Онај кога Исаија проповеда као Јагње ходи драговољно на заклање; плећа своја излаже ударцима, образе шамарима, лице не обрну пред срамним пљувањем, и на смрт наказну бива осуђен. Све прими Безгрешни драговољно, да би свима даровао васкрсење.

        Искупио си нас од прародитељске клетве, часном Крвљу Својом Господе, на Крсту си разапет и копљем прободен, да би нама људима излио бесмртност, Господе Боже, Спаситељу наш, слава Теби и Твом Беспочетном Оцу и Духу Светоме који живот даје, сада и увек и у векове векова". Амин.

+ + + 

Свети Владика Николај

ИЗ ЈЕРУСАЛИМА НА ВЕЛИКИ ПЕТАК

Освануо је дан највећега злочина, што га је сунце видело на земљи. Дан страха и стида за савест људску до краја времена. Обичај је за поклонике, да тога дана прођу ногама и мислима Пут Бола. То је пут којим је Господ под крстом ходио на Голготу. Кренули смо из Гетсиманије па на више. Свратили смо у дом Јоакима и Ане, родитеља Родитељке. Мислили смо на њу, мајку великога бола. Да ли је она била у оној грозној поворци? Није. Видећемо доцније.

          Палата Пилатова. Као да газимо по пепелу угашеног вулкана. Но огањ страсти и смрад неправде још се осећа. Ту је Учитељ правде суђен и осуђен. Ту је Човек Невиности бичеван од безаконика. Није било на Њему ни једног кајиша здраве коже. Јевреји су се били потрудили претходне ноћи, да тога не буде. И римски војници су бичевима само удубљивали исте ране на истом телу. Они који уче римско право и римске законе треба да дођу на ово место, да би се за увек згнушали над том нечовечном трулежи.

Место где је Господ пао под крстом. Како да не падне? Тешко је било носити и ћутање кроз целу ноћ пуну лажних оптужаба, клевета и кривоклетника, а камоли сав смрад пљувачки на лицу и онолико рана колико је Он добрих дела учинио људима. О Господе, кам да смо ми били ту и тада: да прихватимо крст Твој, и Тебе да подигнемо на руке своје и понесемо! Тако смо ми мислили лијући сузе по овом Путу Бола, који би се претворио у Реку Бола, кад би све изливене хришћанске сузе провриле из њега. Благо Симону из Киринеје, кога је блага судба нанела ту тога дана, да узме крст Господњи на себе и олакша муке Ономе који се мучио за све људе.

Пред кућом свете Веронике. Са прозора своје куће спазила је Вероника ужасни спровод. Унакажено лице Христово изазвало је сажаљење у њеном девојачком срцу. То није више личило на лице човечје него пре на парче платна упрљаног од смешане крви, пљувачке, зноја и прашине. Сажали се девојка; истрча пред осуђеника и чистом марамом обриса му лице. Ћутљиви Мученик не може да јој каже хвала, али јој на друга начин награди ту услугу: на оној марами остаде слика лица Христова.

          Ево нас сад на месту где се сусрела Богородица са Сином. Тражећи Га тамо амо она је искрсла из једне споредне улице и на једанпут се нашла лицем у лице са Њим. Једва Га је познала. Зар је она родила То? Ту велику рану у величини човека? Но од те Ране исцели се затровани род човечји. Ништа јој није рекао. Ништа Му није рекла. Али су се душе њихове разумеле и поздравиле. Чедо моје, јецала је душа мајчина, пролеће моје красно, како ишчезе красота твоја!

          Најзад ту смо. Пред крвавом стеном. Пред Голготом. Подне је. Тачно време кад је дигнут на крст. Куцање чекића одјекује у душама нашим. Ту смо стајали до три сата по подне, душе наше у подножју крста Његовог; ах, нека их купа крв Његова! У три сата он је издахнуо. У том часу природа се узбунила против злочина људског: земља се затресла, стене попуцале, сунце покрило црном марамом лице своје.

         Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити.

         Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, писмо тридесето.

+ + +

ВЕЛИКИ ПЕТАК

 ИСУС ПРЕД ПИЛАТОМ

          Пошто су Јевреји били под римском влашћу, то они нису могли спроводити смртну казну без потврде римског намесника. Због тога они одмах сутрадан, у петак изведоше Христа пред Понтија Пилата, римског намесника. Првосвештеници поново изнесоше многе лажне оптужбе на Христов рачун, али Он им не одговори но поново ћуташе. Када Га и Пилат упита који је Његов одговор на првосвештеничке оптужбе Он не рече ништа. Како није налазио никакве кривице код Христа Пилат хтеде да Га ослободи, али првосвештеници и окупљена светина се томе успротивише тврдећи како Исус буни народ својим учењем.

ИСУС ПРЕД ИРОДОМ II АНТИПОМ

          Да би разрешио ову ситуацију Пилат шаље Исуса код Ирода II Антипе, који из Галилеје дође у Јерусалим, због празника. И Ирод поче да испитује Христа, али Исус ни њему ништа не одговори. Исусово ћутање разгневи Ирода, и овај да би Му се осветио поче исмејавати Христа, и облачити му кнежевско одело, белу хаљину. Потом Га врати Пилату, не би ли овај разрешио насталу ситуацију.

ПИЛАТ ОСУЂУЈЕ ИСУСА НА СМРТ

          Како је сваке године, о празнику намесник ослобађао једног сужња, ког би народ изабрао, то Пилат упита окупљени народ кога да пусти Христа или Вараву (један од тројице разбојника који, такође, беху заточени у Преторији). Но, првосвештеници и старешине народне наговорише окупљену масу да тражи да Варава буде ослобођен, а Исус погубљен. Пилат поново упита кога да пусти, и опет доби исти одговор, Вараву. Онда упита шта да ради са Исусом, а народ повика: “распни га”. Када Пилат упита какво је зло Христос учинио народ не одговори но поново повика: “распни га”. “А Пилат видевши да ништа не помаже, него бука све већа бива, узе воду па опра руке пред народом и рече: ја нисам крив у крви овог праведника; ви ћете се бринути. Одговори сав народ и рече: крв његова на нас и на нашу децу” (Матеј 27;24,25). Пилат пусти Вараву, и нареди да ишибају Христа, и да Га распну на крст. Намесникови војници вратише Исуса у Преторију, где Га свукоше и огрнуше црвеном кабаницом. На главу му ставише венац од трња, а у десну руку трску. Затим Му се почеше ругати, и клањати уз речи: “здраво, јудејски царе, и пљунуше на њега, узеше трску и удараху га по глави. И када му се наругаше, свукоше са њега кабаницу и обукоше га у његове хаљине, па га одведоше да га распну. ” (Матеј 27;29,30,31).

РАСПЕЋЕ

          Војници натоварише Господу Крст на раме те кренуше ка брду Голгота (Брдо лобање), улицама Јерусалимским. Исус паде, после неког времена под теретом Крста, те војници нађоше једног човека, по имену Симон, да он понесе Крст Господњи. Колона настави свој пут ка Голготи. У колони беше много људи и жена, које сажаљеваше и оплакиваше Исуса, а “Исус се обазре на њих и рече: кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за својом децом. ” (Лука 23;28). Када су стигли на Голготу распеше Господа, и двојицу разбојника са Његове десне и леве стране. “А Исус је говорио: Оче, опрости им, јер не знају шта чине” (Лука 23;34). Затим римски војници бацише коцку да би поделили Исусово одело. Над главом Христовом, по Пилатовој наредби, поставише натпис на три језика: јеврејском, грчком и латинском, “Исус Назарећанин Цар Јудејски”.

          Под стеном на коју је био постављен Крст налазила се глава праоца Адама, коју на то место донесе Мелхиседек. Како је часна Крв Христова капала са Крста на стену под њим, тако стена поче пуцати. Крв Христова сливала се низ стену на главу Адамову и тако спирала прародитељски грех.

           (Мелхиседек - цар и првосвештеник Правде и Мира, човек који је код града Салима (касније Јерусалим), у земљи Ханану, дочекао са хлебом и вином Аврама у част његове неустрашивости и праведности. У Светом Писму стоји да је Христос првосвештеник по реду Мелхиседековом, тј. цар и првосвештеник, баш као и ова мистична и веома загонетна личност.)

Првосвештеник Мелхиседек - фреска из Хиландара

           Под Крстом Исусовим стајале су Његова мајка, Пресвета Дева Марија, њена сестра Марија Клопина, као и Марија Магдaлина. Са њима беше и највернији од ученика Свети Јован Богослов. “Исус, видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци жено, ето ти сина. Затим рече ученику: ето ти мајке. И од онога часа узе је ученик к себи.” (Јован 19;26) Много се света скупило да би гледало Исусово страдање, а старешине народне ругаше Му се говорећи зашто не спасе самога себе ако је Син Божји. И један од распетих разбојника хулио је на Исуса говорећи зашто их све не спасе ако је Он Христос. Други разбојник, по имену Дисмас, укори првог разбојника зато што хули на Бога, а затим се обрати Исусу: “Исусе, сети ме се кад дођеш са својим царством. А он му рече: заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају.” (Лука 23;42,43). ( Дисмас је, по Предању, био вођа групе разбојника која је пресрела Свету породицу приликом бекства у Мисир. Видевши лепоту Богомладенца Христа он је рекао: “када би сам Бог, узео лик човечији, не би могао бити лепши од овога детета” и уместо да их опљачка он их још богато дарива. Богомајка му рече да ће га то дете спасити. Што се и догоди.)

          Убрзо после тога паде тама на земљу, иако је био дан. Прошло је шест сати од како је Христ распет, кад Он повика: “Или, Или, лама савахтани” (Боже мој, Боже мој, зашто ме остави) (Матеј 27;46). Тада један од окупљених узе сунђер натопљен сирћетом и натакну га на трску, па принесе Исусовим устима. “Тада Исус повика веома гласно и рече: Оче, предајем свој дух у твоје руке. И кад ово рече издахну” (Лука 23;46) “И гле, завеса у храму расцепи се на двоје од горе до доле, и земља се затресе, и стене се распадоше, и гробови отворише те васкрснуше многа тела умрлих светитеља после његовог васкрсења уђоше у Свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса видевши земљотрес и шта се догодило, уплашише се врло и рекоше: овај заиста беше Божји син” (Матеј 27;51-54).

          Како је био петак, па да тела не би остала на крсту до суботе, која беше велики дан, Јевреји замолише Пилата да се распетима пребију голени (цеванице), и да се скину са крста. Пилат услиши њихову молбу. Римски војници пребише распетим разбојницима цеванице, а кад дођоше до Исуса видеше да је већ мртав те Му не пребише цеванице, но један од војника прободе Му копљем ребра. Одмах, из ране, потече крв и вода. “Све се ово, наиме догодило, да се испуни Писмо:“Његова кост се неће преломити”. И још друго Писмо каже: “Гледаћете онога кога су проболи”.”. (Јован 19;36,37).

          (У књизи Хаџи Драгана Б. Поповића, ИСТИНА О СВЕТОЈ ЗЕМЉИ - ПРАВОСЛАВНИ ЈЕРУСАЛИМ налазимо детаљан опис патњи кроз које су пролазили распети на крсту: “Патње распетих на крсту су биле надљудске. Жртве су пре свега, осећале страховиту жеђ. А да ће Месија при страдању бити мучен жеђу наговестио је Старозаветни пророк (Пс. 68,21).

          Затим, крв им се сливала у листове, притом, пунећи плућа; тако су се полагано гушили од сопствене крви. Лествица на доњем делу крста - супеданеј, служила је као ослонац. Од ње су се одупирали према горе, па се крв на тај начин враћала из листова у тело, а жртве остајале у животу. Било је случајева, да су на крсту разапети остајали и до шест дана.” Када су хтели да окончају муке распетих џелати би им пребијали цеванице (голени), и ови би убрзо умирали, од гушења, јер нису више могли да се одупиру ногама о лествицу. Христос је остао жив на Крсту шест сати.

УЧЕНИЦИ САХРАЊУЈУ ИСУСА

          Тајни ученици Христови, пошто су били чланови синедриона, Никодим и Јосиф из Ариматеје тражише од Пилата дозволу да скину Исуса са Крста и да Га сахране. Пилат им то дозволи, те они скинуше Часно Тело Господње са Крста и положише Га на камену плочу. Затим помазаше Тело Христово, које је имало преко петсто отворених рана, са око сто литара мира ( пошто је петак био на измаку, а суботом се није смело радити, нису имали довољно времена да Га окупају, већ су Га помазали по Јеврејском обичају, као Цара). “И узе Јосиф тело, уви га у чисто платно, па га стави у свој нови гроб који је усекао у стени, и навали велики камен на врата од гроба, и отиде.” (Матеј 27;59,60).

          Овим се заврши најтужнији и најтрагичнији дан у читавој људској историји, дан када су зли људи разапели Бога на Крст, Велики Петак. (Велики Петак је петак уочи Васкрса (Ускрса). На овај празник хришћани одлазе у цркву на молитву сећајући се Христових мука и патњи на Крсту које је добровољно претрпео да би нас ослободио од наших невоља и грехова. На овај празник се строго пости цео дан, а побожнији цео дан не једу ништа (неки не пију ни воду), једино пред крај дана узму мало хлеба. На Велики Петак се у храмовима, поподне, износи плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов) испред иконостаса, пред олтаром. На овај празник најчешће се пева: “Слава дугом трпљењу Твојему, Господе.” Ко не доживи тугу и трагедију Великог Петка, тешко да ће осетити сву духовну радост и величину Васкрса.