Сузе младића су невидљиве. Оне су такве у дословном и фигуративном смислу. Адолесценти ређе плачу него адолесценткиње. За то постоје најпре биолошки разлози. Али постоје и социјални. Сматра се да плакање није знак правилног мушког сазревања. Стога су сузе мушких адолесцената унутрашње, али зато ништа мање болне.

1. „Друго одбијање од дојења”

Адолесценти далеко бурније проживљавају пубертет него адолесценткиње. За адолесценткиње пубертет је у суштини природни наставак физичке и психичке основе добијене у детињству. Нема грубих и наглих промена. Адолесценција је за њих само природна надоградња. Тело дечака и девојчица је у суштини фемоидно. Оно код адолесценткиња наставља да то буде и у пубертету. За мушке адолесценте пубертет је драстична промена. Мушки хормони тад почињу да бујају и младиће дословно преображавају. Пубертет је за њих прави физички и душевни преображај. Стога је пубертет за мушкарце – како је приметио Жан-Жак Русо – „le deuxième sevrage” – „друго одбијање од дојења”. Они су одгурнути од дојења већ раније, а сада их мајке одбацују од себе по други пут. Мајка и ћерка не пролазе ту врсту драстичног одбијања.

2. Растурање феминине зграде

Тела и душе младића се преображавају на драстичан начин. То није лак ни безболан процес. Овако ту појаву описује др Павле Милекић у књизи „Сексуално сазревање младих” (1971): „Телесно сазревање код женског пола обично се одвија брже и без тако изражених великих скокова или тешкоћа у поређењу са оним код мушкараца истог узраста. Узроци ове разлике потичу још из детињства, јер је дечје доба, посматрано са аспекта одраслог претежно фемоидно за оба пола. У пубертету се код девојчица само наставља давно започето, потенцира се постојеће, биолошки основни пол се само заокружује и омогућује организму реализовање основног природног задатка – продужење врсте. Мушкарац мора прво да делимично или скоро сасвим растури постојећу феминину зграду па да од преосталих и нових делова сазида потпуно нову. Ова разлика условљава особености не само у телесном развитку већ и у психичком у најширем смислу речи.”[1]

Др Павле Милекић је у праву. Мушки адолесцент мора да растури своју „фемоидну зграду” и да „сазида потпуно нову”. То није лак посао. Честе су грешке при градњи самога себе. Често се бркају цигле, мистрије, лопате и цемент. Свет мушких адолесцента није бајка.

3. Тешкоће у сазревању

Тешкоће у сазревању потврђује и мој пример. У адолесценцији сам био меланхоличан и склон апатији. Борио сам се са ектоморфном грађом тела, миопијом (краковидошћу), страбизмом (разрокошћу), себорејом (бубуљичавошћу), кривим зубима, о-ногама и другим физичким манама. Све је то генерисало анксиозност. Неки адолесценти немају те проблеме, али имају друге. Неки пате јер одрастају у сиромаштву и неимаштини. Други пате јер живе само с једним родитељем – најчешће само с мајком. Неки одрастају без иједног родитеља. А коме адолесцент да се пожали? Најчешће нема никог ко жели да га саслуша, а камоли охрабари и посаветује.

4. Заштита адолесценткиња

И адолесценткиње могу имати проблема, али оне имају једну моћну заштиту: свест о вредности сопственог тела. Оне у пубертету стичу свест да су као младе девојке предмет интересовања старијих младића. Бити млада девојка значи имати дуги низ репродуктивних година пред собом. Младе девојке брзо стичу спознају да поседују својства која су највреднија на сексуалном и брачном тржишту: младост и репродуктивни потенцијал. И док сам се ја бирнуо за све и свашта, моје другарице су се мало бринуле за било шта. Одсустовале су са наставе кад год су хтеле правдајући се „болешћу”. Мушки адолесценти немају алиби за одсуствовања са часова. Они су под великим социјалним притиском да успеју у школи, на послу или спорту. Они знају да ако успеју – имају шансе да стекну љубав неке девојке. А ако не успеју – они су нико и ништа. Свет младића није никакав бајкословни свет, него свет бесомучне борбе и грозничавог самодоказивања.

5. Ћутња

Мушки адолесцент мора да уложи велике напоре да би се морално и интелектуално изградио. Његови преступи су увек под лупом родитеља и наставника. За њега нема милости ни разумевања. Мора да се доказује, а нису сви за то довољно физички ни ментално опремљени. Неки адолесценти склизну у пороке: алкохолизам, криминал, па чак и самоубиство. Адолесценти почине четири пута чешће самоубиство него адолесценткиње. Тај податак довољно говори о томе да је њима емотивна подршка потребнија. Друге чињенице такође на ту потребу указују. Али наше друштво је поприлично глуво за потребе младих мушкараца. Муке младића мало кога занимају. Оне нису „политички коректне”. Многи младићи су препуштени сами себи. Многи се повуку у себе и ћуте.

6. Пренебрегавање проблема

А на све то долазе и бројне плаћене феминисткиње које пажњу поклањају искључиво адолесценткињама. Оне их обасипају пажњом и саветима. Спремно их упозоравају да се чувају „родно-заснованог насиља”. Можда је савет доброномеран, али је махом непотребан. Девојке су врло ретко жртве насиља. Добро плаћене феминисткиње ажурно раде на „оснаживању” девојка. То је врло лепо. Али ко ради на „оснаживању” младића? Нема много оних које се баве њиховим страховима и бригама, а они су много реалнији и заснованији. Адолесцент има 20 пута веће шансе да буде нападнут него адолесценткиња. Али та чињеница феминисткиње не занима. Оне су плаћене од лезбофеминистичког лобија да се брину само за девојке. Сузе младића оне не примећују нити желе да примете.

7. Потреба за разумевањем

Разумемо ли наше мушке адолесценте? Паклањамо им довољно пажње? Помажемо ли им да сазру? Дајемо ли им добре савете? Дајемо ли им добре примере? Бојим се да су одговори на ова питања махом негативни. У савременом гиноцентричном друштву њихови проблеми се упадно пренебрегавају. И резултат је маса нестабилних мушкараца неспособних за брак и брачне одговорности.

___________________

[1] Др Павле Милекић, „Сексуално сазревање младих”, Савремена администрација, Београд, 1971, стр. 49.

Библиографија

1.                Бежић, др Живан, „Зашто и како одгајати? Циљеви, методе и средства одгоја”, Бискупски ординаријат, Ђаково, 1990.

2.                Бежић, др Живан, „Развојни пут младих: дјетињство и младост”, 2. издање, Бискупски ординаријат, Ђаково, 1989.

3.                Гусић, Јурај, „Младићу, знаш ли љубити?”, 3. издање, Провинцијалат Хрв. Провинције Дружбе Исусове, Загреб, 1986.

4.                Кoжовић, Драгана, „Пубертет не мора да створи хаос у кући: лична и професионална искуства гимназијског професора”, 2. издање, Aрена, Београд, 1999.

5.      Милекић, др Павле, „Сексуално сазревање младих”, Савремена администрација, Београд, 1971.

6.     Мосер, Георг (Georg Moser), „Како да нађем смисао живота?”, Бискупски ординаријат, Ђаково, 1989.

7.     Сентмартони, Михаљ (Mihály Szentmártoni), „Свијет младих: психолошке студије”, Филозофско-теолошки институт Д.И., Загреб, 1989.