Ђакон Добривоје Каписазовић, близак сарадник митрополита скопског Јосифа, у својој књизи о њему, бележи: "Крајем 1941. године дошла је код митрополита Јосифа (као код заменика Српског патријарха) једна делегација Словенаца који су нашли уточиште у Србији и изјавила жељу Словенаца да приме православну веру. Митрополит Јосиф је поразговарао са члановима делегације и на крају им очински саветовао да то питање оставе за крај рата, па ако остану при својој жељи – да приме Православље. Јер ако би се сада покрстили рекло би се да је то под неком присилом и да је Српска православна црква користила њихове прилике и тешку ситуацију; а он не жели да се икакав приговор учини Српској цркви“.

 А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:“/.../ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/.../ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас“.      

А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:“/.../ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/.../ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /.../ Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти“. (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ“, 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист“ о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.  

После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.     

 Какав је Степинац био „бранитељ“ Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу“ број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:“/.../ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/.../ Политичка власт (усташе, нап. В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./.../ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/.../“                       

Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота“ на простору НДХ... Толико о Степинцу, кога Ватикан представља као „хуманисту“ и заштитника Срба, Јевреја и Рома,и о коме треба да се „преговара“...