МОДЕРНИЗАМ У ЦРКВИ

 Шта је модернизам у Цркви?

 Има ли га свуда, или је пак локализован на једну – две Помесне Цркве?

Наравно, ова и многа друга питања постављају се пред Црквом од Истока не од јуче. Модернистичке тенденције се међу православнима могу пратити jош од реформи цара Петра Великог. Довољно је погледати планове руских „модернизатора” из доба Катарине Велике, или читати разговор србског епископа са извесним Маленицом описан у делу Доситеја Обрадовића „Живот и прикљученија”, па да се ова тенденција схвати.

Један од обер - прокурора Светог Синода Руске Цркве за време царице Катарине Велике био је бивши ректор Московског универзитета, Иван Иванович Мелисино, постављен на то место 10. јуна 1765. године. Он је руским архијерејима послао упитник о реформама Цркве у складу са правцем „просвећеног апсолутизма”. Међу Мелисиновим предлозима за реформу православне вере налазило се и: скраћивање постова; исправљање Номоканона (Законоправила), у коме има „много грешака”; чишћење Цркве од празноверја и „назови чуда”, везаних за мошти и иконе; престанак ношења чудотворних икона по кућама; скраћивање „дуготрајних црквених обреда” због избегавања „паганске многоречитости”; укидање мноштва стихира, канона, тропара састављених у новија времена; „укидање сувишних празничних дана”; служење краћих молебана с поукама уместо дугих вечерњих служби и бдења. По Мелисину, треба смањити број монаха, а новац за њихово издржавање усмерити ка добрим свештеницима - проповедницима, од којих у будућности бирати епископе; пошто у Древној Цркви није било монаштва, епископи треба да се жене. Нуђена је и реформа свештеничке одежде; укидање помињања упокојених на Литургији. Мелисино је тражио дозволу за бракове са иновернима и четврти брак; тврдио је да не треба причешћивати децу до десет година живота. Исти предлози понављају се и касније. Чувени „Свеправославни конгрес” у Цариграду, маја 1923. године, на коме је цариградски патријарх - авантуриста Мелетије (Метаксакис) донео злосрећну одлуку о увођењу григоријанског календара, такође је разматрао нека решења која је, у XVIII веку, помињао Мелисино. Метаксакис је нудио Цркви од Истока да што више великих празника пренесе на најближу недељу, да би се смањио број „црвених слова” (заповедних празника, нерадних дана). Тражио је и смањење броја препрека за брак; увођење жењеног епископата; другобрачје свештенства; скраћивање црквених служби и постова; измену свештеничке одежде, бријање браде и шишање косе клира. Једна од тема намераваног будућег Васељенског сабора и данас је скраћивање постова. У време Св. Јустина Ћелијског, владика бачки Никанор је желео то скраћивање, чему се отац Јустин оштро успротивио. Отац Серафим (Роуз) је поводом предлога о скраћивању богослужења, које је у то време нуђено као решење кризе у Orthodox Church of America, својевремено рекао да је циљ таквих реформи да се „богослужења /.../ прилагоде духовно пропалим људима”, уместо да се верници уздижу до узвишеног нивоа хришћанског живота.

Дакле, историја се понавља: Мелисино, Метаксакис, секуларно мислећи теолози у Америци...

И данас има много сродности у различитим Помесним Црквама – бар кад је модернизам у питању. Да видимо, да бисмо се „разабрали у плетиву” (Лаза Костић).

Значење модернизма и модернистички токови у Русији данас

Руски православни аналитичар, Андреј Рогозјански, објашњава суштинске основе модернизма у Руској Цркви. Његова дијагноза, дата у огледу „Модернистички токови у савременој Руској Православној Цркви”, у многоме се поклапа са сликом модернистичких тенденција у другим Помесним Црквама, па ћемо јој посветити дужну пажњу.

Први талас модернизма запљуснуо је Руску Цркву почетком деведесетих година XX века, и његови делатници, попут оца Георгија Кочеткова и Александра Борисова, деловали су пре свега међу московском неофитском интелигенцијом. Овај покрет имао је карактеристике „интелектуалне потраге у академском кључу”. Интересовање за историју, филологију, древне језике, теологију и литургику било је повезано са покушајима обнове ранохришћанске литургијске заједнице, превођењем богослужења на савремени језик, критиком „конзервативизма” савремене Руске Цркве, итд. Московско свештенство је 1994. године упутило отворено писмо патријарху Алексеју II, тражећи да се делатност новообновљенаца пресече. Организована је и конференција „Јединство Цркве” 1995. године. Две године касније, екуменистички Радио Софија, финансиран од стране римокатолика, на коме су се обновљеници оглашавали, проглашен је антицрквеним, а отац Георгије Кочетков стављен је под забрану свештенослужења. Године 2000, специјална комисија Руске Цркве бавила се застрањивањима у Кочетковљевој теологији. Први талас модернизма тако је заустављен. Онда је, под новим изговором, почео други талас.

Почетком XXI века, са стабилизацијом друштвене ситуације у Русији, Црква се нашла у положају „принудне неактивности”: њен глас се чује мање, јер су у друштву делатне силе које, иако желе државно и војно јаку Русију, не сматрају да је треба враћати у доба пре револуције, кад је руско друштво било под снажним утицајем Православља, макар као идеологије. У Цркви се јављају гласови који сматрају да су „црквено учење и поредак” застарели, и да ново време захтева „ефикасније моделе проповеди и презентације православног начина живота” (Рогозјански).

Ова појава је слична оној која се збила на Западу још средином XX века: долази до „психолошког преокрета” од система вредности „ја у систему Божјег света” ка „Бог у мом унутрашњем свету”, што,   по Рогозјанском, значи „одступање од универзализма у правцу егзистенцијалности и, на крају крајева, индивидуалног либерализма”. А то, каже нам руски мислилац, значи пристанак на „хришћански модернизам”: „Модернизам тумачи прогрес као природну појаву, која није лишена духовног садржаја. Он не подвлачи разлику, супротстављање хришћанства свету, него њихову блискост, па чак и истоветност. Промене у Цркви правдају се променама које је донело време. Не постоји „тврдо”, једном заувек задато хришћанство као универзални поредак, него његове историјске форме које се стално мењају. Да је Христос наш савременик, Он не би ишао у тоги, пео се по брдима и учио пастире и ратаре помоћу слика које су им приступачне. Он би се, по свему судећи, појавио одевен у џинс, користио би добра цивилизације и јавио се као проналазач, пилот, па чак и „superstar.””

Мења се и тип сазирања Бога. „Историјски Христос” почиње да се разликује од претходног лика Свевишњега Бога, Првоузрока и Творца свег живота. Бог епохе научних открића, индустријског бума, друштвених промена, закључан је у оквире научности и историзма, ограничен међама рационалних законитости, које се схватају као објективне. Не постоји циљ познања Онога Који Јесте, промене ума ради проницања у Божаствено Начело, него прилагођавање Еванђеља ономе што Пол Рикер назива начином да се „хришћанска истина учини доступна умовима наученим да поричу натприродно”. Ово је, по Рогозјанском, срж религиозног модернизма, који се, у римокатоличким круговима II ватиканског концила, звао „осавремењивање”, „ађорнаменто”.

Модернизација, и у Православљу, сматра руски религиолог, значи „одрицање од митова, провера научним путем, умекшавање дисциплинских захтева, израда нарочитог језика мисије, упрошћавање обредности, демократизација”. Православни модернисти имају за циљ да нагласе улогу младих у Цркви, потребу за широком мисијом и тзв. „евхаристијски препород”.

Наше друштво гаји култ младих. Млад значи „савремен”, „амбициозан”. Млади треба да су свуда, без обзира на квалификације и искуство. Будућност припада младима, и зато их треба придобити. Млади су нонконформисти и против конзервативизма. Зато су они погодни да буду учесници реформе Цркве, у борби против тзв. „геронтофилије”. Млади имају времена за учешће у модернистичким пројектима. Старији су запослени, имају свакодневне проблеме, породицу, тежи су за „послушање” теолозима новог стила.

       Прича о мисионарству значи окретање од унутрашњег ка спољашњем. Конзервативизам подразумева очување Предања; за њега, Истина је канонизована; одговара обрасцима прошлог и неподложна је утицају времена. „Конзервативна” Црква подржава монархијску власт, јаку армију, породицу. „Мисионарска” Црква хоће динамику, резултативност, успех. (Рогозјански вели: „ Црква у целини мора да престане да се повезује са заосталошћу, и треба да буде актуелна, да изазива интерес, да формулише пријемчиве предлоге, да користи савремене методе”.) Тако у Православљу долази до „демитологизације” (Бултман), „реинтерпретације догмата” (Шлајермахер), гашења „великих нарација” (Лиотар). За разлику од „конзервативаца” (погрдно: фундаменталиста), који су националисти, монархисти, народњаци, државотворно заинтересовани, „мисионари” -модернисти прелазе на „људско-правну” и „општекултурну” аполитичну позицију. Хришћанство више не сме да брани „феудализам”: забране и потчињеност, ауторитарност и агресивно неприхватање модерног света. Индивидуална психологија и ratio треба да доминирају у односу на поредак, обичај и норму.

Што се „литургијског препорода” тиче, Рогозјански наглашава: „Реформа поставља евхаристичност изнад уцрквењености. Јединство у литургијској Чаши тумачи се као јединство највишег реда, јединство као такво, без неопходности установљавања сагласја, нормирања личних позиција путем традиционалних прописа, канона, обичаја, догматских установа, итд. Тиме се достиже спој са још једним темељним (уз прагматизам) начелом „нове религиозности”: њеним интимно - личним усмерењем. За разлику од традиције, харизма не претпоставља ништа опште, него је усмерена лично мени, ја је примам. То је буквално „мој део Божаства”, оно што ја добијем од жртвеника. Истовремено, то је акт заједничке вере, она вредност коју цене и остали чланови заједнице. У сложеној игри доживљајности око теме Евхаристије, свест „нових” налази залог свог хришћанства и припадности Цркви, испуњавање наде о непосредном општењу са Христом и истинском исповедању без формализма и условности. У суштини, нова религиозна свест Евхаристији, и само њој, признаје својство темељног религиозног делања. Остатак живота верујућег бива десакрализован и убацује се у оквире његовог индивидуалног избора /.../ Мотиви греха, страсти, изгнања из раја, човекове недостојности и покајне молбе пред лицем Божјим замењени су очекивањем харизматичког полета, ликовања због блискости са Христом и свепраштајуће љубави. Принцип евхаристичности одговара моделу прогресивног, савременог, омладинског вероисповедања, одушевљења, успеха, друштвене мисије, што и јесте циљ модернизације/.../ Реформаторство настојава на што чешћем причешћивању. Традиционална веза између Евхаристије и Св. Тајне Исповести се раскида - овај захтев се све чешће чује, јер изражава наду да ће се прећи на оптимистичнију антропологију.”

Стање у Срба

Анализа Рогозјанског сасвим је применљивана србску црквену ситуацију. Пре свега, ту је својеврсна тежња за модернизацијом православне благе вести: све треба да буде доступно на Интернету, у медијима, разумљиво и прилагођено данашњем човеку. Често се чује: да је ту апостол Павле, он би летео авионом и користио лаптоп. Посао Духа Светога може се обавити преко телевизије. Заборављена је порука Маршала Меклуана, највећег медиолога до данас, да је медијум, сам по себи, порука, што значи да није вредносно неутралан. Покушај технологизације благовести бременит је опасностима којима се, до сада, мало ко озбиљније бавио. Велики световни философи, попут Мартина Хајдегера, видели су у напретку технологије насртај на само језгро човечности (писац „Битија и времена” схватио је, још шездесетих година XX века, колико телевизија искорењује човека, чинећи „виртуелну стварност” ближом од окућнице и завичаја.)

Елементи модернизације примећују се у „mainstrеam”-у србске теологије на почетку XXI века. „Одрицање од митова” значи порицање Житија светих као чињеничне истине - Житија су само вербалне иконе есхатолошког стања светих, што се може утврдити применом научне критике. „Умекшавање дисциплинских захтева” може се видети у својеврсном свођењу аскетизма на остајање у сопственој датости (уместо стрема ка Божанској задатости). Тако један угледни теолог тврди да је устајање људи из кревета ради доласка у цркву на службу својеврстан аскетски напор, подвиг (Родољуб Лазић, „Нов(аторск)о богословље митрополита Зизиуласа, стр 69).

Мисионарским захтевима подређује се и богослужење: све треба превести на савремени србски језик, све свештеничке молитве Литургије, вечерње и јутарње службе треба читати наглас - и све ће се моћи појмити, и сви ће све прихватити.

У православном Предању младост је била хваљена само ако је повезана са мудрошћу достојном стараца. Духовни руковођа је старац - геронда. Калуђер је „калогерос”, добри старац. Зато је култ младих који не стреме „мудрости стараца” дубински револуционаран - у смислу превратништва, разарања предањских црквених вредности. Све друштвене револуције, као својеврсни покушаји остварења утопије, неговале су култ младих управо зато што је утопија чежња за повратком у првобитно „златно доба”, у безгрешни прапочетак.

У нашој црквеној ситуацији је култ младих такође одиграо своју улогу: младеж је трансцендентна у односу на претходне неуспехе и недостатке; грешни су други, а не ми, млади. Ми, млади, ћемо остварити оно што стари нису. Сви „прави људи” су били млади: од Александра Македонског, преко Светог Јована Богослова, до председника Руске федерације Дмитрија Медведева. Ти млади су неустрашиви и спремни на рвање са савременим проблемима, за разлику од традиционалиста и конзервативаца, који су, по младим теолошким „лавовима”, збуњени и уплашени.

Култ младих као таквих огледа се и у непрестаном позивању на чињеницу да су успешни глумци, фудбалери, кошаркаши, па чак и навијачи „Звезде” - религиозни. Ту је и култ „православне” рок музике. Довољно је да млади припадник „џет сета” изјави да верује у Бога, и да, ето, „нешто нејасно има, / на земљи и на небесима” (М. Данојлић), па да га одмах прогласе сведоком буђења православне вере у Срба. Млада глумица једног дана може да каже како јој је „Бог у души”, а другог дана да се појави нага или полунага у неком домаћем филму и све то се да прихватити, само ако је дотична особа успешна у свом послу.

Идеја мисионарства по сваку цену доводи до покушаја да се сва савремена средства, па и средства непреображене популарне културе, употребе да би се млади придобили за Цркву. Већ помињана употреба рок музике веома је карактеристична за овај правац мисионарства.

Наравно, чињеница је да међу људима који су пришли Цркви данас има и спортиста, и глумаца, и музичара. То није спорно, јер у Цркви има места за сваког покајника и богостремника. Али, оријентација ка спорту, глуми и популарној музици као кључним медијима за преношење православних вредности је веома необична за предањско опредељење Цркве од Истока која зна да је овај живот кратак и пролазан трен, у коме се спремамо за вечност. Реч „забава” у србском језику има исти корен као и реч „заборав” - а метод хришћанског подвига је непрестано молитвено сећање на смрт (mementomori!) и припремање за сусрет с Богом. Дакле, спортисти, глумци, музичари у Цркви - да, али без идолатрије имедијске хистеричности (за коју нису криви они, него модернисти „мисионари”).

О теми рок музике и њеног мисионарског коришћења већ се разговарало. У Русији је расправа вођена 2006. године на XIV Међународним Божићним предавањима, у оквиру секције под насловом „Црква и омладинска субкултура”.

Кључна полемика на секцији вођена је око могућности проповеди на рок концертима, коју су на себе преузели ђакон Андреј Курајев и игуман Сергије (Рибко), при чему се с таквим видом мисије многи нису сложили.

Расправљало се о много чему – рецимо, о утицају ритма на човека, и устврдило се да у тој области нема озбиљних научних истраживања. Професор Игор Истомин је, међутим, поменуо да је ритам у стању да организује људску активност – рецимо, бурлаци са Волге су имали своје песме о раду које су им помагале да обаве задатак.

Затим је вођена расправа и о текстовима рок песама са сатанистичким садржајем. Отац Андреј Курајев је истакао да се ова аргументација налази у књизи католичког опата Жан Пјера Рожимбала, који је писао да многе рок песме, кад се пусте уназад, имају сатанистичке поруке. Сумњајући у компетенцију једног опата у области рока, отац Андреј је истакао да песме нико не слуша уназад. Мада, под утицајем екстатично – хистеричне „Godspell” музике, која је легла у основу рока, може доћи до нездравих емоционалних стања.

Јереј Максим Первозвански, који ради с омладином, у вези с рок проповедима истакао је да је у старој Русији свештеник бивао позван на свадбу, на којој је могао да присуствује док не почне игра. Онда би се удаљавао. Црква није ни осуђивала, ни одобравала игру и весеље. Первозвански је истакао да постоје три врсте музике: небеска, коју је човек слушао у рају, тварна музика и музика коју користе мрачне силе. У Грчкој је био случај да је група православних монаха направила рок групу, с циљем проповеди међу младима. Синод Грчке Цркве ју је забранио, јер су православни у томе видели несагласност са монашком праксом, а нецрквени људи су мислили да тако Црква одобрава рок музику. Један од аргумената оних који су у Русији тражили увођење сексуалног васпитања у школама био је да деца о томе треба да сазнају ушколи да не би сазналана улици. Али, ако сазнају на улици, деца ће знати да је секс без љубави - уличарски. Не треба им школа у којој ће то бити рекламирано. По Первозванском, ако омладина слуша рок музику, не треба јој одобрење Цркве. Игуман Сергије (Рибко) говорио је на тему употребе музике у мисионарској делатности. Истакао је да он ради с младима на рок концертима и у клубовима, као и да је организовао клуб у коме наступају младе рок групе. У клубу се од алкохола служи само пиво. Отац Сергије сматра да рок музичари нису сатанисти, него нормални људи, а што се деловања на подсвест тиче, свака уметност делује на подсвест.

Игор Истомин се успротивио овом ставу, истичући да црквено појање у душу доноси мир, а да човек не прилази Богу кроз бучни рок, него УПРКОС њему.

Владимир Кремењ, сарадник Државног радија и телевизије, упозорио је: „Поигравање православља са субкултуром није нам на корист, и омладина може престати да уважава Цркву.” Постоји опасност да се Црква „посветовњачи”. Губи се извесна граница, и ризикујемо да „православље постане једна од форми религије”, а, у целости гледано, „зближавање Православља са субкултуром је пут у ћорсокак”.

Ђакон Андреј Курајев је истакао да рок музику нико нема намеру да уноси у храм, али да се у порти може експериментисати, и да постоји право на грешку. Упућена му је примедба да такви експерименти могу довести до погрешног односа према вери, и трагедије читавог поколења.

Наравно, омладини се може приступити на жив и савремен начин, и о томе је говорио свештеник Андреј Близњук, који је пропутовао Русију од Москве до Јакутије. Он је рекао да православни свештеник не треба да се удвара младима користећи сленг и сличне методе. Показао је документарне снимке са својих предавања, на којима се служи савременом компјутерском и видео-технологијом, објашњавајући младима живот и учење Цркве. Веома је важно да се православље и омладинска поткултура не мешају, да не би дошло до погрешног доживљаја вере.

У Србској Православној Цркви допринос расправи о овој теми дали су црноречки монах Арсеније, својом књигом „Бог и рокенрол” и јеромонах Никодим (Богосављевић) огледом „Православље и рок култура”. Монах Арсеније је своје искуство пре монашења укратко изложио уинтервјуу датом Бошку Ломовићу („Политика”, 14. април 2006):

>>Под врхом Мокре Горе је манастир Црна Река, а у њему, ево навршила се година, борави иконописац монах Арсеније (45). Дипломирани стоматолог, млад и надобудан, провео је седам година у Њујорку, потом на Светој Гори, у Острогу, 12 година у Дечанима и, најзад, скрасио се у Црној Реци. Ових дана дошли смо до његове књиге „Бог и рок-ен-рол”, а убрзо и до аутора. Велики љубитељ рок-ен-рола и још којечега што је „красило” београдске рок-групе, седамдесетих и осамдесетих, постао је противник свега реченог. Тврди– уз помоћ вере у Бога.

-Живео сам веома распусним животом. Почињало се у дискотеци „Цепелин”, потом је дошло друговање са члановима „Електричног оргазма”, „Идола”, „Екатарине Велике”. Осећали смо се друкчијима и почели се самообожавати, презирући друге. Дрога нам је давала осећање испуњености и креативности. Марихуана је била она јабука коју је Адам загризао на наговор Луцифера. Наш манифест је био: секс, дрога и рок-ен-рол; живи брзо, умри млад и буди леп леш – говори нам монах Арсеније (Александар Јовановић).

Не исповеда се случајно и није случајно написао поменуту књигу. Све је наменио потенцијалним наркоманима, јер мало је, каже, шансе за оне који су „дубоко загазили”.

По завршетку студија, са групом истомишљеника одлази у Њујорк. Били су дубоко несрећни што у Америци нису рођени. Ево, стигли су и наставили да се урушавају: ни дана без секса и дроге („Пушио сам марихуану, каткад ушмркивао кокаин и свако вече излазио у кафић по нову женску за наредну ноћ.”).

- Ни новац ни жене, ни дрога ме нису испуњавали, празнина у мени је расла. Кад сам био сасвим близу да притиснем гас „доџу” и да се стрмоглавим у Источну реку, случајно сусрећем једног познаника, узорног православца који је зрачио унутарњим спокојем. Тражио сам да ми помогне, а он ми је дао књигу о Његошу владике Николаја Велимировића, која говори о универзуму и Богу, потом и практичну књижицу о православљу руског подвижника Нила Сорског. Та литература ме је избавила. Бацио сам дуван, дрогу и лишио се свих дотадашњих порока – открива нам радикални животни преокрет.

Међутим, његове среће нису били други, па је монахова књига непреболно туговање за пријатељима из београдских скамија, чијег је умирања био сведок. Били су музичари, песници, глумци, сликари, а покосила их је СИДА, хепатитис, „предозираност” и самоубиство.

И док данас надлежни и штампа, из разних обзира, крију идентитет страдалника од дроге, објављујући само суву статистику, монах Арсеније описује појединачно трагичну коб, па за чланове популарне групе „Екатарина Велика” наводи у књизи:

- Први је од хероина умро Ивица, вероватно најбољи бубњар кога је Београд имао. Затим је отишао вођ групе, гитариста Милан, певач и надарени композитор. У Лондону је завршио басиста Бојан. После свих, преминула је Маргита, клавијатуриста при крају сва отечена од наркотика, алкохола и лекова. Пошто је описао коју су идеолошку тортуру трпеле Мира и Маја, кћери високог државника (био је чест гост у њиховој кући на Дедињу, у књизи наводи и име њиховог оца) и њихово спасавање у рок-ен-ролу и дроги, констатује да су му „обе кћерке као тешки зависници од хероина, једна за другом умрле од СИДЕ”. Најболнији губитак за Арсенија је друг из детињства и свих каснијих година, садруг у Њујорку, талентовани сликар Душан Герзић Гера. И њега је убио хероин, јер је „сатана бацио своје зверско око на његову душу”.

Није марихуана лака дрога, како је означавају, па чак и законски допуштају њену употребу у неким земљама. Лаке дроге су кафа, црни чај и чај од америчке биљке мате. Цигарете су јаче од свих лаких дрога. Тешке дроге су хашиш, марихуана, LSD и кактус мескалин. Смртоносне дроге су деривати кокаина и опијума – класификује монах Арсеније, несумњив познавалац наркотика. Он сматра да је наркомане тешко лечити медицином. Може да помогне једино искрено призивање Бога у помоћ („Вера је мост ка избављењу, сведочим мојим примером.”).

Монах Арсеније сведочи да је вером испунио празнину у себи „коју сам узалудно покушавао да зачепим свеколиким развратом.” Рече још да ће ускоро ући у своју испосницу на Мокрој гори и ту остати дуго, награђен љубављу и срећом због победе над сатаном у себи.<<

Искуство оца Арсенија свакако се мора узети у обзир пре но што се каже да је тек тако могуће преобразити рок поткултуру својом „црквеношћу” („Православни мисионар”, септембар - октобар 2008, стр. 38-39).

Сваколитургијско причешћивање

Што се тиче „евхаристијског препорода” који настојава на што чешћем, по могућству сваколитургијском причешћивању, ни ова нас појава није заобишла. Рогозјански у свом огледу „Модернистички ток у Руској Православној Цркви” указује на дубинску основу овог схватања причешћивања. Он каже: „Социологија говори о два главна типа легитимације: традиционалистичком и харизматичком. У првом случају човек прима вредности као ауторитативне, достојне уважавања због традиције која иза њих стоји. Ако се зна да иза ове или оне појаве стоји искуство векова, она је мање подложна критици. У другом случају, као „гаранција непогрешивости” јавља се појава натприродног порекла. За модернизам, то је Евхаристија, на којој се завршавала рационална анализа учења и која се посматра као вредност која се прима вером и неподложна је критици.”

У тексту Растка Јовића „Црква између идеологије и живота” („Саборност” бр. 2/2008, Епархија браничевска) модернистички евхаристијски утопизам дошао је до пуног изражаја. То што се верници сабрани на Литургији не причешћују свагда кад свештеник изнесе Путир, за г. Јовића је доказ да се у таквој ситуацији пројављује „индивидуа, она којој нико није потребан и за коју је други претња” (стр. 94). На свакој Литургији Тело Христово, које је Црква, опет се ваплоти, а непричешћивање то поништава: „Црква се отелотворава кроз Чашу из које сви заједнички пију/.../”, вели Јовић (стр. 95). Они који се не причешћују на свакој литургији личе на оболеле од рака што одбијају лек. Верници који одлазе на Литургију, а не причешћују се, временом своје одласке схватају као бесмислицу, јер имају глад „за нечим већим” (стр. 96). Г. Јовић види да се Црква институционизовала толико да је већ „на издисају”. А свему је узрок то што се верници не причешћују сваколитургијски.

Г. Јовић се не позива ни на кога кад о Тајни над тајнама пише; не позива се чак ни на свог епископа Игњатија (Мидића), ни на његовог учитеља, митрополита Јована (Зизјуласа). Он наводи све „из своје главе”, и чуди се како ова пракса није „заживела” у СПЦ, иако се о томе говори већ тридесет година. При том он заборавља шта се о томе говорило две хиљаде година, почев од Светог Павла (ко недостојно једе и пије - суд себи једе и пије, вели Павле) до Светог Јустина Ћелијског, који јасно каже да се за Причешће морамо спремити постом, молитвом и исповешћу, чији је циљ управо да увидимо своју недостојност за Св. Причешће. Уосталом, чујмо гласове СветихОтаца:

„Нека они који се недостојно причешћују Божаственим Тајнама не мисле да се путем њих тек тако сједињују са Богом, јер то им се не дешава, а никада им се и неће догодити док су такви. Само они који се кроз Причешће Божанским Телом Господњим удостојавају да гледају умним оком, да осећају умним осећањем, да кушају умним устима невидљиво, неопипљиво и неокусиво Божаство - само они знају како је добар Господ. Такви не само да кушају хлеб и вино, него истовремено мислено кушају и пију Бога двојаким чулом- и душе и тела: чулно кушају Тело, а духовно -Бога, те се на тај начин сједињују телесно и духовно са Христом, Који има две природе, Божанску и човечанску, постајући сателесницима Његовим и судеоницима Славе Његове и Божаства. Управо на тај начин сједињују се са Богом они који се причешћују достојно - који кушају од Хлеба и пију од Чаше разумно, са свешћу о сили те Тајне и са осећањем душевним. А они који се причешћују недостојно бивају лишени благодати Светога Духа и хране само своје тело, а не и душе/.../

Хлеб овај за оне који се нису уздигли над оним што је чулно представља прост хлеб, премда је тајанствено он - светлост несместива и неприступна. И вино је тајанствено светлост, живот, огањ и вода жива. Дакле, када кушаш тај Божаствени Хлеб и пијеш Вино Радовања, а ипак не осећаш да си почео да живиш животом бесмртним, примивши у себе светлоносну и огњену силу, као што је пророк Исаија примио у уста распаљени угаљ, ако не осећаш у себи да си испио Крв Господњу као воду живу, како онда можеш мислити да си се приопштио Животу Вечном, да си приступио неприступној Светлости Божаства и постао причасник вечне Светлости? Не, брате мој, не! Ништа од тога не бива са тобом, јер ти у себи ништа слично не осећаш, него те та Светлост обасјава, а ти си слеп и не просвећујеш се. И огањ те греје, а ти остајеш хладан. И живот је ушао у тебе, а ти ништа не осећаш, те и даље остајеш мртав. И вода жива потекла је душом твојом као коритом речним, али није остала у теби, јер није нашла у теби достојно сместиште да би се уселила у тебе. Стога, ако се причешћујеш Пречистим Тајнама, а не осећаш никакву благодат у својој души, ти се причешћујеш само наизглед, док у себе ништа не примаш. Јер оних који достојно приступају овим Тајнама и на доличан се начин припремају да приме у себе Сина Божијег - тај Хлеб Живота Који силази са Неба - Он се дотиче осетно и са њима се сједињује, дајући им да опипљиво осете Његово благодатно присуство,” каже Свети Симеон Нови Богослов.

„Тај дар спаја нас и сједињује са Богом. Ако је тако, по чему се код нас може препознати то сједињење? Побеђивани страстима, гневом, завишћу, човекоугодништвом, сујетом и мржњом, далеко смо ми од Бога. Авај мени! Авај мени! Не престајући да општим са непријатељима Божијим, како могу имати заједницу са Богом? То значи да се причешћујем на суд и на обличење. Уочи причешћивања Даровима изговарају се речи: „Светиње светима!” То значи да се Светим Тајнама призивају свети људи. А ако сам ја свети, ко онда у мени чини грех?” тугује преподобни авва Исаија.

„Они који падају и не усуђују се да приступе Свештеним Тајнама разумни су и брзо могу да достигну стање у ком неће знати за грех. А који греше и усуђују се да се „нечистим рукама” дотичу Пречистих Тајни... достојни су небројених казни. Јер, према нелажној речи Павловој, они себе чине кривим Тели и Крви Господњој (1. Кор. 11,27). Зато онима првим ђаво не приступа са таквом силом, знајући да, премда и падају, они, будући свесни тога, ипак чувају поштовање према Божаственом. А ове друге, који греше а нису тога свесни или, мада су и свесни, то пренебрегавају и усуђују се да се дотичу Свештених Тајни, ђаво напада свим силама, са правом то сматрајући знаком савршене неосетљивости и покварености. Тако је он поступио и са издајником, ушавши у њега не зато што је овај презрео/.../ Крв Владичину, него зато што је по лукавству Јудином закључио да је он већ неизлечиво болестан. Пошто је Јуда наумио да изда, али се не одриче Причешћа, ђаво га заводи. А да га је видео да чува страхопоштовање према Божаственој Тајни и да се уздржао од ње, можда би он оставио Јуду на миру, као онога коме је још увек својствена трезвеност. Али, пошто је видео да је он помрачен користољубљем, да у њему више нема исправних мисли, него да је ван себе од похлепе, а поврх свега још се усудио и да се дотакне онога на шта у таквом стању није смео ни да помисли, он је, увидевши ту неосетљивост, потпуно ушао уњега”, упозорава нас преподобни Исидор Пелусиот.

„Ономад је Јуда-издајник недостојно примио Хлеб од Христа и појео га као да је у питању био обичан хлеб. Зато је сатана истога часа ушао у њега и учинио га бесрамним издајником Христа - његовога учитеља, употребивши га као слугу и роба и извршиоца своје воље. Тако бива са онима који се недостојно, дрско и самоуверено дотичу Божаствених Тајни /.../

А ако се пре /.../ него што покажеш дужно покајање усудиш да се причестиш Телом и Крвљу Христовом, демони ће се, видевши да си презрео Бога и причестио се недостојно, устремити на тебе и, ухвативши те, опет ће те немилосрдно и нечовечно гурнути у брлог пређашњег недоличног живота. Тада ћеш уместо Хришћанина постати христоубицом и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа.

Авај ономе ко се (недостојно) причешћује, јер, причешћујући се после срамних дела, неочишћених покајањем и епитимијом, он све више и више потпада под власт ђавола, а најзад му се и сасвим потчињава. Бог таквога потпуно напушта због његове недостојности и нечистоте, а нарочито због његове бестидности и дрскости...

...Авај свештенику који таквога причешћује и удостојава Причешћа недостојнога, предајући Пречисто Тело и Часну Крв Христа Спаситеља ономе ко је недостојан чак и да пређе праг храма Божијег и са којим је свакоме Хришћанину забрањено да подели чак и обичну трпезу... Онај ко таквоме даје Тајне са правом подлеже осуди и за то што је тиме човека који греши одступањем од исправног мишљења и лакомисленим немаром учинио истинским непријатељем Божијим. Свештеник или духовни отац не сме таквоме да даје Тајне. Он је дужан да га подстакне на покајање речима кротким, речима које буде савест, подсетивши га на страшне адске муке које ће грешници неизоставно трпети. Дужан је да га уразуми, да га води као слепога и да се побрине за њега као за онога ко је сишао са ума и страда од искушења и ђавољег насиља, да се помоли Господу да Он отвори слух душе његове и да му помогне да макар донекле дође себи, познавши своју порочност, те да се поново, кроз покајање, врати међу верне, јер такав човек је неверник и безбожник.

Онога ко им забрани недостојно причешћивање требало би послушати и благодарити му, јер он их избавља од невоље од које веће нема и никада није било, пошто они који се недостојно причешћују бивају криви Крви Христа Господа и биће осуђени заједно са Јудом и онима који су распели Господа.

Ако се онај који воли грех и недостојно се причешћује Пречистим Тајнама Тела и Крви Спаситеља не подвргне истога часа мучењима чија је сврха да га уразуме још овде, на земљи, он никако неће избећи вечна мучења, где је црв који не дрема и огањ неугасиви. Дакле, ако се такав не боји вечнога огња и несносних мучења заједно са ђаволом у веке векова, нека се без страха причешћује. Али ако се боји, за њега је најбоље да се, уздржавши се на неко време од Причешћивања Пречистим Тајнама, покаје, исплаче пред Богом, да се потруди да, колико је то у његовој моћи, измени своје стање и да прекине своју злу греховну навику, након чега већ може да се причести без опасности по своју душу. Тада ће га оставити сатана који га је, живећи у њему, насилно подстицао на поквареност и на сваку нечистоту.

Онај ко верује не причешћује се недостојно Пречистим Тајнама, него чисти себе од сваке прљавштине, од угађања стомаку, од злопамћења, од злих дела и срамних речи, од неумесног смеха, од прљавих помисли, од сваке нечистоте и од сваког греховног унутрашњег покрета, због чега ће примити Цара Славе. Насупрот томе, у оне који се недостојно причешћују Пречистим Тајнама насилно се усељује ђаво и улази уњихово срце, као што се догодило са Јудом када се приопштио вечери Господњој /.../

Ако, према Божаственој речи, они коју једу Тело Господње и пију Крв Његову имају Живот Вечни, а ми, када се причешћујемо, не осећамо да нам се дешава ишта ново у односу на оно што бива од обичне хране и нисмо свесни тога да добијамо други живот, очевидно је да се причешћујемо само хлебом, а не Богом. Јер ако је Христос Бог и Човек, онда ни Свето Тело Његово није само тело, него су то Тело и Бог нераздељиво и несливено (сједињени). И пошто је Тело, односно пошто се јавља у виду хлеба, ми је видимо очима, а Божаство ми не видимо, него га сазрцавамо духовним погледом/.../

Ваља нам знати да постоји пет врста људи којима Свети Оци забрањују приступ Светом Причешћу. Први су оглашени, јер још нису крштени. Други су крштени, али који су заволели срамна и неправедна дела, одступивши од светога живота за који су крштени: блудници, убице, зеленаши, отимачи, псовачи, гордељивци, завидљивци, злопамтила који, будући таквима, не осећају да су непријатељи Божији и да се налазе у жалосном положају, због чега се не скрушавају, не плачу због својих грехова и не кају се. Трећи су ђавоимани, ако хуле и руже Божаствену Тајну. Четврти су они који су се освестили и покајали се, прекинули своја греховна дела и исповедили се, али који носе наложену епитимију и на одређено време налазе се изван Цркве. А пети су они код којих још није сазрео плод покајања, односно они који још нису достигли решеност да посвете Богу сав свој живот и да надаље живе у Христу животом чистим и беспрекорним. Сви ти људи, очигледно, недостојни су Светога Причешћа. А достојан је Причешћа Светим Тајнама онај ко је чист и ко не учествује у греховима које смо поменули. Али и када се било ко од достојних упрљама каквом нечистотом, као што то може да се догоди сваком човеку, разуме се, и такав ће се недостојно причестити, ако не опере покајањем оно чиме се упрљао”, јасан је преподобни Симеон Нови Богослов.

„Духовна немоћ и духовна смрт долазе од (недостојног) Причешћивања. Јер многи који се недостојно причешћују слабе вером, слабе духом, односно разбољевају се од страсти, заспивају сном греха и од те смртоносне успавности никако се не буде за спасоносна дела.

Када бисмо ми сматрали себе недостојнима да примимо Тајне сваки пут када нас рани грех, ми бисмо чинили напор да се исправимо кроз покајање,  како бисмо им достојно приступили. Тада нас Господ не би кажњавао као недостојне бичевима слабости, да бисмо се, на тај начин стекавши скрушеност, сами потрудили да излечимо своје ране, и да не бисмо иначе, као они који су се показали неспособнима да приме и краткотрајно уразумљење у овоме веку, били осуђени у будућем заједно са грешницима овога света”, вели преподобни Јован Касијан Римљанин.

„Многи сада говоре: „Како бих радо видео Лице Христово, Његов лик, одећу Његову”. Али ти Га и видиш (у Евхаристији), дотичеш Га се, кушаш Га. Ти би да видиш Његову одећу, а Он ти даје не само да Га видиш, него и да Га дотакнеш, и окусиш, и примиш у себе. Дакле, нека нико не приступа са пренебрегавањем, нико са малодушношћу, него нека сви то чине са пламеном љубављу, са пламеном усрдношћу и бодрошћу... и зато увек треба бити бодар, јер није мала казна која очекује оне који се недостојно причешћују. Сети се како негодујеш на издајника и на оне који су распели Христа. Чувај се да и сам не постанеш кривим Телу и Крви Христовој. Они су умртвили Свесвето Тело, а ти Га примаш нечисте душе и након толиких добара која су ти учињена. Јер Њему није било довољно што је постао човек, што су Га тукли и распели, него је уз то и Себе предао нама, те нас не само вером, него истински чини Својим Телом. А како чист мора бити онај ко се наслађује том Жртвом!

Колико чистија од свих сунчевих зрака мора бити рука која дроби то Тело, и уста, испуњена духовним огњем, и језик који се румени од Страшне Крви! Помисли какве си части удостојен, каквом се Трпезом наслађујеш! Оним на шта са трепетом гледају Ангели, бојећи се светлости која отуда исходи, ми се хранимо, са тиме општимо и са Христом постајемо једно Тело. Ко ће изрећи силу Господњу, објавити све хвале Његове? (Пс. 105,2). Који пастир храни овце сопственим телом? Али шта ја то говорим - пастир! Чак и мајке често новорођене младенце дају хранитељицама, али Христос тако нешто није допустио: Он нас храни сопственом Крвљу и кроз њу нас сједињује са Собом.

Ни ђавоиманима није толико опасно да приступају тој Тајни, колико онима који, како каже Апостол Павле, газе Христа и Крв Завета не поштују као Светињу, него се изругују благодати Духа. Онај ко приступа (Причешћу) у гресима гори је од ђавоиманога”, учи нас Свети Јован Златоусти, неупознат с модерном „евхаристијском еклисиологијом”.

„Не дајте светиње псима и не бацајте бисера својега пред свиње (Мт. 7,6), говори Христос. Јер и у томе је потребно правилно суђење. Господ није рекао неодређено или без разлике 'дајте светиње и бисер свима', него каже: „Не дајте светиње псима”, односно онима који чине зло. Тако каже и Апостол: „Чувајте се паса, чувајте се злих посленика” (Фил.3, 2)... Пази се и ти, свештениче, и немој давати недостојнима Пречисто Тело, како се не би показао кривим - не према законима грађанским, него по речи Владичиној. Дакле, не дајте светиње псима, не бацајте бисер свој пред свиње, да га не би изгазили ногама својим и, окренувши се, растргли вас, стварајући расколе и јереси”, учи нас Свети Атанасије Велики.

„Пошто свештеници не знају све грешнике и људе који се недостојно причешћују Светим Тајнама, Бог такве често... предаје сатани. Када се догоде болести, када дођу клевете, жалости и несреће, када нас снађу томе сличне невоље - разлог је ово што сам рекао”, опет каже Свети Јован Златоусти.

„Хришћанина без вере не може бити, нити вере без љубави, нити љубави без добрих дела (1.Кор. 13,1-8,13). Иначе Хришћанин остаје ништа друго до незнабожац, премда и исповеда Име Божије и Христово. А колико је страшно да такав приступа Светој Тајни свакоме је јасно. Од тога се дешава да се многи Хришћани који се причешћују Светом Тајном мењају не на боље, него на горе, ослепљујући још више; не просвећују се, него се озверују; не исправљају се, него падају из греха у грех, али греха свога нису свесни, нити грех сматрају грехом, те чине оно што ни незнабошци не чине. Узрок је у томе што они презиру Божију благодат и зато се и сами лишавају Божије благодати, па их Бог предаје у покварен ум да чине што је неприлично”, одлучан је Свети Тихон Задонски.

           Кад прочитамо овакве речи Светих Отаца постаје нам јасно зашто поједини теолози као „цитатоманију” осуђују позивање на речи тих истих Отаца, која спречава њихове „креативне иновације” у области богословља. Руси су такве још деведесетих година XX века, назвали „протестантима источног обреда”. Њихов пут „повратка ранохришћанским Оцима” и  „раној Цркви” добро је описао Св. авва Доротеј:

„Знам једнога који је једаред дошао у жалосно стање. С почетка, ако му је неко од братије било шта говорио, он је сваког понижавао, рекавши: „Ко је тај и тај? Нема никог достојног осим Зосиме и њему сличних”. Потом је и њих почео да осуђује, говорећи: „Нема никог осим Макарија” (преп. Макарија Великога). Прошло је извесно време и он поче да говори: „Какав Макарије! Нема никог осим Василија (св. Василија Великог) и Григорија (св. Григорија Богослова)”. Убрзо и њих поче да осуђује, говорећи: „Какви Василије и Григорије! Никог нема достојног осим Петра и Павла (апостола)”. Ја му кажем: „Ваистину, брате, ти ћеш и њих ускоро почети да ниподаштаваш”. И, верујте ми, после извесвог времена он поче да прича: „Какви Петар и Павле! Нико ништа не значи осим саме Свете Тројице! ”На крају, погордио се и против самог Бога, и на тај начин је себе лишио ума.”

Дакле, шта рећи о сваколитургијском причешћивању, као поузданом путу ка обнови Цркве? Тај пут Запад је предузео одавно; већ деценијама римокатолици и протестанти не могу да замисле присуствовање служби без узимање оног што сматрају Причешћем. А какви су резултати? Хју Вајбру, англикански литургичар, вели: жалосни. Евхаристијска дисциплина је сведена, што би Руси рекли, „на њет”. Иако се и римокатолици и протестанти „причешћују” на свакој својој миси / служби, то није допринело повећању духовног и моралног нивоа живота инославних заједница. Напротив! Допринело је већој равнодушности према светињи.

Дакле, у том грму не лежи зец.

Па где је решење?

Само у свецелосној обнови подвижничко - литургијског живота, у својеврсној новофилокалијској синтези, чији је гласноговорник и сведок митрополит Навпактоса и Св. Власија, Јеротеј (Влахос).

То значи: очишћење - просветљење - обожење, без самодовољног аскетизма (сличног месалијанству), али и без самодовољног литургизма (утопијског пројекта сваколитургијског причешћивања, где подвижништво одсуствује.)

За крај

Како каже Алексеј Рогозјански: „Прогрес и религија нису антиподи. Они су, напросто, усмерени различито. Заузети позицију савремености једноставно значи секуларизовати се, ући у низ проблема који нису специфично религиозни. Цивилизација претпоставља да ће моћи да живи својим, од религије одвојеним, садржајем. Из тога се рађа ситуација потискивања, речима радикалних мислилаца „смрти Бога”, или „деонтологизације”, говорећи умереним философским језиком”.

Лагано корача Христос, говорио је Свети Николај Жички. И додавао да Богу нису потребне брзе, него трајне победе. Модернистички страх од заостајања, од недовољне мобилности у одговарању на питања секуларног друштва, од неприлагођености савременим захтевима често се претвара у позив да кренемо у (рекреативно, барем) трчање за духом времена. Али, не смемо заборављати да се наше јурцање за (недостижним, авај!) Мистер Прогресом може претворити у оно што Срђа Трифковић назива „џогинг по минском пољу”.

Извор: Владимир Димитријевић: Светосавље и литургијска реформа, Лио, Горњи Милановац, 2009., стр. 158-174.

Приређивач: „Борба за веру“