Исусово послање је укључивало проповедање Царства Божијег. Један од основних постулата тог Царства јесте тај да сви људи – без обзира на националну или полну припадност – могу бити његови чланови. Стога се Исус супротстављао понижавајућем положају које су жене имале у његово време. Он је то сматрао изопачењем поретка успостављеног приликом стварања. У том смислу, он је био „хуманистички феминиста” (humanist feminist) или „индивидуалистички феминиста” (individualist feminist). Ценио је сваку особу без обзира ком полу или нацији припадала. О томе сведоче и његови сусрети са женама.

1. „Видје ташту његову гдје лежи и грозница је тресе”

(Јеванђеље по Матеју 8,14-15)

У Исусово време болест се сматрала Божјом казном за грех. То је болесника чинило двоструко хендикепираним. Поред тога што су трпели физичке болове, болесници су трпели и емотивне болове знајући да их друштво одбацује као „нечисте”. Та одбаченост се појачавала када је реч о женама. Бити болесна жена у то доба представљало је праву телесну и душевну агонију.

Исус није гајио предрасуде према болесницима нити женама. Болеснике није сматрао особама другог реда. Лечио их је без осуђивања. И није правио разлику између мушкараца и жена.

Исус је исцељивао и родбину својих ученика. Извештај гласи: „И дошавши Исус у дом Петров видје ташту његову гдје лежи и грозница је тресе. И прихвати је за руку, и пусти је грозница, и уста, служаше му” (Јеванђеље по Матеју 8,14-15).

Петрова ташта је показала захвалност и покорност ауторитету служењем. Она је поштовала ред успостављен прилком Стварања.

2. „Болесна жена од течења крви”

(Јеванђеље по Луци 8,43-48)

Једна од жена која је патила због физичких болова и социјалног остракизма била је и „болесна жена од течења крви дванаест година” (Јеванђеље по Луци 8,43). Вероватно је реч о неком тешком обољењу хемороида. Како год, она је пред свих телесних тегоба патила и зато што ју је друштво одбацивало. Али сазнавши за Чудотворца из Назарета, она Га је дотакла с вером да ће је тај додир излечити. И заиста додир Исуса ју је оздравио. „Одмах стаде течење крви њезине” (Јеванђеље по Луци 8,44).

Али болесница је Исуса дотакла страга, потајно, јер се бојала реакције народа који ју је могао сумњичити за непристојно и неовлашћено додиривање. Осим тога, она Га је тајно дотакла и због скромности и понизности. Исус је није видео, али је осетио промену када Га је дотакла. Признао је: „Ја осјетих силу која изиђе из мене (Јеванђеље по Луци 8,46).

Када је оздравила остала је понизна и скрушена. Она „приступи дрхћући, и паде пред њим” (Јеванђеље по Луци 8,47). Исус ју је утешио речима: „Не бој се, кћери! вјера твоја поможе ти; иди с миром” (Јеванђеље по Луци 8,48).

Исус ову остракизовану жену није одбацио, него ју је чудотворно излечио, назвао ћерком и отпустио с речима утехе и спокоја.

Исус је био – савременом терминологијом изражено – „хуманистички феминиста”. Помагао је женама исто као и мушкарцима, само ако су имали вере и љубави.

3. „Јединица кћи од дванаест година”

(Јеванђеље по Луци 8,40-56)

Исус је исцелио „болесну жену од течења крви” идући ка кући Јаира. Он је био старешина синагоге и угледни члан те друштвене заједнице. Али ћерка му је умирала. Она је била „јединица кћи од дванаест година” (Јеванђеље по Луци 8,42). То је већ било лоше, али очев бол се повећавао знајући да друштво болест и рану смрт сматра казном за грех. У случају да му умре ћерка, друштво га може сумњичити да је учинио неки тајни грех. Може и он да буде остракизован и одбачен. У очају отишао је код Исуса и замолио Га да му младу ћерку излечи.

Али док је Исус још разговарао са „болесном женом од течења крви” јављено му је да је млада болесница преминула. Гласник је био рационалан и хуман. Предложио је Јаиру да не замара Исуса, јер сада његова посета нема смисла. Када је особа умрла, шта се ту сад може? Али Исус се није дао обесхрабрити. Утешио је гласника: „Не бој се, само вјеруј, и оживљеће” (Јеванђеље по Луци 8,50). Исус је заиста оживео девојку (в. Јеванђење по Луци 8,51-56). Исус је лечио мушкарце и жене, младе и старе, само ако су имали веру. Није био „сексист”. Делио је људе само по томе да ли имају вере или не.

4. „Жена болесна од духа осамнаест година, и бјеше згрчена”

(Јеванђеље по Луци 13,10-17)

Исус је исцелио и једну жену која је била „болесна од духа осамнаест година, и бјеше згрчена” (Јеванђеље по Луци 13,11). Ова жена је била физички хендикепирана на најуочљивији начин. Била је „згрчена, и не могаше се исправити” (Јеванђеље по Луци 13,11). Свако је могао да види њен телесни хендикеп. Осим тога, била је и ментално болесна. За људе тога доба, таква особа је била грешница коју је Бог казнио. Дружити се с њом значило је повлађивати греху. Стога је ова особа била не само болесна него и социјало изопштена.

Али Исус није одбацивао особе које су ментално и физички хендикепиране. Он је ову одбачену жену исцелио и тако још повратио не само здравље, него и друштвени живот. Учинио је то у суботу не обазирући се ни на предрасуде друштва у погледу светог времена. Исус је учинио преседан у „антидискриминацији”. Није имао предрасуде ни према ментално болеснима, ни према богаљима, ни према „црвеном слову” верског календара. За њега је главно било то да помогне особи. Ништа га друго није занимало.

5. „Жена Хананејка”

(Јеванђеље по Матеју 15,22-28; Јеванђеље по Марку 7,26-31)

Исус није био дискриминаторан ни према женама, ни према болесницима, ни према нејеврејима. Помагао је свакоме. Када му је приступила „жена Хананејка” и замолила да излечи њену кћер коју „врло мучи ђаво” (Јеванђеље по Матеју 15,22), Исус је остао нем. То се у Исусовој околини чинило и разумљивим, јер је постојало непријатељство Јевреја према онима који то нису.

Исусово понашање се чинило логичним. Оно је било у складу са превладавајућим националним сентиментом. Како је Хананејка наставила да тражи помоћ, Исус ју је привидно одбио, а заправо кушао веру речима: „Ја сам послан само к изгубљенијем овцама дома Израиљева” (Јеванђеље по Матеју 15,24). Те речи су се могле чинити логичним изразом повлађивања владајућем национализму.

Али те речи нису одвратиле Хананејку од тражења помоћи. Приступила му је крајње понизно: „А она приступивши поклони му се говорећи: Господе помози ми!” (Јеванђеље по Матеју 15,25). Поклонити се некоме тада је значило, а значи и данас, испољити најдубљу понизност и покорност. Али Исус је остао привидно равнодушан. Кушао је њену веру речима које су могле да се протумаче као грубо одбијање: „Није добро узети од дјеце хљеб и бацити псима” (Јеванђеље по Матеју 15,26). Хананејка је одговорила крајње понизно: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара” (Јеванђеље по Матеју 15,27). Када особа себе упореди са псом, она испољава крајњу понизност и скрушеност. То је било довољно Исусу да схвати велику веру и трпљење ове жене. Рекао јој је: „О жено! велика је вјера твоја” (Јеванђеље по Матеју 15,28). Затим ју је услишио: „Нека ти буде како хоћеш” (Јеванђеље по Матеју 15,28). Заиста је од тада њена ћерка оздравила.

Исус није делио људе ни по националној, ни по конфесионалној, ни по полној основи, него по томе да ли имају вере и скрушености или не. Стога је помогао и овој жени Хананејки и исцелио њену ђавоиману ћерку.

6. „Жена Самарјанка”

(Јеванђеље по Јовану 4,1-42)

Исус није подлeгао полним и националним предрасудама свога доба. Жене је лечио као и мушкарце. Допуштао је да га жене дотакну тражећи исцељење или опроштење, кушао њихову веру и услишавао њихове молбе. Разговарао је не само са Јеврејкама, него и са странкињама. Разговарао је не само са „женом Хананејком”, него и са женом из Самарије. У Исусово доба Самарија је била у срцу Израиља, али су у њој живели Самарјани, који су национално и верски били блиски Јеврејима, али не са њима и идентични. Управо због те мале различитости Јевреји су мрзели Самарјане.

Али мржња је била и стога што се Самарија налазила у средини Израиља, па је одвајала северни Израиљ (Галилеју) од јужног Израиља (Јудеје). То је стварало додатну фрустрацију код Јевреја.

Када је Исус ишао од Јудеје ка Галилеји и пролазио Самаријом срео је жену Самарјанку на Јаковљевом извору. Исусов разговор са овом Самарјанком спада у ред најлепших дијалога у Библији. Исус Самарјанку није одбацио, јер је жена, ни зато што је друге националности, ни зато што је „пет мужава имала” (Јеванђеље по Јовану 4,17-18). Он јој се открио као Онај који је „извор воде која тече у живот вјечни” (Јеванђеље по Јовану 4,14). Тиме јој је обзнанио да је обећани Месија. Она је поверовала у његово месијанство. О свом сусрету са Месијом обавестила је становнике свог места Сихара. Они су се такође осведочили у Исусово месијанство. Тако је жена Самарјанка постала Христова сведокиња. Хришћанска вера и сведочење нису прерогативи једне нације нити једног пола.

7. Жена „из које је истјерао седам ђавола”

(Јеванђеље по Марку 16,9; Јеванђеље по Луци 8,2)

Марија Магдалина је била једна од жена „које бијаху исцијељене од злијех духова и болести” (Јеванђеље по Луци 8,2). За њу се прецизира напоменом да из ње „седам ђавола изиђе (Јеванђеље по Луци 8,2).

Она је такође била једна од оних које су Исуса следиле на путовањима. Поред ње, то су биле и „Јована, жена Хузе пристава Иродова, и Сусана” (Јеванђеље по Луци 8,3). Исус не само да је допуштао да Га жене следе, него и да Га финансијски потпомажу (в. Јеванђеље по Луци 8,1-3; Јеванђеље по Марку 15,41). Жене „служаху њему имањем својијем” (Јеванђеље по Луци 8,3).

8. „Грјешница”

(Јеванђеље по Луци 7,36-50)

У друштву Исусовог доба постојала је проституција. Став друштва је био лицемеран. Услуге проститутки су се користиле, али их је друштво ипак презирало. Ниједна пристојна особа не би себи дозволила да прича са проститутком, а камоли да допусти да је таква особа дотакне.

Исус није био попустљив према овој врсти греха. Није му падало на памет да проституцији дâ морално оправдање. Али схватао је да се свака особа – па и она са овим пороком – може покајати. Опис покајања једне проституке је дирљив: „И гле, жена у граду која бјеше грјешница дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу мира. И ставши састраг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од своје главе отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше миром” (Јеванђеље по Луци 7,37-38).

На присутне је овај призор изазивао згражање. Са непријатељством и осудом гледали су и на Исуса и на уплакану жену. За разлику од савремених феминисткиња, Исус није препоручивао „сексуално ослобођење жена”, нити неморал било које врсте. Али, за разлику од фарисеја свога доба, није ни одбацивао покајнице. Исус је са разумевањем прихватио ово драмтично испољавање кајања и покајницу отпустио с речима: „Вјера твоја поможе ти; иди с миром” (Јеванђеље по Луци 7,50). Исус није прихватао грех, али јесте покајног грешника. Чинио је то без обзира да ли је покајник жена или мушкарац. Покајање није „сексистичко”. Стога је Св. тајна покајања доступна свима.

По каснијем католичком предању, које сеже од папе Григорија VII, ова анонимна грешница је заправо Марија Магдалина. Ово предање је из католичке традиције понекад и понегде продрло и у православну и протестантску традицију. У библистици – науци која проучава Библију – за то нема потврде.

9. „Доведоше к њему жену ухваћену у прељуби”

(Јеванђеље по Јовану 8,3-11)

Суштински исто тако се Исус понео и према жени која је „ухваћена сад у прељуби” (Јеванђеље по Јовану 8,4). Позивајући се на Мојсијев закон, правни стручњаци („књижевници”) и верски зилоти („фарисеји”) сугерисали су да би је требало убити. Исус није негирао вредност и важност Мојсијевог закона, али је сугерисао да би извршење пресуде требало да изврше они који су „без гријеха” (Јеванђеље по Јовану 8,7). Таквих се у том моменту није нашло, па је извршење пресуде одложено у недоглед.

Исус није жену аболирао од одговорности, али је прихватио и њено кајање. Стога ју је отпустио речима: „Ја те не осуђујем, иди, и отселе више не гријеши” (Јеванђеље по Јовану 8,11). Исус не толерише грех, али прихвата покајаног грешника.

10. „Жена са скленицом мира многоцјенога”

(Јеванђеље по Матеју 26,6-13; Јеванђеље по Марку 14,3-9)

У два Јеванђеља је описана анонимна жена која је срела Исуса „у Витанији у кући Симона губавога” (Јеванђење по Матеју 26,6). Она је поштовање према Исусу изразила онако како је то било уобичајено у то доба. Извештај гласи: „Приступи к њему жена са скленицом мира многоцјенога, и изли на главу његову кад сјеђаше за трпезом” (Јеванђеље по Матеју 26,7). Исусови ученици су се разљутили, јер су сматрали да је то расипање новца. Они су сматрали да се новац утрошен на тај парфем могао употребити тако што би се дао сиромасима. Али Исус ју је одбранио: „Шта сметате жену? Она учини добро дјело на мени” (Јеванђеље по Матеју 26,10). Исус није био против филантропског рада, али је знао да су побуде жене часне.

11. Маријин „добри дијел”

(Јеванђеље по Луци 10,38-42; Јеванђеље по Јовану 12,1-8)

Већина жена са којима је Исус разговарао су безимене. Али по имену се неке и спомињу. По имену се спомињу две сестре: Марија и Марта из Витаније. Имале су брата Лазара са којим је Исус био посебно близак. Заправо, његово познанство са Маријом и Мартом вероватно је последица његовог блиског односа са Лазаром.

Исус је често посећивао дом Лазара и његових сестара. Сестре су биле гостољубиве. Али док је Марија преферирала да слуша Исуса, Марта је преферирала да га услужује. Једном се Марта побунила против такве неправедне расподеле улога у домаћинству. Али Исус је стао у заштиту Марије: „Али је Марија добри дијел изабрала, који се неће узети од ње” (Јеванђеље по Луци 10,42). Исус је ценио Мартин домаћички рад, али је Маријино слушање назвао „добри дијел”.

Марија је била посебно привржена Исусу. Приликом последње посете Витанији, предосећајући да се Исусова смрт приближава, Марија је Исусу излила на ноге „литру правога нардова многоцјенога мира” (Јеванђеље по Јовану 12,3) и отрла их косом. То се могло протумачити на више начина. Један од Исусових ученика, Јуда Симонов Искариотски је у томе видео расипање новаца: „Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?” (Јеванђеље по Јовану 12,5). Исусу је било јасно да Јуди није стало до сиромаха, већ до тога да новци од продаје парфема припадну њему. Стога ју је Исус заштитио: „Не дирајте у њу” (Јеванђеље по Јовану 12,7). Затим је дао прави смисао тог чина: „Она је то дохранила за дан мојега погреба” (Јеванђеље по Јовану 12,7). Мазање Исусових ногу овим уљем била је антиципација мазања његовог мртвог тела, што ће се ускоро и догодити. Маријин гест привржености и наклоности је предсказање трагедије која се ближила. Исус је прихватио и ценио наклоност и приврженост Марије из Витаније и њеном гесту је дао есхатолошки смисао.

12. „Исус љубљаше Марту”

(Јеванђеље по Јовану 11,1-44)

Исус је ценио Мартино добродушно дворење. Она је једна од ретких особа за коју еванђелисти тврде да је Исус „љубљаше” (Јеванђеље по Јовану 11,5). Исус је ценио њену скромност и смерност. Али ценио је и њену интелигенцију.

Исус је сазнао да је њен брат, а његов велики пријатељ Лазар тешко болестан. После два дана је и преминуо. Али Исус није очајавао. Рекао је ученицима: „Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим” (Јеванђење по Јовану 11,11).

Марта је опет била предузимљивија од Марије: „Кад Марта дакле чу да Исус иде, изиђе преда њ, а Марија сјеђаше дома” (Јеванђеље по Јовану 11,20). Марта је Исусу закукала: „Господе! да си ти био овдје не би мој брат умро” (Јеванђеље по Јовану 11,21). Али Исус ју је утешио: „Брат ће твој устати” (Јеванђеље по Јовану 11,23). Заиста је васкрсао Лазара.

Ту прилику је Исус искористио да Марти упути важне поруке. Једна од њих јесте: „Ја сам васкрсеније и живот (Јеванђеље по Јовану 11,25).

Исус није потцељивао ни веру ни интелигенцију жена. Марти из Витаније, као и жени Самарјанки, упутио је дубоке теолошке мисли. Тиме је посведочио да су оне вредне дијалога.

13. Закључак

Исус Христос је пројављивао Царство Божије речју и делима, чудима исцељења и проповедањем. Исцељивао је и подучавао и мушкарце и жене потврђујући онтичку равноправност полова успостављену приликом стварања. Жене су биле благодарне за то што је Исус чинио за њих. Пратиле су га и помагале Му из љубави и захвалности.

Исус се према женама понашао џентлменски. Али није им снисходио. Није повлађивао њиховом слабостима и гресима. Није био никакав „родни феминиста” и није заговарао „родну равноправност”. Поштовао је поредак успостављен приликом стварања, по коме су полови онтички и аксиолошки једнаки, али функционално различити.