Поштовани читаоци, представљамо вам овај одломак из књиге о животу и делу о. Серафимa Роуза, у коме је он изнео своје дубоке увиде у дух нашег времена и антихриста, који долази. Ово је писао док још није постао монах, као Јуџин Роуз. Препоручујемо га за читање...

Као последицу отпадништва, он је свуда видео знаке пропадања културе, претварања човечанства у неку врсту подчовечанства, замењивања племенитих вредности окрутним материјалистичким вредностима. А у овом стању очигледног пропадања, његови савременици су говорили о прогресу, о превазилажењу зла и рата, о будућим друштвима мира и братства. Јуџин је приметио да они нису само лицемерни, већ су заиста и веровали да свет иде ка бољем. Нешто друго је било у питању. Суптилна обмана која је терала људе да очајнички траже задовољство у овом процесу пропадања, да силама људског разума у овом свету покушавају да остваре исконску чежњу за Небеским савршенством. Аутономни човек, писао је Јуџин, покушава да преобрази спољашњи свет у складу са својом новом идејом о њему уз помоћ технологије, друштвене и економске теорије, архитектуре итд. Сва ова средства воде ка утопијској екстремној контроли, која би утврдила човека у његовој идеји о господарењу, јер он има унутрашњу несигурност у вези са тим, и која би потврдила нужност аутономног разума.

Само онај ко воли Бога може волети творевину коју је Бог створио. Да би волео творевину или било шта кад смо већ код тога, човек је мора волети онакву каква она заиста јесте, а пошто је творевину створио Бог, човек је може волети будући да је она од Бога, а самим тим не може да не воли и Бога. Аутономни разум, међутим, пошто је одвојен од Бога, такође мора бити одвојен и од конкретне стварности, која није ништа друго до створена стварност дата од Бога, и тако на ствари може да гледа једино као на идеалне, савршене. Савршенство је оно у чему човек налази спокој, али човек се може успокојити само у Богу, јер је једино Бог савршен, а несавршенство света и људи само нас воде ка ономе што је истински савршено.

Модерни човек, међутим, жели да се успокоји у овом свету тако да мора да га учини савршеним, пошто он то очигледно није, мора га учинити таквим. Отуда идеалистички, утопијски карактер свих рационалних схема у свету. Модерни човек би без утопије очајавао и сасвим сигурно, када је ње лишен, он заиста очајава. У нормалним временима он би се окренуо Богу, али већина људи данас не верује да Он постоји, тако да је очај узалудан и самоуништавајући.

Пред човеком увек стоји исти избор: савршенство у овом свету или савршенство у другом свету. Човек није створен да би могао да живи без наде у неку врсту савршенства. За модерног човека, значи, избор је рационалистичка утопија или Бог. Обманитељски дух времена који наводи човека да остварења својих унутрашњих чежњи тражи у овом свету је, по Јуџиновом мишљењу, дух антихриста. Јуџин је филозофски размишљао о антихристу, не само као о нечему што је супротно Христу, већ Га и замењује и имитира, пошто је сатана имитатор Бога. Антихрист, писао је Јуџин, јесте лажни Христос, који обећава да ће дати као спољашње и очигледно оно што је Христос донео као унутрашње и скривено. Христос обећава савршено Царство Небеско, а антихрист, чији је господар сатана, избачен из Раја и протеран на земљу, обећава савршено царство у овом свету. Модерни човек, пошто је свој поглед спустио од Небеске стварности на оно што је најочигледније, подчињава се овом другом лажном обећању. Он мисли да је лакше достићи идеално друштво на земљи него магловити Рај, док је такво друштво немогуће због неизбежне стварности првородног греха.

О сатанској имитацији Божијег не-овоземаљског Царства, Јуџин је писао: модерни човек живи на остацима хришћанства, на хришћанском искуству које је разложено и претворено у идеје за масовну потрошњу. Одатле се у модерним идејама, као што су једнакост, братство, милосрђе, може препознати пародија на хришћанство. А хришћанско месијанство, Царство које долази и које није од овога света, претворено је у царство у овоме свету, у које данас практично сви верују. Чак и они који су прозрели обману идеализма, Бубер и Берђајев на пример, плен су ове друге идеје, идеје да Истина на неки начин може бити остварена у овом свету у долазећем Добу духа, или у односу између човека и човека. Али овај свет не може да издржи Истину у Њеној пуноти, као што није могао да поднесе Њено присуство ни у Богочовеку. Јер човек је позван да буде више од човека. Позван је на обожење, а ово се може десити једино у другом свету, који, иако се стално додирује са овим светом, то чини увек само делимично, дајући нам упозорења и указујући на оно што ће се догодити. Овом свету мора доћи крај. Човек каквог га знамо мора умрети, мора бити распет да би тај други свет могао да се роди. Из свог сопственог искуства, Јуџин је сматрао да се модерни човек не може истински вратити Христу, уколико најпре не постане свестан отпадништва свог доба. Сматрао је својим позивом да као писац шири ову свест, да разлучи шта је Христово, а шта се, без обзира колико безазлено или чак хришћански изгледало, противи Њему.

...Погледајмо један упечатљив одломак из његовога дневника. „Немојмо ми који би требало да будемо хришћани да очекујемо ништа друго од света осим да будемо распети. Јер бити хришћанин значи бити разапет у овоме времену и у било коме времену после Христовог првог доласка. Христов живот је пример и упозорење за све нас. Морамо лично, мистички да се разапнемо, јер пут ка васкрсењу води искључиво преко распећа. Да бисмо васкрсли са Христом, морамо најпре да се унизимо с Њим, све до најкрајњега понижења, прождрани и избљувани од стране света који нас не разуме. Али ми морамо да будемо разапети и споља, у очима света, јер Христово Царство није од овога света и свет не може да Га поднесе, чак ниједног појединачног представника Царства, чак ни на тренутак. Свет једино може да прихвати антихриста, сада и у било ком тренутку. Није онда никакво чудо што је тешко бити хришћанин. То не само да је тешко, већ је то и немогуће. Нико свесно не може да прихвати начин живота који човека, што човек њиме истинитије живи, све извесније води ка уништењу сопственог „ја“. И управо се због тога ми непрестано бунимо, покушавамо да живот учинимо лакшим, покушавамо да будемо полу-хришћани, покушавамо да саградимо најбољи од свих светова. Ми морамо да учинимо крајњи избог. Наша срећа лежи или у овом, или у оном свету. Ни у ком случају у оба света. Бог нам даје снаге да ходимо путем распећа. Нема другога начина да се буде хришћанин. Нема одговора на питање зашто. То је била Ничеова дефиниција његове филозофије нихилизма.“ Јуџин, који није успео да одговор на ово питање нађе у модерном Западном друштву, дошао је до закључка да је читаво друштво затровано, у мањој или већој мери, нихилизмом. Истина, званична религија тог друштва је давала одговор, али такав одговор се није чинио истинит Јуџину и зато је он одбацио чак и званичну религију као један тек мање очигледни облик нихилизма. Ако већина савремених хришћана разумски чак и прихвата онај одговор који нам је Христос дао, наиме, да је овај живот тек припрема за вечно Царство Небеско, у Коме ће се испунити и осмислити све што постоји, онда они свакако, по Јуџиновом мишљењу, не живе као да су тај одговор прихватили. Он је сматрао да антихриста не треба тражити првенствено међу великим порицатељима, већ међу малим климоглавцима, међу оним хришћанима којима је Христос само на уснама, међу оним религиозним људима чија се религија лако прилагођава свету, међу пророцима новога доба духовне обнове и који за овом обновом трагају у царству овога света, а не у горњем Царству. По Јуџиновом схватању, небеса таквих млаких хришћана, та сеновита област у којој ће човек наћи заслужени одмор после животних мука, није ништа друго до емоционална пројекција, утеха за оне који нису спремни да се суоче са последицама свог стварног неверја. Пошто је после агонијске потраге за Истином постао хришћанин и познао да живети овом Истином значи свакодневно распеће, Јуџин је увидео да се људи такве раслабљене и компромисне вере пре свега, брину за то да им буде угодно у овоме свету. Они могу да чине исправне ствари у складу са световним стандардима, да себе сматрају побожнима и да буду потпуно убеђени у то да ће примити заслужену награду после смрти. По речима Томаса С. Елиота: „Наше доба је доба ситне врлине и ситнога греха у коме људи неће испустити крст јер га никада нису ни узели“. Сваки сусрет са оним што је сматрао комфорним хришћанством, Јуџина би испуњавао горчином и очајањем.

Извор: Отац Серафим Роуз - Житије и дело, 1. део, Манастир Хиландар, 2003.

Прекуцвање наше.

Извор: „Православна породица“