Поводом писма г. Новалије, које је објављено на „Борби за веру“, добио сам електронском поштом писмо једног мог брата у Христу, које у целини наводим:  

“Помоз Бог, брате Владо, 

 прочитао сам писмо, реаговање на твој текст о светом Николају. Много тога је сушта истина. Међутим, мислим да никако не можемо Николају да спочитавамо и постохридски екуменизам "барем као убеђење, ако не као праксе", како каже аутор. То је исувише слободна мисао, једнако као и она да се упокојио ван традионионално православних заједница зато што је "дијелио многа увјерења американских модерниста". Читав "Љубостињски стослов" сведочи супротно. Ту је Николај јасно и недвосмислено исповедио свој став о екуменизму, модернизму, јеретичком богословљу, и упутио очински позив свим учитељима и верским старешинама западног света. Православна Црква је једина у свету, пише овде Николај, Мајка Црква, која је једина очувала веру у Господа Христа „не ради славе своје него Христове, и не ради спасења само својих народа него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум и видети где им је спасење. Будућност човечанства у неизбежној је вези са Православљем. Услишите вси јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог.“  То је коначан Николајев став, став који је дуго ницао и узревао а у коме се одржала његова аутентична (и сада већ трезвена) свечовечанска љубав коју је сведочио у Америци и с којом је коначно изашао пред Господа Христа. Сигурно да има још много тога што би се могло навести. Не треба мешати Николајеву екслисиологију и Николајево човекољубље. У првоме је лутао и кривудао, у другоме је непрестано узрастао.“     

 И сам се у потпуности слажем с овим писмом, додајући да англиканци у време кад је Николај настојао да сарађује с њима нису били ово што су данас, поготово кад је морал у питању. Када је сестра краљице Елизабете, Маргарета, покушала да се уда, средином прошлог века, за једног официра – распуштеника, Питера Таузенда, за шта је краљица чак била спремна да је подржи, англикански бискупи су одлучно устали против тога, и венчања није било. Они су јасно рекли да би то било изругивање јавном моралу хришћанске Енглеске. Данас, када су англиканци изгубили сваки морал, и када содомитство бива проглашено за нешто уобичајено, јасно је да је отпадија разорила англиканство до темеља.

Ипак, захвалан сам господину Новалији на јављању и озбиљном писму; настојаћу да се темом начетом у мом претходном тексту бавим и даље, идући у 19. век и на почетке односа православних Серба са англиканцима, попут Виљема Дeнтона, чија је књига „Србија и Срби“ недавно изашла и код нас. Мислим да у овако тешким временима не смемо прећуткивати ништа из наше црквене историје, јер само то је пут ка трезвености и оздрављењу, тако нам неопходнима у ове дане. 

 ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ