ИЖЕ ХЕРУВИМИ

            У закључку своје књиге Судска истрага о убиству руске царске породице, судија Соколов исповеда заједничку кривицу већине царевих сарадника: “Затровани распућинизмом, тим производом непријатељске пропаганде, ми смо поверовали да је царева власт - сила која је толико пута спасла Русију - била извор зла. И тако смо удруженим напорима устали на цара. Али када је покрет једном узео маха, ми више нисмо били кадри да му одредимо правац и нисмо могли да изменимо ни јоту у природном и неизбежном свирепом току догађаја.”

Признањем да кривицу за догађаје не сноси сам цар, Соколов није желео да сакрије цареве личне мане ни порекне његове политичке грешке. Трагедија је била у томе што су код Николе II и те политичке грешке увек потицале из племенитих побуда. Цара је можда најбоље окарактерисао Француз Жилијар, који је годинама живео у његовој близини: “Никола II био је скроман и бојажљив; он је сувише сумњао у себе: отуда све његове несреће. Његов први утисак (о људима и догађајима - н. пр.) најчешће је био оправдан; невоља је што му се ретко подавао, баш због неповерења према себи самом. Он је тражио савете људи које је сматрао позванијим од себе. Од тог тренутка он више није господарио питањима, она су му измицала; оклевао је између супротних мишљења и обично би усвајао она која су била најопречнија његовим сопственим схватањима. Царица је познавала царев неодлучан карактер. Сматрала је, као што смо видели, својом светом дужношћу да му помогне у задатку који му је био постављен. Њен утицај на цара био је врло велики и скоро увек штетан. За њу се политика сводила на питање осећања и личности; она је често била ношена својим симпатијама и антипатијама, уколико није била подложна упливу околине.«

  Жилијаров портрет је непотпун, зато што он заборавља једну битну црту императорову која свакако није мање важна од његове бојажљивости: витешко осећање части и својих моралних обавеза. Због тога ће он одбити и саму помисао на сепаратан мир са Немачком, мада је то, 1917. године, био једини спас за Русију и за династију Романова. Упркос клеветама руских политичара и сумњичењима Савезника, он ће до краја остати веран задатој речи. У своме опроштајном писму армији, објављеном 21. марта 1917, после његове абдикације, цар позива војску да истраје у борби до крајње победе.

Ови наводи показују да има чињеница о којима историчари, у својој скоро једнодушној осуди Николаја II, нису довољно повели рачуна. Доћи ће време када ће о њему постати могућа објективнија анализа. Али нас тренутно пре свега занима Никола II као духовна личност. Без обзира на мишљења о његовој политичкој улози, сви подаци о животу руског цара и његове породице, од абдикације у Пскову па до мучеништва у Јекатеринбургу, слажу се у томе да су последњи Романови показали високе моралне особине и својим достојанственим држањем дали пример који се уздиже до светости. Једину слабост су царска величанства показала 22. марта 1917. године, кад се цар, после абдикације, вратио у Царско Село: цар и царица су пали у загрљај и горко зајецали над својом судбином. Од тога дана ништа их више неће поколебати. Њихова огромна вера даваће им снаге да до смрти јуначки претрпе сва искушења.

На повратку у Царско Село, цара је чекао изненађујући пример људске беде. Кад је сишао на станицу, његови дворјани и официри су се пред њим разбежали куд који. Чувши да је цар абдицирао, бојали су се да ће их он препознати и затражити од њих да остану у његовој пратњи. Поред издајства, мораће свакодневно да трпи простаклук својих чувара и најгора понижења. И привремена влада Керенског и бољшевици старали су се да чување цара повере бившим криминалнцима и грубијанима. Од Царског Села, преко Тоболска, до Јекатеринбурга, Керенски, а затим и бољшевици, старали су се да непријатности затвореничког режима расту crescendo, да царевој породици буде све теже и горе. Најчешће понижење састојало се у одбијању стражара да цару отпоздраве или прихвате пружену руку. Једнога од њих цар је ухватио за рамена и упитао га, гледајући га с благим осмехом право у очи: “Пријатељу, зашто то чиниш?” Он је увек покушавао да са официрима и војницима поведе срдачан разговор. Када су у Јекатеринбургу војнике заменили фабрички радници, сваки такав царев покушај био је дочекиван презривим ћутањем или грубом псовком. Но то је био само један вид понижења. Упади војника и собе царске породице, крађе, забрана похађања цркве, ношења еполета и черкеске каме долазили су једно за другим да му загорчају живот. Стање се нарочито погоршало кад је команду у дому Иптајева преузео Авдејев, бравар из Перма, са фабричким радницима. Више пута Авдејев је обилазио царску породицу мртав пијан, вичући као бесомучан; једанпут се после такве сцене стрмоглавио низ степенице. Цар је све то подносио мирно и без роптања. Жилијар тврди да се молио за своје непријатеље и да се, у своје време, побожно крстио кад је свештеник на литургији помињао Привремену владу. Само једном је подигао глас, кад су Авдејев и Дидковски, вршећи претрес над царицом, овој из руку истргли лепезу. “До сада смо имали посла са поштеним и васпитаним људима” - опоменуо их је цар. “Ви заборављате да сте обичан сужањ” - одговорили су му. Авдејев се није смирио док цара није ударио лактом по лицу, кад је овај седео за столом.

Нису била поштеђена ни царева деца. Царевића је нарочито мучило кад су стражари пред њим вређали цара, али ови ни њега самог нису остављали миру. У Царском Селу се расплакао кад су му војници отели пушку, мада је то била само играчка, а не оружје. Најтеже су га уцвелили кад су убили две његове припитомљене кошуте које су слободно трчале по парку. Из чисте обести, војници су у Тоболску пијуцима разбили “ледено брдо” које су цар и људи из његове пратње у затворском дворишту направили, да би деца могла да се клизају и санкају. Цар је сину такође био направио љуљашку, али је морао сам да је уништи, због скаредних написа који су на дасци били урезани војничким бајонетима.

Наравно да је, раније или касније, садизам тамничара морао изабрати цареве кћерке као привилеговане жртве мучења. Жилијар овако описује Олгу, Татјану, Марију и Анастасију: “Оне никад нису отишле на бал, једва да су учествовале на два вечерња пријема код своје тетеке, велике кнегиње Олге Александровне. Од почетка рата, оне су имале само једну мисао: да олакшају бриге и зебње својих родитеља које су окружавале својом љубављу и доказима најделикатније пажње.” Својом веселошћу, урођеном добротом и једноставношћу, те девојке су ставрале радост у кући, чак и у најтежим данима царске породице. Док су породицу чували прави војници, многи од њих нису могли одолети скромности и природној љупкости великих кнегињица, па су се према њима углавном односили пријатељски и с поштовањем. Али кад су војнике заменили радници из фабрика Злоказов и Сисерт настали су и за те девојке црни дани. Осим погоршане хране и забрањене шетње, што је био заједнички удес целе породице, кнегињице су биле приморане да спавају на патосу и стражари су их гонили у било које време дана да им свирају на клавиру. У ходнику који је водио у тоалет, стражари су покривали зидове безочним изјавама и порнографским цртежима. Принцезу која би се у тој одаји тренутно налазила стражар испод прозора је питао шта унутра ради, правећи непристојне примедбе, док се други стражар ослањао леђима на врата, као да жели да их провали. Али, упркос свему, цареве кћерке су остале подједнако мирне и љубазне, чистог тела и душе, чврсте у вери до последњег даха. Шеф смене страже, Јакимов, сведочи да је из куће до њега често допирао звук хармоничних гласова који су певали религиозне песме. Не сећа се које су то песме биле. Само је распознавао кад је породица певала “Иже херувими”.

Стога Жилијар каже: “Вера је подржавала на изванредан начин храброст заточеника. Они су сачували ту дивну веру којој су се се већ у Тоболску дивили чланови њихове пратње и која им је давала снагу и спокојство у патњи. Они као да су већ били изван овог света.” Није онда чудо што су људи и жене из њихове пратње били спремни да с њима поделе мучеништво и пођу у смрт. Генерал Татишчев, из царске пратње, поверио је Жилијару: “Ја знам да се нећу жив извући. Само једно желим, а то је да ме не раставе од цара него да ме пусте да с њим заједно погинем.” Ипак су и њега и принца Долгоруког од цара раставили и стрељали их у близини екатеринбуршке тамнице. Грофицу Хендрикову и госпођицу Шнајдер одвели су у Перм и тамо стрељали, као што ће у околини Јекатеринбурга стрељати лакеја Ивана Сједњева и верног моранара Нагорног који је годинама болесног царевића на рукама носио. “Сви они” - додаје Жилијар одајући им посмртну почаст - “од генерала до обичног морнара, нису оклевали да жртвују свој живот и пођу одважно у смрт. Тако и тај морнар, скромни украјински сељак, који је могао рећи само једну реч да сачува свој живот. Било му је довољно да се одрекне свог цара! Али он ту реч није изговорио.” По скромности му је можда раван сам Жилијар кад то прича. Јер нису само мртви посведочили своју верност Богу и цару. Било је и живих који су своју верност показали пред читавим светом. Жилијар је написао књигу у славу царске породице, а енглески професор Гибс је, поред написане књиге, прешао у православље и у Енглеској умро као православни монах!

Седморо царских мученика су своју светост можда највише доказали тиме што су преображавали своје непријатеље, тамничаре и гониоце, међу којима су били прави зликовци. На то јасно указује Жилијар: “Мало по мало, чувари су постајали човечнији у додиру са својим сужњима. Били су изненађени њиховом једноставношћу, привучени њиховом благошћу, освојени њиховим спокојним достојанством и убрзо су били потчињени онима којима су у своме уображењу господарили. Сам пијаница Авдејев је био разоружан толиком великодушношћу и осетио је своју бестидност. Једна дубока самилост смењивала је код тих људи првобитно зверство.” Јест, злогласни Авдејев, који је од мучитеља постао савезник царске породице и кришом за њу набављао млеко, због чега ће бити смењен, није био једини покајник. Керенски је временом “омекшао”, бар у спољашњем понашању, а његови комесари Коровиченко и Панкратов су за царску породицу осећали искрене симпатије. Командант страже, пуковник Кобилински, постаће прави и велики царев пријатељ. Када је Привремена влада престала да цару шаље обећано издржавање у Тоболск, Кобилински се без царева знања задужио крупним позајмицама, да би царској породици обезбедио пристојан живот. Да је дошло до једног јединог покушаја да се цар том приликом избави, Кобилински би му помогао да побегне. Без обзира на своју сумњиву прошлост и побуде, комесар Јаковљев је заволео цара и стварно желео да га отме из руку оних који су намеравали да га убију. Чак и убица Јуровски се понашао према царској породици коректније него, понекад, сам Керенски, и допустио је да за царску породицу буде одслужена литургија два дана уочи њене погибије. Ко зна шта се касније догодило са том мрачном душом! Тако је било са старешинама, а случајеви са обичним стражарима су били још бројнији, само што су остали анонимни. Зна се да су у Тоболску многи стари војници, који су били из војске отпуштени, дошли да се опросте и пољубе са царем. А дешавало се да чак ни бољшевички чувари не остану неосетљиви према царској породици.

Док Православна црква не буде царским мученицима рекла свој суд, остају нам, као утеха, последњи пасуси књиге Француза Жилијара, који личе на химну њима испевану: “Немогуће је да су они о којима сам овде причао узалуд претрпели мучеништво. Не знам када ће то бити ни како ће се то десити; али једнога дана, без икакве сумње, када се из свирепости буде источила сва крв због претераног беса, човечанство ће из њиховог страдања за себе поцрпсти непобедиву силу моралне обнове... Цар и царица су веровали да гину као мученици свог народа, а погинули су као мученици човечанства. Њихова права величина не лежи у престижу њиховог царског достојанства него у прекрасној моралној узвишености до које беху постепено дошли. Они су представљали силу идеала; и самом својом једноставношћу, они су узбудљиво посведочили о чудесном душевном миру против кога никакво насиље, никакав бес не могу ништа и који побеђује саму смрт.”

 Нека, дакле, победа царских величанстава над смрћу буде последња реч овога сећања на њих, та победа коју су они морали предосетити у последњем часу. Свештеник који је долазио да служи у дому Иптајева вели да је царска породица на служби Божијој увек певала, а да је свештенику одговарао сам цар са једном принцезом која је имала леп глас. Али тога дана, 14. јула 1918. године, на опроштајној литургији, нико од њих није певао. Нама, обичним смртницима, одмах долази помисао да су можда били обесхрабрени због неких злих слутњи и предосећања. А они су ваљда престали да певају зато што су тога јутра морали зачути гласове анђела који су их већ очекивали на небесима.

(Преузето из књиге ''Српска апологија Русије'', књига прва, Београд, 1998. Први пут објављено у “Америчком Србобрану” од 21. августа 1978.)