Данас наша Света Црква слави Светог Јустина Ћелијског. Зато се вреди сетити неких ствари из његовог живота, које су нам поука и порука. Отац Јустин је био велики подвижник и молитвеник, који је код свих људи волео подвиг и молитву. Нарочито велику пажњу и бригу посвећивао је богомолничком покрету народне вере, који је волео из све душе и срца.

 У свом тексту „Савемени религиозни покрет у нашем народу“ писао је о богомољачком покрету са највећим поштовањем. Називао га је „покретом за пост и молитву и живот у Христу“, који је, у, исти мах, „протест православног срца народног против антиправославне делатности наше интелигнеције, просвете, културе, и, делимично, јерархије.“ Отац Јустин је много жалио што нема разумевања за богомољце од стране многих из клира, па им прети опасност од неправославних садржаја  који се штампају у виду књижица.

У „Хришћанском животу“ он је писао:“С правом је Богомољачки Покрет многе збунио, а многе и узбунио. Он је нов одушевљењем, али да не би постао нов и учењем, потребно је да га свештенство што пре возглави. Има нечега у том покрету што збуњује, али је чудно да и најправославније ствари у том покрету збуњују и узбуњују неке наше свештенике. Један млађи свештеник у «Гласу Цркве» пише: «Рђавим тумачењем речи Св. Писма богомољачки је покрет створио, у сравнењу с православљем, изопачен, иначе нов правац у испољавању верских истина. Њихове молитве које не бивају без клечања, метанисања и лупања у груди, тако су одвратне и тешке за гледаоце да прелазе границе стрпљења». Клечањем изражавати верска осећања није «нов правац», већ стар као и прва молитва првог човека; а ако не толико, онда несумњив стар као и Гетсиманска Молитва Господа нашег Исуса Христа, јер је у Св. Еванђељу речено: «Клекнувши на колена мољаше се Богу» (Лк. 22, 41), но не само клекнувши већ и метанишући, јер је речено свештено и тужно: «паде на лице своје молећи се и говорећи: оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али не како ја хоћу него како ти» (Мт. 26, 39).

За Господа нашег није била одвратна и тешка молитва митара «која бијаше прси своје говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме» (Лк. 18, 13), – зашто је онда таква молитва одвратна и тешка за младог свештеника нашег, за младог слугу Христовог? Спаситељ је такве молитве ради не само похвалио митара, већ и оправдао, и спасао: «Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој» (Лк. 18, 14). Завири ли човек у живот ма ког православног Светитеља, биће му још јасније зашто је Господ оправдао митара. Да се човек не би саблазнио и огрешио у процењивању туђег религиозног искуства, треба да га проверава искуством Господа Христа, Св. Апостола и Подвижника“.                                                                  

У „Хришћанском животу“ отац Јустин је писао о делима богомолника. Један од њих, богат човек, који је, да би се очистио од греха свог бившег живота, узео на себе нарочити подвиг,био је у средишту пажње оца Јустина. Наиме, свештеник који је водио богомољце у селу из кога је тај богаташ писао је оцу Јустину да је он на себе узео бригу о једној умоболној старици, која је живела у највећој прљавштини и смраду, и да се око ње старао, хранио је, појио и чистио њену чатмару. Свештеник пише:“И када се она и деси код куће – она га и грди, а он се смешка блаженим Христовим осмејком, и гадни посао и даље свесрдно ради“. За оваквога, отац Јустин је говорио да нам „кроз такве подвиге долази благи Господ, посећује нас – губаве, нас – кљасте, нас – болне, нас – изранављене, нас – безнадежне“.               

Отац Јустин је у свом часопису описао и умирање новога србског Јова, Јована Радуловића из Црне Баре у Мачви, који се тешко разболео од туберкулозе костију, па му се отвориле ране по целом телу, а његова жена се о њему старала док је могла, а онда су почели да јој у томе помажу богомољци. Јован Радуловић се обратио у веру, и почне да, са богомољцима, чита Нови Завет. Ускоро и свештеник почне редовно да му долази у кућу. У ранама Јовановим запате се црви, које су богомољци чистили, помажући његовој супрузи да издржи тешке напоре. Богомољци су га питали – да ли би волео да оздрави, а он им је одговарао:“Не бих. Волео бих да се преслим Господу. После оволико патње имам наде да ће ми Господ подарити вечни живот; а када бих оздравио, ко зна како бих се онда владао, и да ли бих могао сачувати своју душу“. Умро је после пет година патње, а када су га окупали,све су му ране биле зарасле – ниједна није остала. Отац Јустин је записао да је страдање Јована Радуловића Мачванина било као страдање Преподобног Исакија Печерског (14. фебруар).

Отац Јустин није мислио да је изнад свог побожног народа, кога је волео синовском и очинском љубављу – синовском као Србин, а очинском као духовник. Зато је целог живота поштовао простосрдачне богомолнике. У свом часопису „Хришћански живот”, млади калуђер и професор богословије је редовно извештавао о богомољству и његовим плодовима. Он је писао: „Када хоћу да ми срце не зарђа сасвим рђом савременог социјалног живота; када хоћу да ми мољац ужаса не нагризе и изгризе последњи руб, последње ткиво душе; када хоћу да се не угушим у отровним низинама нашег христоборског културног пијанства – ја се успењем на гору, на високу гору богомољачке ревности./…/ Са свих страна гурају ме у гроб очајања, но подвизи појединих богомољаца васкрсавају ме и одушевљавају за хиљаде живота. Они – кротки и смирени, жалост моју претварају у радост; они – благи и тихи, тугу моју обраћају у молитву. Када сам слаб, онда сам силан њиховом вером; када сам изранављен, онда ми душу лече благим мелемом кротке љубави своје”.

Један побожан Србин, чија се мајка упокојила као монахиња у Жичи (пре монашења звала се Новка), прича како је она једном, са неком својом у Христу сестром отишла до Ћелија. Поклониле се у цркви, узеле шта треба, и кренуле назад. Пре тога, питале једну монахињу да ли могу да добију благослов од оца Јустина. Она им рекла да отац Јустин ради (седео је и писао на тераси ондашњег новог конака, тамо где је храм Светог Златоуста и где је његова келија). Чуо то ава, па рекао монахињи да их пусти да му дођу. И ове две жене из народа проведу, на Јустинов захтев, два сата с њим у разговору! Касније, кад је видео мајку овог човека у Жичи (често је ишао код владике жичког Василија), рекао јој: „Сестро Новка, кад ћете поново у Ћелије да се Богу молимо?” То је био Свети Јустин, и том љубављу према народу у Христу је постао то што јесте.

Свети оче Јустине, моли Бога за нас!