 УМЕСТО УВОДА
Трагична судбина ђенерала Милана Недића и даље захтева савесно истраживање. Један од могућих праваца истог могао би бити читање историјских извора који потичу са окупаторске стране. Наиме, немачки окупатор никад није до краја веровао Недићу, јер су знали његове предратне ставове, нарочито кад су запленили документацију француске војске приликом освајања Париза 1940.
Пошто је Југославија тајно преговарала с Французима о ратној сарадњи на антинацистичкој основи, а Недић је био министар војни, сенка сумње је трајно остала на њему. Немачки историчар Јохан Вишт, који се бавио Хитлеровим односом према Краљевини Југославији, у својој књизи „Југославија и Трећи рајх“, објављеној у Штутгарту 1969, указивао је да су Немци знали да је Недић био прозападно оријентисан, и да је због тога био у сукобу са словеначким католичким свештеником и политичаром Антоном Корошцем, који је веовао у пут Трећег рајха. Вишт пише:“Интернесантно је напоменути да је између њега и министра војног Недића, касније министра – председника за време окупације, дошло до дубоког разилажења по питању мера против Јевреја“. Наиме, Недић се изричито противио антијеврејским мерама, на којима је Корошец у Влади Цветковић-Мачек инсистирао. ШТА КАЖЕ ХЕРМАН НОЈБАХЕР? Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, у својим мемоарима о Недићу је, између осталог, рекао:“У тренуцима велике несреће једне нације деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се чују јауци и повици: „Спашавај нас!" Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. И генерал Ајзенахуер је такоде био позван - с обзиром на ужасну могућност атомског рата који би уништио свет - да стане на чело најјачег народа на кугли земаљској. Недића су наговорили његови пријатељи да стане на чело српске владе. То је било године 1941, када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је присилила, као убеђеног антикомунисту, да сарађује са окупатором. Он је свим својим срцем и душом био српски националиста.“ НЕМЦИ УХОДЕ НЕДИЋА Немачко неповерење према Недићу било је увек присутно. Они су редовно цензурисали његове говоре, а предмету који су водили о њему увек су прикључивали доказе који би могли да потврде њихове сумње. Тако је СС поручник Шретер своје претпостављене октобра 1943. известио о једној радио-емисији у Њујорку, где је представник Владе у Лондону, Константин Фотић, говорио и о Недићу: „Пре неколико дана одржао је бивши југословенски посланик код Друштва народа и каснији посланик у Вашингтону, Константин Ф о т и ћ, говор преко емисионе станице Њујорк, у коме се бавио личношћу министра претседника Недића. Фотић је притом навео да се Недић никако не сме означавати издајником. Напротив, он ради под најтежим околностима за добро и спасење српског народа .Недић није Квислинг, није чак ни Петен“. То исто је тврдила и Амеиканка Рут Мичел, коју је 1941. затекла у Југославији, и која је написала књигу „Срби бирају рат“. Она је такође сматрала да се Недић не може поредити са Квислингом, и о томе је сведочила 1947. године. УСТАШЕ О НЕДИЋУ СС мајор Вилхелм Бајснер, са седиштем у Загребу, обавестио је у јесен 1941. године Управу безбедности Рајха у Берлину да су усташки врховници огорчени постављањем Недића не чело србијанске Владе под окупацијом. У извештају, између осталог, пише: “Када се у Загребу сазнало за наименовање генерала Н е д и ћ а за шефа српске владе, изазвало је то у надлежним хрватским круговима опште запрепашћење и велико чуђење. Као што је познато, Недић је за време своје делатности као министар војске у ранијем српском режиму, био по злу чувен као изразити непријатељ осовине и политике коју она заступа. У Загребу је овладало мишљење, да је тиме, што је Недићу поверено образовање владе, српска — у току рата збрисана — завереничка клика добила сада нову легализацију свога деловања чак и од стране немачких окупационих трупа. Како је већ извештено, у Загребу је примљено више извештаја, према којима се на српској страни све улаже, да би се добило од надлежних немачких власти одобрење за изградњу оружаних трупа. Ове оружане трупе требало би затим да претстављају основни кадар за акцију која би се у згодној прилици повела против Рајха. Истовремено се у хрватским круговима указује, да устаници који се налазе на хрватском подручју примају — како то произлази из јасног доказног материјала — своја упутства директно из Београда.“ И ЈОШ НЕКА СРБСКА СВЕДОЧЕЊА Прде своју смрт 2016, др Жарко Видовић, велики србски философ (а пре рата припадник СКОЈа, усташки ухапшеник и немачки логораш) је, у процесу рехабилитације ђенерала Недића, пред судом сведочио да је Недић спасавао Србе и да су Сајмиште, где је и сам провео једно време, као и други логори у Србији били под управом Немаца. Он је рекао и да је породица његове жене спашена из НДХ захваљујући Недићу:“Када сам се после рата вратио у Сарајево на студије, сви студенти Срби који су преживели рат говорили су ми да су спашени захваљујући Недићевој Србији, а не Титу. Говорили су ми да их је организовано сачекивала Недићева полиција, и да су имали бесплатан смештај и храну у Србији“. Када је министар Александар Вулин оптужио ђенерала Недића да је крив за усташки логор Старо Сајмиште, историчар Никола Милованчев се огласио јасно и тачно:“Тешко наиме могу да верујем да министар не зна да логор Сајмиште није био у саставу окупиране Србије, већ у саставу Независне Државе Хрватске (НДХ). Тешко могу да верујем да не зна за садржај Саопштења бр. 87 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача "Сајмиште - мучилиште народа Југославије" од 11. јануара 1946. Нема ту Милана Недића, нити икога из српске владе 1941-44. /…/Има нас још живих Земунаца којима су чланови породица који су преживели крваве године НДХ у Земуну причали о запрежним колима, са којих је капала крв, којима су ноћу усташе довозиле са Сајмишта убијене људе и закопавали их на земунском гробљу (процена Комисије: око 6.500 несрећника је тамо сахрањено). Има нас још живих који смо од предака сазнали да су усташки зликовци ликвидације вршили чак и у центру града, на земунском гробљу, ноћу, маљевима.И зато: оставите на миру Милана Недића кад говорите о Сајмишту.“ После свега, остаје нам само да се пажљиво односимо према историјској истини, и да јој приступамо „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Милан Недић јесте био сарадник окупатора, али није био човек коме је Хитлер веровао, и свако његово поређење са злочинцима попут Анте Павелића (тако драго титоистима и другосрбијанцима) срамно је и недостојно озбиљног разговора. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ Извор: "Геополитика" |
