у овим идеолошким „пакетићима“ налазе веома чудни „поклони“: “Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно. Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд./…/На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву!?“ Како смо дошли до оваквог, најцрњег данас? ЗАШТО ЈЕ НЕОЛИБЕРАЛНОМ КАПИТАЛИЗМУ ПОТРЕБНА МОРАЛНА РАЗГРАДЊА ЧОВЕЧАНСТВА? „СЛОБОДНИ СЕКС“ У ДРУШТВУ РОБОВА Поништавајући све идентитете, да би сваки човек био атомизовани потрошач, неолиберални капитализам ударио је пре свега на породицу и њену основу, мушко – женску љубавну узајмност. Уништити класичну породицу и хомосексуализовати човечанство значи ослободити се „вишкова деца“ зарад стварања „златне милијарде“ и добити идеалне потрошаче, какви су, по давно обављеним истраживањима, „гејеви“ (на србском: „веселници“). Зато није случајно да ово што се сада збива у Србији, концлогору периферног неолибералног капитализма, има своје давне зачетке у САД, које су прве биле на удару „врлог новог света“. У својој студији „LIBIDO DOMINANDI / СЕКСУАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ И ПОЛИТИЧКА КОНТРОЛА“, амерички философ културе Мајкл Џоунс уочава да су глобалистичке елите још од 18. века користиле сексуално разуздавање маса ради лакше политичке контроле над њима (сетимо се робова који греше под будним оком Великог Инквизитора). Он запажа: „Као и привреда слободног тржишта, тако су и прве озбиљне идеје о коришћењу секса као облика друштвеног надзора исто настале током Просветитељства. Ако је космос машина чија је основна сила гравитација, друштво је машина чија је покретачка сила лични интерес, и човек, такође, пошто више није светиња, постаје машина чији мотор ради на страсти. Одатле није далеко до закључка да онај ко контролише страсти контролише човека“. Зато је Олдоуз Хаксли је у предговору за „Врли нови свет“ одмах после Другог светског рата записао да ће политичке и привредне слободе постепено да се смањују, док ће, сексуалне слободе да расту. ИЗ ИСТОРИЈЕ СЕКСУАЛНОГ ВАСПИТАЊА Познати сексолог, идеолог сексуалне револуције, који је покушао да споји психоанализу са марксизмом, Вилхелм Рајх сматрао је да је сексуално ослобађање предуслов сваке левичарске победе у друштву. Лењинова сарадница, мадам Колонтај, још пре Рајха је тврдила да имати полни однос са неким не значи више од испијања чаше воде. Читава европска цивилизација је пре њих говорила и учила о супротном, то јест да однос мушкарца и жене, заснован на љубави, има космички и метакосмички значај. Марина Цветајева је тврдила да волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили. Све је почело од Фројдове тврдње да потискивање полног нагона увек изазива неурозу. Фројд лично није позивао на сексуалну револуцију, али је дао псевдо-научну основу за исту. А како кажу Американци – идеје имају последице. Лоше идеје имају лоше последице. Следећи корак припадао је америчкој левичарки бурног сексуалног живота, Маргарет Сејнџер. Она се од 1916. залагала за увођење абортуса и контрацепције, да би жена била слободна од „нежељених трудноћа“. Усвојила је идеје еугенике по којима само „здрави“ треба да рађају децу, а „болесне“ на сваки начин у томе треба спречавати. (Хитлер није био једини који је стерилизовао, а затим и убијао, инвалиде. Чинили су то, пре њега, и у САД, и у Шведској.) Маргарет Сејнџер је основала „Планирано родитељство“ ради ширења својих идеја и наметања „сексуалног образовања“ у складу с „ослободилачком“ философијом. Новац за њене подухвате почео је да обезбеђује клан Рокфелера (на први поглед, необично – најкрупнији светски капиталисти подржавају левичарку; али, имали су заједничку потребу, да буде што мање деце на свету.) Године 1953, представница „Планираног родитељства“ Лана Левин записала је: „Наш циљ је да будемо спремни да као едукатори и родитељи помогнемо младим људима да стекну сексуално задовољство пре брака. Одобравајући предбрачни секс, спречићемо страх и кривицу /…/ Морамо бити спремни да младићима и девојкама дамо најбоље контрацептиве да би имали неопходна средства за достизање сексуалног задовољства без ризиковања нежељене трудноће“. Године 1948, сексолог Алфред Кинси са Института за сексуална истраживања Универзитета Индијана (финансијер истраживања – Рокфелерова фондација, ко би други?) објављује чувени извештај „Сексуално понашање мушкарца“. Основна идеја је да је човек сексуално биће од рођења. Подаци о полном реаговању 317 малих дечака изнети у тексту као да то потврђују. Међутим, они су били добијени од педофила који је мастурбацијом узбуђивао малу мушку децу и о томе водио записнике, што је касније доказала др Џудит Рисман. Кинсијевску идеологију је ширила др Мери Калдерон, медицински директор „Планираног родитељства“ и оснивач SIECUS ( Sex Information and Education Councils of United States). Она је увела „секс-просвету“ у америчке школе. У „Хуманистичком манифесту II“ (1973.) проглашена је „потпуна сексуална слобода између двоје одговорних одраслих“ као стандард. Документ су потписали, између осталих, др Лестер Киркендал, директор SIECUS-a, и Ален Гутмахер, председник „Планираног родитељства“. Године 1976, Киркендел је објавио „Нову повељу“ сексуалних права и одговорности, коју је потписало 37 сексолога. Од седамдесетих година 20. века, креће и снажна пропаганда хомосексуализма. СЕКСУАЛНО ВАСПИТАЊЕ У САД: КРАЈ ДРУГОГ И ПОЧЕТАК ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА Крај осамдесетих и почетак деведесетих година прошлог века у САД донео је тријумф „сексуалног образовања“. У америчким школама деца бивају сексуализована од најранијег узраста. У једном од приручника за наставнике, „Како предавати о безбедном сексу“, пише да ђацима, ради „безбедности“, треба понудити „некоитални секс“: „масажу тела, заједничко купање, мастурбацију, узајамну мастурбацију, сензуално храњење, фантазирање, гледање еротских филмова, читање еротских књига и часописа“. У приручницима се хомосексуални односи проглашавају нормалним, а уведен је и радни лист „Како бити хомосексуалац“. Стављање кондома се вежбало навлачењем истог на банану, краставац или плави парадајз. У САД крајем 20. века снажно делује и „Геј-лезбејска-стрејт-образовна мрежа“ (GLSEN). На својој конференцији у Атланти 1999. године рекли су следеће: „Страх религиозне деснице састоји се у томе да су данашње учионице сутрашње владе /…/ Ако будемо добро радили свој посао, васпитаћемо генерацију деце који не верују тврдњама религиозне деснице“. Национално образовно удружење је, две године касније, на својој конференцији у Сан Франциску, донело упутство за укључивање пропаганде разноликих полних девијација у школски систем. Оно се састојало од осам тачака, између којих су и ове: „Развој курикулума, инструктивног материјала и програма обликованих тако да изађу у сусрет потребама геј, лезбејских, бисексуалних и трансексуалних ученика /…/ Препознавање значаја геј, лезбејских, бисексуалних и трансексуалних запослених као модела за поистивећивање /…/. Ширење програма и информација који укључују допринос, наслеђе, културу и историју геј, лезбејских, бисексуалних и трансексуалних људи /…/“ Тако је и јединствени школски дистрикт Сан Франциска решио да са хомосексуализмом упозна децу у вртићу и првом разреду основне школе. Програм се зове „Моја породица“, а дефиниција је: „Хомосексуалци су људи истог пола који имају осећања једни према другима на романтичан начин.“ Дефиниција породице је била следећа: „Јединство две или више личности које могу, а не морају, живети скупа, настојећи да изађу у сусрет узајамним потребама и делећи исте циљеве и интересе“. Калифорнијски Закон о спречавању насиља и ђачкој безбедности дозволио је, својевремено, „просветарима“ да деци причају о својој „сексуалној оријентацији“ без писмене родитељске дозволе, и без вођења рачуна о верском погледу на свет родитеља. У Фрејмингему, у држави Масачусетс, деци су давани упитници следећег садржаја: „Шта мислиш, шта је узрок твојој хетеросексуалности? Када си први пут одлучио да си хетеросексуалац? Да ли је могуће да је хетеросексуализам само пролазна фаза твог живота? Да ли си хетеросексуалац због тога што се можда прибојаваш свог пола? Ако никад ниси спавао с неким ко је истог пола, како знаш шта ти се више свиђа? Коме си изложио своју хетеросексуалност?Како је реаговао?Зашто су хетеросексуалци тако нападни, правећи спектакл од своје хетеросексуалности? Зашто не могу просто да буду то што јесу, него се јавно љубе, носе венчано прстење, итд?“ Једном речју, хетеросексуалци су, у овом принудном упитнику, представљени као ненормални. Западни вашингтонски универзитет у Белингаму, с пролећа 2003, организовао је порно-фестивал, на коме је било активности попут лова на кондоме и зидних новина о мастурбацији. Ајлена Гајбош, управитељ „Влажног пункта“ говорила је о себи као „срећној мазохисткињи“ и описивала свој сексуални живот. На Државном универзитету Пенсилваније 2002. одржана је конференција о женском здрављу, на којој је главни говорник био Патрик Калифија – Рајс, „трансексуални бисексуалац“, аутор књиге „Јавни секс: култура радикалног секса“. Дотични „предавач“ се борио за право на педофилију. Један од његових радикалних ставова гласи: „Они који воле дечаке и лезбејке које имају младе љубавнице су једини који пружају руку младим мушкарцима и женама да пређу тешки терен између уобичајеног друштва и геј заједнице“. ПОСЛЕДИЦЕ СЕКСУАЛНОГ ВАСПИТАЊА У АМЕРИЦИ Кондом, тај мит 20. века, једна је од највећих лажи која се нуди младима и у 21. веку. Радна група америчког Министарства здравља је још почетком деведесетих година прошлог столећа, објавила извештај по коме не постоје клинички подаци о успешности кондома у заустављању полно преносивих болести. А др Николас Фјумара, својевремено на челу Дирекције за јавно здравство државе Масачусетс, изјавио је: „Кондом је ефикасан као заштита од гонореје уколико нема предигре, уколико је исти читав пре употребе, уколико је исправно стављен и исправно скинут. Међутим, мушки део популације није у стању да испуни чак ни овај први услов“. Др Роберт Редфилд, са Војно-истраживачког института „Волтер Рид“, стручњак за ретровирус, тврдио је: „Секс са зараженом особом уз употребу кондома није заштићен секс. Такав секс је /…/ ВЕОМА, ВЕОМА ОПАСАН“. Критичар америчког државног школства, др Семјуел Блуменфелд, навео је последице сексуалног образовања у америчким школама: „Резултати су: огроман пораст предбрачног секса међу ученицима праћен нежељеним трудноћама, абортусом, гајењем деце без једног родитеља, сексуално преносивим болестима, силовањем и чак убиствима сексуалних партнера, порастом перверзног понашања, дечјим животом у беди, без очинског старања, емоционалним кризама, дрогирањем, депресијом, поплавом порнографије“. РАЗАРАЊЕ РУСИЈЕ У ДОБА ЈЕЉЦИНА Сличне ствари су се десиле и у Русији крајем 20. века. Чувени руски писац, Валентин Распутин, уочио је шта се десило у време Јељцина: „Нема сумње да се демократске слободе у Русији нису оствариле. Добиле су наопак вид, претвориле у сведопуштеност и самовољу, отео их је криминал и капитал, постале су оруђе моралног и духовног насиља над човеком, сахраниле су заштитну функцију државе према грађанину. У оном виду у коме су се у Русији пројавиле слободе, оне су постале моћно средство моралног и физичког разарања народа и државе, уништења основа које их држе. Русија је претворена у земљу изокренутих вредности – економија, сталешко устројство, култура, морал: све ниско је на врху, а све узвишено на дну“. Руска Асоцијација за планирање породице у доба Јељцина одмах је кренула на посао. За децу од 7 до 9 година издавани су приручници, дељени по школама, с темама: „Ваш пријатељ презерватив“, „безбедан секс“, „онанизам“, „хомосексуализам“. Министарство просвете Русије одобравало је, често без знања родитеља, употребу таквих приручника у школи. Сабор руских педагога је 1997. упутио писмо депутатима Државне думе, подсећајући их на то: „Сличне погубне експерименте, као што се зна, спроводили су нацисти на окупираним територијама Источне Европе. Ево шта је писало у декрету донетом после окупације Пољске 1939: „Све мере, које имају тенденцију да ограниче рађање, треба допуштати и подстицати. Абортусе /…/ треба ослободити од забране. Средства за абортусе и контрацепцију треба јавно нудити, без икаквих ограничења. Хомосексуализам треба легализовати. Установама и лицима које се професионално „баве абортусима /…/ не сметати“. Године 1941. Хитлер је декретом ту политику ширио и на друге земље Источне Европе“. Само 1994. Русија је, из буџета, „Асоцијацији за планирање породице“ дала 22 милијарде и 800 милиона рубаља. Програм „Сирочад Русије“ добио је свега 415 милиона рубаља. Руски педагози Медведева и Шишова су указивали на опасности од увођења „секс-просвете“, наводећи да је број силовања у „просвећеним“ САД шест пута већи него у Русији (иако је све „учено у школи“ на „хуман“ начин), а да је, од увођења сексуалног васпитања 1970. године број малолетничких абортуса до 1975. порастао за 45%. Друштвени комитет „За морални препород Отаџбине“ из Новосибирска родитељима је упутио писмо следећег садржаја: „Хоћете ли да: Ваша деца од 10 до 12 године отпочну сексуални живот?; Ваша деца оболевају од СИДЕ или венеричних болести?; Ваша ћерка абортира и постане неплодна?; Ваша деца постану проститутке или хомосексуалци? Нећете? Онда протестујте против увођења у школске програме часова развраћања ваше деце! Забрањујте им да посећују те часове, бојкотујте их! Захтевајте од директора забрану „сексуалног васпитања“!“ После свега, ствари су се промениле. Данас је у Русији пропаганда хомосексуализма малолетнима забрањена! ЗАШТО ИМ ТРЕБА ОКУПАЦИЈА ШКОЛА? ПРОМЕНА СВЕСТИ „КРВОЛОЧНИХ СРБА“ Онима који желе да Срби заувек промене свест, и да се више никад не боре против неправде Империје, веома је важно да укину сваку вирилност младих, која је уочена као извор „опасности“, то јест потенцијалног отпора лажи глобализма. Зато се морају „окупирати“ школски планови и програми, и зато се мора настојавати на „ненасилности“ као апсолутној вредности (при чему се то покрива причом да треба спречити насиље у породици и школи, што је став који сваки нормалан човек подржава – јер, нико нормалан није насилник и не сматра насиље нечим исправним). Мушкост као врлина која, између осталог, значи спремност да се брани отаџбина („Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена“, каже Његош) мора бити уништена у корену. Глобалистички окупатори то раде свесно. У исти мах, ово је и рат против хришћанства, за које је родољубље врлина. Глобалисти су христомрсци. Као што каже руски делатник Светског конгреса породица, Алексеј Комов: “Стари паганизам је значио „религиозни плурализам“, хомосексуализам и педофилију (Атина и Спарта, на пример), храмовну проституцију (Вавилон), канибализам (Маје и Астеци), као и отворени сатанизам (у Пергаму у Малој Азији, пише у Откривењу Јовановом, био је олтар посвећен сатани). Неопаганизам данас значи морални релативизам, право на абортус, еутаназију (у Белгији је озакоњена еутаназија деце), „мултикултурализам“ као уништење хришћанске културе, „људска права“ на изопачености, репресивну „толеранцију“ и „политичку коректност“, склапање истополних „бракова“ и њихово право да усвајају децу. Иза свега стоји рат против Христа, Бога Који је постао Човек, и донео спасење свим људима. Тај рат се нарочито разбеснео у 20. веку/…/Они се служе и резултатима нацизма и резултатима комунизма, зато што су њихове претече из илуминатских ложа луциферијанаца стајале иза идеја дарвинизма, еугенике, малтузијанства, као и иза марксизма. Дакле, глобалисти су нацисти кад причају злочиначку причу о „златној милијарди“, нудећи нам еутаназију, ГМО, смртоносне вакцине, сурогатно материнство, итд. а комунисти су кад се служе методама које су пропагирали неомарксисти – фројдисти, попут Вилхелма Рајха и Франкфуртске школе. И у једном и у другом случају ратују против Христа и хришћанства. Уз то, они стално манипулишу свешћу човечанства.“ Због тога глобалисти морају окупирати школу и претумачити све вечне вредности запретане у високој култури које класична школа брани. ШТА ИМ СМЕТА У КЊИЖЕВНОСТИ? Антиратна активисткиња и оснивачица Грађанског савеза Србије, Весна Пешић је још 1994, у свом огледу „Ратничке врлине у читанкама за основну школу“, објављеном у књизи „Ратништво, патриотизам, патријархалност“, упозорила да се у нашим читанкама „неумерено глорификује ратно јунаштво, насиље и смрт као ЈЕДИНИ начин да се очува слобода, и то с намером да се створи АУТОМАТСКИ ПОЗИТИВАН ОДНОС ПРЕМА ЖРТВОВАЊУ ЖИВОТА ЗА ДОМОВИНУ“. Анализирајући примере из наших читанки, Весна Пешић уочава да „мировна опција“ Мајке Јевросиме у песми „Орање Краљевића Марка“ губи пред „ратном опцијом“ њеног сина; да је опасан одломак из романа Словенца Франца Финжгара „Под слободним сунцем“ у коме се описује борба Словена против Византинаца; да је васпитно скоро штетан и опис борбе у „Српској трилогији“ Стевана Јаковљевића… Засметао је и одломак из текста „На Кајмакчалану“ Душана Костића јер испада да „кости и гробови“ одређују шта је чија територија; нарочито су штетни „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја по коме су гробови колевке нових прегнућа. Уочавајући замке из читанки (просто говорећи, семантичка „минска поља“) антиратна профитерка (касније, под ДОС-овим окриљем, обасјана амбасадорским сунцем Мексика), указује чега се морамо клонити ако хоћемо да се „евроатлантски интегришемо”:1. Неизрецивог јунаштва које „сурово уништава непријатеља“ и пева док пати (пример је епска песма „Мали Радојица“); 2. Смрти као извора живота и страдања као услова народног опстанка и подвига; 3. Стицања славе и части код нас и у свету путем страдања; 4. Памћења пораза и полагања завета да ће пораз бити освећен и претворен у победу (Милан Ракић је, у песми „На Газиместану“, нарочито опасан.); 5.Називања себичношћу и кукавичлуком дилеме да ли да се гине за отаџбину; 6.Идеје да су наши ратни порази последица неслоге и борбе са јачим непријатељем. Иза страха од спољњег непријатеља, сматра Весна Пешић, „прикрива се још једна, неизговорена вредност: офанзивност и територијални империјализам који се покривају тобожњом оданошћу основном, дефанзивном интересу државе и народа да опстану“. Ево опет Срба као могућих хитлероваца: „Знак једнакости између жртвовања живота и патриотизма је толико пренаглашен у нашим уџбеницима као да између појединца и национално-државног колектива не постоји никакво посредовање у виду власти која најчешће сама одлучује о рату и сама дефинише рат као праведан (ослободилачки или одбрамбени), чак и када он то није (на пример, Хитлерова Немачка је водила рат за „легитимни животни простор“).“ Смета и историја: „Претерана количина историје као естетизованог рата, у уџбеницима у којима је не мора бити у толикој мери, подстиче очување АРХАИЧНЕ СВЕСТИ“. И, уопште, како каже Весна Пешић, „нема текстова који би обрађивали НЕНАСИЛНУ БОРБУ СА НЕПРИЈАТЕЉЕМ“. То су биле поруке деведесетих година 20. века, кад су се Срби борили за своју слободу у ратовима за југословенско наслеђе. У новим приручницима процес је настављен, на сасвим нови начин. Сада је кључна тема свеприсутно насиље, плус инцест. Жртве нових злостављања књижевног текста у приручнику „Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља над децом за основне и средње школе у Србији“ (који Министарство просвете 2017. намеће вртићима и школама) су приповетке „Вањка“ А.П. Чехова и „Деца“ Иве Андрића. У тим причама се помиње насиље, али то није сексуално насиље: код Чехова, газда бије дете које шегртује код њега зато што није добро урадило посао, а код Андрића се дечаци туку. Аналитичарка Ивана Стјепановић у тумачењу ове две приповетке поручује да је физичко насиље обично у спрези са сексуалним, па да, ако се детету догоди сексуално насиље, обавезно треба да то пријави некоме – на пример, Инцест Траума Центру (којим руководи једна лезбејска активисткиња и идеолог политичког хомосексуализма)! То би се могло истаћи да је Чеховљев газда из приче „Вањка“ био педофил, а да су Андрићеви ликови тукли неког потенцијалног младог хомосексуалца. Па ипак, иако ово није никакво тумачење књижевности, него јефтина пропаганда, Инцест Траума Центар ће се обрачунати и са Чеховом и са Андрићем. Наравно! А мастер филолошкиња Анита Угреновић удара на Софоклову „Антигону“. Ње се не тиче Антигона онаква каквом ју је Софокле замислио него јој Антигона, рођена из инцестуозног брака Едипа и Јокасте, служи као повод да препоручује борбу против инцеста у нашем мрачном и трулом балканском друштву (наравно, треба се борити и против Креонтове мизогине патријархалности). Иначе, велики мислилац, др Жарко Видовић, у свом делу „Трагедија и литургија“, одавно је разградио фројдистичку конструкцију тзв. „Едиповог комплекса“, по којој сваки мушкарац несвесно жели да убије оца и спава с мајком. Едип грчког мита, указује Видовић, није убио оца и оженио се мајком, него је, у незнању, убио биолошког родитеља и оженио се биолошком родитељком. Прави отац и мајка били су му пастир и пастирица који су га одгајили када га је родитељ, краљ Лај, као бебу бацио у шуму да умре. Убијајући Лаја и женећи се Јокастом, Едип није знао шта чини, па је себи ископао очи и напустио престо чим је схватио шта се десило. Његова кћи, Антигона, понеће трагичну кривицу очеву и такође ће бити жртва која утемељује заједницу, јер ће, упркос Креонтовој забрани да сахрани брата погинулог у грађанском рату, извршити погребне обреде по божанским законима. Али, пошто је за „лабрисовке“ инцест опасност, а ЛГБТ идеологија спас, такво тумачење неће имати места у нашој школској будућности! ИДЕОЛОГИЈА РОДНОГ ФЕМИНИЗМА Књига Слободана Антонића, „Искушења радикалног феминизма“, посвећена је, између осталог, анализи идеологије родног феминизма, која стоји у основи уџбеника што их Министарство просвете у Србији намеће деци од вртића до четвртог разреда средњих школа. Једна од основних идеја родног феминизма је: пол је биолошка, а род друштвена конструкција. И зато се род може трансформисати, свлачити попут рукавица и мењати попут доњег веша. Радикалне феминисткиње не сматрају да је основа мушко-женских односа љубав, него су у питању сукоби око моћи. По Антонићу, родни феминизам троструко искривљује стварност: “Он, најпре, однос који влада у јавној сфери (политици и економији) – дакле, однос моћи, проглашава кључним односом између мушкарца и жене као родних бића. Затим, у другом кораку, све мушкарце групише у једну класу, а све жене у другу. У трећем кораку, родни феминизам све изворе моћи редукује једино на новац и политички положај. Коначно, он изводи закључак да класа мушкараца доминира над класом жена и да класа жена мора повести борбу за своје „ослобођење“. А авангарду те борбе, наравно, чине управо родне феминисткиње.“ Најрадикалније родне феминисткиње су, по свему судећи, лезбејке, јер оне, попут Доне Харавеј, сматрају да је прошло време полног размножавања, и да људи треба да постану киборзи. Радикални феминизам почива на идеолошком злостављању чињеница. Тако је својевремено Глорија Стајнем тврдила да 150 хиљада жена годишње у САД умре од анорексије, као последице држања дијете (криви су мушкарци, због којих жене, да би им биле привлачне, гладују). Испоставило се да 150 хиљада жена пате само од аноректичке нервозе, а да од праве анорексије умре годишње највише око 100 (и словима: сто) жена. Године 1993, једно истраживање о женском здрављу у САД наводно је показало да 40% жена пати од „тешке депресије“. Наравно, и за то су криви зли мушкарци, узвикнуле су радикалне феминисткиње. Испоставило се да је иза приче о масовној женској депресивности стајала млађана активисткиња Луиз Хефлер, која је рекла да је истраживала на свој, „нефалоцентричан“ начин…Провера резултата анкете је показала да 40% жена у Америци једном седмично ОСЕЋА НЕРАСПОЛОЖЕЊЕ, али је Хефлерова то представила као депресију – требало је, њој и њеним „саборкињама“, да покажу како је женама психа разбуцана због мушког угњетавања. (Сасвим је могуће да радикалне ЛГБТ феминисткиње у Србији спроводе сличне, „научне“, анкете, по којима је ПОРОДИЦА најопасније место за живот деце.) Једно поглавље Антонићеве књиге носи наслов „Жена у свету рада: роднофеминстичко објашњење“ (жене су дискриминисане приликом запошљавања само зато што су жене). Озбиљна анализа, каже наш аутор, показује да у западним друштвима, а и код нас, „не постоји законска или системска дискриминација жена, односно да се не може искључити објашњење да, у крајњем, различите зараде жена и мушкараца долазе услед њихових различитих животних избора“. Уосталом, додаје он, ако се прузму методе радикалног феминизма и примене на резултате разних статистика, испоставиће се да „мушкарци краће живе, остављају мање потомака од жена, морају дуже да раде како би стекли пензију, добијају више казне за ИСТЕ злочине, ретко добијају децу након развода, слабије су образовани и мање њих студира, раде најгоре и најопасније послове, лошије су обучени, имају слабију здравствену заштиту, друштвене норме их слабије штите, чешће живот завршавају самоубиством“. Да ли то значи да је време за радикални маскулинизам? Наравно да не значи: Антонић само доводи лажне тезе „квазиучењакиња“ до апсурда. Антонић се, у својој књизи, бави полношћу и васпитањем, то јест „роднофеминистичком биополитиком“. Он показује, на основу темељних истраживања психологије и других наука, да разлике у понашању дечака и девојчица не потичу само од васпитања, него, пре свега, од биолошких основа људског постојања. Дечаци од 8 до 11 година за своје играње радије користе штапове и камење, траже знатно већи простор за игру од девојчица, боље се сналазе на непознатом терену. Шестогодишњаци оба пола и у Кенији и у Канади, ако им се дозволи – играју се десет пута дуже са истим полом него са супротним, управо зато што им је то природно. Такође, дечаци чешће до жељене играчке долазе гуркањем, надметањем и отимањем, а девојчице вербалним убеђивањем и манипулацијом… Феминисткиње, свакако, знају где је истина, али им то смета, јер руши лажна полазишта њиховог утопизма: зато би радо посегле и за генетским инжењерингом, да би створиле „андрогинио човечечанство“. Кључно поглавље Антонићеве књиге је „Адам и Ева: заједница срца и разума“. Користећи библијску повест о првом мушкарцу и првој жени (човеку и човечици, како каже Писмо) као архетипску матрицу своје поруке, Антонић показује да политизација мушко-женских односа води разарању друштва. Јер, породица (а ње нема без мушкарца и жене, који постају отац и мајка) јесте основна ћелија заједнице. Адам и Ева имају пуноту човештва у себи, али се њихово човештво у потпуности реализује само су у заједници саможртвене љубави. Бог се Адаму и Еви обраћа као једнитом бићу све док они, кроз грехопад, не потону у таму себичности и сукоба, у живи песак промашаја на путу ка циљу, који је љубав, „да двоје једно буду“, не у андрогиности киборга, него у успону ка висини боголикости. Христос изједначава жену са мушкарцем у могућности достизања те висине: “Нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3,28). Хришћанство уздиже Богородицу (Мајку која је и Дјева) изнад свих створених бића, и умногоме је „женска“ религија (тако је говорио и женомрзац Ниче): “Саосећање са несрећним, милост према слабијим, самопожртвовање за ближње, љубав као прва вредност (а не моћ)“, каже Антонић, само су језгро хришћанске вере. Зато је, у својој бити, родни феминизам радикално антихришћански покрет. А европска цивилизација, и источна и западна, почива на хришћанству и његовим вредностима. И? Шта ће се постићи ако радикални феминизам настави да политизује мушко – женске односе и да јуриша на породицу? Антонић је јасан: “Радикални феминизам ће деконструкцијом и тог преосталог заједничког језгра, који чини љубав, узајамност и поистовећени интереси, деконтрукцијом рада за заједницу, деконструкцијом самог етоса обостране пожртвованости и одрицања, деконструисати коначно и саму заједницу“. А зар то није циљ оне змије из рајског врта, која ће, у Гетеовом „Фаусту“, кроз уста Мефиста, јасно рећи да је смисао њеног делања у борби против свега што је живо? СРБИЈА: ДОСАДАШЊА ИСКУСТВА ПОСЛЕДЊА ДЕЦЕНИЈА ПРОШЛОГ ВЕКА Ауторке образовних пакета за нашу децу су, гле чуда – самопроглашене ЛБГТ пропагандисткиње. Оне имају право да буду шта год хоће, као што и ми, огромна већина у Србији, имамо право да не дозволимо ЛГБТ „идеолошкињама“ да нашој деци намећу свој поглед на свет. Међутим, важно је истаћи да је процес инфлитрације ЛГБТ „идеолошкиња“ у нашу јавност почео још за време владавине Слободана Милошевића, када је, здушно потпомогнут са србофобичног Запада, настао низ „антиратних“ женских организација (Жене у црном; СОС телефон за жене и жртве насиља; Аутономни женски центар против сексуалног насиља; Инцест центар; Центар за младе; „Сара“, Центар за девојке; Центар за женске студије; Женско саветовалиште, Сигурне женске куће; Лабрис; Ластавица). Њихове пароле су биле против рата, милитаризма, мачизма, сексизма, против Цркве („Мање Цркве, више презерватива!“, клицале су „Жене у црном“ средином деведесетих, кад је у Божићној посланици патријарх Павле упозорио на пад наталитета у Србији), против ратних злочина (наравно, босанских Срба, који су „силовали на стотине хиљада муслиманских и хрватских жена“). Све би то изгледало крајње „првоборачки“, у смислу борбе за „људска права и грађанске слободе“, али… Организација „Лабрис“, са којом су горепоменуте организације биле суштински повезане, имала је, још онда, један специфичан циљ: легализацију лезбејских „бракова“ и могућност да такви парови усвајају и васпитавају децу. Значи, није био у питању обичан грађански активизам. У књизи „Жене за мир“ (Жене у црном, Београд, 1997) неки од специфичних циљева првоборки отвореног друштва дати су кроз исказе активисткиња. Тако је, рецимо Штефи, Хрватица удата за Србина, кад је почео рат трпела „страховиту угроженост“ од мужа и деце, који су је, због националног порекла, кињили. Али, решење је нађено. Шта каже сама Штефи? „На крају баладе сам ипак пронашла женску групу, СОС телефон за жене и децу жртве насиља. То је за мене била фантастична терапија – оне су биле анационалне /…/ и ја сам ушла у тај брод. Сама група ме је научила реду. Друго, ту сам отворила себе и открила да сам лезбејка, да сам цео живот волела жене, ја сам до тог догађаја била мртва жена, а сад осећам да сам хиљаду жена /…/ У односу на породицу ја сам самостална, ми смо тек сад то схватили, да они могу без мене, ја без њих. Овај рат је моју породицу разбио у добром смислу“, закључује Штефи. „Међународни скуп женске солидарности против рата“, одржан почетком августа 1996. у Новом Саду, имао је радионицу са темом „Лезбејство и политичка одговорност“. Хаја из јерусалимских „Жена у црном“ је изјавила: „Моје искуство у последње две године је да сам ја активна у два покрета, у женском покрету и у геј-лезбејском покрету. У оба покрета треба да радимо на ширењу лезбејских људских права“. Циљеви политике лезбејки су, између осталих: једнакост, промена закона, елиминација основе патријархата у нама самима и у свакодневном животу, стварање новог вредносног система, елиминисање интернализоване хомофобије, итд. Методе борбе за лезбејска права су, на пример организовање лезбејских група и студија, лезбејске групе и журке, као и „пољубити своју партнерку на улици“. Кад се све ово има у виду, није чудно што је извесна Јелка из Београда на овом скупу, у панел дискусији, рекла: „Доктрине и устројство СПЦ је у основи фундаменталистичко. Та црква претендује да пресудно утиче на људске животе Срба, ма где били. /…/ Своје отелотворење православни фундаментализам нашао је у Републици Српској. Тамо је веронаука обавезна у школама. Тамо се сви објекти освећују приликом отварања.“ Сасвим јасно – „мање Цркве, више презерватива“. А највише ЛГБТ пропаганде. ДОС-ОВ ДОСИТЕЈ И СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА Чим је Демократска опозиција Србије, после 5. октобра 2000, дошла на власт, кренуло се у „либерализацију“: већ 30. јуна 2001, био је – неуспели – покушај организовања геј параде у Београду. У лето 2002, у камповима за децу које је организовало Министарство просвете и спорта са познатом Југословенском асоцијацијом за борбу против СИДЕ (ЈАЗАС), дошло је до читавог низа скандала, међу којима је нарочито био запажен онај у Сремској Митровици, када се, под вођством „јазасовца“ под конспиративним именом „Маслачак“, стигло и до стриптиза међу средњошколцима. Том приликом се огласио и Свети архијерејски синод Србске Православне Цркве, чије саопштење преносимо у целини: “На свом редовном заседању, 30. августа 2002. године, Свети архијерејски синод у склопу теме црквене просвете и веронауке у школама, обратио је посебну пажњу на бестидне скандале о којима пише штампа, који су се догађали у омладинским летњим камповима Министарства просвете и спорта Владе Србије (Сремска Митровица, Митровац на Тари, Дивчибаре и други). Очевидно, под видом модерне едукације и развијања „нове свести“ код средњошколаца, спроводи се у едукаторским радионицама перфидно прање мозга деце а њихово дружење и комуникација покушава да се сведе на ниво биолошке бесловесности, кроз убијање стида у детињој души и уништавање сваког моралног чула и осећања. Познато је да су се, до сада тим развраћањем и скрнављењем људске душе у Европи и шире у свету бавиле само сатанистичке секте кроулијеваца и др. Мајмунска бестидност као мера људског заједништва и комуникације представља нешто од чега се човек ослобађа и против чега се борио као културно и цивилизовано биће кроз сву своју словесну историју. То је оно што човека и чини словесним и разумним бићем, истински просвећеним. Међутим, у наше време, нажалост, долази до склапања брака измећу посткомунистичког атеизма и западног капиталистичког хедонизма. Из таквог чудовишног брака већ почињу да се рађају монструми и наказе какве човечанство не памти у својој историји, а све под привидом „нове свести“, „новог човека“, „новог поретка“, „нове заједнице“. Питамо се: да ли су наши нови просветари и просветитељи Србије свесни те и такве опасности која стоји пред савременим човеком и човечанством? Или можда неки од њих и желе да тим и таквим беспућем упуте млада поколења? Није ваљда могуће да је то и био дубљи разлог отпора увођењу веронауке у школе и наметања на место ње или паралелно са њом тзв. грађанског васпитања! Јер јасно је да докле год буде било веронауке мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност не могу загосподарити људском самосвешћу и постати мера човечности и људског достојанства. Свесни дубоке истине великог Тарковског изражене у његовом животном ставу и опиту да ће стид сачувати и спасти свет, осећамо за своју обавезу пред Богом, народом и историјом да позовемо одговорне за васпитање младих, просветне раднике на челу са министром просвете и спорта, као и на првом месту дечије родитеље, да не дозволе да било ко и у име било чега буде или постане развратитељ чедне детиње душе а тиме и гробар словесног достојанства српског народа. Наведени случајеви у летњим камповима министарства просвете и спорта у Сремској Митровици и Митровцу на Тари, представљају знак за узбуну за сваког коме је стало до здравља душевног, моралног и телесног наше омладине и до будућности свог народа. Министри и васпитачи који поткопавају духовне и моралне вредности свог народа а тиме и општељудске моралне вредности, гасећи у младим поколењима светлост богопознања и вечног човековог призвања – не само да не заслужују то часно име него и губе право да га даље носе.“ Тако се огласио СА Синод СПЦ. Ипак, министар просвете, ДОС-ов Доситеј, Гашо Кнежевић је, поводом стриптиза у кампу који је његово министарство организовало у Сремској Митровици, изјавио да је реч о обичној игри „Донеси-донеси“. На питање новинара зашто је у тој игри девојчица скинула грудњак уместо да донесе лопту, Кнежевић је одговорио: „У кампу има лопти, па има и грудњака“ („Време, 29. август 2002). КОНДОМ НА БАНАНУ Лозница је, за време Гаше Кнежевића, била први град у Србији у коме се систематски вежбало „сексуално васпитање“. Школске и општинске власти су приморале све средњошколце да учествују у програму, на чијем челу се нашла начелница Хигијенско-епидемиолошке службе Здравственог центра у Лозници. На Гучеву је организована петодневна обука едукатора, а програм се бавио сексуалношћу у људском организму и превенцијом СИДЕ. Деци су представљени сви видови заштите од „нежељене трудноће“, контрацептивне таблете, пилуле за „дан после“, кондоми. Стављено им је до знања да неплодни дани и прекинут сношај нису „поуздани модели заштите“. Триста часова сексуалног васпитања за четири школе – мало ли је? Докторка која је водила програм изјавила је („Недељни телеграф“, 7. април 2004.): „Учимо децу да користе дуплу заштиту, девојке контрацептивну пилулу, а мушкарци кондом. Уколико су момци неспремни за то, саветујемо девојке да оне увек у резерви имају кондом и не пристају на однос без заштите. Права ствар би била кад би родитељи деци, и мушкој и женској, сами куповали кондоме кад већ знају да она имају односе. /…/Идеја је да се са обуком почне од првог разреда средње школе, јер односи почињу у другом. /…/ На предавањима причамо и о хомо-паровима. Немамо никаквих табу тема и отворено их саветујемо у свим могућим ситуацијама. /…/ Ако хоћемо здраву и напредну нацију, сексуално васпитање се мора неговати“. Предавач Милош се хвалио како је вежбао пред вршњацима навлачећи кондом на банану, али да ће прећи на краставац, јер му се банана „смучила“. Он је описивао своја искуства: „Дужина везе и велика љубав нас углавном стимулишу на секс. И ја водим активан сексуални живот и примењујем искуства са предавања/…/ Најинтересантније предавање било је у медицинској школи у четвртој години, када ме је један ђак питао колико је сигуран орални секс. Одговорио сам да је потпуно сигуран, а он је узвратио: „А шта ако ме неко грицне?“ Снашао сам се и одговорио да у случајевима фелација, то јест оралног секса, треба да се користе кондоми који имају и мирис и укус, и проблем је решен.“ Новац за лозничке едукативне огледе давали су наши „амерички пријатељи“ – USAID и IRD. С циљем да нам буде лакше. Што мање трудноћа, то мање Срба. Геноцидних Срба, наравно. ПРИРУЧНИЦИ ЗА 21. ВЕК Широм Србије, средином прве деценије овог века, кренуле су секс-просветне радионице. Шта им је била тема? Све се може сазнати из оновременог приручника за здравствене раднике укључене у овај програм, под насловом „Сачувајмо здравље“ (УНИЦЕФ, Београд 2002.) Рецимо, „најважнији појмови у области сексуалности и репродуктивног здравља“ обухватају, између осталог, и „анални полни однос – сексуални однос при којем се пенис поставља у анус сексуалног партнера; мастурбацију – сексуално надраживање сопствених полних органа (самозадовољавање), спада у нормална полна понашања; орални секс – сексуални однос при којем један сексуални партнер устима или језиком додирује полне органе другог сексуалног партнера.“ Ево и неких радионица. Једна је „туширање“. Учесници стоје у два реда, обликујући шпалир. Један по један, пролазе кроз шпалир, затворених очију, а „учесници који се налазе у шпалиру упућују им нежне додире по коси, лицу, леђима, рукама /…/Игра се дешава у тишини, а завршава се када и последњи учесник буде „истуширан“ нежним додирима.“ У игри „Баш ми прија“ „сваки учесник лаганим притиском руку масира учесника испред себе по врату и раменима“. Ту је и радионица „Врба“. Један учесник представља врбу, коју остали нежно повијају длановима. У игри „Тачно-нетачно“ учесници једни другима додају паковање с кондомом, с намером да се открије како се правилно седи приликом кружења кондома. У игри „Како се намешта кондом?“, „водитељ демонстрира правилну употребу кондома користећи ДИДАКТИЧКИ МОДЕЛ ПЕНИСА“ (подвукао В. Д.) Неопходно је да има довољно кондома да би свако могао да их проба на „дидактичком моделу“. После тога, игра се куповина кондома у апотеци, а затим „Има ли мемле у вашим муштиклама?“ Циљ: духовити ефекат („учесницима не смеју да се виде зуби док изговарају питање или одговор“.) У то време, Црвени крст и ЈАЗАС издали су брошурицу „Немам кондом – ништа од секса“, у којој се младима упућују и овакве поруке: „Баш је забавно стављати га – користи кондом“, „Ако не умеш да отвориш уста, немој ни ноге да шириш – тражи кондом“, „Волиш своју кћерку, зар не? Зашто онда не ставиш кондоме у њену ташну?“ итд. Београдски Центар за људска права, уз финансијску помоћ, између осталих, Министарства просвете и спорта и УНИЦЕФ-а, издао је у десетинама хиљада примерака књижице „У праву си“, о основним људским правима – за средњошколце. У поглављу о „маргинализованим групама“, поред избеглица и инвалида поменути су и хомосексуалци, за које се, без икакве научне заснованости, тврди да су биолошки предодређени, да психотерапијом не могу да промене своје навике, да уопште нису болесни и да их има ДЕСЕТ ПОСТО ОД УКУПНОГ СВЕТСКОГ СТАНОВНИШТВА. На крају, деци је била понуђена и адреса ЛАБРИСА – домаћег центра за лезбејска права. О ЈЕДНОЈ ПРЕДСТАВИ Март 2003. У Малом позоришту „Душко Радовић“ извођена је представа по књизи Јасминке Петровић „Секс за почетнике“, коју је режирала Алиса Стојановић. Уз представу је ишла и афиша која је нудила појмовник „Секса за почетнике“, али и један презерватив. Насловна страна афише, као и билборд за представу, показивала је мушкарца како јури девојчицу са машницама да би је силовао (девојчица бежи, а силуете мушкарца је дата са приказом ерекције). Гледаоцима су нуђена тумачења појмова какви су „самозадовољавање“, „петинг“, „ватање“, „оргазам“, „ерогене зоне“, „орални секс“, итд. За абортус се вели да спада у „мрачне стране секса“, али није ништа друго до „насилно одстрањивање фетуса“; „ако се обави у раним месецима трудноће, релативно је безбедан“. Представа је била намењена најмлађима, којима је поручивано: „Живот у руке, памет у главу, кондом у џеп, па полако према излазним вратима“. Покровитељ овог „поучног комада“ је била Скупштина Града Београда – Секретаријат за културу. Био је то тријумф идеологије неолибералног капитализма, описан на страницама Хакслијевог „Врлог новог света“: „Форда славимо, / оргије правимо. /Пуно соме, пуно секса, / паримо се без комплекса“. А како је изгледала представа? У првој сцени, на бини је кревет у коме лежи син покривен чаршавом уздигнутим на доњем месту, које се мрда. Његова „примитивна“ мајка Балканка улази и виче: „Не, то не смеш да радиш! Осушиће ти се! Истрошиће се! Отпашће ти!“ Појављује се главна саветница, тетка Савета, која поучно чита да је онанија природна и нормална функција и да се препоручује малолетницима физички зрелим за секс. На бини се појави младић у доњем вешу са дезеном мушког полног органа и покретима опонаша однос са наслоном столице. У другој сцени, неколико младића се пита да ли су им полни органи у реду. Гледају у своје гаће. Појављује се Савета која чита простачке изразе за полни уд, кикоће се и каже: „Од изгледа важнија је функција!“ Савета пита заосталу маму на шта мисли кад каже „секс“, а простакуша каже да јој на памет падну „абортус, ХИВ, инцест, педофилија“, при чему, на чуђење Саветино, заборавља на „пријатност“. Затим видимо младића који девојци нуди да прича о сексу и Библији, а она тражи да јој говори о „Содоми и Гомори“. У другој сцени младић нуди секс клечећи, у трећој се помиње „кресање“, у наредној Савета препоручује пољупце у уста… Затим опет мама „простакуша“ вели: „Прво љубав, па секс“, а Савета јој каже да „неки баш кроз секс дођу до осећања“, при чему је „дозвољено све у шта оба партнера верују и желе“. Кад уђе девојка која лиже сладолед, Савета објашњава гледаоцима да она вежба орални секс…Савета командује паровима младића и девојака: „А сада, спреми се за ватање!“ Иде акција: рука – рука, рука – раме, рука – груди, рука – колено, рука – бутина, рука – полни орган, и настаје замрачење. Када прича о полуцији, Савета каже да се млади у пубертетским годинама „стиде секса, иако је нормалан“… Када се деца на сцени играју, вичу и ваљају, Савета вели: „Да има и секса, то би биле оргије!“ Затим помиње ерогене зоне, које „изазивају посебан ужитак”. Ту је и прича о контрацепцији (сигуран је, тобож, једино кондом). Кад младић и девојка говоре једно другом како се стиде, јер им је „први пут“, мајка Балканка вели да је „невиност некад била украс“, на шта Савета додаје да је то сада „мука“. После тога, Савета навлачи кондом на банану, а затим видимо симулацију разних „поза“. Уз простачке узвике, Савета даје и упозорења како се чувати од силовања. Савета нуди мами да свог сина снабде великом количином кондома за рођендан. На крају, донедавно заостала и антиевропска мама пристаје на све, и детету поводом рођенданске журке оставља кондоме. Све се завршава хитом „Talk About Sex“. ГОДИНА 2013. У 80% школа Војводине, под влашћу Демократске странке и Пајтића, а кроз тобожње“здравствено васпитање“, наметнут је уџбеник „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“ у коме је, између осталог, писало и следеће: „Људи могу имати више од једне везе истовремено“; „Људи могу живети, заједно повремено или стално, договорити се да буду моногамни или да имају друге сексуалне партнере“; „Не постоје препоруке ни границе када се може најраније почети са сексуалним односом. У данашње време разне земље имају различите норме. Најнижа је у Холандији, и износи 12 година“; „Појам НОРМАЛАН у сексу је релативан“; „Да ли ћете имати секс како бисте добили неки поклон или новац“; „Људи би требало да имају право да траже развод. Он, међутим, може донети осећај олакшања и среће“; „Планирање породице у ужем смислу је: Право људи да имају жељени број деце (не више од 4)“;„Обрезањем гланс пениса постаје мање осетљив, па ово често доводи до продужавања сексуалне узбуђености“; „Хомосексуалност је романтична и позитивна варијација људске сексуалности“. Пајтићевски ЕУ талибани су тражили да се овај уџбеник, као обавезан, уведе у целој Србији. ГОДИНА 2014. Крај јануара у Србији 2014. године (баш око школске славе, Светог Саве) донео је још једну ЕУ „посластицу“: активисткиње из лезбејског удружења „Лабрис“ договориле су се са министром просвете Томиславом Јовановићем да се из наших уџбеника избаце сви садржаји „увредљиви“ за хомосексуалне особе и да се деци представе разни типови породице („самохрани родитељи, старатељске породице, породице без деце, као и право истополних породица на децу“) а да се уз све то афирмишу „истополна сексуално-емотивна оријентација, трансродност, трансполност и интерсексуалност“. „Лабрисовке“ су исказале бригу за нашу будућност ставом да „развој једног друштва зависи од младих људи који завршавају школовање и постају део радне и интелектуалне снаге ове земље и зато је добро да се о тим генерацијама посебно води рачуна НАРОЧИТО ИМАЈУЋИ У ВИДУ ЕВРОПСКИ КУРС ЗА КОЈИ СЕ ОПРЕДЕЛИЛА ОВА ВЛАДА“ (подвлачење В. Д.) МУП Србије је те исте, 2014, добио акциони план обуке полицијских службеника МУП-а, а све у циљу стварања полицијских тренера и официра за везу МУП-а са ЛГБТ удружењима на свим нивоима. Акциони план подразумевао је и заједничко организовање округлих столова, семинара и друге врсте „едукативних“ активности у наметању политичког хомосексуализма. Акциони план значио је и широку координацију и сарадњу са ЛГБТ удружењима ради одржавања „параде поноса“. Оно што је најзанимљивије у овом документу је да су активности из овог акционог плана финансиране из донација хомосексуалних и лезбејских удружења. На последњој страни документа могло се видети да трошкове обуке сносе ЛГБТ удружења, где је специјално назначено удружење ЛАБРИС са којим је потписан меморандум о сарадњи. Дакле, хомосексуална и лезбејска удружења финансирала су програме МУП-а Републике Србије, а МУП је добио улогу ширења идеологије хомосексуализма заједно са њима! Правни историчар, др Зоран Чворовић, с тим у вези је писао: “Србија је најбољи пример да је примена принципа позитивне дискриминације најефикасније средство не за унапређење, већ за уништење демократије као облика власти. Уместо да примена овог принципа буде изузетак и то само у случају националних мањина, како се не би подрио систем власти заснован на начелу један грађанин-један глас, позитивна дискриминација је постала правило на основу кога се у Републици Србији опредељују права и обавезе појединаца и формирају органи власти. Начело законитости које подразумева да је закон, речју једне грађанске декларације, исти за све, било да штити, било да кажњава, погажено је у име принципа позитивне дискриминације. Тако се грађанска и демократска Србија претворила у тоталитарну државу у којој разноразне привилеговане мањине дискриминишу бирачку и пореску већину. Злоупотреба принципа позитивне дискриминације доживљава ових дана врхунац државном промоцијом привилегованог правног положаја интересне групе, која једино исправно може да се идентификује термином «политички хомосексуализам»». Све ово није имало никакве везе са наводним правима хомосексуалаца, него је у питању било наметање противпородичне идеологије у земљи Србији у којој се не само огроман број грађана тој идеологији супротставља, него у којој становништво изумире застрашујућом брзином – 400 хиљада људи је било мање од пописа 2002. до пописа 2011, а школске 2014/2015. у први разред основних школа уписано је преко 6000 ђака мање него школске 2013/2014. Уместо да се озбиљно радило на унапређењу културе живота, пропагиран је политички хомосексуализам тако што је Министарство културе, на челу са «нестандардним» министром Тасовцем, који није имао пара за «класичну» културу, дало 300 хиљада динара од новца пореских обвезника за изложбу «Заједничка снага» током трајања тзв. «Квир салона»; допуштено је да се деца предшколског узраста појаве у споту који најављује парада политичких хомосексуалца. А онда је дошла 2017. година, и одлука министра просвете да нас препусти «премудрим» ЕУ ЛГБТ «идеолошкињама» политичког хомосексуализма, као «аутованим» ауторкама/ ауторицама општеобавезујућих приручника за рад у школама, где се, под видом борбе против «сексуалног насиља», породица проглашава највећом опасношћу по дете. ЉУБАВ НИЈЕ КОНДОМ НА БАНАНИ Човекова сексуалност се не може свести на „навлачење кондома на банану“. Човек није ни животиња, ни машина. Његова полна улога најдубље је повезана са тајном његове личности и личног достојанства. Зато „секс-просвета“ нема право да се претвара како је „вредносно неутрална“ или учи „репродуктивном здрављу“. Она намеће тип понашања и моралне ставове који НИСУ ПРИХВАТЉИВИ ЗА ВЕЛИКИ БРОЈ ЉУДИ. И ти људи имају право да своју децу васпитавају другачије, а не „кондомизацијом“ свести и савести. О томе пише савремени руски педагог Вера Абраменкова: „Десакрализација интимне сфере, скидање покрова романтичне тајне (није случајно брак – Св. Тајна) са љубавних односа повлачи собом деиндивидуализацију љубавног осећања. И, колико год то било чудно, доводи до гушења либида и сужавања репертоара љубавних преживљавања. Управо зато психијатри са запрепашћењем уочавају младићку импотенцију код младих и здравих тинејџера, који одлично познају сексуалну технику из порно-филмова. Због тога, сексуализујући дечју свест /…/, дезорјентишући дете приликом настанка психолошког пола и адекватне полне улоге, ми, одрасли, прво, од детета крадемо осећање његове уникалности као дечака или девојчице, лишавамо га пуновредних љубавних преживљавања у будућности, па самим тим и сексуалних. Није случајно сладак само „забрањени плод“, а свима доступан се показује као кисео и горак. Друго, сексологизација дечје свести је лишавање те исте свести, у мистичком смислу, целомудурене чедности. Дечја свест је по природи целомудрена, а целовитост је, као што знамо, заштитна функција, која дете брани од опасности, прљавштине, заразе. Чедност – није само физиолошка и морална категорија, него светопогледна категорија, која одражава целосну слику, целосну и мудру слику постојања света, што и обезбеђује заштитну функцију свести. Зато су „исцељење“ и „целомудреност“ – појмови истог порекла, као и „блуд“ и „заблуда““. Тако каже Вера Абраменкова. Хоћемо да наша деца науче да је личност другог човека НЕПРИКОСНОВЕНА, да нико не сме бити СЕКСУАЛНИ ОБЈЕКАТ (ни са кондомом, ни без кондома), да малолетнички полни односи нису „репродуктивно здравље“, да деца имају право да им се СЕКС-ПОГЛЕД НА СВЕТ не намеће, итд. Хоћемо да наша деца сазнају да љубав није исто што и краткотрајна телесна привлачност, и да људи нису „партнери“, него бесмртна и вечна деца Божја, испуњена радошћу због постојања Другог. Нећемо да их уче да је политички хомосексуализам универзално важећа истина. Не дозвољавамо огољено ЕУ насиље над овим измученим народом и његовом будућношћу. Нећемо постати издајници своје деце. Распети и васкрсли Господе, благослови нас у борби за наше потомство! POST SCRIPTUM ПИСАН У ТОМИНОЈ НЕДЕЉИ И Господ је благословио. Да се борба за истинске ведности исплати, показало се баш ових, послеваскршњих, дана. Министарство просвете, науке и технолошког развоја у потпуности је ПОВУКЛО „образовне“ пакете Инцест Траума Центра из даље употребе! Пропаганда хомосексуализма је заустављена после низа активности које су предузели појединци и организације за заштиту породице. Тако је Центар за заштиту породице скупио, за три дана, преко десет хиљада потписа међу којима су били и гласови др Немање Зарића, др Слободана Јанковића, др Зорана Чворовића, протојереја – ставрофора Србољуба Милетића, проф.др Јована Душанића, др Симе Мраовића, др Радомира Батурана, др Зорице Кубуровић, Косте Димитријевића, мр Ђорђа Јањатовића, др Драгомира Давидовића, проф. др Љиљане Чолић, итд. Текстове у одбрану здравог разума писали су, између осталих, Слободан Антонић, Слободан Јанковић, Миша Ђурковић, Зоран Чворовић, Славка Којић, а појединачним изјавама и многи други јавни делатници. Огласила су се, поред Центра за заштиту породице, и удружења: Породични сабор и Православни родитељ. Реаговала је и дневна штампа. Фонд стратешке културе чврсто је држао линију одбране. Наравно, непријатељи наше деце неће одустати. На нама је, међутим, да и даље будемо будни и одлучни у одбрани њиховог детињства. УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 14. априла 2017.) 1.Слободан Јанковић, Укидање рода у школама, Вечерње новости, 12. април 2017, стр. 18 2.Миша Ђурковић, Приручник за промоцију хомосексуализма, Политика, 13. април 2017 3. E. Мichael Jones, Libido Dominandi/ Sexual Liberation and PoliticalControl,ia801905.us.archive.org/7/items/LibidoDominandiSexualLiberationPoliticalControlE.MichaelJones2000/Libido%20Dominandi%20%20Sexual%20Liberation%20&%20Political%20Control%20-%20E.%20Michael%20Jones%20(2000).pdf 4. Владимир Димитријевић, Нови школски поредак/ Глобална реформа образовања и коначно решење „Србског питања“, Легенда, Чачак, 2005. 5. Џудит Рисман, Успостављање новог сексуалног поретка, www.pecat.co.rs/2010/10/dzudit-risman-uspostavljanje-novog-seksualnog-poretka/ 6. Алексеј Комов, Бес антихришћанских сила усмерава се на Русију, www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/770-2014-09-23-09-07-55 7. Ратништво, патриотизам, патријархалност (ур. Ружица Росандић, Весна Пешић), Центар за антиратну акцију, Група Мост, Београд, 1994. 8. „Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља над децом за основне и средње школе у Србији“, incesttraumacentar.org.rs/files/2016/MPNTRITC_Obrazovni_paket_za_osnovne_i_srednje_skole_2016.pdf 9. Слободан Антонић, „Искушења радикалног феминизма“, fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get 10. Ко су ауторке образовних пакета које промовишу порнографију нашој деци, (anti-censura.com/ko-su-autorke-obrazovnih-paketa-koji-promovisu-pornografiju-nasoj-deci/) 11. Жене за мир, Жене у црном, Београд, 1997. 12. Сачувајмо здравље, Уницеф, Београд, 2002. 13. Критичка анализа уџбеника „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу“, porodica.org.rs/wp-content/uploads/2016/02/Seksualno-obrazovanje-analiza.pdf Извор: "Фонд стратешке културе" |
