БОРИТИ СЕ ЗА ВЕРУ И ЧУВАТИ ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ

У Недељу православља 2017. отац Теодор Зисис, угледни грчки теолог, прекинуо је општење са митрополитом солунским Антимом због његовог екуменизма и признавања благодатности екуменистичког скупа на Криту одржаног јуна 2016. године. Стављен је одмах под забрану свештенодејства, али он сматра да је на свој поступак имао пуно право у складу са петнаестим правилом Цариградског сабора одржаног у доба Светог Фотија Великог.

Тако се поново поставља питање: шта да се ради у доба похода екуменизма и екумениста. Отац Теодор Зисис није било ко, и његова ревност за православну веру је добро позната. Зато се његов поступак не може и не сме превидети. Па ипак, пут оца Теодора није једини пут у Цркви. Зато се треба сетити неких битних еклисиолошких ставова.          

ОПАСНОСТ РАСКОЛА               

У свом тексту „О Цркви и расколу“ (http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/Crkva_i_raskol.htm), архимандрит Рафаил (Карелин) пише: “Раскол је гори од сваког греха против Цркве, зато што представља непризнавање саме Цркве. Господ је рекао: Истражујете Писма (Јн.5,39). У Библији можемо наћи одговор на наше сумње и неслагања. Првосвештеник Арон још пре свога призвања у свештенство тешко је сагрешио: попустивши пред претњама, сачинио је идола у виду златног телета и увео празник у његову част. Тај грех је био толико тежак, да је Господ хтео да уништи сав израаљски народ, и само је молитва пророка Мојсеја одвратила гнев Божји. Мојсеј је молио Господа или да помилује људе који су сагрешили, или да њега самог избрише из реда живих. Ту ми видимо да учествовање пророковог брата у том греху за народ није било оправдање. Црквена послушност јесте послушност вољи Божјој, а лажна послушност је задовољење својих страсти позивањем на туђе преступе. Но Арон је после свога грехопада постао првосвештеник, "призван од Бога" (Јевр.5,4).

Када су Кореј, Датан и Авирон устали против законите црквене власти и захтевали да им се да част и право да врше жртвоприношење, тада их је снашао гнев Божји: отворила се земља као ад и својом чељусти их је прогутала, а огањ који се спустио с небеса претворио је у пепео њихове присталице. Та казна је била налик на пропаст Содома и зато расколници треба да се замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког Петограђа. Иако је грех свештеника за побуњенике могао да буде повод за оптуживање првосвештеника, ипак је метеж у Цркви, односно покушај да се силом приграби храмовна власт и неприпадајући чин, био осуђени од Бога и ови (побуњеници) били подвргнути свенародној казни. Благослов, дат Арону и његовим потомцима, - да буду свештеници старозаветне Цркве - није био опозван све до времена новозаветне Цркве, иако су том роду припадале богоубице: Ана и Кајафа.

Библијске књиге говоре нам о многим преступима које су починили првосвештеници (Прва књига Макавејска једног свештеника назива безбожником, нечастивим), но ми нећемо наћи ниједан случај да је црквено благочешће било обновљено и сачувано кроз раскол. Народ је гледао на грехе свештеника као на наказање (васпитно-поучно кажњавање) за своје грехе и видео је спасење у свеопштем покајању, а не у расколима.

 За време аријанских, монофизитских и иконоборачких раздора било је периода када се чинило да се сав Исток погружава у јерес. Пред сам почетак патријарховања светог Григорија Богослова у Константинопољу од хиљаду и по храмова само један је припадао православнима. Па зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву са новом јерархијом, која би почела од њега?

Свети Атанасије Александријски већи део свог живота провео је у изгнанству и затворима, али није прогласио себе и своје присталице за нову Цркву, него се борио за Православље до саме смрти, ако можемо тако да се изразимо, у Цркви захваћеној пламеном.

На Флорентинском сабору скоро сви грчки архијереји прихватили су срамну унију. Па зашто ревносни борац за Православље свети Марко Ефески није објавио да су помесне Цркве, које су на Флорентинском сабору представљали јеретици, укинуте и зашто није стао да газдује у туђим епархијама?                           

Свети Оци су знали да је Црква непобедива и неосвојива за силе пакла, и да ће зато дах благодати развејати тамне облаке и да ће сунце Православља изнова јарко заблистати над светом.“              

Ово је прва ствар коју не смемо губити из вида: раскол је тешка и озбиљна ствар. О томе је Свети Јустин Ћелијски писао поводом раскола владике Дионисија:“Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. "Ништа тако", вели Свети Златоусти Учитељ васељене, "не разгневљаује Бога као цепање Цркве... Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех" (РG t. 62, 85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. "Поцрне сунце и небо" над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.“   (https://svetosavlje.org/istina-o-srpskoj-pravoslavnoj-crkvi-u-komunistickoj-jugoslaviji/)   

ПЕТНАЕСТО ПРАВИЛО                         

Што се тиче Петнаестог правила Двократног сабора, на које се отац Теодор Зисис позвао кад је прекинуо општење са својим епископом, митрополит пирејски Серафим о том правилу је крајем новембра 2014, организовао богословски скуп, на коме је, између осталог, закључено и следеће: “У православљу је важно помињање епископа сваке помесне Цркве, као јемца и чувара православне вере, али и као изражаваоца јединства црквеног тела, које се остварује и чува Светом Евхаристијом. Када се вера нарушава јересима, онда Црква, преко својих Светих и богоносних Отаца, утврђује одступајућа јеретичка учења, и у наставку, следећи вишевековно канонско и саборско Предање, прелази на осуду јереси као и нераскајаних и упорних у јеретичким учењима јеретика, сазивањем Православних Сабора на помесном или на васељенском нивоу./…/Нагло ширење свејереси екуменизма током читавог 20. века све до наших дана, створило је код група клирика и лаика потребу тражења основа у свештеним канонима и код Светих Отаца Цркве, ради тога да у њима учврсте њихово уклањање од сваког општења са јереси, прекидајући свако црквено општење са јерествујућим епископима. Тако, током последњих неколико година, стиже још једном на сцену црквене актуелности 15. правило Двократног Сабора, сазваног у дане Великог Фотија 861. г./…/Речено свештено правило (тачније, други део или параграф правила) допушта прекид помињања, (ограђивање), клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан, јер нас обавезује да идемо „следујући Светим Оцима“ и да се ослањамо на расуђивања у вези јереси, која су они учинили помоћу силе и просвећења Светога Духа, пратећи а не претходећи Свете Оце и преурањено се хватати њиховог суда у вези јереси. Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове. Са горњим су изразом: „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“, његови творци у наведеном свештеном правилу тежили да исто тако нагласе поштовање према саборској установи Цркве, али и ауторитет Светих Отаца./…/ Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право. Док похваљује оне који се ограђују од јеретичког епископа „пре саборног решења“ овога, не прописује, међутим, неку казну за оне који без прихватања његових учења, настављају да га помињу, и истовремено надзиру његова злославља и траже укључивање и сигурно његово саборско препознавање и осуду од домаћег саборског органа. Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола./…/Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац, Св. Старац Филотеј Зервакос, Преп. Старац и велики руски светогорски подвижник, оснивач Свештеног Манастира Јована Претече у Есексу, Софроније Сахаров, и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу. /…/Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање. У случају да неки остану у својим заблудама, одсеца их од Цркве.“( http://borbazaveru.info/content/view/8768/1/)

Дакле, Петнаесто правило сабора одржаног 861. године у Цариграду омогућује, али не обавезује, на прекид општења, и то под јасно одређеним, веома строгим условима. То значи да пут оца Теодора Зисиса није једини пут у сведочењу истина вере у наше дане.       

МИШЉЕЊЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА

Свети Пајсије Светогорац је о овом питању такође говорио. По њему, наша Црква нема никаквог недостатка, осим недостатка пастира и епископа који имају озбиљна начела и њих се држе. Мало је изабраних, али Црква је неуништива; ко падне на Крајеугаони Камен, Христа, разбиће се, а на кога Он падне, сатрће га ( Мт.21,44). Господ ће, кад нађе за сходно, открити нове Свете Григорија Паламу и Марка Ефеског, који ће одбранити правоверје и посрамити јереси.

По Светом Пајсију, данас су се многи отцепили због екумениста – униониста. Али, није се добро одвајати кад год патријарх сагреши, него се треба борити изнутра, у оквиру Мајке Цркве. Одвајање од патријарха и стварање своје групе може бити  неразумно и штетно. Ако се будемо одвајали од патријараха због њихових лутања, и стварали своје групације, по Светом Пајсију – можемо превазићи и саме протестанте. (О свему овоме у књизи Старца Гаврила Светогорца и Старца Пајсија Светогорца „Екуменизам и папизам“, Кивот, Београд, 2015, стр. 29-30).            

ДА ПОНОВИМО

Године 2016, написао сам текст „Јединство духа у свези мира. Чувати веру, избећи раскол“(http://www.vaseljenska.com/misljenja/jedinstvo-duha-u-svezi-mira-cuvati-veru-izbeci-raskol/), у коме, између осталог, стоји: “Извесни сматрају да је аргумент за одвајање од „званичне Цркве“ чињеница да су свети наших дана, попут отаца Јустина, Серафима Софијског, Пајсија Светогорца, Гаврила Грузијског, оштро осуђивали екуменизам. Заиста, они јесу најоштрије осуђивали екуменизам. За оца Јустина он је био свејерес; Свети Серафим (Собољев) учествовао је на Московском сабору 1948. године, са два реферата – једним против новог календара, а другим против екуменизма; старац Пајсије је недвосмислено одбацивао екуменизам као кривотворину, старац Гаврило Грузијски, противник јереси, је био презрен и јуродствовао је у званичној Цркви. Све је то тачно…Али – ниједан од њих није престао да молитвено помиње своје предстојатеље, нити се одвојио од „званичне Цркве“. Отац Јустин, који је најоштрије критиковао патријарха Германа због сарадње с режимом, раскола у Америци и екуменизма (патријарх Герман је био сапредсадавајући Светског савета цркава), увек је помињао надлежног епископа шабачко – ваљевског Јована Велимировића, који је, са своје стране, помињао патријарха Германа. Свети Серафим Софијски је био епископ Руске Заграничне Цркве, тврди монархиста и противник митрополита (касније патријарха) Сергија, али је, после Другог светског рата, остао у Бугарској којом су завладали комунисти и прешао под јурисдикцију Московске патријаршије, помињући патријарха Алексеја, послушног Стаљину. Старац Пајсије је јасно говорио једном старокалендарцу-зилоту:“Наравно, и ми на Атосу следимо стари календар. Али ово је друга ситуација. Ми смо уједињени са свим црквама и патријаршијама које следе нови и стари календар.“ Дакле, старац Пајсије се НИЈЕ ОДВАЈАО од Цариградске патријаршије, иако је оштро критиковао њен екуменистички правац. Старац Гаврило никад није напустио „званичну“ Грузијску Цркву.    

Што се тиче примера из прошлости Цркве, и они су јасни. Свети Јован Златоусти је протеран са цариградске катедре, али сви епископи западни, на челу с православним папом римским, били су на његовој страни. Златоуст у прогонству није ни мислио о прављењу паралелне јерархије. Свети Максим Исповедник је, борећи се против монотелитства, био сам на Истоку, али је имао подршку Светог папе Мартина Исповедника и православног Рима. Свети Григорије Палама се борио против латиноумног патријарха Јована Калеке, али је имао подршку православног епископата. Ни Палама није правио паралелну јерархију. Свети Марко Ефески, иако гоњен од унијата, никада није правио паралелну јерархију, него је чекао Бога да благослови победу православних. И Бог је срушио унију дејством историјских околности – Мехмед Освајач је Марковом ученику, Светом Генадију патријарху, дозволио да унију сатре до корена.                              

У 20. веку су се, због нереда и нестројења, одвајали од „званичне Цркве“. Такви су се у СПЦ појавили средином деведесетих година 20. века, када је зизјуласовштина почела да нам се намеће као мера и провера црквене стварности. Они су постали зилоти. Затим је тај процес наставио да се шири, и данас је веома озбиљан. Ипак, поставља се питање – када се требало одвојити. Јер, преступа црквене дисциплине у 20. веку било је у СПЦ и пре деведесетих. Рецимо, шта је било за време патријарха Германа, сапредседавајућег Светског савета цркава, коме је цариградски патријарх Атинагора био веома близак, и који је епископу Лаврентију говорио да са иноверцима може да се моли у свим приликама, само не сме да се причешћује из исте чаше? А шта ћемо са владиком Николајем, који је од младости сарађивао са англиканцима, допуштао им понекад свештенодејства у православним храмовима, учествовао на екуменистичком скупу Светског савета цркава у Еванстону 1954. године? А шта ћемо са патријархом Димитријем, који је, пред крај свог живота, у Саборној цркви у Београду, причестио четворо англиканаца?                     

Не дај Боже да ја те случајеве истичем као примере за подражавање. Сматрам их јако штетним, и мислим да смо скупо плаћали екуменистичке илузије наше јерархије у 20. веку. Али, постављам питање: ако су сви ово поступци такви какви јесу, када се онда „требало“ одвојити од „званичне Цркве“?

 Да ли у доба патријарха Иринеја? Патријарха Павла? Патријарха Германа? Патријарха Димитрија? Или се, остајући веран Светом Предању, није требало одвајати?“

Та иста питања постављам и сада, и  овај чланак нудим, између осталог, као покушај одговора.