УМЕСТО ПРЕДГОВОРА                                     

Људи са којима често општим преко електронске поште постављају ми питање – зашто је Владика Николај био тако везан за англиканце и какав је екуменизам у питању. Одговор на ово питање није тако једноставан, али се ипак може и мора дати. С тим што унапред молим читаоце: немојте сматрати да се може написати неки кратак одговор, нешто таблоидно и сензационалистичко. Овај текст је покушај објашњења, али он захтева читалачку пажњу и усредсређеност. Величина Владике Николаја је непорецива, и његово дело вредно као драгуљ, па ипак није све једнозначно у том стваралаштву, и његово се дело увек изнова мора читати. Надам се да ће после читања овог текста православним Србима неке ствари бити јасније.   

Енглеско хришћанство је два пута добило жестоке ударце:1066, када је Виљем Освајач разбио стуктуру англосаксоне Цркве и сасвим је потчинио јеретичком Риму, и у епохи Хенрија Осмог и његове ћерке Елизабете, кад је с пељавом водом папских заблуда избацивано и дете Светог Предања. Зато се у Енглеској увек јављала сумња да ли је народ ове велике земље остао на путу Христовом или није.  Зато се јављало и занимање за Цркву од Истока. Један део високог и нижег англиканског свештенства интересовао се за Православну Цркву, попут бискупа Фремптона. Они су 1712. искористили посету грчког митрополита Енглеској да би себе представили као остатке Саборне Цркве у Енглеској, али ипак нису признавали нека од основних учења православних: поштовање светих и икона, а и учење о Евхаристији им није било светопредањско. Трактаријанци су били припадници Оксфордсог покрета, чланови аристократско - интелектуалне High Church, који су настојали да у, протестантски опустошено, англиканско богословље и богослужење унесу елементе Светог Предања. Одавде се развио тзв. Покрет трактаријанаца. Назив су добили по низу публикација названи «Tracts for the Times», објављених између 1833. и 1841. године. На челу покрета стајали су Џон Хенри Њумен и Едвард Бувери Пуси. Они су се обрушили на либерализацију анликанства, тражећи да се преиосита однос према римокатолицизму и источним конфесијама, и повратак Светим Оцима ране Цркве. Међу њима се јавила и тзв. „теорија грана“, по којој су англиканство, римокатолицизам и православље три гране исте Цркве, која, иако без видљивог јединства, јесте једно. Џон Хенри Њумен је чак прешао у римокатолицизам.                                                          

Покрет је имао снажног утицаја на англиканство: објављина су дела Отаца, а обновљено је чак и англиканско монаштво. У богослужење су враћене одежде, а евхаристијски живот је опет наглашен. Трактаријанац Виљем Палмер је у то време покушао да постигне јединство своје конфесије са православнима, о чему пишеотац Георгије Флоровски у свом огледу о екуменизму и Руској Цркви у 19. веку:“Разочарење на Западу, тј. разочарење Римом, скренуло је пажњу на Исток. Најраније 1840. Пуси је поставио то питање:“То ће се многима чинити као тешко питање, а за неке ће то представљати тешкоћу, као што представља и за нашу Цркву (ако погледају на савршено јединство у старини). Зашто нисмо у општењу ни са једном другом Црквом осим са нашим сопственим сестрама и кћерима? – Не можемо да имамо заједницу са Римом. Зашто је не бисмо имали са Православним грчким Црквама? Да ли ће нас они одбацити или ми морамо остати по страни? Свакако да ће неко помислити да ће онима који се нису потчинили Риму, бити драго да буду ојачани одржавањем веза са нама и да ће нам се обрадовати. Можда постоји нада да ће њима бити драго да се сједине са великом хришћанском Црквом која је ван њих самих пошто ми не инсистирамо да они прихвате filioque. /…/У наредним годинама Пуси је поновио своје питање у свом «Отвореном писму» др Јелфу (Dr. Jelf): «Зашто је потребно... да своје очи држимо само на Западној Цркви, која ће, чак и да се унутар себе уједни, остати тужно осакаћена и тужно ускраћена за једниство које је имала у своје најбоље време, ако настави да се удаљава од Источних?»/…/            

Крајем 1839, презвитер Џорџ Томлинсон/…/, био је послан на Исток, превасходно да би се обавестио о потребама Грчке Цркве на пољу религиозне литературе. Добио је препоручено писмо, насловљено на «Епископе Свете Источне Цркве» од Архиепископа Кентерберијског и епископа Лондона, написано на старогрчком. Он је позван код Патријарха Константинопољског и том приликом му је објаснио карактер енглеске Цркве, подвлачећи њен католичански карактер и њену пријатељску наклоњеност «према Мајци Цркви са Истока». /…/        

 Виљема Палмера (William Palmer) (1811 – 1879) је један његов пријатељ описао као «црквеног Дон Кихота» (Canon F. Meyrick). Такође је називан Одисејем трактаријанског покрета. Он је заиста био екуменски путник. Палмер је био човек необичних способности: поседовао је широко и дубоко образовање, снажан интелект – иако је био доста крут и тврдоглав – постојаност с обзиром на циљ, једноставну искреност и снажну вољу. Његова највећа слабост је била управо његова неспособност за копромис, као и да себе уподоби околностима – «његова неспособност да се помири са условима несавршеног човечанства и човечанских установа» како примећује Канон Мејрик, направила је напокон од њега шампиона напуштене наде. Имао је врло солидно класично образовање – започео је са учењем грчког у шестој години (а латинског у петој) а као дечак од девет година већ је користио Нови Завет на грчком. То је представљало добру припрему за његово касније изучавање хришћанског Истока.  Дипломирао је на Етон и Магдален колеџу на Оксфорду где је савладао први разред класичних наука. Неколико година је предавао класичне науке на Дурхаму да би се потом вратио на Оксфорд и предавао на свом колеџу.

Његов интерес за Исток се у почетку вероватно пробудио услед контаката са несторијанским хришћанима, приликом њихове посете Енглеској (1837). Године 1839. приликом посете руског Престолонаследника Оксфорду, Палмер му је представио меморандум (који је одобрио стари др Рут), предлажући да руски црквени људи буду послати у Оксфорд (налазили би се у Магдален колеџу) како би испитали учење ( = доктрину) Англиканске Цркве. Такође је тражио заштиту за случај своје посете Русији ради сличног циља. Он је заиста ишао у Русију током наредне године са писмом - упутством - председника Магдаленског колеџа, упркос снажном противљењу колега који нису желели да «ово Друштво даје икакво охрабрење идеји о intercommunion (узајамном општењу) са идолопоклоницима Грчке Цркве“./…/Писмо је било писано на латинском, на пергаменту и било је запечаћено. У њему је стајало да Палмер иде у Русију како би изучавао учење и обреде Цркве и како би научио руски. Онда је следилао неочекивана молба: «Надаље, тражим и чак молим у име Христово, све највестије архепископе и епископе, а посебно Свети Синод, да, у милосрдном духу, испитају (Палмера) о православности његове вере, и, ако код њега установе све што је неопходно за целокупност ( = пуноћу) истините и спасавајуће вере, да му, такође, допусте да заједничари у Светим Тајнама».

Палмер је добио инструкције да се потчини свим наредбама руских епископа док се налази у Русији, али тако да не дође у сукоб са вером и учењем Британске Цркве. Документ је вероватно саставио сам Палмер, али је др Рут у своје име дао сагласност, премда је предвидео да Палмеровом захтеву неће бити удовољено: «због одвојености која на несрећу постоји». Архиепископ Ховли (Howley) кентерберијски је одбио да буде умешан у овај посао на било који начин, иако је био заинтересобван за резултате. Као што је и било очекивано, Палмерове наде су се изјаловиле. Његова тврдња да припада Католичанској Цркви дочекана је са чуђењем. Није ли Црква Енглеске, напокон, «протестанстко» тело?/…/                  

У својим «Белешкама» Палмер даје занимљиву слику руске Цркве. Тамо је срео много људи са којима је могао да расправља о проблемима онако како је то могао и код куће, на Оксфорду, или на неком другом месту, иако се његов посао његовим руским пријатељима чинио веома чудан. На концу је имао разговор са Митрополитом Филаретом. Овај није могао да прихвати Палмерове почетне претпоставке да јединство Цркве може бити сачувано и ако нема јединства у учењу. «Црква треба да буде савршено јединствена у веровању», закључио је Филарет. Разликовање између суштинских «догмата» и секундарних ( =  другоразредних) «мишљења» за њега је било неосновано и тешко одрживо. Призивање светитеља, молитва за умрле, употреба икона итд., за православне је било од суштинске важности, као што је то, у исто време био камен спотицања чак и за англокатолике. «Ваш језик» говорио је Филарет Палмеру, «сасвим одговара четвртом веку, али је он неприменљив при садашњим приликама у свету... сада када је подела присутна на сваком кораку». То је било скоро исто оно што му је др Рут рекао у Оксфорду: «Тамо постоји несрећна подела». Стога је било немогуће делати као да подела и одвојености нема. Штавише, немогуће је било делати у посебним случајевима пре разрешења питања односа две Цркве, Англиканске и Православне, што је требало да буде утврђено на општем нивоу. Такође, није било уопште јасно до које мере је Палмер могао да буде прихваћен као аутентични тумач званичног учења и става Англиканске Цркве./…/  Укратко, руски званичници су одбили да прихвате Палмерово чланство у Енглеској Цркви за довољан разлог за давање статуса причасника у Православној Цркви, а нису могли ни да преговарају о поновном уједињењу са приватним лицем, које није имало акредитивна писма своје Цркве. Ипак, са руске стране је постојала пуна спремност да се отпочне са неком врстом преговора./…/

Палмеров прилаз Руској Цркви је био приватни и лични чин. Он је ипак успео да у Англиканској Цркви изазове интересовање за Русе. Приликом његове прве посете Русији 1842. године, Главни Прокуратор Светог Синода, гроф Протасов, га је обавестио да ће у Лондону бити постављен нови капелан Руске Цркве који ће учити енглески језик и изучавати англиканско богословље. То је било управо оно што је Палмер у то време желео. У складу с тим, о. Евгеније Попов, који је дипломирао на Петроградској духовној академији, премештен је наредне године из Копенхагена у Лондон, где је служио много година, све до упокојења 1875. О. Попов је слао периодичне извештаје Светом Синоду у вези црквених збивања у Енглеској и остварио је блиске везе са водећим црквеним људима у земљи, укључујући Пусија и Њумена. Нажалост, ови извештаји су само делимично објављени, много година након смрти аутора и то само на руском. О. Попов је у почетку гајио наде али је свој став променио у каснијим писмима /…/“                   

ОДГОВОР АЛЕКСЕЈА ХОМЈАКОВА:ЦРКВА ЈЕ ЈЕДНА

С Палмером је полемисао велики руски лаички теолог, Алексеј Хомјаков, вођа словенофила, који је поводом теза „теорије грана“, написао своје чувено дело „Црква је једна“. О Хомјакову отац Јустин Поповић је писао:“Знам да је немогуће тајну Цркве ухватити сву у речи; она несравњено више преостане око речи него што уђе у речи. А Хомјаков је у новије доба више него ико, боље него ико, ухватио ту тајну у речи. Када он говори о Цркви ја имам осећање да говори човек који власт има, јер веру има, јер љубав има, јер наду има. Са страхом Божијим и вером приступа он Цркви и свему што је црквено. Јер је у њој све тајна, и то - света тајна, а сама она и јесте тајна над тајнама и чудо над чудима. Ко је унутра у њој, тај осећа њену чудесну радост и чудотворну красоту. Хомјаков је сав у њој, зато говори из ње о њој, из тајне о тајни, говори благодатно и опрезно, као човек који непрестано осећа и зна да ће за сваку празну реч коју рекне дати одговор на дан Страшнога суда. А на Страшном суду најстрашнија осуда биће за оне који хуле на Цркву, јер хуле на Духа Светог, који је душа Цркве. А та се хула никада неће опростити.Ако икада треба поставити што јачу стражу око језика свог, онда то треба учинити кад човек хоће да говори или пише о Цркви. Тако су радили свети Оци и Учитељи Цркве, и научили нас мудрости која је у Цркви сакривена. Хомјаков је први у новије доба православну мисао ослободио схоластицизма и рационализма, и повео је путем светоотачке философије.Зато је Ј. Самарин у праву када га назива "Учитељем Цркве".“              

Хомјаков је, поводом англиканске теорије грана, писао (превео је отац Јустин Поповић): “1.Јединство Цркве следи неопходно из јединства Божјег, јер Црква није мноштво лица у њиховој личној подвојености, већ јединство Божје благодати, која живи у мноштву разумних створења. Благодат се даје и непослушнима, који се не користе њоме ( закопавају талант ), но они нису у Цркви. -Јединство Цркве није привидно, није фигуративно, већ истинско и битно, као јединство многобројних чланова у живом телу.   

Црква је једна, без обзира на видљиво њено дељење за човека који живи на земљи. -Само се у односу према човеку може признавати дељење Цркве на видљиву и невидљиву; а њено је јединство истинито и безусловно.      

Онај који живи на земљи, онај који је завршио свој земаљски пут, онај који није створен за земаљски пут ( као анђели), онај који још није почео земаљски пут (будућа покољења), сви су сједињени у једној Цркви - у једној благодати Божјој: јер створење Божје које се још није јавило у живот за Бога је очигледно, и Бог чује молитве и зна веру онога, кога Он још није позвао из небића у биће. А Црква, тело Христово, пројављује се и испуњује у времену, не мењајући своје битно јединство и свој унутрашњи, благодатни живот. Према томе, када се говори "Црква видљива и невидљива" , говори се само у односу према човеку.                                                            

2. Црква видљива или земаљска живи у потпуној заједници и јединству са целим телом црквеним, чија је глава Христос. У њој обитава Христос и благодат Духа Светога у свој својој животној пуноћи али не у пуноћи својих пројава, јер твори и зна не потпуно, него колико је Богу угодно.

Пошто земаљска и видљива Црква није још пуноћа и завршетак целе Цркве, који ће се по Господњем одређењу јавити при коначном суду свих створења, то она твори и зна само у својим границама, не судећи осталом људству и само сматра за одлучене, тј. за неприпадајуће њој оне који се од ње сами одвајају. А остало људство, које је туђе Цркви или везано с њоме везама које јој Бог није изволео открити, препушта она суду великога дана. Црква земаљска суди сама себи, по благодати Духа и по слободи која јој је дарована Христом, дозивајући и све остало људство јединству и усиновљењу Божјем у Христу, али над онима који не чују њено позивање не изриче пресуду, знајући заповест свога Спаситеља и Главе: не судити туђем слузи.               

3. Црква земаљска је од створења света непрестано била на земљи и биће непрестано до завршетка свих дела Божјих, према обећању које је сам Бог дао. А ознаке су њене: унутрашња светост,која не допушта никакву примесу лажи јер у њој живи дух истине, и спољашња неизменљивост, јер је неизменљив Чувар и Глава њена- Христос.                 

Све ознаке Цркве, како унутрашње тако и спољашње, може знати само она сама и они које благодат дозива да буду њени чланови. А за туђе и непозване оне су несхватљиве, јер спољашња измена обреда непозваноме изгледа као измена самога Духа који се у обреду прославља ( као нпр. при прелазу старозаветне Цркве у новозаветну, или при измени обреда и положаја црквених од времена апостолских). Црква и њени чланови знају, унутрашњим знањем вере, јединство и неизменљивост свога духа, који јесте Дух Божји. Они који су споља и непозвани виде и знају измену спољашњег обреда спољашњим знањем, не постижу оно што је унутрашње, као што им и сама неизменљивост Божија изгледа изменљивом при променама Његових створења.      

- Зато Црква није била, нити је могла бити измењена, помрачена или отпала, јер би се тада лишила духа истине. Није могло бити времена, у које би она примила лаж у своје крило, у које би се лаици , презвитери и епископи потчинили прописима и учењу који нису сагласни са учењем и духом Христовим. Не зна Цркву и туђ јој је онај, који би рекао да је у ње могла бити таква оскудица Духа Христова. А приватно устајање против лажног учења, са очувањем или усвајањем других лажних учења није, нити је могло бити дело Цркве: јер је у њој, према њеној суштини, требало да буду увек проповедници и учитељи и мученици, они који не исповедају приватну истину са примесом лажи, већ потпуну и беспримесну истину.           

- Онај који живи у Цркви не покорава се лажном учењу, не прима тајне од лажног учитеља; знајући га као лажног, не следује лажним обредима. И сама Црква се не вара, јер је истина; није лукава и није малодушна, јер је света. Тако исто Црква по својој неизменљивости не сматра за лажно, што је некада сматрала за истину; и објавивши општим сабором и општом сагласношћу могућност погрешке у учењу неке приватне личности или неког епископа или патријарха, она не може сматрати да ова приватна личност, или епископ или патријарх, његови прејемници, нису могли пасти у погрешку по учењу, и да их од заблуде чува нека нарочита благодат. Чиме би се освећивала земља, ако би Црква изгубила своју светост? И где би била истина, када би њен данашњи суд био противан јучерањем? У Цркви, тј. у њеним члановима, зачињу се лажна учења, али тада заражени чланови отпадају, сачињавајући јерес или раскол и не оскрњавајући већ собом светост црквену.     

4. Црква се назива једином, светом, саборном (католичанском и васељенском), апостолском, зато што је једна и света, зато што припада целоме свету, а не неком месту, зато што се њоме освећује све човечанство и сва земља, а не један који било народ или једна земља, зато што се њена суштина састоји у сагласности и у јединству духа и живота свих њених чланова по целој земљи, који њу признају, зато најзад, што се у списима и учењу апостолском садржи сва пуноћа њене вере, њених надања и њене љубави.

Из овога не следи да, када се нека заједница назива помесном Хришћанском црквом, као Грчком, Руском или Сиријском, такав назив означава само скуп чланова Цркве који живе у тој и тој земљи, и не садржи у себи претпоставку као да је једна хришћанска општина могла изразити црквено учење или црквеном учењу дати догматско тумачење без сагласности других општина; још се мање претпоставља да би нека општина или пастир њен могли своје тумачење прописивати другима. Благодат вере је неодељива од светости живота, а ниједна општина и ниједан пастир се не могу признати за чувара целе вере, као што се ниједан пастир, ниједна општина не могу сматрати за представнике целе светости црквене. Уосталом, свака хришћанска општина, не присвајајући себи право догматског тумачења или учења, има потпуно право да мења своје обреде, да уводи нове, не уводећи у саблазан друге општине; напротив, одступајући од свога мишљења и покоравајући се њиховом мишљењу, да се не би оно, што је у једноме невино и чак похвално, показало другоме кривим, и да брат не би брата навео на грех сумње и раздора. Јединству црквених обреда треба сваки хришћанин да обрати највећу пажњу, јер се у њему видљиво пројављује, чак и за непросвећеног, јединство духа и учења; а за просвећеног се налази извор радости живе и хришћанске. Љубав је венац и слава Цркве.

5. Дух Божји, који живи у Цркви, који управља њоме и који је умудрује, јавља се у њој разноврсно, у Светом писму, у Предању и у делу; јер Црква, која твори дела Божија, јесте она иста Црква која чува Предање и која је писала Свето писмо. У Цркви чувају Предање и пишу не лица и не мноштво лица, већ Дух Божији који живи у целокупности црквеној. Зато је немогуће и не треба у Светом писму тражити основе Предању, нити у Предању доказе Светом писму, ни у делу оправдање за Свето писмо и Предање. Ономе који живи ван Цркве непостижно је и Свето писмо и Предање и дело. А ономе који обитава у Цркви и који се присајединио духу Цркве јединство њихово очигледно је по благодати која живи у њој.

Не претходи ли дело Светом писму и Предању? Не претходи ли Предање Светом писму? Нису ли угодна била Богу дела Ноја, Авраама, родоначалника и представника старозаветне Цркве? И није ли постојало предање код праотаца, почињући од првог родоначалника Адама? Није ли Христос дао слободу људима и учење речју пре но што су Апостоли, списима својим, посведочили дело искупљења и закон слободе? Зато између Предања, дела и Светог писма нема противречности, него је потпуна сагласност. Ти схваташ Свето писмо уколико чуваш Предање и уколико твориш дела која су угодна мудрости која у теби живи. Али мудрост која живи у теби није дата теби лично, већ теби као члану Цркве, и дата ти је делимично, не уништавајући потпуно твоју личну лаж. А Црква је дана у у пуноћи истине и без примесе лажи. Зато не суди Цркву, већ јој се покоравај, да ти се мудрост не би одузела.                               

Сваки који тражи доказе за црквену истину, тим самим или показује своју сумњу и искључује себе из Цркве, или даје себи изглед сумњалице и у исто време гаји наду да докаже истину и дође до ње сопственом силом разума; но силе разума не досежу до истине Божије, и немоћ људска постаје очигледна у немоћи доказа. Онај који прима само Свето писмо и на њему једином оснива Цркву, у ствари одбацује Цркву и нада се да је понова створи својим сопственим силама. Онај који прима само Предање и дело и који смањује важност Светог писма, у ствари одбацује исто тако и Цркву и постаје судија Духа Божијег, који је говорио кроз Свето писмо. А хришћанско знање није ствар испитујућег разума, већ вере благодатне и живе. Свето писмо је спољње и Предање је спољње и дело је спољње, а оно што је унутрашње у свима јесте један Дух Божји. Од Предања самог, од Светог писма или од дела човек може поцрпсти само спољашње и непотпуно знање које може у себи садржати истину, али је истовремено и неопходно лажно, зато што је непотпуно. Онај који верује зна истину, акоји не верује не зна је или је зна знањем спољашњим и несавршеним. Црква не доказује себе ни као Свето писмо ни као Предање ни као дело, него посведочава себе собом, као што и Дух Божији, који живи у њој, посведочава себе собом у Светом писму. Црква не пита : које је писмо истинито, који је сабор истинит, и које је дело угодно Богу; јер Христос зна своје имање, и Цркву у којој Он живи, зна унутрашњим знањем и не може не знати своје пројаве. Светим писмом се назива скуп старозаветних и новозаветних књига које Црква признаје за своје. Но нема граница писму, јер свако писмо, које Црква признаје за своје јесте Свето Писмо. Зато је било до нашега доба Свето писмо и, ако је угодно Богу, биће још Свето писмо. Но није било и никада у Цркви неће бити никакве противречности ни у Писму, ни у Предању, ни у делу; јер је у свима њима један и неизменљиви Христос.                       

6. Свако дело Цркве, управљано Духом Светим, духом живота и истине, представља збир свих Његових дарова- вере, наде и љубави, јер се у Светом писму пројављује не само вера, већ и нада Цркве и љубав Божија, и у богоугодном се делу пројављује не само љубав, већ и вера и нада, и благодат, и у живом Предању Цркве, која очекује свој венац и завршетак од Бога у Христу, пројављује се не само нада, већ и вера и љубав. Дарови Духа Светога су нераздељиво сједињени у једном светом и живом јединству; но као што богоугодно дело највише припада љубави, као што богоугодна молитва највише припада нади- тако и богоугодно исповедање највише припада вери, и с правом се исповедање Цркве назива исповедање или Символ вере. 

Према томе, треба схватити да исповедање и молитва и дело нису ништа само по себи већ спољашња пројава унутрашњег духа. Зато још није у вољи Богу ни онај који се моли, ни онај који твори дела, ни онај који исповеда вероисповедање Цркве, већ онај који твори и исповеда и моли се по Духу Христовом који у њему живи. Није у свију једна вера или једна нада или једна љубав, јер ти можеш љубити тело, надати се и веровати не потпуно већ делимично; и Црква назива твоју наду надом, твоју љубав љубављу, твоју веру вером, јер их ти тако називаш, и она се с тобом неће препирати ради речи; а она сама назива љубав и веру и наду даровима Духа Светога и зна да су истинити и савршени.

7. Света Црква исповеда веру своју свим животом својим: учењем које надахњује и даје Дух Свети, тајнама у којима дејствује Дух Свети, и обредима над којима управља Он. А по преимућству се исповедањем вере назива Символ Никео- Цариградски.                                      

У Символу Никео- Цариградском садржи се исповедање учења црквеног; но да би се знало да је и нада Цркве од њеног учења неодељива, исповеда се исто тако и њена нада, јер се вели чекамо, а не просто верујемо да ће бити.           

Символ Никео-Цариградски је потпуно и савршено исповедање Цркве, из кога она не допушта да се ишта избаци и ишта дода. Ово је исповедање постиживо, као и сав живот духа, само ономе који верује и који је члан Цркве. Оно садржи у себи тајне, недоступне истраживачком разуму и откривене само Самоме Богу и онима којима их Бог открива за унутрашње и живо, а не мртво и спољашње познање. Оно садржи у себи тајну бића Божјег, не само у односу према Његовом спољњем дејству на створени свет, већ и према Његовом унутрашњем постојању.                                                          

Зато гордост разума и незаконите власти која је, насупрот одлуци целе Цркве (израженој на Ефеском сабору), присвојила себи право да Символу Никео- Цариградском дода своја приватна објашњења и људску досетку, и јесте већ само по себи нарушење светости и неприкосновености Цркве. Као што је сама гордост појединих цркава, које су се усудиле да измене Символ целе Цркве без пристанка браће своје, била покренута не духом љубави и била злочином пред Богом и Светом Црквом, тако је исто и слепа мудрост њихова, која није постигла тајну Божију, била онакажењем вере, јер се није сачувала вера тамо где је оскудевала љуав. Зато (римокатоличко) додавање речи filioque садржи некакав привидни догмат, који није познат никоме од богоугодних писаца или епископа или апостолских прејемника у прве векове Цркве, нити га је Христос Спаситељ изрекао. Као што је Христос јасно казао, тако је јасно исповедала и исповеда Црква, да Дух Свети исходи од Оца (Јн. 15,26): јер су не само спољашње, већ и унутрашње тајне Божије биле откривене Христом и духом вере светим апостолима и светој Цркви.

Када је Теодорит назвао богохулницима све оне који исповедају исхођење Светога Духа од Оца и Сина, Црква, која је изобличила многе његове заблуде, у овом случају одобрила је осуду красноречивим ћутањем. Не одбацује Црква то да Духа Светог шаље не само Отац већ и Син; не одбацује Црква ни то да се Дух Свети даје свој разумној твари не од Оца само, већ и кроз Сина; али одбацује Црква то да Дух Свети има своје начело исхођења у самом Божанству не од Оца само, већ и од Сина.     

- Онај који се одрекао духа љубави и лишио себе дарова благодати не може имати унутрашње знање, тј. веру, већ ограничава себе на спољашње знање; отуда и може знати само оно што је спољашње, а не и унутрашње тајне Божије. Хришћанске општине које су се одвојиле од свете Цркве нису могле исповедати (пошто и нису могле већ да постигну духом) исхођење Духа Светога једино од Оца у самом Божанству; но требале су већ исповедати само спољашње одашиљање Духа у сву твар, одашиљање које бива не само од Оца, већ и кроз Сина. Оно што је спољашње у закону оне су сачувале, а унутрашњи смисао и благодат Божију оне су изгубиле, како у исповедању тако и у животу.      

8. Исповедајући своју веру у Триипостасног Бога, Црква исповеда своју веру у саму себе, зато што она себе сматра за оруђе и сасуд Божанске благодати и дела своја сматра за дела Божја, а не за дела личности које је по изгледу сачињавају. У овом свом исповедању она показује да знање о њеном постојању јесте такође дар благодати, која се дарује одозго и доступна је само вери, а не разуму.

 Јер какву бих ја нужду имао рећи: верујем, када бих ја знао? Није ли вера обелодањење невидљивих ствари (Јевр. 11,1)? Црква видљива није видљиво друштво хришћана, већ Дух Божији и благодат тајана, видљива само за оног који верује, јер за оног који не верује- тајна је само обред, а Црква је само друштво. Онај који верује, мада очима тела и разума, види Цркву само у њеним спољашњим пројавама, али је сазнаје духом у тајнама и у молитви и у богоугодним делима. Зато он њу не меша са друштвом, које носи име хришћана, јер "не сваки који говори Господе, Господе" (Мт. 7,21) стварно припада роду изабраном и семену Авраамовом. А прави Хришћанин вером зна да једина, света, саборна, апостолска Црква никада неће ишчезнути са лица земље до последњег суда над свом твари, зна да она обитава на земљи невидљиво за телесне очи и ум који телесно мудрује у видљивом друштву хришћана; исто као што она обитава видљиво за очи вере у Цркви загробној, невидљивој за очи телесне...       

Вером зна хришћанин и то да је Црква земаљска, мада и невидљива, увек обучена у видљиви облик; да није било, није могло бити и неће ни бити таквог времена у коме би се онаказиле тајне, пресахла светост, искварило учење; и да није хришћанин онај који не може рећи где су се од самог апостолског доба свршавале и свршавају свете тајне, где се чувало и чува учење, где су се узносиле и узносе молитве ка престолу благодати. Света Црква исповеда и верује да овце никада нису биле лишене свога Божанског пастира, и да Црква никада није могла да згреши из неразумности (јер у њој живи разум Божји), нити да се покори лажним учењима из малодушности (јер у њој живи сила Духа Божијег).

 Верујући у реч обећања Божијег, која је све следбенике Христове назвала пријатељима Христовим и браћом Његовом и у Њему усињенима Богу, света Црква исповеда путеве помоћу којих је Богу угодно да пало и мртво човечанство приводи поновном сједињењу у духу благодати и живота. Зато, споменувши Пророке, представнике старозаветног доба, она исповеда тајне, помоћу којих у новозаветној Цркви Бог шаље људима благодат Своју, и по преимућству она исповеда тајну крштења за очишћење грехова као нешто што садржи у себи начело свих других: јер кроз крштење само ступа човек у јединство Цркве која чува све остале тајне.          

Исповедајући једно крштење за отпуштење грехова, као тајну коју је прописао сам Христос за ступање у новозаветну Цркву (Јн. 3, 3. 5), Црква не суди оне који нису кроз крштење ушли у њену заједницу, јер она зна и суди само себе саму. А окорелост срца зна једини Бог, и слабости разума суди Он по правди и милости. Многи су се спасли и добили наслеђе не примивши тајну крштења водом, јер је она установљена само за новозаветну Цркву. Који одбацује крштење, одбацује сву Цркву и Духа Божијег који живи у њој; но оно није било завештано човечанству од искони или прописано старозаветној Цркви. Јер ако ко рече: обрезање је било старозаветно крштење, - одбацује крштење за жене (јер за њих није било обрезања), и шта ће он рећи праоцима од Адама до Авраама, који нису примили печат обрезања? И у сваком случају, не признаје ли он да ван новозаветне Цркве тајна крштења није била обавезна? Ако рече да је за старозаветну Цркву примио крштење Христос, ко ће онда поставити границу милосрђу Божјем, који је примио на себе грехе света? А крштење је обавезно, јер је оно врата у Цркву новозаветну, и у крштењу које је једно, човек изјављује свој пристанак на дејство искупљујуће благодати. Зато се он и спасава само у једном крштењу.        

Уосталом, ми знамо да исповедајући једно крштење као почетак свих тајана, ми не одбацујемо остале јер, верујући у Цркву, ми с њом заједно исповедамо рукоположење, миропомазање, брак, покајање, јелеосвећење. Много има и других тајана, јер свако дело које се чини у вери, љубави и нади, улива човеку Дух Божији и призива невидљиву Божију благодат. Но седам тајана врши стварно не једно какво било лице, достојно милости Божије, већ цела Црква у једном лицу, макар и недостојном.     

О тајни Евхаристије (Свете Литургије) учи Света Црква да се у њој врши ваистину претварање хлеба и вина у тело и крв Христову. Не одбацује она ни реч пресушћествљеније, али јој не приписује онај вештаствени смисао који јој приписују учитељи осталих цркава. Претварање хлеба и вина у тело и крв Христову врши се у Цркви и за Цркву. Примаш ли ти освећене дарове или им се клањаш, или мислиш о њима са вером - ти стварно примаштело и крв Христову и клањаш им се и мислиш о њима. Примаш ли их недостојно - ти стварно одбацујеш тело и крв Христову; у сваком случају, у вери или неверју ти освећујеш себе или осуђујеш себе телом и крвљу Христовом. Но тајна ова је у Цркви, није за спољни свет, није за огањ, није за неразумну животињу, није за трулеж и није за човека који није чуо закон Христов. А у самој Цркви (говоримо о Цркви видљивој) за изабране и одазване света Евхаристија није проста успомена на тајну искупљења, није присуство духовних дарова у хлебу и вину, није само духовно примање тела и крви Христове, већ истинито тело и крв Христова.     Није било Христу у вољи да се само духовно сједини са оним који верује, већ и телом и крвљу, да би сједињење било потпуно и не само духовно него и телесно (како вели свети Игњатије Богоносац). Исто су тако Цркви одвратна и бесмислена објашњења о односима светих тајана према стихијама и тварима неразумним (када је тајна установљена само за Цркву) и духовна гордост, која презире тело и крв и одбацује телесно сједињење са Христом. Нећемо васкрснути без тела, и никакав дух, осим Бога, не може се назвати потпуно бестелесним. Онај који презире тело греши гордошћу духа.

О тајни рукоположења (свештенства) света Црква учи да се кроз њу путем прејемства предаје од апостола и самога Христа благодат која врши тајне: не тако као да се ниједна тајна не може извршити друкчије него рукоположењем (јер сваки хришћанин може кроз крштење да врата Цркве отвори детенцету или Јеврејину или незнабошцу), него тако да рукоположење садржи у себи сву пуноћу благодати коју Христос дарује својој Цркви. А сама Црква, која својим члановима даје пуноћу духовних дарова, одредила је, силом своје богодане слободе, разлике у степенима рукоположења. Један је дар презвитеру (свештенику) који врши све тајне осим рукоположења, други је епископу који врши рукоположење; нема ничег вишег од дара епископског.

- Тајна даје рукоположеноме тај велики значај да, макар и недостојан, он у вршењу своје тајанствене службе дејствује већ не од себе, него од целе Цркве, тј. од Христа који живи у њој. Када би се прекратило рукоположење, прекратиле би се све тајне, осим крштења, и род би људски отпао од благодати; јер би тада сама Црква сведочила да је одступио од ње Христос.                                                    

О тајни миропомазања Црква учи да се у њој хришћанину предају дарови Духа Светога, који учвршћује веру његову и унутрашњу светост; а тајну ову по вољи свете Цркве врше не само епископи, већ и презвитери, мада само миро може благословити једино епископ.

О тајни брака света Црква учи да благодат Божија, која благосиља прејемственост поколења у временском постојању рода људског и свето сједињење мужа и жене ради стварања породице, јесте дар тајанствени, који налаже на оне који га примају високу обавезу узајамне љубави и духовну светост, помоћу које се облачи у праведност и чистоту оно што је грешно и вештаствено. Због тога велики учитељи Цркве, апостоли, признају тајну брака чак и код незнабожаца; јер, забрањујући наложништво, они потврђују брак између незнабожаца и хришћана, говорећи да се муж освећује женом, а жена мужем верујућим (1. Кор. 7, 14). Ова апостолска реч не значи да се неверник спасавао својом свезом са верујућом, већ да се освећује брак: јер освећује се не човек, него се освећује муж и жена. Човек се помоћу другог човека не спасава, већ се освећује муж или жена у односу самога брака. Дакле, није нечист брак чак ни код незнабожаца, али они не знају за милост Божију која им је дана. А света Црква, кроз своје рукоположене служитеље, признаје и благосиља сједињење мужа и жене, које је благословено Богом. Зато брак није обред већ истинита тајна (Еф. 5, 32). А она се врши у светој Цркви, јер се у њој само врши у пуноћи својој свака светиња.    

О тајни покајања света Црква учи да се без ње не може очистити дух човечји од ропства греху и греховној гордости, да не може он сам отпуштати своје грехе (јер смо ми власни само да осуђујемо себе, а не да оправдавамо), и да једино Црква има силу оправдања, јер у њој живи пуноћа Духа Христова. Знамо да је првенац Царства небесног после Спаситеља ушао у светињу Божију осудом самога себе, тј. тајном покајања, рекавши: јер смо примили по својим делима што смо заслужили (Лк. 23, 39-43), и добивши опроштај од Онога који једини може отпуштати и отпушта грехе устима своје Цркве.             

О тајни јелеосвећања света Црква учи да се у њој врши благосиљање свега подвига који је човек извршио на земљи, и свега пута који је он прешао у вери и смирености, и да се у јелеосвећењу изражава сам суд Божански над земаљским саставом човека, исцељујући га када су сва лекарска средства немоћна, или допуштајући смрти да разруши трулежно тело, које већ није потребно за земаљску Цркву и за тајне путеве Божје.                                    

9. Црква живи на земљи не земаљским, људским животом, већ животом божанским и благодатним. Зато не само сваки њен члан, већ и сва она торжествено себе назива светом. Њена видљива пројава садржи се у тајнама; а унутрашњи живот њен у даровима Духа Светога, у Вери, Нади и Љубави. Угњетавана и гоњена од спољних непријатеља, не једном узбуђена и искидана рђавим страстима својих синова, она се сачувала и чува се непоколебљиво и неизменљиво онде где се непромењено чувају тајне и духовна светост, - никада се не онакази и никада јој не треба исправљање. Она не живи под законом ропства, већ под законом слободе, не признаје над собом ничију власт, осим сопствене, ничији суд осим суда Вере (јер је за разум непостижна), и изражава своју Љубав, своју Веру и своју Наду у молитвама и обредима које јој даје Дух истине и благодати Христове. Отуда сами обреди њени, мада и нису неизменљиви (јер су створени духом слободе и могу се мењати по суду Цркве), никада и ни у каквом случају не могу у себи садржати неку, макар најмању, примесу лажи ни лажног учења. А обреди, још не измењени, обавезни су за чланове Цркве, јер је у очувању њих радост светога јединства.

Спољашње јединство се пројављује у примању тајана, а унутрашње јесте јединство духа. Многи су се спасли (нпр. неки мученици), који нису примили ниједну од тајана Цркве (чак ни крштење), али се нико не спасава не постајући заједничар унутрашње светости црквене, њене Вере, Наде и Љубави, јер не спасавају дела дела већ Вера (Гал. 3, 8). А Вера није двојака већ једна, - истинита и жива. Отуда су неразумни и они који говоре да Вера сама не спасава, него су потребна дела, и они који говоре да Вера спасава без дела, јер ако дела нема, онда се Вера показује као мртва; а ако је мртва онда је и неистинита, јер у истинитој Вери је Христос истина и живот; а ако није истинита, онда је лажна, тј. онда је спољашње знање. А лаж, може ли се спасти? А ако је истинита, онда је и жива, тј. чини дела, а ако чини дела, онда каква су то дела без Вере потребна? Богонадахнути Апостол вели: Покажи ми из дела својих Веру којом се хвалиш, као што ти и ја показујем Веру своју из дела својих (Јак. 2,18). Признаје ли он две Вере? Не, него изобличава неразумну хвалу... Ти верујеш у Бога, но и ђаволи верују (Јак. 2, 19). Признаје ли он веру код ђавола? Не, него изобличава лаж, која се хвали својством које и ђаволи имају. Као што је тело без душе мртво, тако је и вера без дела (Јак. 2, 26). Упоређује ли он Веру са телом, а дела са духом? Не, јер би такво сличавање било нетачно, али је смисао његових речи јасан. Као што тело без душе већ није човек и не може се назвати човеком него лешом, тако се и Вера која не чини дела не може назвати истинитом већ лажном, тј. спољашњим знањем, бесплодним и доступачним чак и ђаволима. Што је писано просто, треба и да се чита просто. Зато они који се позивају на апостола Јакова за доказ да постоји Вера мртва и Вера жива и као да су две вере, не постижу смисао речи Апостолских, јер Апостол сведочи не за њих већ против њих. Тако исто када велики Апостол незнабожаца вели: Каква је корист без љубави чак и таквој вери, која би горе померала (1. Кор. 13, 2)? не тврди да може постојати таква Вера без љубави, већ претпостављајући је, објављује је за некорисну. Свето писмо треба читати не духом мудрости светске, која се препире око речи, већ духом мудрости Божје и простоте духовне. Дефинишући Веру Апостол вели: Она је обелодањење невидљивих ствари и тврђа онога чему се надамо (Јевр. 11, 1) (не само онога што очекујемо или што припада будућности); а ако се надамо, онда желимо - самим тим и љубимо јер, немогуће је желети оно што не љубимо. Или ђаволи такође имају наду? - Зато је Вера једна, и кад питамо: "Може ли истинита Вера спасавати без дела? " онда чинимо неразумно питање или, боље рећи, ништа не питамо, јер Вера истинита јесте жива, која чини дела: она јесте Вера у Христу и Христос у Вери.          

Они који су за истиниту Веру примили мртву, тј. лажну веру, или спољашње знање, дошли су у својој заблуди дотле да су од те мртве вере, и сами то не знајући, начинили нову тајну. Црква има Веру, али веру живу, јер има и светост. А када један човек, или један епископ неизоставно има веру, шта треба да речемо? Има ли он светост? Не, јер је раслабљен злочином и развратом. Али вера обитава у њему, мада је грешник. Дакле, Вера је у њему осма тајна, као што и свака тајна јесте дејствовање Цркве у лицу макар и недостојном. Кроз ову тајну, каква вера у њему обитава? Жива? Не, јер је он злочинац, већ вера мртва, тј. спољашње знање, које је чак и ђаволима доступно. И да ли ће то бити осма тајна? Такво одступање од истине само себе кажњава. (Као што је непогрешивост / папе/ у мртвој вери сама по себи лаж, пошто се мртвило изражава и тиме што је та непогрешивост везана са предметима мртве природе, с местом живљења, или са мртвим зидинама, или са епархијским прејемством, или с прејемником. Али ми знамо ко је у време Христовог страдања седео на престолу Мојсејевом- фарисеји).    Треба разумети да спасава не вера и не нада и не љубав (јер да ли ће спасти вера у разум, или нада на свет, или љубав према телу?), него спасава предмет вере. Верујеш ли у Христа - Христом се спасаваш у Вери; верујеш ли у Цркву - Црквом се спасаваш; веријеш ли у тајне Христове - њима се спасаваш: јер Христос, Бог наш, јесте у Цркви и у тајнама. Старозаветна Црква се спасавала вером у будућег Искупитеља. Авраам се спасао истим Христом као и ми. Он је имао Христа у надању, а ми у радости. Отуда онај који жели крштење, крштава се у жељи; који је примио крштење, има крштење у радости. Обојицу спасава вера у крштење. Но рећи ћеш: Ако Вера у крштењу спасава, нашто онда крштавати се? Ако не примаш крштење, шта онда желиш? Очигледно је да Вера, која жели крштење, треба да се усаврши у примању самог крштења - радости своје. Зато је и дом Корнилијев примио Духа Светог, иако још није био примио крштење и ушкопљеник се испунио тог истог Духа одмах по крштењу (Д. ап. 8, 39; 10, 47). Јер Бог може прославити тајну крштења до њеног извршења, онако исто као и после. Тако се губи разлика између opus operans и opus operatum. Ми знамо да многи нису крштавали децу, и многи нису допуштали да да их причесте светим тајнама, и многи их нису миропомазивали, но друкчије схвата света Црква, која крштава и миропомазује децу и допушта да се причешћују. Она је тако установила не зато што би осуђивала некрштену децу, већ из љубави према ономе који живи у њој, да би и прва мисао детета, које постепено постаје разумно, била већ не само жеља, но и радост због већ примљених тајана. И знаш ли ти радост детета, које још, по изгледу, нема развијен разум? Није ли се обрадовао Христу још нерођени пророк Јован? Одузели су деци крштење и миропомазање и причешћивање Светим Даровима они који нису, наследивши слепу мудрост слепог незнабоштва, схватили величину тајана Божјих, који су у свему тражили узрок и корист и, потчињавајући учење Цркве схоластичким тумачењима, не могу чак ни да се моле ако у молитви не виде непосредан циљ или корист. Но наш закон није закон ропства ни најамника, који раде за плату, већ закон усиновљења и слободне љубави.                     

Ми знамо, када неко од нас пада, пада сам; али се нико сам не спасава. А онај који се спасава, спасава се у Цркви као њен члан и у јединству са свима другим члановима њеним. Верује ли ко, он је у заједници Вере; љуби ли - он је у заједници Љубави; моли ли се - он је у заједници Молитве. Према томе, нико се не може надати на своју молитву, и сваки који се моли, моли сву Цркву за заступништво, не тако као да сумња у заступништво јединог заступника Христа, већ са убеђењем да се сва Црква увек моли за све своје чланове. За нас се моле сви Анђели и Апостоли, и Мученици и Праоци, и узвишенија од свих Мајка Господа нашега, и то свето јединство јесте истински живот Цркве. Но ако се видљива и невидљива Црква непрестано моле, зашто онда тражити од ње молитве? Не молимо ли милост у Бога и Христа, мада милост Његова претходи нашој молитви? Зато управо и молимо Цркву за њене молитве, што знамо да она и ономе који не моли пружа помоћ свога заступништва и молиоцу даје несравњено више но што он тражи: јер је у њој пуноћа Духа Божијега. Тако и прослављамо све оне које је Господ прославио и прославља, јер како ћемо рећи да у нама живи Христос, ако се не уподобимо Христу? Зато прослављамо Светитеље и Анђеле и Пророке, но више свих пречисту Мајку Господа Исуса, не сматрајући Је ни безгрешном ни савршеном по рођењу (јер је безгрешан и савршен једини Христос), већ имајући на уму да је Њено несхватљиво превасходство пред свом Божјом твари засведочио Анђео и Јелисавета, а највише сам Спаситељ, који јој је свога великог апостола и тајновидца Јована одредио на синовску послушност и службу (Јн. 19, 26-27).                       

Као што сваки од нас тражи молитве од свију, тако и сваки свима дугује своје молитве, дугује и живима и мртвима и чак још нерођенима, јер, молећи да свет дође до познања Бога (као што ми молимо са целом Црквом), ми молимо не само за садашња поколења, већ и за она која ће Бог тек позвати у живот. Молимо се за живе, да би на њима била благодат Господа, и за уснуле, да би били удостојени гледања лица Божјег. Не знамо ми за средње стање душа, које нису примљене у Царство Божије и нису осуђене на муке, јер нисмо добили од Апостола или од Христа учење о таквом стању; не признајемо чистилиште, тј. очишћење душа страдањем, од кога је могуће откупити се својим или туђим делима, јер Црква не зна за спасење никаквим спољним средствима или страдањима осим Христових, ни за трговање с Богом, које откупљује од страдања добрим делом.  

Све ово незнабоштво остаје код наследника незнабожачке мудрости, ко људи који се горде местом и именом и облашћу, код оснивача осме тајне мртве вере. А ми се молимо у духу Љубави, знајући да се нико не спасава друкчије него молитвом целе Цркве, у којој живи Христос, знајући и надајући се да, док не дође завршетак времена, сви чланови Цркве, живи и уснули, непрестано се усавршавају узајамном молитвом. Много више од нас су Светитељи, прослављени Богом; а више од свега је света Црква, која обухвата у себи све Светитеље и која се моли за све, као што се види у богонадахнутој Литургији. Умолитви њеној чује се и наша молитва, ма како ми били недостојни назвати се синовима Цркве. Ако ми, клањајући се и прослављајући Светитеље, молимо да их прослави Бог, не можемо бити окривљени за гордост, јер нама, који смо добили допуштење да Бога називамо Оцем, дано је такође допуштење да се молимо: Да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје и да буде воља Твоја. И ако је нама допуштено молити Бога да прослави име Своје и врши вољу Своју, ко ће нам забранити да молимо да Он прослави Своје Светитеље и да упокоји Своје избране? А за неизбране ми се не молимо, као што се ни Христос није молио за сав свет већ за оне које му је Господ дао. Не реци: какву ћу молитву уделити живоме а какву преминуломе, када моја молитва није довољна ни за мене? Јер, не умејући да се молиш, зашто би се молио и за себе? Моли се у теби дух Љубави. Такође не говори: На шта ће моја молитва другоме, када се он сам моли, и када за њега ходатајствује сам Христос? Када се ти молиш, у теби се моли дух Љубави. Не говори: Пресуду Божју већ је немогуће изменити, јер је сама твоја молитва на путевима Божјим, и Бог је њу предвидео. Ако си члан Цркве, онда је твоја молитва неопходна за све њене чланове. Ако рекне рука да јој крв осталог тела није потребна, и не да своју крв телу, рука ће се осушити (1. Кор. 12. глава). Тако си и ти потребан Цркви, док си у њој, а ако се одричеш од заједнице, ти сам пропадаш и нећеш више бити члан Цркве. Црква се моли за све, и ми сви скупа молимо се за све; но молитва наша треба да буде истинита и истинит израз Љубави, а не обред од речи. Не умејући љубити све, ми се молимо за оне које љубимо, и молитва је наша нелицемерна; а молимо Бога да нам постане могуће љубити све и нелицемерно молити се за све. Крв је Цркве - узајамна молитва, и дисање је њено - славословље Божије. Молимо се у духу Љубави, а не користи, у духу синовске слободе, а не закона најамничког, који тражи плату. Сваки који пита: Каква је корист у молитви?- признаје себе за роба. Истинита молитва јесте истинита Љубав.

Љубав и јединство су изнад свега. А Љубав се изражава на много начина: делом, молитвом и песмом духовном. Црква благосиља сва та изражавања Љубави. Ако своју Љубав према Богу не можеш да изразиш речју, него је изображаваш видљивим изображењем, тј. иконом, Црква те неће осудити него ће осудити онога који тебе осуђује, јер осуђује твоју Љубав. Знамо да је и без иконе могуће спасти се - и спасавали су се, и ако Љубав твоја не захтева икону, ти, осуђујући Љубав брата, сам себе осуђујеш; и ако се ти, као хришћанин, не усуђујеш да без страхопоштовања слушаш молитву или духовну песму коју је саставио твој брат, како се усуђујеш да без страхопоштовања гледаш икону коју је израдила његова Љубав, а не уметност? Сам Господ, који зна тајну срца, изволео је не једном да прослави молитву и псалам; хоћеш ли ти Њему забранити да прослави икону или гробове светитеља? Рећи ћеш: Стари завет је забранио изображавање Бога; но ти, који тако схваташ речи Свете Цркве тј. Писмо, не схваташ ли да Стари завет није забранио изображавање Бога (јер је допустио изображавање и херувима и бакарне змије и писање имена Божјег), него је забранио човеку да гради себи Бога сличног ма коме предмету земаљском или небеском, видљивом или чак мисленом.

 Сликаш ли икону ради подсећања на невидљивог и незамисливог Бога, не ствараш себи идол. Замишљаш ли Бога и држиш ли да је Он сличан твојој замисли, ствараш себи идол, - такав је смисао старозаветне забране. А икона, бојама написано име Божје или изображавање Његових Светитеља, које Љубав ствара, није забрањено духом истине. Не реци: Прећи ће хришћани у идолопоклонство, јер Дух Христов, који чува Цркву, мудрији је од твоје рачунске мудрости.Зато се можеш и без иконе спасти, али не треба да одбацујеш иконе.

Црква прима сваки обред који изражава духовну тежњу ка Богу, тако исто прима и молитву и икону; но више свих обреда ставља она Свету Литургију, у којој се изражава сва пуноћа учења и духа црквеног и изражава се не некаквим условним знацима и символима, већ речју живота и истине, надахнутом одозго. Само онај поима Цркву, који поима Литургију. Изнад свега је јединство Светости и Љубави.         

10. Исповедајући да чека васкрсење мртвих и коначни суд над целим човечанством, Света Црква признаје да ће се савршенство свих њених чланова испунити са савршенством ње саме, и да будући живот припада не духу само, већ и телу духовном, јер само Бог је потпуно бестелесан дух. Зато она одбацује гордост оних који проповедају учење о бестелесности иза гроба, и према томе - презиру тело, у коме је Христос васкрсао. То тело неће бити тело телесно, већ ће бити слично телесности анђела, као што је и сам Христос рекао да ћемо ми бити слични анђелима.                                     

На последњем суду јавиће се у пуноћи својој оправдање наше у Христу; не освећење само већ и оправдање: јер се нико није осветио и не освећује се потпуно, него је још потребно и оправдање. Све добро твори у нама Христос, било у Вери, или Нади, или Љубави; ми се само повињавамо Његовом дејствовању, али се нико потпуно не повињава. Зато је потребно још и оправдање страдањем и крвљу Христовом. И ко још може говорити о заслузи сопствених дела или о резерви заслуга и молитава? Само они који још живе под законом ропства. Све добро твори у нама Христос, а ми се никада нећемо потпуно покорити, нико, чак ни Светитељи, као што је сам Спаситељ рекао. Све твори благодат, и благодат се даје забадава, и даје се свима, али се не даје подједнако, не по предодређењу, већ по предвиђању, као што вели Апостол (Рм. 8, 28). Најмањи талант дат је ономе у коме је Господ предвидео нерад, да не би одбацивање већега дара послужило као повод за већу осуду. И ми сами не умножавамо таланте, већ се дају трговцима, да и ту не би могло бити наше заслуге него само непротивљење благодати која их умножава. Тако нестаје разлика између благодати "довољне и дејствујуће". Све твори благодат. Покораваш ли јој се, Господ те у теби усавршава; али се немој гордити својом покорношћу, јер је и покорност твоја од благодати. А потпуно се ми никада не покоравамо; зато осим освећења ми молимо још и оправдање.                    

Све се усавршава у савршенству општег суда, и Дух Божији, тј. дух Вере, Наде и Љубави, пројавиће се у свој својој пуноћи, и сваки ће дар достићи своје пуно савршенство; а над свим тим биће Љубав. Ипак, не треба мислити да су дарови Божији - Вера и Нада пропали, јер су нераздељиви с Љубаљу, већ само Љубав сачувава своје име, а Вера, која је дошла до савршенства, биће већ пуно унутрашње знање; а Нада ће бити Радост, јер ми и на земљи знамо да уколико је јача Нада, утолико је већа Радост.“           

Виљем Палмер је, уместо у православну веру, на крају отишао у римокатолицизам.  

Један од православних хришћана који се надао да ће се англиканци обратити у православље био је и наш Владика Николај.

 ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И АНГЛИКАНЦИ

У књизи др Мјуриел Хепел, познатог британског слависте, „Џорџ Бел и Николај Велимировић – прича о једном пријатељству“ (Светигора, 2003), налази се низ сведочанстава о Николајевом односу према англиканским хришћанима, коме је Владика приступао с великим поштовањем и љубављу, надајући се њиховом повратку Цркви. Предговор за књигу написао је надбискуп Велса Рован Виљемс, касније надбискуп кентерберијски, који каже за Владику Николаја да је за неколико генерација британских англиканаца био „један од неоспорних моралних и духовних великана који су Западу посведочили нешто од дубине и изазова православног света“. За њега је „лик епископа Николаја један значајан лик у причи о модерном европском хришћанству“. Свети владика Николај је кумовао са чувеним Ситоном-Вотсоном, који је у време Првог светског рата био једна од кључних личности Енглеске; Николај је био први јерарх неке друге конфесије коме је надбискуп кентерберијски дозволио да се у храму Св. Павла обрати англиканским верницима; био је носилац крста – одликовања које су му енглески црквени делатници уручили због великог поштовања које су га гајили према њему и његовој земљи и народу; током 1921, на позив Американаца, одржао је преко сто четрдесет предавања у разним крајевима САД, од храмова до универзитета; носио је почасни докторат универзитета Колумбија, који му је додељен после Другог светског рата, као „великој моралној снази“; о њему је Ребека Вест говорила као о чаробној личности чији је енглески био диван „као што и доликује ономе који је некада проповедао у катедрали Св. Павла“; тврдила је је он „најизузетније људско биће које је икада срела“.       

Др Харолд Бакстон, англикански бискуп гибралтарски (1940), рекао је о њему:„Знам др Николаја из времена рата, када је говорио у катедрали Св. Павла, где га је слушало десет или двадесет хиљада људи. (…) Чак и данас у Енглеској, а нарочито у Лондону, питају где је и шта ради др Николај Велимировић. Он је био први неангликанац коме је било дозвољено да беседи у Катедрали Св. Павла и када би данас дошао, читав Лондон би похрлио да га чује.“ Већ поменути Џорџ Бел, бискуп чичестерски:„Чудесан човек – да! Велики патриота – да! Али, он је био више од тога. Он је био пророк Божји, не само Божије милости, већ и Божијег суда.“      

Али, Николај се никад није додворавао људима на Западу. Он је њима говорио (сведочи англикански бискуп Џорџ Бел): „Ми поштујемо вашу демократију – то је добро; она је заснована на хришћанским начелима, али то није довољно. Ви треба да се обратите Богу.“

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У ЕНГЛЕСКОЈ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ          

У свом огледу  „Британско јавно мнење о Николају Велимировићу (1915-1919)“, др Милош Ковић каже:“Циљ овог чланка је реконструкција слике Николаја Велимировића у британском јавном мњењу, за време његове ратне и поратне мисије у Британији и САД (1915–1919). Написан је на основу чланака из британске штампе, који су сакупљани у Српском посланству у Лондону. Они се данас налазе у Архиву Југославије, у фонду некадашњег српског посланика у престоници Британије, Јована Јовановића Пижона. Ти текстови сведоче о успеху Велимировићеве мисије“. Ковић истиче да „објављени извори сведоче да је Николај Велимировић био веома добро примљен и да се међу Англосаксонцима кретао са видљивом лакоћом. Михајло Пупин је, после новог боравка Велимировића у САД, 1921. године, писао Николи Пашићу да је он „задобио Американце са његовом озбиљношћу и са његовом искреношћу“, да је оно што је говорио „на Американце дејствовало изванредно“, да би закључио: „Тај је успех тако велик и важан да Вам могу слободно казати, да цео рад свих Срба које је данас Србија послала у Америку не вреди ни стотинити део оног успешног рада који је Епископ Николај до данас извршио“. Слободан Јовановић је код Велимировића уочио „чудан лични магнетизам који су туђинци осећали исто тако, као и људи нашег језика“. Сарадник Николаја Велимировића у британској мисији, потоњи митрополит Јосиф Цвијовић, описивао је Милану Јовановићу Стоимировићу како су британски верници, на позив овог српског јеромонаха, скрушено падали на колена и тако, уз молитву, дочекивали крај његових проповеди. Чедомиљ Мијатовић је 1920, на првој страни „Политике“, сведочио о поштовању са којим је Николај Велимировић био примљен у лондонској катедрали Светог Павла. Слична су и енглеска сведочења. У књизи којом се „Удружење Англиканске и Источних цркава“ осврће на свој рад за време Првог светског рата, каже се да је Николај Велимировић, уз помоћ Удружења, „брзо стекао широк круг пријатеља“ и наклоност самог Кентерберијског архиепископа Рендала Дејвидсона. „Ширина његове визије, дубина његове мисли, снага његовог карактера и допадљивост његове личности свуда су му доносили пажњу, наклоност и пријатељство“ – закључује се овде. Џорџ Бел, још један Велимировићев пријатељ из овог доба, капелан Кентерберијског архиепископа и потоњи епископ, наглашавао је да је Николај Велимировић био први неангликански свештеник коме је дозвољено да проповеда у Катедрали Светог Павла и у Вестминстерској опатији.“ Ковић наставља:“Општи контекст мисије Николаја Велимировића 1915–1919. добро је познат. Она је била део настојања српске владе да преко најистакнутијих српских интелектуалаца придобије за ратне циљеве Србије јавно мњење савезничких земаља. Истим послом у Лондону се бавио и Југословенски одбор, који је српска влада саставила од емиграната из земаља Аустро-Угарске. У Лондону су се тако, поред Николаја Велимировића, нашла и браћа Богдан и Павле Поповић, Јован Цвијић, Тихомир Ђорђевић, Божидар Марковић, Никола Стојановић, Франо Супило, Анте Трумбић, Иван Мештровић и други. Николај Велимировић је, поред рада на придобијању наклоности англосаксонског света, имао задатак и да брине о око 55 младих српских богослова који су, после повлачења 1915, наставили школовање у Кадестону, Дорчестеру и Оксфорду.Контекст мисије Николаја Велимировића у Великој Британији и САД 1915–1919. чине и вишедеценијска сарадња и преговори о уједињењу вођени између представника Англиканске и Руске Православне Цркве, који су интензивирани уочи Првог светског рата. Зближавање између Српске Православне Цркве и Англиканске Цркве у време митрополита Србије Михаила и архиепископа Кентерберија Арчибалда Тејта било је део овог процеса, док је мисија Николаја Велимировића била његов наставак. У исто време, током Првог светског рата и непосредно после њега, Британију су, како су поносно истицали представници „Удружења Англиканске и Источних цркава“, посетили високи прелати скоро свих „Источних Цркава“; свима је, као и Николају Велимировићу указано посебно поштовање. Он, дакле, није морао да почиње од самог почетка; у Енглеској га је дочекала већ постојећа спремност Англиканске цркве на тесну сарадњу.“

Ево како је изгледала једна од манифестација на којој је учствовао Владика Николај:“Поподне 3. октобра 1918, у Садок катедрали (Southwark Cathedral) у Лондону, приређена је служба са српском духовном музиком, коју су изводили хор српских студената теологије из Оксфорда и оргуљаш Садок катедрале, Едгар В. Кук. Упркос тмурном, кишном дану, катедрала је била препуна, што је, по мишљењу дописника Јоркшир Поста, био јасан знак огромног интересовања за ратна збивања на Балкану. Једни поред других стајали су, јер више није било места за седење, српски официри и енглески свештеници. У првом реду седели су бискуп Садока, клерици катедрале, отац Хенри Џој Фин Клинтон (генерални секретар „Удружења Англиканске и Источних Цркава“), српски премијер Никола Пашић, српски посланик Јован Јовановић и друге званице. Све је почело краћом англиканском службом, после које је проповедао Николај Велимировић, да би уследио концерт духовне музике Стевана Мокрањца, Корнелија Станковића и Милоја Милојевића. Велимировић је описан као „свештеник изузетне појаве, пријатног гласа и упадљиво доброг владања енглеским језиком“. Његова беседа, посвећена индивидуалној и националној обнови, које ће доћи после разарања и страдања, „слушана је са напрегнутом пажњом“. Неколико листова пренело је да је Велимировић, захваљујући Британији на помоћи, рекао: „Оно што сте учинили за Србију, учинили сте за Царство Христово“. После службе, у оближњем пабу Џорџ Ин, извештач Френсис П. Мерчант је, како сам каже, „био почаствован приликом да разговара са оцем Николајем Велимировићем, који за нас више и није странац“.У неформалном разговору, уз чај, Велимировић је окупљенима говорио о делима Чарлса Дикенса, потом „о старој српској слави – о цару Душану, цару Лазару и Косову пољу“. Николај Велимировић и српски студенти су, како се види, у Садок катедрали наишли на више него срдачан пријем./…/Врхунац и завршетак мисије Николаја Велимировића у Великој Британији и САД 1915–1919. одиграли су се 12. марта 1919, на свечаности одржаној у лондонској резиденцији Кентерберијског архиепископа, Ламбет Палати. О томе су, поред осталих, писали највећи британски листови, Тајмс и Дејли Телеграф. Кентерберијски архиепископ Рендал Дејвидсон том приликом је Николају Велимировићу уручио напрсни крст и албум са потписима пријатеља који су присуствовали церемонији. Отац Хенри Џој Фин Клинтон објавио је да је један енглески доброчинитељ понудио своје земљиште у лондонском Бејсвотеру да би се на њему подигла српска црква, док је други понудио 10.000 фунти за њену изградњу. За тему овог чланка посебно је занимљива беседа архиепископа Дејвидсона, у којој су описане личност и мисија Николаја Велимировића из перспективе највиших прелата Англиканске Цркве.Како преноси Тајмс, Дејвидсон је том приликом, поред осталог, рекао: „Међу нас је дошао велики учитељ и проповедник, који је брзо пронашао много пријатеља у овој земљи“. Велимировић је, како је тврдио Дејвидсон, „задобио њихову наклоност и поштовање не само као учитељ и говорник, него, суштински, као духовни вођа“. У свом одговору, Николај Велимировић је захвалио Англиканској Цркви на помоћи коју је пружила „својој напаћеној сестри“, Српској Цркви, и рекао да ће овај напрсни крст остати симбол духовног јединства две цркве. Пошто се скупу захвалним речима обратио и Чедомиљ Мијатовић, као бивши посланик Србије у Лондону и најстарији представник тамошње српске заједнице, Николај Велимировић је клекао пред олтаром и примио благослов Кентерберијског архиепископа./…/Николај Велимировић је, како се види, у Британији заиста био примљен са посебном пажњом и наклоношћу. Англиканска Црква тада је имала огроман значај и утицај у британском друштву, нарочито у највишим друштвеним слојевима; Велимировић је успео да успостави блиске везе са самим Кентерберијским архиепископом и са њеним најзначајнијим епископима. Проповедао је, уз дозволу и благослов надлежних црквених и универзитетских власти, на најсветијим и најзначајнијим местима британске културе (катедрала Светог Павла, Вестминстерска опатија, црква Свете Маргарете, Оксфордска катедрала, Бирмингемска катедрала, Кингс колеџ у Лондону, Ориел колеџ и Студентска унија у Оксфорду, итд). Реч је, дакле, о утицају на елитне друштвене кругове, а не о присутности у најширој јавности. О Велимировићевим проповедима извештавали су углавном мањи листови, блиски Англиканској цркви. И то се, ипак, променило када су о церемонији у Ламбет Палати писале најзначајније британске новине.Такви успеси могли су се објаснити већ припремљеним тереном, захваљујући претходним, вишедеценијским контактима и преговорима о уједињењу између англиканских и православних хришћана. Велимировић није био једини представник православних цркава који је у то време у Британији био тако срдачно примљен. Поред тога, не сме се заборавити ни све видљивија благонаклоност британске јавности према Србији, због њених ратних напора, страдања и победа; старе предрасуде према Србима у британској јавности постепено су уклањали „Фонд за помоћ Србима“ и слична удружења. Коначно, сама српска држава улагала је огромне напоре у придобијање јаног мњења савезничких земаља; управо она је у Британију и САД послала Николаја Велимировића, као и низ најспособнијих српских интелектуалаца. У трагању за објашњењем успеха мисије Николаја Велимировића међу Британцима мора се, ипак, указати и на његову несвакидашњу личност. Поред тога што је одлично говорио енглески језик и познавао англосаксонску културу, он је, како је духовито и тачно примећивао Михајло Пупин, умео да, у својим проповедима и објављеним текстовима, понуди одговоре на најактуелнија светска, а не само балканска или српска питања. Због тога се Американцима чинило да он није тражио њихову подршку, него да им је нудио своју помоћ и помоћ малене, православне Србије. Вероватно је баш та Велимировићева посвећеност актуелним духовним проблемима тадашњег света подстакла архиепископа Кентерберија да га назове „духовним вођом“ самих Енглеза.“

НИКОЛАЈ И АНГЛИКАНЦИ ПОСЛЕ РАТА

После Првог светског рата, Владика Николај је наставио да се дружи с англиканцима, надајући се да ће се они кад – тад сјединити с православнима.            

У часопису „Хришћански живот“ (годиште 1923, стp. 351-355), Владика Николај је објавио текст „Англосаксонски политичари и вера“, желећи да Србима покаже како треба да се односе према хришћанству. Прво је писао о поштовању америчких председика према вери и Библији, а затим се обратио енглеским искуствима.

Слично је и у Енглеској. Гледстон је написао многе књиге о вери, као и Дизраели. Министар спољних послова Балфур редовно је читао Апостол у храму Светог Колумба у Лондону. Дом лордова Солсберија истицао се својом искреном религиозношћу. У Енглеској су чак и левичари били хришћани, што је Николај видео кад је у граду Дандију проповедао о Христу пред представницима социјалистичког покрета и радницима. У кући социјалистичког вође Мак Доналда пред ручак се читала молитва, што је Николај са узбуђењем доживео. Вођа енгаеских комуниста, Џорџ Лансбери, прислуживао је у цркви и био ревностан верник, у шта се Николај сам уверио, поготову кад је, на Николајеву примедбу да су европски комунисти атеисти, Лансбери одговорио: „Колико је мени познато, на атеизму се никад ништа није саградило“. Социјалиста Хајдман, својевремено пријатељ Маркса и Енгелса, био је против бољшевика због њиховог безбожја, и говорио: „То су људождери, а не социјалисти! Они ће сахранити социјализам занавек!“         

Енглески краљ Џорџ говорио је како је ужасе рата преживео само захваљујући вери и молитви.        

Николај је, на крају текста, јасно истакао: „Ако ћу хвалити веру, хвалићу Православље, које у сравњењу са англосаксонским протестантизмом представља много већу пуноћу учења и религиозног искуства, но ако ћу хвалити ревност према вери, у којој се ко крстио, не могу се по савести уздржати похвала англосаксонских народа, а нарочито англосаксонских народних вођа“.    

Јер, Енглезе и Американце не би изненадило кад би у неком православном храму у Београду видели министра спољних послова да чита Апостол, нити би се чудили томе да седница парламента почиње молитвом, нити социјалистичком вођи из Србије који у литији носи крст или барјак. Све би то чудило само Србе, јер се њихови вођи углавном стиде своје вере. То је Николаја болело, и зато је пример англосаксонских државника и политичара истицао као узор који треба следити.  

БОГОМОЉЦИ И АНГЛИКАНЦИ 

Представници англиканства долазили су и на скупово богомољаца. Николај се трудио да им све покаже и објасни, али то, ипак, није уродило плодом коме се он надао: поватком англиканаца Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Пред смрт, Владика Николај пише књигу „Диван“, науку о чудима Божјим и слику богомољачког покрета. Два англиканца су долазила на скупове богомољаца: извесни Џон Патерсон и пастор Карингтон. Они се диве вери Срба, и жале због своје духовне млакости. Патерсон пише писмо оцу Јакову Арсовићу, у коме описује последње часове пастора Карингтона, разочараног у англикански модернизам: “Драги др Арсовићу,

 Отац Јован Рапајић писао ми је о богомољачком сабору у манастиру Благовештењу, и шта је тамо решено. Па пошто ми је наговестио да ће он ићи на поклоњење у Свету Гору и препоручио ми да место њему Вама пишем, то ја ево тако и чиним.

Разумео сам ваша решења и примио као оправдана. Највише ме радује изражена жеља ваша да нас двојица опет посетимо ваш народни сабор идућег пролећа. Али, авај, нећемо моћи нас двојица, него, ако Бог хоће, само један од нас двојице. Јер ваш познаник и мој пријатељ пречасни Карингтон отишао је Богу на истину. Могу да вам опишем његове последње часове и чудну промену пред смрт.

Кад сам пришао његовој постељи и питао га за здравље, он ми не одговори ништа него руком показа на писма и рукописе из Србије.

– Ту, ту погледај шта сам све примио! Колика ревност за Христа! Ја се просто стидим себе. И наш Весли био је велики ревнитељ, и проповедао је и певао о чудесима Христовим слично оним простим сељацима српским. Али ја то нисам осетио читајући његове књиге. То сам први пут осетио у Дивостину, заједно с тобом. Најпре ми се оно учинило смешно и сујеверно, потом страшно и озбиљно, напослетку истинито али неразумљиво. Џоне мој, ја умирем… Бесповратно одлазим са стидом и кајањем. Јер нисам проповедао Христа апостолског него Христа „модернизованог“ и „хуманизираног“. Другим речима: не Христа „Божију силу и Божију мудрост“ него Христа стешњеног у оквир људске силе коју је Павле назвао слабошћу, и људске мудрости коју је Павле назвао лудошћу. Нити сам проповедао Цркву као чудесну и чудотворну породицу Божију него, како ми добро рече неко у Дивостину, као једно хумано друштво слично Црвеном Крсту. Заиста овакав проповедник није Христу потребан. Зато ме Бог и узима да не мучим више његове верне, уколико их има још код нас. Ту се самртник тешко закашља.

– Ах, мој Џоне, кад бих се ја поново родио, желео бих поново бити енглески свештеник, али друкчији него што сам био. Не бих се клањао у Јерусалиму Богу Свевишњему, а у Ветиљу златном телету, него бих био бескомпромисни слуга Христов и само Христов. И све би сматрао за трице само Христа да добијем и Христу да угодим. Или зар не видиш ти, Џоне, шта ми на овом острву чинимо? Али опрости, ти си то видео пре мене. Видео си, да верску истину – а то и јесте једина истина у свету – треба тражити код малих људи и малих народа. Кад смо и ми били мали и сиромашни рибари британских острва, ми смо држали верску истину са жаром рибара галилејских. Кад смо се пак раширили и разбогатили, верска хришћанска фирма постала нам је неудобна и као искључива. Ја сада тек видим, да је искључивост главна одлика истине.

Ту се самртник опет закашља и напорно дисаше.

– Овај… шта сам хтео рећи? Нисмо ми као нација пропали, Џоне. Не, то ја не мислим. Само смо се збунили и духовно разбили. Збунила нас је мешавина и сваштарија под широким империјалним плаштом. Ова, по наше душе фатална империја којој нико није обећао вечно царовање, заградила нам је улазак у царство Божије. С нама се заиста дешава оно што пише у Матејевом јеванђељу (16, 26). Ја сад увиђам, али доцкан, да су и данас као и у почетку мали – велики, сиромашни – богати и неуки – мудри.

У том се мој пријатељ закашља и млаз крви проли му се из уста.        

– Молим те, рекох, не говори, шкоди ти. Твоје речи су бисер за мене, али шкоди ти, утишај се.          

Он мало поћута па продужи:                 

– Морам… Џоне, да говорим. Ово је мој тестамент теби – и моме народу. Гле, и поред многобројних фарисеја и садукеја има у овој земљи пуно народа који верује у чудо и доживљује чудо. Али ко јавља ова чудеса Божија нашем народу? Ко пита народ о чудесима Божијим? Питају га о политици, а не о чудесима. А Бог чини чудеса у Енглеској, иако не у оноликој мери и броју као у време праотаца наших, који имадоше апостолску веру и мученичку ревност. Кам да се код нас чује народ у томе! Сваке године могла би се написати по једна књига о чудесним народним доживљајима. Жалосно је што се народ не пита о небесним стварима него о земаљским. Али оно што народ сматра небесним, наши масонски „просветитељи“ и „прогресисти“ сматрају сујеверјем. Ако је народ сујеверан у свему, како може бити паметан у политици? А они апелују на народ само кад је политика у питању. У једном писму оним српским простацима ти си добро рекао, да ми опијени нашом империјалном гордошћу можемо се вратити само праоцима нашим, а не њиховим, нашој светој вери, а не њиховој, што је уствари једно и исто – било… било, мој Џоне. Али ко ће нас повратити? Свакако не наши безверни садукеји као Јум и Бентхам и Џон Стјуарт Мил и Дарвин и Спенсер, него наш прости и ћутљиви народ, они чија имена нису написана у новинама него у Књизи Живота. Хајка против Христа увек је долазила од политичких и књижевних врхова друштвених, од оних који су у овом свету први, а у оном ко зна где ће се уврстити. Тако је то, мој Џоне, ето кроз два миленијума, а кад је са врхова хајка на Христа, онда се увређени Христос повлачи у доње слојеве, међу ћутљиве сиромахе, рибаре, занатлије, и од њих прави пријатеље. То се и данас понавља код нас. И ми треба само да охрабримо наше рибаре и занатлије, да не шапћу више него да вичу о чудесима која Христос чини међу њима. Ето… у томе је спас… у томе…                                                           Џоне,прости…ипоздрави…Дивостин…сељаке…богомољце…Србију…тамо сам…с њима… 

У поноћи издахнуо је.

Ето тако је завршио своју земаљску трку мој – а могу рећи – и ваш богомољачки пријатељ. Уколико се не противи вашим црквеним правилима молио бих пречасног игумана Мину да му у Дивостину одржи помен.  

Ако ваше Поклоничко Друштво, које је поникло из Богомољачког Покрета, буде уредило путовање на хаџилук у Јерусалим, молим вас, јавите ми, да бих се и ја могао придружити.“  Тако је Владика Николај на крају схватио да англиканци, осим појединаца, неће имати снаге да се врате Христу и својој првобитној, православној вери.            

СЛОМ СВИХ НАДА                    

Николај се, између осталог, дружио са англиканцима због њиховог изразитог антипапизма. Јер, њему су били потребни савезници у борби  против Ватикана, вековног непријатеља његовог народа. Масонолики екуменизам је и то однео. Руски духовни писац Валерије Филимонов пише:“5. октобра 2016. године, први пут у историји, римски папа Фрањо и архиепископ кентерберијски Џастин Велби одслужили су заједничко свечано „богослужење“ у римском храму Светих Андреја и Григорија на Монте Челију. На „служби“ су певали хорови Сиктинске капеле и Кентерберијске катедрале.

Нешто раније, 30. септембра, у енглеском Кентерберију, на међуконфесионалном сусрету поводом 50. годишњице отварања Англиканског центра у Риму, окупило се 36 англиканских и римокатоличких бискупа из 19 земаља света. Врхунац овог сусрета била је заједничка „служба“ понтифекса и Џастина Велбија. Служба за информисање Ватикана саопштила је да је ова заједничка молитва прва после раскола између римокатолика и англиканаца 1534. године.

Директор Англиканског центра Дејвид Моксон је изјавио: „Током протеклих 50 година видели смо јасан напредак ка јединству између две цркве“. Још 1966. године формирана је Међународна англиканско-римокатоличка комисија за вођење озбиљног дијалога. „Пуно јединство две традиције је могуће“, - сматра Моксон. По његовим речима, вероучење англиканаца и римокатолика је 85% исто.У оквиру приватне аудијенције папа и Велби су се сусрели и разматрали питања кретања ка јединству. На крају сусрета било је потписано заједничко саопштење. У њему се истиче да је последњих година у многим областима постигнут велики напредак. „Међутим, нове околности су довеле до нових неслагања међу нама, посебно у погледу узвођења жена у духовни чин и питања која се тичу човекове сексуалности“, - каже се у документу.            

 „Ове разлике не могу да нас спрече да се међусобно признајемо за браћу и сестре у Христу на основу нашег заједничког крштења. Ове разлике не треба да доведу до слабљења наших екуменистичких напора“, подвлачи се у заједничкој изјави.                   

У недавно објављеном чланку „Тријумфални поход изопаченика у англиканској 'цркви'“, наводе се резултати истраживања међу члановима англиканских заједница по коме 38 од 42 бискупије Англиканске „цркве“ подржавају равноправно присуство тзв. ЛГБТ-заједница у црквеној средини, а Николас Чемберлен је постао први англикански бискуп који је јавно признао да је хомосексуалац и да има „интимне“ односе са својим партнером. Познато је да он није једини „свештенослужитељ“ нетрадиционалне оријентације. Међу члановима „епископата“ и представницима „свештенства“ Англиканске „цркве“ има пуно хомосексуалаца. Многи „свештеници“ живе у содомитским браковима. Код англиканаца је озакоњен женски „епископат“ и женско „свештенство“, а такође и „венчање“ содомита и лезбејки.

Сам Џастин Велби живи у традиционалном браку. Супруга му је Керолин Велби. Имају петоро деце. Шесто дете – девојчица –погинула је, у раном детињству, у саобраћајној несрећи.

Индикативно је да надбискуп кентерберијски, који је духовни лидер 77 милиона англиканаца у свету, износи своје сумње у постојање Божије, при чему он такве моменте има често и у различитим приликама. Остаје да се дода да је папа приликом повратка из своје посете Кавказу у авиону дао интервју новинарима. На питање о његовом односу према полним изопаченицима, Фрањо је одговорио: „Ако човек са таквим склоностима стане пред Исуса, Исус му неће баш рећи: 'Иди одавде, зато што си ти хомосексуалац!' Тако би данас поступао Исус. И молим вас, немојте говорити како је папа канонизовао транссексуалце! Ја желим да будем јасан. Овде је реч о питању моралности. То је проблем - проблем људски. Њега треба решавати онако како је то могуће – увек у духу милосрђа Божијег и у духу истине“.Истовремено, Божаствена мудрост учи: „Суд Божији није исто што и наш суд, и што је добро и високо у очима нашим, то може бити признато за лоше и обратно“.

Према Светом Писму, Божији однос према изопаченицима апсолутно је супротан овоме што предлаже папа: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих” (Левитска 20,13); „А људи у Содому бијаху неваљали, и гријешаху Господу веома... Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња, и затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски“ (Постање, 13,13; 19,24-25).“                                                                             

Тако су окончане наде да ће англиканци као целина схватити где им је пут повратка у Дом Очев. Туга Светог владике Николаја због тога свакако је велика; али, авај, отпадија иде путем тајне безакоња, и нема нада да ће се зауставити.     

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У младости својој, Свети Николај Србски  је био под великим утицајем Запада, пре свега протестаната – англиканаца, не само у политичком смислу. Као јеромонах, послат од стране Николе Пашића да у Енглеској и Америци проповеда и сведочи о распетој Србији, која је била на крсту Првог светског рата. Доживео је велики углед и славу: између осталог, био је први не-англиканац коме је дозвољено да проповеда у катедрали Св. Павла у Лондону. То је, свакако, утицало на њега, мада је, још раније, имао неке реформистичке идеје. Прота Алекса Илић, уредник «Хришћанског весника» у коме је млади Николај сарађивао и кога је прота свесрдно помагао, и морално и материјално, у својој мемоарској књизи «Моји доживљаји» сећа се како му је славни владика далматински Никодим (Милаш) писао да је Воја Јанић, свештеник и пријатељ Николајев, у Прагу, пред представницима разних словенских народа, беседио, позивајући их да се уједине стварањем некакве универзалне «словенске цркве» по протестантском обрасцу, што су римокатолици у Далмацији једва дочекали да нападну православне србске теологе као «јеретике». Владика Никодим је преклињао проту Алексу да се та вест из Прага, објављена у католичкој штампи, демантује, па је Илић замолио младог Николаја, као Јанићевог пријатеља, да то учини, на шта му је Николај, по проти, рекао да говор не може демантовани, јер се заиста догодио, и јер се и он сам слаже с Јанићевим ставовима. Јанић је 1921. у Сремским Карловцима објавио своју књигу «Чланци и расправе», у којој износи свеобухватни програм црквених реформи. Тражио је, између осталог, други брак свештеника, јер је забрана другог брака настала, тобож, тек у VII веку, «и то под утицајем гностичких, манихајских и енкратитских секата као и једностраног калуђерског схватања брака». Тражио је и жењени епископат, увођење србског говорног језика у сва богослужења, одузимање манастирских имања од монаха и централизацију истих, «уклањање свих непотребних формалности и византизма из наше цркве», «споразум и приближење са нашом браћом католичке вере». Са владиком Николајем је, 1920. године, био у Цариграду, тражећи од Цариградске патријаршије дозволу за увођење другобрачја међу свештеницима. Био је одушевљен што су у «Грчкој Цркви и Цариградској Патријаршији главни носиоци либералних идеја баш сами епископи, који, поред осталих реформи Православне цркве, траже и пропагирају брак после рукоположења и брак епископа». Јанић је тражио подражавање англиканцима: «Ако хоћете да нађете Христа и његово оваплоћено учење, не идите у савремени Јерусалим, Атонску Гору, Шпанију или Рим, него идите у Оксфорд или Кембриџ, на њихове световне универзитете, и ако ту не нађете истинско хришћанство, нећете га наћи ни у горе поменутим местима», писао је Јанић.

У то време, и Николај је стварао књиге «свечовечанском братству», о «сну о словенској религији». У свом делу «Агонија Цркве» жели уједињење православних, римокатолика и протестаната на основу идеала светости присутног у раној Цркви.               

Године 1921, СА Сабор СПЦ шаље владику Николаја у Цариград и Атину, јер су многи свештеници у то доба потезали питање права на другобрачје, па је врх Цркве решио да се обрати Васељенској патријаршији за разјашњење. У делегацији је, поред Николаја, био и Воја Јанић. Цариградска патријаршија је, међутим, изјавила да се то питање не може решавати без Васељенског сабора, па су се српски представници вратили кући. Београдска штампа је у то време Николаја називала вођом „либералне струје“ насупрот патријарху Димитрију. 

Но, када је отишао на Охрид, у Николају наступа прелом. Охрид је мистичко срце Балкана; у њему се срећу србска и византијска побожност и дух; у њему су чудесне цркве и манастири; то је град Светих Климента и Наума и град у коме је чиста душа побожног народа Николаја од Запада окренула ка Истоку. Од тог доба, Николај ће одбацити  модернистичке идеје, и од хришћанског интелектуалца – екуменисте постати трезвеноумни исихаста, молитвеник светогорског духа, ученик старца Силуана, кога је Св. Силуан видео како, окружен благодатним огњем Духа Светог, служи Литургију.Такав ће остати целог живота. Већ 1930, на састанку у манастиру Ватопеду поводом припрема за васељенски сабор, Николај заузима потпуно предањске ставове. Зна се да се изричито противио увођењу новог календара, као и да се старао за очување црквенословенског језика у богослужењу. У писму старцу Никанору Хиландарцу, 10. марта 1956. године, уочи свог упокојења, Свети Николај Жички ће забележити: «Ја сам писао Патријарху Цариградском и молио га да се мане сваких реформи Свете Горе и да ју остави самој себи под руководством Пресвете Богородице и Духа Светога».Проти Димитрију Најдановићу је, осуђујући своја младалачка застрањења, касније писао да не би волео да се његове књиге објављене пре 1922. прештампавају.