header image
Протојереј Владимир Савељев: Симболичко значење хришћанског храма Штампај Е-пошта
понедељак, 19 јун 2017

 Из старозаветне историје је познато да је када је било завршено грађење јерусалимског храма Бог рекао цару Соломону: Осветио сам овај храм који си ти саградио да би у њему пребивало моје име довека; и биће очи моје тамо у све дане (3 Цар. 9, 3).

Дакле, храм је дом Божији, место посебног тајанственог присуства Господњег, место ватрених молитава које узносе они који се окупљају ради прослављања Господа. Сам Бог устима пророка Исаије сведочи: ... дом мој назваће се домом молитве за све народе (Ис. 56, 7).

Какво је његово истинско симболичко значење?

Хришћански храм није само архитектонско здање које је предмет естетичког уживања, него својевсни модел, или боље рећи, икона целе светске творевине, слика "небеског" и "земаљског". Ма колико били споља привлачни његови уметничко–архитектонски облици, основна њихова намена се састоји у томе да се човеков ум уздиже ка схватању тајне Бога и универзума који је Он створио, универзума који се састоји од двају светова – духовног, "умом достижног" (свет небеске јерархије по Ареопагиту) и овдашњег, чулног и телесног.

Према Дионисију Ареопагиту, човеков разум је у стању да посредством аналогних симбола, слика и знакова схвати вишу реалност која се налази иза њих1. Ако пажљиво погледамо структуру васионе и човека, ток природних појава, испод "грубог покрова материје" разоткривају се вечни праликови овога света, који нам саопштавају о Самом Створитељу. "Онима који поседују (духовно) виђење – по речима преп. Максима Исповедника – цео умом достижни свет указује се као тајанствено запечаћен у целом чулном свету посредством симболичних слика. А сав чулни свет у духовном виђењу изгледа такав да се садржи у целом умом достижном свету, бива спознат (тамо) захваљујући својим логосима"2. Цео видљиви свет, на тај начин, као да представља криптограм духовног ("умом достижног") света, то јест, сложени сплет симбола и систем његових "материјалних" отисака. Зато кроз сазрцање видљивог материјалног света човеково је сазнање у одређеној мери у стању да открије завесу оностраног бивствовања.

Захваљујући радовима св. Дионисија Ареопагита и преп. Максима Исповедника у хришћанском богословљу је детаљно разрађена теорија религиозног симбола. Важно је истаћи да између савременог и светоотачког схватања симбола постоји огромна разлика. Данас је симбол слика или знак нечег другог, чега при томе у самом знаку реално нема (као што, на пример, нема воде у њеном хемијском симболу). Исконски смисао симбола пак није у томе да приказује (што претпоставља одсуство приказиваног), већ у томе да указује на другу реалност. У богословском схватању симбол (од грчког symboleo: спајам, држим заједно) није истозначан ономе што он приказује; он може бити лишен спољашње сличности са оним што симболизује3. Његова најважнија функција се састоји у томе да, узводећи човека у духовну сферу, укључује човека у божанску реалност онолико колико то може да прими тварна људска природа.

У црквеној писмености постоји много тумачења симболике хришћанског храма, тумачења достојних пажње. Од преп. Максима Исповедника потиче вероватно најпотпунији симболичко–алегоријски опис целе цркве – Цркве као Тела Христовог, које сједињује вернике у Господу Исусу Христу, и цркве као храма који се посматра "с гледишта неимарства"4. У својој Мистагогији ("Тајноводству") он даје најмање пет богословских тумачења симболичког значења цркве.

Прво, Црква – не она која се гради од камена, већ она која се састоји од људских душа – јесте слика Самога Бога, "пошто Она, подобно Богу, остварује јединство међу вернима", без обзира на то што су они "различити и јако се разликују једни од других... по народности, језику, начину живота и узрасту... знању и положају (у друштву), као и по судбинама, карактерима и душевним својствима". Црква, посредством Светога Духа, дарује свима ново рођење и могућност да носе славно име хришћанско. У њој се срца и душе огромног броја "мушкараца, жена и деце" стапају у једно срце и једну душу (Д. ап. 4, 32); "сви срастају и сједињују се једни с другима једном простом и нераздељивом благодаћу и снагом вере". Слично јединство постоји и у целој светској творевини. Будући да је једини Узрок и Творац духовног и материјално–чулно бивствовања, Бог промислително спаја "једно с другим и са Самим Собом". Он, “силом Своје доброте, све обухвата у Себи, исто као што центар (круга) спаја у себи све праве линије”; Он не дозвољава створењима да се "распрше по периферији" и да на тај начин претварају "само своје биће које се одваја од Бога, у небиће"5.

Црква, сада већ рукотворена, она која је саграђена од камена – јесте слика целе светске творевине која се састоји од "суштина видљивих и невидљивих" (то јест, од анђела и свега онога што спада у овдашњи видљиви свет). "Јер ако посматрамо цркву с гледишта неимарства она се, будући да је јединствено здање", дели на два дела: олтар и храм6. "Али, с друге стране, она остаје јединствена и по ипостаси, не дозвољавајући дељење својих делова...". На сличан начин и цео свет бића "дели се на свет видљиви и невидљиви". Имајући различиту природу, та два света образују јединствени универзум "као што делови образују јединство". Осим тога, црквени олтар, предвиђен за свештенслужитеље, јесте слика невидљивог духовног света а храм предвиђен за народ јесте слика видљивог материјалног света.

Осим тога, црква је такође симбол само материјално–чулног света, узетог самог за себе. "Јер је божанствени олтар у њој сличан небу а  лепота храма земљи". И обрнуто, свет је црква: "Небо је ту слично олтару а земља храму".

Олтар симболизује цркву и самог човека, представљајући његов образ и подобије; "олтар у њој представља душу, божанствени жртвеник (престо) – ум, а храм – тело". Са своје стране, "човек је у тајанственом смислу Црква". Водећи врли живот, он "својим телом као храмом... украшава делатну способност душе..." Душом уз посредство разума, као олтаром, он приноси Богу сазрцање логоса (идеја и смислова) чулних ствари, сазрцање очишћено духом од материје; "умом пак, као жртвеником" он у безмолвију прониче у мистичне дубине богопознања.

И најзад, црква “може бити не само слика целог човека, него и појединачне душе посматране саме по себи". Олтар представља човеков ум који није ништа друго до најчистија сазрцатељна способност душе, која приближава човека познању истине; храм представља разум који, будући да је делатна (наравствено–практична) способност душе, кроз вежбање у врлом животу доводи човека до највишег добра. Заједнички плод пак сазрцатељног и делатног живота јесте постизање човековог обожења, то јест, његовог сједињења с Богом. На крају сав сазрцатељни и наравствено–практични живот човека црква своди у једно у тајни евхаристије која се врши на божанственом жртвенику (престолу).

Дакле, рукотворена црква је симбол силаска Бога човеку и симбол човекове тежње Богу. Она је икона (слика) целе светске творевине, видљивих и невидљивих ствари; она је икона човекове душе. Зато нам је ради спасења сваке човекове душе и даровао Бог цркву која "премудро служи као образац нашег пута према најбољем"7.

 

НАПОМЕНЕ

1. "Идеја уздизања људског духа уз помоћ слике према Истини и Архетипу постала је (од времена св. Дионисија Ареопагита) једна од водећих идеја византијске духовне културе у целини, а у естетици посебно (В. Бичков, Две хиљаде година хришћанске културе sub speciae aestheticaе, том 1. Рано хришћанство у Византији, Москва–Петроград, Универзитетска књига, 1995, стр. 339).

2. Преп. Максим Исповедник, Дела, Књига 1. Аскетске и богословске расправе, Москва, Мартис, 1993, стр. 159–160.

3. Протојереј А. Шмеман, Евхаристија. Тајна Царства, Москва 1992, стр. 40–41. У религиозном симболу, за разлику од просте слике, простог знака, па чак и тајне у њеној схоластичкој редукцији, две реалности – емпиријска или "видљива", и духовна, или "невидљива", нису сјеидњене логички ("ово" значи "ово"), нити аналогијски ("ово" приказује "ово"), нити узрочно–последично ("ово" јесте узрок "овога"), већ епифанијски (од грчког epiphainomaiјављам). Једна реалност јавља другу, али... само у оној мери у којој сам симбол учествује у духовној реалности и у стању је да је оваплоти" (тамо, стр. 41).

4. Преп. Максим Исповедник, Дела, Књига 1, Аскетске и богословске расправе, стр. 159.

5. Тамо, стр. 157–158.

6. У овом случају преп. Максим не назива храмом цело црквено здање, већ само онај његов део који је предвиђен за мирјане.

7. Преп. Максим Исповедник, Дела, Књига 1, Аскетске и богословске расправе, стр. 159–166.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 19 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 8 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

 

 

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.