На последњем конгресу Ђукановићева Демократска партија социјалиста је одлучила да, из пера Светозара Маровића, кроз своје документе “забиљежи“ и идеју о формирању такозване “Православне цркве у Црној Гори“. Скоро прије деценију, недуго након проглашења Независне Државе Црне Горе, епархије Српске православне цркве преко ноћи су се “присјетиле“ да се одрекну, на “неки начин“ јереси етнофилетизма.

Српска православна црква и Митрополија црногорско-приморска, зетско-брдска и скендеријска, све са титулом егзарха свештенога трона Пећкога, коју је носио цетињски митрополит, одједном постаје, или боље рећи постају “Православна црква у Црној Гори“,  како је то обликовано на званичним печатима, које је јавно у емисијама потенцирао сива еминенција овако “назване“ вјерске организације Велибор Џомић. И данас се информације о активностима на подручју једне од епархија Српске православне цркве у Црној Гори могу пронаћи на сајту Православна Митрополија Црногорско-Приморска, на којој посјетилац, као што се види из правилно цитираног назива интернет презентације, “сријеће“ и православни и црногорски карактер те епископије, али не и српски или рецимо брђански (брдски). Имајући то у виду, присјећајући се да је митрополит Амфилохије директно подржао Мила Ђукановића на предсједничким изборима 1997. године, уочи пресудног другог круга избора; не смије се у расуђивању изгубити чињеница да је Митрополија, као дио СПЦ-а, имала живу “дипломатску“ активност са представницима републичке, па након референдума, и државне власти.

Поједини политички слаломи које је митрополит Амфилохије правио јесу допринијели да се отупе елементи друштвеног утицаја парарелигиозне организације која је у јавности позната као “Црногорска православна црква“ и није спорно то признати. Ипак, вријеме је показало да антисрпски режим Мила Ђукановића није имао амбицију да  наводну црногорску цркву учини “државном вјером“ како су то тражили поједине поглавице из те организације, него је она била искључиво пендрек у рукама државе како би се дисциплиновала Српска православна црква у Црној Гори. Она је била и остала мета! Тактика је од почетка била провидна: СПЦ треба да буде што мање српска, што више црногорска, а да ли ће бити (и остати) православна, није ни важно. Уосталом, шта пресвучени комунисти и лопови из режима иначе знају о цркви?

Недавно је на порталу Нове српске демократије Ин4$с-у, ђакон Ненад Илић из Београда објашњавао како је Митрополија, прије десет година била у праву, када се суштински одрекла националне српске одреднице у свом имену. Ваљда јој је тако лакше да приђе усташама на Цетињу који ће постати православни вјерници таман онда када се западнохерцеговарски нацисти, данас познати као римокатолички Хрвати, врате Српству и Православљу. Ако је људима који добро прате политичке и вјерске процесе у Црној Гори одавно јасно да је процес диференцирања Срба и Црногораца трајно завршен, како то не може да буде јасно митрополиту Српске цркве у Црној Гори? Како митрополит не може да разумије да нас у НАТО нијесу увукли (само)  Сједињене Америчке Државе и Европска унија, него прије свих национални Црногорци који, као и сви блудни синови, мрзе мајчино српско млијеко, а љубе окупаторске НАТО чизме? Како православни митрополит црногорски и брдски не разумије да нам заједничку државу са Србијом нијесу разбили Албанци и Бошњаци, како се то тврди у “анализама“ и “бесједама“ квазиепског “сектора“ и квазигусларског пука у овој и окаквој Црној Гори? Албанци и Бошњаци, Муслимани и Хрвати, нијесу нам ништа отели, они су само искористили своје бирачко право и гласали на начин који је у њиховом интересу и због кога нормалан човјек не може да им замјери. Са њима се данас или сјутра можда и сусретнемо поводом нечега што је у српском, а истовремено и њиховом интересу у Црној Гори, јер на том простору нијесмо непријатељи. Државу су нам разбуцали и отели искључиво национални Црногорци, и нико други. Није било бошњачких паравојних формација у Црној Гори, али је 1999. године, на Ивановим коритима постојала “Ослободилачка војска Цетиња“ са циљем притиска на регуларне јединице Војске Југославије и изазивање, по потреби, ратног сукоба са њима. Зна то митрополит са Цетиња не мање добро него новинари портала УЈЕДИЊЕЊЕ из Подгорице!

Нема тога православног митролита који тај факат може да оспори, нити може да објасни зашто се залаже за улазак Независне Државе Црне Горе у Европску унију, док та иста ЕУ тврди да нема и не може бити српског питања у Црној Гори!? Такође, веома занимљиво – Мило Ђукановић је, преко Светозара Маровића док је политички дисао, у три наврата саопштавао да је Црној Гори довољна једна једина православна црква “која неће бити ни српска, нити црногорска“ и која ће се ,,поклапати са државним границама Црне Горе“. Поменути парох Велибор Џомић који се налази и на челу Правног савјета Митрополије, у више наврата је истицао да је стање на коме инсистира руководство Демократске партије социјалиста ,,већ остварено, јер је Црква једна, и Црногораца и Срба, и не пита ко је Црногорац, а ко Србин“. Могуће да прота Џомић на овакав начин намеће јеванђељски принцип да библијска истина дође до свакога народа, широм планете.

Ипак, да се (између осталог) и не шалимо, није то једини разлог – ваља се сјетити деведесетих. Тада је СПЦ у Црној Гори, кроз уста владике Амфилохија, оспоравала црногорску нацију, тврдећи да су Црногорци ,,Мошова копилад“. Постојао је чак и рестриктиван став за дјецу која се роде из брака некрштених родитеља. У међувремену, црква се на простору Црне Горе екуменизовала, читај – постала је модерна и “прилази свима“. Митрополит је “случајно“, три седмице прије референдума о разбијању државне заједнице Србија и Црна Гора, постао архиепископ, по личном објашњењу све са “почасном титулом“.  Да ли је случајно што је митрополит тада заокружио још једну част коју набраја прије докторске титуле и имена и презимена? И да ли је случајно што се титулисао оним за чиме жуди лажни митрополит Мираш – чином архиепископа?

Да ли је Црна Гора “златно теле“ коме се морамо клањати и пратити у стопу сваку иницијативу црногорских нациста нећемо ли им се на тај начин додворити и умилостивити их да нас не докрајче и што не рећи, не покољу, ако им у дио западне и таква могућност? Шта тиме постижемо, ми православни Срби?

Мора ли Џозеф Бајден да смјењује владику Артемија, а да Синод и Сабор, умјесто Божије, спроведу његову (Бајденову) вољу? Мора ли америчка амбасада у Београду (да буде воља “њена“, а не Твоја) да отјера владику Филерета из Епархије са којом је вјенчан зато што је одликовао Србе из Републике Српске и Војислава Шешеља, након повратка из Хага, или зато што је активно помагао породице хашких оптуженика након њиховог хапшења, поготово људи без којих се никада не би заокружила држава – Република Српска!?

И зашто је баш владикама из Црне Горе прихватљива подјела Милешевске епапхије на начин да се њено цијепање изврши по принципу поштовања сјеверних (изнад Пљеваља и Бијелог Поља) граница “комунистичког накота“, како је некада владика Амфилохије знао да назове Титову Црну Гору и њене партији и револуцији “вјерне синове“…?

Наставиће се…

Извор: ujedinjenje.com