header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владислав Ђорђевић: Тридесетогодишњи рат Штампај Е-пошта
понедељак, 05 јун 2017

 Тридесетогодишњи рат је трајао од 1618. до 1648. године највећим делом на територији данашње Немачке и Чешке. Основни сукоб је био између католика и протестаната, али је на крају попримио димензију сукоба католичких Хабзбурга и Француске, која је, иако католичка, стала на страну протестаната бојећи се Хабзбуршке доминације. Рат је имао пет фаза.

1. Прва фаза: чешка (1618-1620)

Чешка фаза је почела када су чешки протестанти за краља изабрали Фридриха V Палатинског (Фалачког). Aли то није било по вољи чешких католика који су изабрали за краља Чешке Фердинанда II. Фердинанд II је покушао да укине верска права протестаната, па је уследила побуна чешких протестаната.

Отворни сукоб је почео када су чешки протестанти кроз прозор дворца Храдчана у Прагу 23. маја 1618. бацили двојицу краљевих службеника. Догађај је познат као Прашка дефенестрација. Протестанти су протерали језуите и оганизовали војску. Побуна је захватила Чешку, Шлеску, Лужицу и Моравску. Рат се проширио и на Немачку. Чешкој се у побуни придружила и Горња Аустрија, где је било доста лутерана и калвиниста. Побунила се чак и Доња Аустрија, тако да је протестантска војска 1619. опсела чак Беч. Побуни се придружио и калвинистички трансилванијски (eрдељски) кнез Габријел (Габор) Бетлен (мађ. Gábor Bethlen). Бетлен који је напао аустријску Мађарску. Успео је да 1620. из Мађарске протера војску Светог римског царства. Побуни се прикључио и савојски војвода. Али царска војска је поразила протестанте у бици кад Саблата 10. јуна 1619. Прекинута је опсада Беча, а савојски војвода је присиљен да се повуче из побуне.

Чешки протестанти су званично свргнули 22. августа 1620. Фердинда II, а изабрали Фридриха V Палатинског. Али против чешких протестаната заратили су саксонски протестанти верујући шпанским обећањима да ће добити Лужицу. Тако је сукоб попримио протестантско-протестантски вид. Али то није било пресудно за исход ове фазе рата. Пресудило је то што су против протестаната заратили Шпанци. Шпанци, који су предводили Католичку лигу, покорили су најпре Доњу Аустрију, па Горњу Аустију. На крају је царска војска поразила чешку 8. новембра 1620. у бици на Белој гори (чеш. Bílá Hora). Чешка је постала католичка земља. Протестанти су у њој искорењени. Чешка побуна је скршена.

Једини успех протестаната је био тај што је трансилванијски кнез Габријел Бетлен добио миром у Николсбургу 31. децембра 1621. бројне територије у Мађарској.

2. Друга фаза: палатинска (фалачка) (1621-1625)

У тој фази водио се рат за Рајински Палатинат (Фалачка). Од 1621. ту су се водиле битке. Коначно су га Шпанци заузели 1623. и тако угрозили калвинистичку Холандију. Остаци поражене протестантске војске побегли су у Холандију предвођени Мансфелдом и Кристијаном Брунсвиком. Протестанти су заузели источну Фризију, а ратовало се и у Саксонији. Католичка војска грофа Тилија је поразила потестанте у бици код Штатлона 6. августа 1623. У тој бици протестантска војска је доживела катастрофалан пораз. Нестало је пет шестина војске Кристијана Брунсвика, тј. око 15.000 војника. Протестанти су морали да потпишу капитулацију.

3. Трећа фаза: данска (1625-1629)

Дански краљ Кристијан IV Дански био је лутеран и помагао лутеранске владаре Доње Саксоније у рату против Светог римског царства. Пораз чешких и палатинских протестаната угрожавао је његов положај. Данска је у то доба била просперитетна земља, једна од најбогатијих у Европи.

Кристијан IV је ушао у рат на страни нeмачких протестаната, уз помоћ енглеских и холандских. Финансијски га је помагао и француски кардинал Ришељеа (фр. Richelieu), који је био фанатични католик, али и противник Хабзбурга. Ришеље је прогањао калвине у Француској, али је помагао протестанте у борби против Светог римског царства (лат. Sacrum Romanum Imperium).

Краљ Кристијан је у Доњој Саксонији скупио 20.000 плаћеника. Њему се супротставио војсковођа Албрехт Валенштајн. Он је скупио војску од 30.000 људи. Напослетку их је било 100.000. Тактика за увећање војске је била једноставна. Он је инсистирао да његова војска има право да пљачка све што стигне и да располаже ратним пленом. Ко би одолео искушењу да пљачка?

Савезници нису подржали Кристијана. Најпре је Валенштајн поразио протестантску војску Мансфелда у бици на мосту Десау 1626, а затим је католичка војска генерала Тилија поразила војску краља Кристијана у бици код Лутера 1626. Католичка војска завладала је целим Светим римским царством, а чак је угрозила и саму Данску. Данска је била угрожена, али не и поражена. На крају је склопљен споразум у Либеку 1629. по коме дански краљ Кристијан IV Дански одустаје од подршке немачким протестантима, а цар одустаје од освајања Данске. Католици су изашли као победници и у овој фази рата. Цар Фердинанд II осећао се јаким, што је и био.

4. Четврта фаза: швeдска (1630-1635)

Цар Фердинанд II је био моћан после пораза протестанта, али се осећао угроженим од самог Албрехта Валенштајна, који му није полагао рачуна. Стога га је отпустио 1630. Испоставило се да је то грешка.

Пораз протестаната у Светом римском царству и отпуштање Валенштајна подстакло је шведског краља Густава II Адолфа да уђе у рат да би помогао немачке лутеране и спречио католичку експанзију на немачке државе на Балтику. И он је имао савезника у кардиналу Ришељеу. Ришеље је прогањао хугеноте у Француској, али и протестанте у борби против Хабзбурга. Густава II Адолфа помагали су и Холанђани. Шведски краљ је од 1630. до 1634. низао победу за победом. Чинило се да му је војска непобедива. Швеђани су победили у бици код Брајтенфелда 1631. Tу је кoначно поражен царски генерал Тили. У једној бици следеће године – 1632. – чак је и убијен. Швеђани су на почетку рата имали 42.000 војника, а временом су скупили 140.000 војника. Ту војску је опет финансирала Француска.

У невољи цар је у помоћ позвао Валенштајна. У бици код Лицена 1632. Швеђани су поново победили, али је шведски краљ убијен. Без његовог вођства морал шведске војске је пао. Швеђани су поражени у бици код Нердлингена 1634. Чинило се да је створен простор за католичку противофанзиву. Али Валенштајн се сукобио с царем око наставка ратовања. Он је био за помирење са протестантима, а цар је био против тога. Цар је покушао да га ухапси, али је он је побегао. У бегу је убијен фебруара 1634.

Ти сукоби на католичкој страни омогућили су шведској да предахне и издејствује Прашки мир 1635. По њему, лутерански владари су имали право на своје бискупије у североисточној Немачкој, али су их изгубили на југу и западу. Прашки мир није одговарао Француској, јер је поново јачао Хабзбурге. Стога је Француска одлучила да уђе у рат на страни немачких протестаната.

5. Пета фаза: француска (1636-1648)

Француска је била махом католичка земља, али и ривал Светом римском царству и Шпанији. Кардинал Ришеље је био председник владе краља Луја XIII. Француска се удружила са Холанђанима и Швеђанима. Царска и шпанска војска напале су Француску. Пустошиле су по Шампањи и Бургундији. Чак је био угрожен и Париз током 1636. Међутим, у бици код Компјења француска војска је поразила царску и одбацила је ка граници.

Битке су се низале. Умро је кардинал Ришеље 1642. и сâм крај Луј XIII 1643. Наследио га је син Луј XIV који је имао свега пет година. Али имао је за шефа владе способног кардинала Мазарена.

У рат су се поново укључили Швеђани. У бици близу Прага поразили су царску војску. Французи су победили баварску војску у другој бици код Нердлингена. Швеђани и Французи су победили и у бици код Цусмаршхаузена и у бици код Ленса. После свих тих пораза, цару је у рукама остала само Аустрија.

Французи су имали среће и у рату против Шпанаца. Поразили су их у бици код Рокроа. Французи и Швеђани су тријумфовали. Није било другог него да Хабзбурговци – и шпански и аустријски – склопе мир.

6. Шпански мир

Шпански мир је потписан 30. јануара 1648. Њиме је завршен Осамдесетогодишни рат између Шпаније и Холандије. По њему призната је независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Признање ових махом протестантских држава ојачало је протестантску ствар и дало им бољу позицију за преговарачким столом.

7. Вестфалски мир

На преговорима после Тридесетогодишњег рата учествовали су цар Фердинанд III, Французи, Шпанци, Холанђани, Швајцарци, Швеђани, Португалци и Папини изасланици. На крају је склопљен Вестфалски мир 24. октобра 1648. Основни постулат овог споразум је постојање суверених нација и њихова равноправност.

8. Ердељски Срби

Која је улога Срба у Тридесетогодишњм рату? Већина Срба је живела у Турској и није учествовала у том рату. Али Срби у Ердељу јесу. Имали су и разлога за то.

Тридесетогодишњи рат је почео 23. маја 1618. Прашком дефенестрацијом. Догађај је назван дефенестрација, јер на латинском fenestra значи прозор. Тад су два католичка гувернера и њихов секретар бачени кроз прозор дворца. Нико није повређен, али то је била увреда за католике. Рат је био неизбежан.

Протестантски Чеси су грозничаво тражили савезнике. Нашли су га у ердељском кнезу Габријелу (Габору) Бетлену. Он је био калвинист и мађарски националиста. Придружио се Чесима, јер се и он осећао угрожен од католичког цара.

Срби у Ердељу (Трансилванији) солидарисали су се са својим кнезом. Српски војвода Дели-Марко стигао је 1619. у Праг као Бетленов изасланик. Имао је задатак да поведе преговоре с чешким побуњеницима о заједничком нападу на Аустрију. Мисија војводе Дели-Марка у Прагу је свршила потпуним успехом. Протестанстски кнезови су ердељском кнезу Бетлену поручили да што пре пожури у Пожун. Бетлен је заиста ускоро посео Горњу Угарску.

У септембу 1619. је Габријел Бетлен ушао и у Кошице. На челу једног одељења од 2.000 људи био је Србин Аврам Рац. Он се временом пробио у ред водећих ердељских Срба.

Војвода Дели-Марко је 8. октобра 1619. на челу посланства састављеног од високих угарских угледника поново стигао у Праг и окупљним сталежима изјавио да је његов кнез наговорио Турке да изврше притисак на Пољску како би Чехе и Ердељце обезбедио с те стране. Ускоро је Габријел Бетлен једногласно изабан за краља Горње и Доње Угарске. Он је већ приступио Протестантској лиги и припремио напад на аустријске земље. Дели-Марко је у Прагу награђан богатим огртачем и оружјем. О њему се даље ништа не зна.

У новембру 1619. Чеси су избрали за краља калвинисту Фридриха V Палатинског (Фалачког), владара Доњег Палатина (Фалачке) на Рајни. Назван је „Зимски краљ”, јер је владао кратко.

Чеси су поражени 8. новембра 1620. у бици на Белој Гори близу Прага. Војска цара Фердинанда II и Католичке лиге предвођена грофом Тилијем заузела је Праг и на тргу убила 27 чешких вођа. Праг је опљачкан. Протестантима су одузета имања, а царски племићи су постали нови господари. Више од 36.000 протестантских породица је напустило Чешку, а то је више од једне четвртине племства и градског становништва. Остали су само сељаци, којима је било свеједно које су вере. Породица Фридриха V Палатинског побегла је у калвинску Холандију и одатле нaставила да се бори зa своја права. После два века доминације протестантизма Чешка је потпуно покатоличена и то остала у наредна три века.

9. Срби и њихова верска права

На први поглед чини се да православни Срби нису имали разлога да се мешају у сукоб католика и протестаната. Али околности су биле такве да су имали све разлоге да стану на страну протестаната. Борећи се за њих, борили су се и за своја верска права. Протестанти су били верски толерантнији од католика.

Управо тада – 1618. – хрватско-славонски и угарски сталежи вршили су притисак на надвојводу Фердинанда да Србе крајишнике изузме из царске војне власти и подреди њима. Под притиском Фердинанд је на то пристао. То је дало подстрек католичком прозелитизму. Појачани су притисци да се Србе поунијате.

У то доба – 1618. – загребачки бискуп Петар Домитровић је посебним листом уделио напуштени манастир Свих светих (Сесветицу) српском епископу Симеону Вретањи. Срушени манастир се налазио на гори Марчи или Марчевици код Чазме на реци Глоговници. Срби су на том месту подигли нов манастир посвећен Светом Михаилу. Око манастира је живело много Срба. Манастир је био њихово духовно средиште. Али Срби из Марче су се поунијатили, предвођени Симеоном Вретањом, па је манастир постао средиште унијатске пропаганде.

Имајући у виду те католичке прозелитске намере Срби из Ердеља су се без размишљања ставили на страну калвиниста и њихове борбе за верску слободу. Некада и различите вере морају да сарађују имајући заједничког непријатеља.

Прва половина XVII века је епоха снажне католичке противреформације. Хрватски сталежи су је ревносно спроводили. Хрвати су ревносно учествовали у Тридесетогодишњем рату на страни цара. У њему су стекли репутацију пљачкаша и убица. Из тог доба потиче пословица: „Сачувај ме Божа куге, глади и Хрвата”. На неки начин, ми Срби још водимо Тридесетогодишњи рат. У Хрватској се више од два века води борба против православља. И дан-данас врши се мање-више присилно покатоличавање Срба.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.